Tag Archive | Poltronstvo

Отправник послова у Румунији

Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.

Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?

— Је ли Пашић?

— Је ли Стојан?

Ко је, питам, ко је тај?

Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?

Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.

Јаој, пуста мотко!

„Страдија“
17. март 1905. године

Дивна економија

Некакав Господин Тричко, који управља дворском економијом изгледа да је за управљање узео мустру из министарства привреде и да се школовао у државним економијама. Господин министар привреде не треба да оклева, не сме пропустити ову ретку прилику, већ треба што пре да употреби способности овог Господина Тричка на „ползу“ државних интереса. О његовом ретком дару круже по чаршији читаве легенде, које нити можемо, нити имамо места, да их све донесемо, али ћемо прибележити једну од последњих. Кажу и причају да је направио диван пазар.

Поручио је 8 гарнитура точкова по дуплу цену. Наши мајстори Срби израдили би тај посао готово у пола цене са гаранцијом од годину дана, али он то није хтео, већ је поруџбину учинио код Браће Пинкас Штајн и платио 48.000 динара посао, који се могао свршити за 20, до 22.000 динара.

— На први поглед ово изгледа расипање, распикућство, или лудост, али кад паметан, крштен човек мете прст на чело, доћи ће до убеђења да ово има свог смисла и дубљег значаја. Сад се закључује трговински уговор са Немачком, и име Пинкас Штајн мало му другојачије звучи него неки на ић.

То ће за уговор и за топове, много да нам вреди. Просто је дошло као поручено!

Све у своје време!

„Страдија“
13. март 1905. године

Ако је виц, добар је!

Од пре неког времена приметило се како се — чувени са своје конфузности — Профаца [Алекса Станојевић] смуца по редакцији Самоуправе.

Изгледа да то биће ништа не мисли, али он је „смишљао нове путове и нове компромисе“, што рекао он у Народној вољи, а можда је по свом бујном темпераменту заснивао и „нову заверу“, или је спремао чету да је води у Арнаутлук. Све он може, за ове је та дивна глава способна. Час себи уврти у главу како је просто рођен за дипломату, час је таленат за управитеља позоришта, час уобрази да је велики војсковођа, свакодневно мори њега понека крупна и тешка идеја. Онда није никакво чудо што је у судару тако силних идеја конфузан; не може то памет да поднесе.

Кад пропадне на једном пољу, он не клоне духом, већ одмах се баца на „други фах“.

Хтео је да буде конзул, и таман свршено, а на несрећу погибе Александар; хтео је после да се представи јавном мњењу као „главни завереник“ у чијој је кући потписана Александрова смртна пресуда, а јавно мњење пакосно и гадно удари у смеј, те умало не пуче јадно наше мњење од смејурије, и још „главног завереника“ назва „рђаво испуњеном птицом“. Е, па дед ти сад живи.

Профаца није клонуо. Он је у последње време почео студирати, „то јест, није студирао у строгом смислу те речи, или управо, ако хоћемо, читао је, то јест, овај, није баш, како да кажем, ни читао, него је… управо… писао нешто о томе у Самоуправи“. Но, хвала богу. Елем, писала та бистра уочљива памет, и, шта мислите, запазио је ствари које двоножац није у стању уочити и запазити. Фино око, бадава.

Знате ли шта вели овај генијални човек? Вели: „Хвала Господину Министру што је установио резервни фонд у Класној лутрији, те је тиме овој племенитој установи обезбедио будућност!“

Тако, бистра глава наша, како си могао да тако лепо уочиш и запазиш нешто што је тешко запазити, само што је тај резервни фонд за нас обичне смртне и неуочљиве људе установљен пре пуних 15 година!!

Но, хајд’ најзад тебе знамо, поносе наш. Поодавно ти дајеш српској публици материјала за смех, али шта би Господину Министру привреде?

Најзад, можда се и њему прохтело да направи виц са Класном лутријом, те јој је за члана Управе поставио, ни мање, ни више, већ баш Профацу. Од два и по милиона Срба нико не бих боље пристао да се тај виц направи.

Ако је министар мислио да насмеје публику, то му је одлично испало за руком!

„Страдија“
27. фебруар 1905. године

Судбина

Грешна влада Цинцар-Марковићева! Поред војника и трговаца у њој, поред пуног поверења своје огромне странке, коју саставља Брзак, Крунослав Јовић, Комарчић и Петар Тодоровић — поред писменог органа свога Слоге, истакла је чак и величанствен програм, па опет ништа, опет лабаво стоји.

Просто да човек верује у судбину. Ако се ова влада није старала за опште добро наше јадне отаџбине, није ниједна. Она се прва сетила да снагу кабинета повећа са једном људском снагом више. Она се сети да ишчепрка из прашине давно забачене и затурене помагаче ранијих реакционарних режима и да им да службу у полицији. Погледајте на коју хоћете страну — све дивота! Просветом управља Лука, који додуше није мудар као Доситије [Обрадовић], али има и он две ноге, као Доситије! Полицијом управља Веља, славни Веља, који је славом назадњаштва бацио у засенак све претходнике. Финансијама суди кума-Милован, који је ради уштеде у дрвима издејствовао од Бога топло време! А они други! Не зна се који је бољи од кога. Ова патриотска влада ради штедње неће на изборе, неће скупштину. Не сме се то ни Вељи ни Луки споменути, а кума-Милован само сикће и цичи:

— Скупо је то, не дам ја паре, брате, не дам, јесте чули; не може народ, не плаћа! Не дам ја то!

Па не само да се ту штеди; свуд, свуд, свака пара. Веле да је један кварт овдашњи просио пред Божић, по ме’анама, како се то лепше вели скупљао прилоге од грађана да се купи нов намештај за канцеларије. О свему се добра влада старала. Чак је и листове забрањивала по закону и мимо закон да свет, вредан и добар српски свет, не дангуби читајући како славној влади страни и овдашњи листови измишљају чикарме да не ваља. Да се не кваре добра деца, ваљани грађани, „издајничким“ писањем, што рекао „поштени“ Петар.

Дакле, све на свом месту, па ипак рђаво стоји — криза! Е па, реците да нема судбине.

„Одјек“
31. децембар 1902. године

Кума-Миловановац

Милован Маринковић родио се у Барама, срезу лепеничком. Сељани тога села, из почасти према свом прослављеном земљаку, поднеше, како чујемо, молбу министру унутрашњих дела да се име села Баре замени лепшим називом Кума-Миловановац.

Ово ће бити севте где ће се Веља одазвати праведној жељи народној.

„Одјек“
18. децембар 1902. године

Добро урањени

Слога пре неки дан доноси како је Ламсдорф рекао да су Срби добро урањени, дебели.

Ништа друго није ни могао рећи кад је видео Брзака, Мићића, Андру Гавриловића, Перу Тодоровића (овај је више пупав него дебео) и остале утовљене индивидуе из владиних, пандурских листова.

Код таквих животних, разуме се, може бити говора само о телесној тежини.

„Одјек“
18. децембар 1902. године

Модерни устанак

Боже мој, шта све мени у сну не дође! Сањају, без сумње, и други људи луде и глупе снове, али их ваљда не пишу, а ја, однекуд, имам ту манију, па чим просањам какав чудан сан, а ја одмах перо у руку, па пиши: да бих дао прилике да се и други чуде.

Заспао сам увече мирним и дубоким сном, и сан ме пренесе у доба од пре сто година, али само што то доба није онак’о како га и ја и сви ми знамо из историје, већ сасвим другојачије. Једно што је у мом сну једнако са ондашњим временом то је што Србија као није ослобођена и њом владају Турци. Осећао сам се као да не сањам, већ као да је све на јави. Турци владају Србијом, имају, као министарства, надлештва, уређење, чиновнике, све, све, као ми данас. Београд исти као и ово данас: исте улице, исте куће, исто све, само што су на многим радњама и државним зградама турски натписи, а по улицама пуно Турака, и ми Срби, исти ови који смо и данас, срећемо се с њима и поздрављамо:

— Сервус, Јусуфе!

— Сервус!

То је поздрав с њиховом фукаром, најнижом класом, а, већ, кад прође ко од бољих, или чак власт, онда се клекне на колена, скине капа, и обори поглед земљи. Што је најчудније, има и Срба у турској полицији. Буди бог с нама, али то ми у сну није нимало било чудно.

Министри и великодостојници пролазе улицом у чалмама, с дугим чибуцима, лаганим ходом, намрштени. Све метанише и клања пред њима, а они би тек овог, оног удостојили благовољењем и пажњом што би га чвркнули по глави чибуком и допустили му да им на тој почасти свесрдно и понизно захвали.

Ми исти ови, ми данашњи, само што, као, нисмо слободни грађани као данас, већ раја што стрепи и за главу и породицу и имање своје.

Турци нас нимало не штеде. Једне од нас апсе, неке окивају у тешке окове, неке прогоне, неке изгоне из државне службе, и какве још зулуме не измишљају за нас, верну и поcлушну рају.

Тако исто из унутрашњости Србије стижу непрестано црни гласови како су неког из народа насилно лишили имања, некоме за порез продали и кућу и кућиште, па му још опалили педест дегенека, неког убили, неког на колац набили, неког прогнали из места рођења. Кнежеве окивају и апсе само ако дигну глас противу насиља, па узимају друге, који турским свирепим властима иду на руку; у свете храмове уводе своје пандуре, те камџијама бију свештенике који год не би помагали турско неваљалство.

— Докле ћемо трпети ово насиље и зулуме? — упита ме, као, на улици једном неки мој добар познаник, кога су Турци тек пре два-три дана пустили из тамнице. То је (тако сам га у сну познавао) сиромашан, храбар и одважан човек, али је због свог понашања према Турцима много патио и страдао, те су га многи Срби избегавали да због дружења с њим не навуку на себе мржњу Турака.

— Тхе, шта ће човек да чини?! — процедим кроза зубе и обазрем се на све стране да ко не слуша наш разговор.

— Како: шта ће човек да чини?! — упита он мене и погледа ме оштро у очи.

— Тако, шта може да се ради?

— Да се бијемо! — рече он.

Мени као да неко поткоси ноге, те се чисто занијах и од страха једва промуцам:

— С ким!?

— С Турцима, ја с ким другим? — опет ће онај оштро.

Заиграше ми разнобојни колутићи пред очима и, од неког страха, нехотично стукнем назад.

— Али, али… а… али… — почнем муцати.

— Шта али, нема ту али, треба се бити, па квит! — викну мој познаник љутито, па ме остави и оде.

Стајао сам дуго на том месту као окамењен од чуда. Нисам могао да се приберем. Уто наиђе други један од мојих добрих пријатеља. Поздрави се и зачуди га моја забринутост, збуњеност.

— Шта ти је? — упита.

Испричам му разговор с првим познаником.

Он се насмеја гласно и удари ме руком по рамену.

— Ха, ха, ха, ха! … Па зар ти не знаш њега? … Ха, ха, ха! … Зар не памтиш да је он увек био тако на три ћошка! … Шта каже: да се бијемо! … Ха, ха, ха, ха! Лепо, богами! Ни мање ни више, него вас двојица објавите турској царевини рат! … Ха, ха, ха, ха! … Боже мој, луда човека! — рече ми пријатељ, а засузио од слатког смеха.

— Чудан човек! — рекох.

— Луд, није чудан. Хоће он да исправи криву Дрину и да се бочи с Турцима! То је луд човек. Шта му је то користило! ’Апшен, окиван, бијен, то му је сав ћар; а већ што је упропастио и себе и своју породицу, то да не рачунам. Има још таквих занесењака; нека се теши што има још ко да му прави друштво! — примети мој пријатељ, па се, тек, опет засмеја:

— Ха, ха, ха, ха! … Рат султану, па то ти је! — изговори, па опет удари у смех.

Дође и мени цела ствар смешна, те се узесмо оба смејати.

*

Чудан је сан, јер у њему ништа није тачно опредељено; и, што је најлепше, човеку све то изгледа природно, истинито. Тако је и са мном било у овом сну.

Као, у Београду сам, а у исто време и у неким планинама, по брдима, са људима из народа, а у шуми мрачној, пространој, усамљен, скривен један лепо намештен, елегантан хотел.

Онај мој познаник, немирни и ратоборни, позвао је, као, нас тридесет виђених људи из свију крајева, да се договоримо шта да се ради од зулума турског. Турци су почели из дана у дан, с часа на час, чинити све већа и већа зла, тако да смо се морали озбиљно забринути и размислити: шта да се чини у тој општој народној невољи.

У једној пространој соби тога неког хотела искупило се нас десетак и разговарали смо, уз меланж, о обичним, свакодневним стварима, чекајући на остале.

Ја сам, као, професор у некој школи, те сам причао како ћу идућег часа предавати о Торичелијевим цевима, један трговац је причао како му Турци много више пазаре у дућану него Срби, један, опет, не знам шта беше, прича како је јуче ударио мачку, па пребио тако диван штап; али ће га, вели, оправити. Један сељак исприча како му крмача једе пилиће, па се чуди човек шта с њом да ради, а добра крмача, од добре паврзме.

И тако смо ми разговарали, а један по један долазаше до оних виђенијих који су позвати на овај важан тајни договор.

Дође још десетак, и мало постоја, па почеше стизати визиткарте са садржајима: „Не могу доћи због важна посла. На све што будете решили пристајем…“ „Спречен сам послом; пристајем на све што решите…“ „Морам ићи кројачу да пробам одело; извините ме за данас…“ „Жао ми је што не могу доћи, јер морам ићи на станицу да дочекам тетку. Јавила је да данас возом долази“ — и, већ, вазда је било важних разлога који спречише и остале позване виђеније људе да не дођу на овај састанак.

Кад се није имало више на кога већ очекивати, устаде сазивач, и уздрхталим гласом поче:

— Нису сви дошли. Нису хтели, или нису смели, свеједно. Можемо и нас двадесет и у двадесет крајева наше земље много учинити. Зулум и насиље турско превршили су сваку меру. Даље се ово не сме, нити може трпети. Ниједноме од нас није сигурна глава на рамену, а камоли имање. Па зар ћутке и скрштених руку и погнуте главе да чекамо када ће на нас доћи ред да нам се глава котрљне по ледини, или ћемо презрети част наших породица, па пустити Турке, ради живота свога и комада хлеба, да нам кћери и жене бешчасте, да нам руше цркве, да нас бију камџијама по путу; или ћемо, можда, још ласкати тим нељудима и хвалити њихов зулум да бисмо могли угодно живети. А нашто и тај живот, који не може бити частан? Нашто нам свила и злато кад изгубимо и веру и народност, и част и образ? Не, браћо, овако се више не да трпети. То даље не сме остати.

— Не сме остати! … Којешта. Лако је то рећи: не сме остати, ал’ ко ти то слуша. Шта можеш да радиш? Говориш као да си руски цар, па тек само викнеш Турцима: „Тако не сме више бити“, а они сви пред тобом на колена. Питам ја тебе: шта ћеш ти и ја и ми сви да радимо? — прекиде му реч једао од нас, који се одликоваше мудрошћу и опрезношћу.

— Много ми можемо; и ако ми затражимо да буде боље, боље ће и бити. Наша жеља може у часу постати заповест.

Неколико виђених слегоше раменима и изразом лица, загледајући се као да се питају и одговарају један другом запрепашћени од чуда: „Шта је овом човеку?“ … „Бог би га свети знао!“ Опет измењаше погледе, и сад је израз лица говорио: „Луд човек!“

Један га је, опет, седећи према њему налакћен на сто са полуотвореним очима, гледао, управо мерио, некако тужно, не говорећи ништа, дуго, па тек онда отвори очи мало више и погледа га презоко некако презриво, са омаловажењем, па процеди кроз зубе тромо и развучено:

— Тхе…! — затим окрете главу у страну и узе с неком досадом лупкати прстима по столу.

— Разговарамо се! — рећи ће опет један из угла иронично.

Онај што се највише одликоваше мудрошћу и опрезношћу устаде и стаде пред нашег плаховитог друга, скрсти руке на груди, па га узе мерити од главе до пета, па поче као човек пун искуства који говори с неразумним младићем:

— Лепо, молим те, што смо ми овде дошли и шта ти хоћеш?

— Ми смо дошли да се посаветујемо како ћемо једном учинити крај овој тиранији, овом насиљу турском. Овде смо се пробрали највиђенији из целе земље, па да заједнички потражимо лека! — одговори му сазивач одмереним гласом, пуним вере у добро.

— Добро, то и ми хоћемо.

— Па кад хоћемо, шта више чекамо? Чувамо, вајно, главе, а и њих ћемо погубити, али онда кад изгубимо и понос и образ! — плану први и тресну песницом о сто тако силно, да се многи измакоше мало даље.

— Робом икад, гробом никад! — добаци неко.

— Оставите ви остали да ми најпре разговарамо — рече опрезни нама, а затим се опет окрете плаховитом с речима:

— Лепо, молим те, кажи ти мени шта мислиш да треба радити? — упита хладно, с пуно такта.

— Да се бунимо против Турака. Да кренемо људе сваки у свом крају, па да убијамо и ми њих, јер они нас убијају те убијају. Другог лека нема, нити га може бити!

Једни се насмејаше на ове плахе, ватрене речи као на детињарију; једни се бојажљиво обазреше око себе, а неки направише пакосне, заједљиве шале на рачун тог неозбиљног говора.

— Добро, велиш да се бунимо? — пита опрезни.

— Да се бунимо! — одговара онај одлучно, а у очима му сева варница.

— С ким ћеш? Дед с ким ћеш?!

— Ја, ти, овај, онај, ми сви ми, народ!

— Шта говориш којешта? … Где је народ, с ким си се договарао?

— С тобом, с овим људима овде.

— Па шта смо ми?

— Како, шта смо?

— Тако, питам те!

— Људи.

— Јесмо људи, то видим, него колико је нас овде?

— Двадесет.

— То ми кажи. Двадесет, разуме се, а то није ништа! Ха, ха, ха! … Двадесет!

— То је много — јекну плаховити — јер нас двадесет смакнемо двадесет Турака у двадесет разних крајева, а сваки од нас може имати бар и по три добра и верна друга, а сваки од њих може то исто учинити. Нека се само почне, па ће после прићи још незадовољника и осветника, којима је живот и иначе омрзао. Нека се направи лом и покољ, па шта бог да; сами ће догађаји, кад се почну развијати, указати прави пут којим треба прћи.

Многи се презриво насмејаше, а опрезни су га гледали испод ока, климајући главом као да га сажаљевају због такве неразмишљености, па ће рећи:

— То тако, тек, скочимо нас двадесет, па убијемо двадесет Турака, а они се остали поплаше, па неки утекну у Азију, неки поскачу у воду.

— Сви сте ви кукавице! — викну плаховити и тресну по столу.

— Добро, молим те, ево, ја пристајем на твој план, па нека пристанемо сви овде. Добро, то је двадесет, и у најбољем случају нека скупи сваки од нас још десет друга, то је двеста, па претпостави да се деси редак случај — али добро, може и то бити — убије сваки по двојицу Турака у сваком месту; па нека уз двеста људи пристане још толико, рецимо; па нека Турци стоје да их још толико поубијамо као муве — па шта је с тим учињено?

— Много.

— Много, али зла по нас. Наљутимо само Турке и султана, па онда гледај куда ћеш. Онда би видео, драги мој, како ти је мудар предлог.

— А ваљда се народ неће придружити кад види започету борбу? Нећемо ни ми лећи на друм да нас Турци газе, него се тући из заседа.

— Народ, народ! … Говориш као дете. Не иде то тако, брате мој! Да се тучеш! Лепо, ’ајде сви да се тучемо! А жене и децу да обесимо о клин? Или да их оставимо да их Турци пеку? Ето, ти имаш деце, па тако и други и трећи. Сутра погинеш, а породица?!

— Неће сви изгинути. На то нећу да мислим. Шта да бог!

— Па о чему да мислиш?

— Да се бијем, па на шта изиђе!

— Опет ти говориш као дете. Да се бијеш, да се бијеш, а не мислиш на последице. Ето, и то да ти попустим; ’ајде, нека породице нико не дира, и још нека буде најбољи случај: да Турци поспе за месец дана, па да ми искупимо и двадесет хиљада бораца, па с ким ћеш да ратујеш? … Камо ти оружје, камо барут, олово, храна за војнике? Немамо гроша, убита сиротиња, раја. Нити хлеба, ни уз хлеба, нити оружја, ни џебане — па да се бијемо!

— Нађе се то кад људи прегну! — вели одушевљени.

— Нађе се. Лепо, ето и то претпоставимо, и ако је немогућно. Дакле, имаш двадесет хиљада војника са добрим оружјем, имаш топова и добрих тобџија, имаш хране, џебане, свега. Та шта? … Опет ништа. Груне царска војска, па нас прегази за дан, и шта смо урадили? Зло! … Толики би људи били повешани и ударени на коље, толике породице стављене под мач, а и оно што остане трпеће горе муке него ли сада. Тако ти је то; а камоли што од свега тога нема ништа; него кидишемо нас неколико, па ил’ убити кога ил’ не убити, али Турци побише све нас и истребише до деветог колена.

— Па нека изгинемо; и овако нам живот не вреди!

— Ниси ти сам. Имаш ти своју породицу, не припадаш ти само себи, већ мораш водити рачун и о породици.

— Разуме се: нашто је то гинути лудо без сигурна успеха? Па још не само гинути већ убијати своју породицу, о којој се морамо старати! — прихвати реч један.

— Та о томе не треба ни говорити! — рече други.

— Ја да сам сам, па да гинем — једанпут се мре; али имам мајку самохрану! — рече трећи.

— Море, ти мајку, а ја поред мајке жену и петоро деце! — вели четврти.

— Ја имам сестру о којој се старам! — вели пети; није ми за мене, ал’ бих и њу убио својом лудошћу.

— Ја имам државну службу и од тога храним и старе родитеље и породицу! Не треба да ме убију, него само да ми одузму ту кору хлеба што је поштено зарађујем, па сам убијен и ја и моја породица. А, да се пита човек, зашто све то? За лудост! Куд је било да двадесет људи покрену рат с голом рајом против једне царске и уређене силне војске. Боље би ми било да узмем пиштољ, па да се убијем; и то је паметније; бар ми онда не би породицу дирали! — доказује шести.

И ја сам, такође, нашао важан разлог због државне службе.

Један, опет, вели:

— Ја, додуше, јесам сам, али имам и ја као човек својих личних обавеза, које ми сметају. Своју главу не жалим, али за мудру ствар, а не гинути лудо и наносити тиме штете општој ствари. Треба на томе радити, али смишљено, опрезно.

— Тако је! — одобрисмо.

— О томе, молим вас, не може бити ни говора, бар у оваквим приликама кад земљиште није спремљено. То би значило подизати кров, а немаш куће. Ниједнога од нас нема коме на срцу не лежи добро ове земље, па баш зато треба радити с планом, с организацијом, постепено, темељно! То је тиха вода, али брег рони. Него, браћо, да оставимо ми на страну оно што је немогућно, па да видимо шта се у овим мучним данима може учинити; да се о свему договоримо, и да добро размислимо о свему — узе разлагати онај мудри и опрезни.

— Тако је! — одобрисмо од свег срца ваљане разлоге стишана, озбиљна човека, пуна искуства и дипломатског тона.

— Устанак дићи, то је ствар велика и крупна, али треба имати на уму и моћи предвидети све последице, било добре или рђаве, по наш народ, па тачно определити има ли смисла бацити толико жртава, или је боље и паметније одложити то за згоднији моменат. Па и то размислити онда кад је већ устанак припреман деценијама година. А сад нек’ види наш поштовани друг шта ту све треба, ако ми мислимо паметно почети:

1) Треба основати нарочити одбор, и у сваком месту пододборе, који имају да припремају и, управо, васпитавају народ за устанак;

2) Треба тајно скупљати од народа новац да се образује фонд за набавку оружја и свију ратних потреба; а то би била најмање сума од десетак милиона динара;

3) Треба, такође, основати фонд удовички и за издржавање нејачи остале без родитеља, који изгину у рату. Тај фонд треба да је негде на страни и у сигурној банци, а мора износити најмање сто милиона, да би могле наше пребегле породице пристојно живети на страни;

4) Основати инвалидски фонд и болнички; и ту треба грдна сума. Изгуби неко руку, ногу, и тако да не мора просити, већ да се има одакле лечити и пристојно издржавати;

5) Осигурати пензију борцима, јер сваки борац за пет година може се ставити у пензију: борац у пензији. Није ни право да изнурен, уморан од ратних напора, умре у беди и сиротињи, већ да оде човек где на страну, да бар до смрти пријатно проживи;

6) Треба припремити бар две-три јаке суседне државе, које би нам помогле у случају да не успемо у предузећу;

7) Кад се припреми за прво време добро оружаних и извежбаних бар шесет хиљада бораца, онда треба у тајности покренути један родољубиви лист да се људи боље обавесте.

— Тако је! — чу се глас већине.

— Е, господо, мене извините — рече један трговац — имам посла у дућану. Што решите, пристајем.

— Мени стрина путује лађом, па морам да је испратим! — рекох и извадим часовник, те погледам време.

— Ја морам да изведем жену у шетњу. Извините ме, а пристајем на што решите! — рече један чиновник и погледа у сат.

— Станите људи. Немојте се разилазити док не утврдимо шта ћемо с листом! — чу се нечији глас.

— То је лако. Главно је то да смо сви сложни да, пошто се учине све ове припреме, које је мудро и тактично поређао поштовани говорник, треба покренути родољубиви лист! — рекох.

— Тако је, тако је! — чу се са свију страна.

— Онда да изаберемо тројицу да о свему томе добро промисле, а и да напишу детаљан програм листа, који би требало назвати Борба!

Крвава Борба! — предложи неко.

Крвава Борба! — одазваше се громки гласови са свију страна.

— Дакле, на идућој седници та тројица, које будемо изабрали, имају да нам поднесу детаљан план и правац листа, који ће се покренути чим се учине све оне опрезне припреме! — рекох — и утом се тргнем и пробудим.