Tag Archive | Seljak

Краљ Александар по други пут међу Србима (8/23)

(Претходни део)

Наједаред се прекиде разговор и граја, те се јасно чуло како се два Шапчанина свађају због неке партије фарбла што су се још на земљи играли. Прекидоше и они свађу и кроз цело српско одељење прострујаше гласови:

— Ранко, иде Ранко!

Александар се нервозно намршти кад чу то име.

И заиста ушета Ранко оним својим лаганим, поноситим ходом, с бритвицом о куку и оним својим штапом што му је дршка начињена од челика у виду сикирчета. На десном опанку беше једна грудва блата.

— Помаже ви бог, браћо! — рече Ранко при уласку.

— Бог ти помогао, газда Ранко! — одговорише Срби и полетеше капе с глава у знак поздрава.

— Гле, ти, сервијанског паора како тога почитаваду мој брате.

Ранко је одмах приметио краља и краљицу, али се учини да их није видео те се прво поздрави и упита се људима из народа, па онда са грађанима, па тек онда се окрете краљу:

— Ама је л’ то ваше величанство?

— Ја сам. То је чудновато да ме нисте познали.

— Ама, оно знаш, вјере ми, господару, давно се нисмо ни виђали. Ти по довлету о госпоству, а ја, господару, по мукама. Ти газиш по кадиви у двору, а ја по блату драгачевском; ти са твојом бесном господом правиш игранке, а ја по ’апсама. Ти се шириш по Србији, а ни лечка то ниси заслужио, а мене, пошто си поломио све наше радикалске законе и Устав, ћераш из земље. Ето видиш сад. Да сам био уза те чешће, као некад кад играсмо радикалку, ја бих те познао одмах, ал’ овако сам те и заборавио! — одговори Ранко.

— Страшно је досадно! — прекиде краљица.

Ранко плану:

— Е, ти мислиш то ти је Србија па да се цијела земља клања твојој сукњи; да се ти на рачун голог и босог народа модиш и кинђуриш, да купујеш белило и руменило чак из Вранцуске и Немецке, а народ да једе коприве као ћурад. Нас јадне сељаке, раднике и живомученике бије и голотиња и босотиња; и кисне нам за врат, и спавамо под колима ка’ пси, и жљичка вода кроз поцепане опанке, а ти измишљаш ’аљине као у царице Милице. Сад ти досадно, е нема више оно што је било, опаметио се и народ. Је ли овако, браћо, гуњаши?

— Тако је! — проломи се на небесима громогласно одобравање.

— Ала тај паор сервијански зна лајати, свеца му паорскога, а све лепо толмачи као што јесте! — чуди се један Лала.

Наједаред, изненадно, појави се у српском одељењу свети Аранђео с пламеним својим мачем у десници и леденим изразом вечне правде на лицу.

Задрхташе грешне душе пред светитељем и настаде дубока и страшна тишина.

— Нека изиђе душа Александра Обреновића, бившег краља Србије! — заповеда светитељ.

С трепетом ступи душа Александрова пред архистратига небеског.

— Ти си на земљи вођен под именом Александар Обреновић, па си погрешно ушао и у небески списак душа које припадају српском одељењу. Ја сам спискове сада наново прегледао, зато је и свети Петар морао дуже чекати да сврши свој посао и твоју душу сам преместио из списка српског одељења, и ти ћеш сада бити спроведен у твоје одељење.

— То не разумем! — промуца Александар збуњено, плашљиво, а затим одмах додаде:

— А Драга? Xоће ли и мила моја краљица са мном?

— Она остаје у српском одељењу.

— Вала, због нас Срба можеш и њу водити с њим заједно! — прогунђа душа једног Србина, јер је Србин и на оном свету Србин створен да гунђа и да се противи.

— Ја, без сумње, као носилац таковске идеје, идем у нарочито одељење српско, где ћу се састати са свима нашим владарима српским. Баш ме врло интересује да видим Немању, Душана Силног, цара Лазара и тако неке с којима су ме поредили у историји нашој. Ви нисте читали, али је један историк доказао да сам ја по пореклу Немањић. Мени је особито мило што сада идем из овог општег српског одељења у то засебно одељење владарско. Боље ми је седети с Немањом и царом Душаном, тим мојим врлим прецима, како ме је већ тај историк убедио, него да овде седим са глупим сељацима и да разговарам с Ранком Тајсићем. Али ја вас молим, ја потомак врлих предака, ја из старе лозе наших старих Немањића, немојте ме раздвајати од дичне краљице. Ја вам јамчим да је и она од чисте, старе жупанске лозе. Она ми је увек говорила да је пореклом још од великог жупана Часлава.

Сви су пажљиво слушали овај разговор, а нарочито онај сељак из Шумадије што је тамновао пет година због разабирања ко је отац краљу Милану. Његова душа се сва претвори у пажњу, а у себи помисли:

— Просте моје муке на земљи, само да бар овде на небу дознам ту велику тајну. Сад видим да је истина и оно што деца читају по књигама: „заклела се Земља Рају да се сваке тајне знају“.

— Даму си требао лажирати, а ти си је убио, ето то није био фарбл! — продужава Шапчанин објашњење.

— Баш си животиња, а кад ја тебе зовем у помоћ, а ти мени подилазиш пиком, а он у пику и одигравао, то не рачунаш.

— Та ћутите и умукните једаред, небо вам сервијанско. Та ви’ш ти њи’, они се свађаду и пред светим.

Архистратиг ману пламеним мачем и у мах наста тајац и дубока тишина, а његов глас загрме:

— Александре, грешна душо. Небо није уређено као што је била краљевина твоја. Вечно небо има своје вечне и сталне законе, по којима Господ Бог вечни влада од искони до данас. Ако се на земљи лагало, ако су те тамо лагали и слагали да си ти потомак славне лозе Немањића, то се овде тачно и јасно зна. Ти не идеш у нарочито српско одељење, већ ти си Румун и ти идеш у румунско одељење.

— То није могућно да сам ја Румун. Историци наши… — поче душа Александрова.

Свети Аранђео даде знак један мачем пламеним и на тај знак дође један анђео с неком великом књигом.

— Објасни овој души овде порекло и упути је у румунско одељење — заповеди светац и ишчезе.

Сви с великом напрегнутом пажњом нестрпљиво очекиваху да чују порекло свога бившег краља, јер се на земљи о томе није смело разговарати.

Власницима и великашима српским, после смрти кнеза Михаила, који није имао деце, није било у то доба стало до интереса земље, па ни до првилног решења питања ко ће доћи на престо Србије. Њима је тада било до личног ћара, они су гледали да задовоље своје потребе и своје амбиције, па макар то ишло и на штету земље.

Један је желео да постане намесник, други је имао план да у будућности своме потомству осигура престо, јер беше ожењен једном рођаком кнеза Михаила, због чега је и у Уставу измењена одредба где се говори о наследству престола.

Разне су биле те амбиције и жеље, а таквих ситних душа било је доста, али, на жалост, у рукама таквих људи била је судбина Србије.

Анђео отвори књигу, претури листове, а сваки лист те књиге, то је по један минуо век из прошлости целог човечанства.

При крају застаде и прочита сам за се из те књиге вечног сазнања, па се онда обрати Александру речима:

— Тачно, ти си Румун.

— А Драга?

— Српкиња.

— А мој отац?

— Румун.

— А деда?

— Румун.

— Ви сте антидинастичар, ви сте велеиздајник, ја ћу сместа прогласити преки суд и све ћу такве послати на стрељање, свима ће куршум да суди! — плану Александар заборавивши да није више на земљи и да овде нема никакве власти, али га поглед небеског анђела брзо опомену и душа његова задрхта страхом грешника.

— Кнез Михаило је погинуо, а после себе није оставио наследника, — поче анђео говорити. — Вечити Бог, господар светова и векова, тако је хтео, али Бог куша људе и слабости њихове. Он их оставља да сами увиде правду, ону ледену и страшну правду, коју Саваот кроз векове проводи. Бог Господ не плаћа сваке суботе, то и ви Срби знате и говорите. Он не прегледа дане, већ векове, он не гледа сићушне створове на сићушним васељенским просторима, међу којима је и кугла земљина. Он, Господ Саваот, који је почетак себи сам основао, а крај свега је у њему, држи књигу светова и векова и у тој књизи су уписане судбе, уписана је од искони правда световима, вековима и умним тварима.

Ево у тој књизи вечности, где грешака нема, у том страшном уставу васељене, који вечно траје и никада се не укида, овде код нас на небу где је смешна сва ваша земаљска сујета, ту где се не разликује ко је цар, а ко војник, ко ли богат или убог, ту где душе умрлих над мртвим телима својим певају песму велике истине:

„Аз јесам земља и пепел.“

— Али ја сам миропомазаник, ја сам избраник божији! — промуца душа Александрова.

— То су тебе слагали покварени калуђери на земљи, исто онако као што су те слагали вајни историци да си Србин, да си Обреновић и да водиш порекло још од славне лозе Немањића. Овде на небу нема ласкања, овде се чује само истина, овде се једино праведно награђује и праведно казни.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (6/23)

(Претходни део)

И молио сам, и кумио, и преклињао, ал’ што ја више молим, они све више бију. Кад ја видо’ шта је и како је, што рекли наши стари: Сила Бога не моли, ја стего’ срце, па трпи. Шта знаш друго: шта буде, буде, из ове се, реко’, коже не може у другу.

Држаше ме неко време у среској ’апсани, па ме после спроведоше суду.

Отуд, одовуд, те мене лепо осуде пет година тамнице.

— Заиста је то било занимљиво! — прекиде га краљ.

— Вала, ја сам то занимљиво желео да снађе тебе и твога оца — продужи сељак — сад шта му би, би, — кад ми изрекоше пресуду, а ја кажем судијама:

„Хвала суду! Ви ме, господо судије, осудисте, и видим већ да ћу на правди бога лежати у ’апсу и да ће ми кућа пропасти, али, ето, бар ми сад кажите ко су отац и мајка нашег краља. Ви сте чколовани људи, учили сте многе науке, па рачуњам да то ви знате. Кад знамо за сваког нашег цара и краља из старих времена, што да не знамо за данашњег нашег гослодара. Ето, ја ве молим да ми ви то бар сад кажете пошто сам осуђен; да бар то сазнам кад због тога лежим у ’апсу.“

Преседник ме гледа, мери ме од главе до пете, па ми тек рече:

— Е, пријатељу, сад имаш доста времена, па ти то сам у ‘апсу мисли, и сетићеш се.

— И ја, истина, мисли, размишља, обрта од сваке руке па…

— А јесте ли се сетили? — упаде му у реч радознало краљ.

— Јок, брате, каки се црни сетио, то се ни ђаво, мислим, не може сетити. Што се више сећам, све горе и горе не знам. И ево, умре’, и остаде ми жао што не дознадо’. Још док сам био доле на земљи, решавао сам се сто пута да се дигнем, па право код тебе у двор.

— А шта сте хтели да ми честитате? — упита нервозно Александар.

— Па венчање, Саша! — додаде краљица кокетно и као с прекором погледа краља, како и да се таког чега не сети.

— Море, како честитање, него да тебе баш лично питам ко је отац и мајка краљу Милану, па не смедо’, а и сви ми рекоше:

— Не шали се главом, несрећниче црни. Пре те под Миланом за то у’апсише, а как’и је Александар, главу ће ти откинути као врапцу. То ти је — веле ми — њему час посла, као попити чашу воде.

И ја не смедо’ да ти дођем, и тако, ево, и умре’, а не сазнадо’ ни ко је био отац краља Милана, нити ико сазнаде ко је деда твој. Ево, сад право да ти кажем, били смо задобили џаса од тебе, па ти нико није смео доћи ни да се пожали, ни да каже да што не ваља. Ако сељак рекне: капетан прима мито, он је свршио. Одмах га капетан окује као човека који ради против краља. Ако не поклоним писару бар једног вепрића, опет сам пропао, опет ме ’апсе као човека који је опасан по поредак у земљи.

Море, и практиканту мораш метанисати ка’ пред иконом, што веле. Па, богами, и њему треба што дати на пиво, иначе зло. А пандур, он кад дође у село, он ти је први. Чак ни Наум Цинцарин, што је држао нашу ме’ану, није смео пандуру да наплати трошак. Капетан куд иде по путу, обаљује људима пуна кола све у ’ендек, бије бичем ко се са товарним брзо не склони кад његов вијакер пролази друмом. А он је дош’о го, голцат. Знамо га и кад је био џандар, и шта није било, па се за годину огазди. Купио вијакер, па как’и коњи, ка’ виле, па брате мој, и кућу начини, купи неко имање. Начелнику већ не смеш ни очи да сагледаш, а камоли да му се пожалиш. Е, онда видиш како ти је било, и ко је смео доћи краљу да га пита ко му је деда, кад, брате, ни последњег пандура нисам смео ружно погледати. А бар пандуре смо знали. Они су крали пологе по селу па отишли у пандуре, и ми то све знамо, ал’ опет, сила бога не моли, те смо морали и њега да чествујемо. Лакше је и то, но страдати од те напасти. Ко ће, брате, онда пред краља, деде, је ли га мајка родила. Што рекли наши, теби смо смели доћи кад ни пандури нареде да ти честитамо оно што ти ’оћеш, ал’ ’нако ко сме да ти дође, ту је глава играла. А слушали смо за тебе много. Чује се тако по селу како краљ ’оће да покоље, како ’оће да окива пола земље, како и свог родитеља ’оће да убије чим га види да је ’вамо дошао, како си рекао да се радикалцима прже очи усијаним гвожђем, како ћеш на Карабурму бесне псе радикалске, како си спремио коље. Куда ћеш, брате, куд сам ти смео и доћи, ко ће на те муке ударити. Волео сам и не знати ко ти је деда, него да гинем на таквим мукама

Али, молим те, кад онога света пропати’ по ’апсама, а то не дознадо’, молим те да ми бар сад кажеш. Бар да знам то на овом свету, па нека су просте све муке онога земаљског света.

— А зар сте ви о томе размишљали? То је интересантно, врло интересантно. Је ли, Драга, да је то веома занимљиво кад је он и о томе мислио.

— Заиста чудна мисао! — одговори Драга, и као да се и сама нешто замисли.

— Деде, молим те, кажи ми то, ти то знаш насигурно. Кад ми нико у Србији то није протолковао, рачуњам, ти ћеш то знати опет ће радознало душа сељакова.

— Ја, видите, о томе нисам никад мислио! — одговори Александар, па се и сам замисли.

— Ама шта, брате, имаш ти бар да мислиш. Сваки човек, па чак и ми прости сељаци што нас зову геаци и каљогаже, па, што се каже, водимо тај ред, па и последњи надничар и биров, па чак и они што краду јаловице, знаду ко им је отац и ко им је деда. А то се наше порекло не пише у књиге, па, ко велимо, вама се краљевима води све то у књиге, списује и толкује сваком још од чукун-чукун деда! — опет ће сељак.

— То ми нису професори историје предавали, а папу (оца) нисам питао. Видите, и мене је цела ствар почела интересовати. Баш занимљиво. То је, видите, заиста чудновато, откуда да о томе мислите, а ја о томе, као што вам кажем и јамчим краљевском речју, нисам мислио. То ћу баш питати…

— Саша, ти се нећеш с њим састајати — цикну Драга и прекиде краљу реч. — Ти знаш да је твој отац заклети наш непријатељ!

— Па зар ни ти то не знаш? О, Господе боже, сад ја тек видим да сам на правди бога робијао — рече сељак с уздахом.

— Ја сам, као носилац таковске идеје, под срећном звездом мојих врлих предака поклонио сву своју бригу и старање око бољитка миле нам Србије, која ми је била преча од свега. Ја сам се старао да мој драги српски народ проживи бољим животом, да у земљи оснажим привредно и економско благостање.

— Хееј, што ме изеде нека мука и на овом свету — уздахну једна баба — јадна ти и несрећна наша привреда што ти за њу бринеш, а не знаш ни деда како ти се зове.

Неколико сељака ударише у гласан смех: — O, хо, хо, хо! Е, погађа, баба, тако ми бога! — чу се кроз смех да рече неко.

— Простаци! — изговори јетко Драга, али шапатом обрати се краљу.

— Врло је досадан овај наш драги народ — додаде нервозно краљ краљици.

На то ће му рећи један грађанин:

— Е, да си нешто, кад доле на земљи бејасмо, објавио своме драгом народу како си у интересу миле ти и напаћене отаџбине заборавио како ти се зове деда, или како то ниси никад ни знао, Боже господе, што би било лома од депутација, крша једног од честитања. Полиција би и за то слала депутације из разних крајева Србије. Предводници депутација које си извадио са робије осуђене за прљава дела, па их понамештао за председнике општине и одликовао за грађанске заслуге, држали би ти дугачке говоре и честитали у име срећног народа под мудром управом твојом.

А ти би с балкона одговарао на те поздраве и као и обично додавао:

„Однесите поздравље моме драгом и милом народу и нека и убудуће има тврдо и непоколебљиво уверење да ћу ја до краја свога живота остати веран традицијама дома мога и предака мојих. Ја, за сада, верни и врли поданици, не знам ко ми је деда, али ја вам дајем своју витешку краљевску реч да ћу своје незиање — чим то интереси земље буду налагали, а руковођен једино сталном својом мишљу о добру народа, то своје незнање које је уродило златним плодом за добро свих вас, за добро Србије, која ми је преча од свега — проширити. По симпатијама и одобравању целе земље увиђам јасно да сам погодио жељу мога драгог народа, видео сам да сви моји врли поданици желе да Србију и даље водим овим путем. Ја као краљ прихватам ту жељу и радећи у том правцу, који је једини спасоносан излаз из економских и привредних незгода у којима се налазимо, дајем поштену реч да нећу стати у овом зачетку, нека сваки мој поданик тврдо и непоколебљиво верује да ја нећу остати само на томе да не знам ко ми је деда, ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам скоро са овог места у интересу отаџбнпе моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!“

— Саша, врло је досадно. Зашто не предложиш да се играмо венчања! — додаде краљица, и направи израз лица као да се мало застиде, како би то учинила каква наивна шипарица.

— Хајде најпре да свршимо ову депутацију — рећи ће један окачењак, обраћајући се краљу.

— А после ћемо учинити краљици по вољи, па да играмо венчања.

— Јес’, јес’, после ћемо се и то играти! — додадоше многи.

— Ајде, кажи ти оно што ти рече грађанин.

— Досадно је, Саша, немој све, него на брзу руку одиграј ту политичку ствар, ти знаш како то иде, понови само завршетак! — рече му Драга.

(Даље)

Ко је крив?

Једно јутро, пре неки дан, око 5 часова затекнем на чесми једног сељака где из чесме точи воду у суд с млеком, које носи ради продаје.

— Зар тако? — рекох му.

Он се не окрете.

— Еј, ти пријатељу, шта то радиш?

— Видиш шта радим! — рече и упола се према мени окрете, а затим заврте славину на чесми, и спусти суд поред себе.

— Па то је крађа, болан! — рекох да га тронем.

— Вода није за паре, ваљда неће и за њу да уведу монопол, као за дуван?!

— Знам, ал’ ти продајеш и воду по истој цени као млеко.

— Вала нисте ни ви господа бољи — рече равнодушно, окрете се и изиђе на врата.

Остао сам запањен.

Поредио сам од сваке руке и на жалост видим, да је наше чиновништво дугим низом година само себи убило углед.

Нема ваљда народа у коме су створени овако страшни појмови о господи, као што је то у нас.

А то зло има страховитих последица и не треба чекати да се само лечи.

Ово изгледа на први поглед можда и ситница, али ово је један страшан симптом. Сељак продаје воду под видом млека, мирне је савести, тврдог убеђења да „и господа нису бољи, не раде боље!“ А то није он један, то мишљење је у’ватило у нашег сељака јаког корена.

„Страдија“
12. мај 1905. године

Не мешај се у туђ посао

У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.

Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.

Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.

Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.

Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:

— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.

— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.

— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.

— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.

И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:

— Јеси ли оправио?

— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:

— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.

— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.

Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:

— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.

— Шта ће то да кошта?

— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).

— Лепо: два, два, само добро оправи.

— Немај бриге.

И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.

Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:

— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?

— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.

— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?

— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.

Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.

Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.

*

Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.

Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.

Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.

Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.

„Одјек“
19. новембар 1902. године

Размишљање једног обичног српског вола

Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће – мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону.

Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња.

Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме’аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити:

– Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род? … Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи!

При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну:

– Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла!

Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли.

– Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци ’рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили.

Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад постоји, патимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали.

Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане. Вера им каже „не укради“, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној ствари, које само ником зла не чине.

Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута.

– Па зар онда – продужи он даље своје тужне мисли – нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам никог отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и ’апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину…

– Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију.

Во обори главу и као да се нешто забрину, диже опет главу навише, шмркну љутито на нос и изгледаше као да се нечега важног присећа, па га то мучи; наједном мукну радосно:

– А, сад знам, мора то бити? – и продужи мисли:

– То је дакле: поносе се слободом и грађанским правима. О томе морам озбиљно размислити. Мисли, мисли, али не иде никако. – У чему су та њихова права? Ако им полиција нареди да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми мукнути: „Зааа!“. А ако им не нареди, не смеју да гласају, ни да се мешају у политику исто као и ми. Трпе и они ’апсу и ударце често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и манемо репом, а они ни толико грађанске куражи немају.

Утом изиђе газда из ме’ане. Пијан, преплеће ногама, помутио очима, изговара неке неразумљиве речи и, кривудајући, пође колима.

– Ето нашто је тај поносни потомак употребио слободу, коју су му крвљу преци извојевали. ’Ајде, мој је газда пијан и краде, али на шта су је други употребили? Само да не раде ништа и да се поносе прошлошћу и заслугама својих старих, у којима они немају никаква удела ни колико ја. А ми волови остали смо исто тако вредни и корисни рад ници као што су наши стари били. Волови смо, то јесте, али се ипак можемо поносити својим мучним данашњим радом и заслугама.

Во дубоко уздахну, и спреми врат за јарам.