Ко је крив?
Једно јутро, пре неки дан, око 5 часова затекнем на чесми једног сељака где из чесме точи воду у суд с млеком, које носи ради продаје.
— Зар тако? — рекох му.
Он се не окрете.
— Еј, ти пријатељу, шта то радиш?
— Видиш шта радим! — рече и упола се према мени окрете, а затим заврте славину на чесми, и спусти суд поред себе.
— Па то је крађа, болан! — рекох да га тронем.
— Вода није за паре, ваљда неће и за њу да уведу монопол, као за дуван?!
— Знам, ал’ ти продајеш и воду по истој цени као млеко.
— Вала нисте ни ви господа бољи — рече равнодушно, окрете се и изиђе на врата.
Остао сам запањен.
Поредио сам од сваке руке и на жалост видим, да је наше чиновништво дугим низом година само себи убило углед.
Нема ваљда народа у коме су створени овако страшни појмови о господи, као што је то у нас.
А то зло има страховитих последица и не треба чекати да се само лечи.
Ово изгледа на први поглед можда и ситница, али ово је један страшан симптом. Сељак продаје воду под видом млека, мирне је савести, тврдог убеђења да „и господа нису бољи, не раде боље!“ А то није он један, то мишљење је у’ватило у нашег сељака јаког корена.
„Страдија“
12. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш женски свет
Ко смо и шта смо ми?
Ми смо сиротиња, сиротиња пука.
Госпође милостивне, можда ћете се смејати овоме кад се каже сиротиња пука.
Сиротиња, сиротиња, па макар на себе метнули хиљаде свилених сукања.
Откуд те сукње?
Не познајем по оделу која је жена практикантова, а која министрова.
Страшно, ум се мути кад погледа шта ради наш женски свет.
Знам вас, знам!
Свилу носите, пасуљ једете!
Знам, знам Српкиње, њих бар знам добро.
Био сам на Калемегдану, посматрао. Ретко идем тамо, јер не могу бол да поднесем, не могу да гледам мајмуне, не могу да гледам волове гигерлски обучене, ни краве у свили.
Тражио сам да видим жену, да видим мајку, али то на јавном, калемегданском шеталишту нисам видео. Видео сам раскош, раскош у нас Срба, раскош у нас сиротиње, злато и скупоцене шешире носе и оне које треба да иду у цицу.
Откуд то злато?
Или су им мужеви лопови, или су жене курве!
Овај други случај много је чешћи.
Па зашто је све то?
Зашто? — Зато што је наш женски свет сулуд, брљив, суманут.
Краве, краве, а не жене.
Враћам се у прошлост, у народ.
Мајка уморна, копала жена, пре тога је устала пре зоре и спремила ручак радницима, наредила децу, донела јело на обрамници, и онда радила на њиви, а уз све то носила је иа леђима дете, сисанче, а уз дете толики терет.
Долази с копања знојава и уморна, дете у љуљашци везаној за два дрвета, доји га, једе лука у води са сирћетом и срећна је, дете јој напредније и њој поред свега терета остаје да свом детету пева што народски, да му у душу улије идеале, оно што се никад брљивим школским програмима не брише.
То су мајке, то су жене, то диже покољења.
Ја имам неписмену мајку, сељанку. Дала ми је живот и не знајући ништа друго дала ми је и поезију народну, њом ме је задахнула, и ја ћу вечно, можда и по смрти осећати тај дах, дах снажан и силан. Школа ме је ломила годинама, сметала, али није могла покидати оно што се с млеком мајчиним усисало.
Бол! Бола има наша поезија, радости и весеља, свега има, и то видимо само ми које је васпитавала сељанка, проста жена, жена без свиле и кадиве, жена мученица, жена што рађа децу, врлину рађа, добро и благослов кући рађа, жена, жена, права жена!
Никао сам с народом, у њему сам одрастао, другови моји из школе ору, они се муче, ја знам и бол и патњу њину, али ја знам и задовољство, ја познајем радост што та патња, бол и рад доноси.
Слушајте, слушајте мене, ви београдске пезе и каћиперке, слушајте, ви курве јавне и приватне, слушајте, јер је ретка искрена реч.
Тешка је искрена реч, јер је реч искрена и скупа и тешка, а ви жене знате шта то кошта, јер дате пре невиност своју него искреност.
Дакле, однегова ме сељанка, проста жена, однегова ме песмом народном. Ја сам у кући гледао дроњке, сиромах ћу и умрети, али сам вечно био окружен блеском, сјајем, поезијом коју ми је певала мајка сељанка. Песма ме је будила, песма ме је успављивала.
О, мајко, све добро моје, ти која не знаш ни клавир, ни француски, ти која си само знала народну песму, теби хвала, ил’ нехвала.
Поред имућна оца мога, ја нисам знао за гувернанте, нисам ударао у клавир нити сам цитирао француске писце. Мучио сам се, невољисао, али сам гледао, посматрао, и нисам добро видео, већ бол и јад.
И док београдске даме перу сапуном кучиће, перу их пажљивије него децу, дотле сељанка која је донела ужину на обрамници и дете на леђима у пртеној љуљци, пева, пева, те сој крепи:
У башти ми зумбул цввта,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул пјева
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио,
’Оће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!
Ето то пева неписмена сељанка, а шта радите ви, жене београдске? Ево, ово је мене васпитало и дигло, ово је моје образовање што га школа, и то наша луда, брбљива школа, није била у стању да скрши.
Није ово што пишем спрдња. Бол је ово. Бол, појмите и разумите, јер сам гледао и вас, а знам себе.
Ја не ваљам, нека ме нико не оговара, нека нико не каже рђав. Ја сам све знам, али ћу продужити овај разговор с вама женама, ма се на кози орало.
Жене, жене!
Ви жене земљу држите, али пазите шта чините! Ово је увод што сада пишем, а јаком долази оно што је главно. Имате ви да чујете много штошта, имаћете прилике да вам кажем!
Ђубрета!
Не љутите се, јер неке сте такве да је и ђубре боље од вас.
Београдске девојке жале се што тешко иде с удајом, измишљају како су мушкарци саможиви, без идеала, ћифте и материјалисте. Међутим, оне неће да виде своје властите мане и погрешке.
У Немачкој је обична ствар да чиновничке жене зарађују себи, раде. Чиновник отац, има плату 300 марака месечно и нико се не чуди кад чује да је његова ћерка књиговођа у некој радњи. Ради, спремна је за живот, спрема себи и мираз, нађе према себи обичну прилику, удаје се па и даље ради и она и муж, а децу васпитавају у истом правцу.
А код нас? у Београду!?
Брука од света!
Ем не раде, ем су раскошне, ем кад се удају мисле на крупне партије. „Знате, њено образовање није за паланку.“ Зна мало клавира, а то је отежавајућа околност, јер свира тако да човек у свет бежи, зна да избрбља неколико фраза француских, нема гроша, нема честите кошуље и мисли то је довољно, па да је за љубав то мало реченица француских, за љубав то мало лупања по клавиру задужила човечанство и заслужила да се, у крајњем случају, кад је већ руски цар ожењен, уда за српског министра, посланика на страни, или по несрећи за обичног професора Универзитета.
Ја знам случајева где одбија сирота девојка из Београда руку једног доктора.
— Сељачки доктор! Зар је то за мене?
Ето, то је то наше шашаво васпитање.
Видите девојку. Елегантна, лепа, могла би бити и паметна да јој луда мамица није још од детињства уселила много бубица у главу. Ћерка чиновника, који једва везује крај с крајем, или има десетак хиљада мирашчета, и погледај како се то размеће, и то пред ким, пред нашим младићима, пред нама сиротињом.
А ко смо ми?
Ако смо чиновници, имамо менице; ако смо трговци, опет нас само кредит држи. Наша је земља млада, ми немамо старих кућа, оџаковића, но сви мање више почињемо од себе, тек стварамо, тек се зачињу куће.
Погледајте трговце. Махом сваки тек оснива и почиње дом, а чиновници су гладни ђаци, који су једва дочекали да кујну Димче пиљара замене са кујном у Касини и Коларцу.
И сад кад тако бедно и јадно стојимо, и ако се лажемо, лажемо често сами себе, зар онда није суманутост овако понашање наших Београђанки. Понашају се тако као да су окружене све самим великим кнежевима, ерцхерцезима, графовима и маркизима, па се утркују која ће да изгледа раскошнија.
Погледајте је само на улици. Лепа, мила, могла би се допасти. Коме да се допадне? Младом, добром чиновничићу који има платице једва за ’леб и нешто мало уз ’леб. Али кад је он грешник погледа, шта види? — На њој шешир, управо то и није шешир него јој на глави цела практикантска плата, цела целцита, још ако не премаши који грош. Погледа човек хаљину, промерка два-три пута, шацује цену и види, на жалост, да би му требала цела његова плата па да купи такву хаљину.
То би народском песмом било речено:
Док изнутра удрио поставу,
Мјесечну је утрошио плату,
А с лица му ни хесапа нема.
Док остале дрангулије купи,
До гуше се јунак задужио
И мјенице многе учинио.
Куд год скита за жиранте пита
Да направи жени тоалету.
И заиста тако је.
Ко сме, ако ко бога зна, да се потхвати, па да узме такву жену. Кад види човек да му само за шешир треба цела његова платица, а за остало да мора витлати жиранте, онда се љубав хлади, онда ту више престаје и симпатија и жеља за браком. Какав брак, какви бакрачи!
Па још нешто горе озго.
Сматрају за врлину нерад. Рад им је луцкасто брбљање о неким бајаги литерарним, уметничким стварима.
— Јесте ли гледали Коклена?
— Не, госпођице!
— Којешта! То је страшно! То не видети! Ах, какав уметник!
Луда мода. А она је све то разумела колико и крава латински, али свет отмени виче: Коклен, Коклен, па је ред да и наша наивна Београђанка узвикне:
— Ох, Коклен, дивота!
Тиме, и оним вечитим шетањем, баш онда кад цео свет жури на ручак и на одмор после рада, мисле да чине себи добро, а оне тиме још товаре на себе отежавајуће околности.
Који паметан то сме узети за жену? А ко узме треба само приложити венчаницу као доказ да је луд и спровести га у луду кућу. Лекар га сигурно, кад види тако страшан доказ, не би ни прегледао.
Јадне су оне! Много би боље оне импонирале и јаче симпатије стварале за се да баш место књиге крај прозора што држе, место што рђаво ударају у клавир, да наместе корито, па да што пропирају да младићи виде да ће бити домаћице. А то би таман одговарало њиховом имовном стању.
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Није родом из синдиката
Купи човек јагње на Велику суботу. Јагње треба заклати и уредити, а он, чиновник човек, то не уме. Угледа на пијаци неколико људи од тога посла и запита првог:
— Хоћеш да ми уредиш јагње?
— Хоћу!
— Шта наплаћујеш за то?
— Динар.
— Е, то је много!
— Ниже нећу, ја сам из синдиката.
Пита другог, тако исто; пита трећег, опет ни кренути без динара, пита четвртог, опет динар, ни пара јевтиније, и сваки каже:
— Не може ниже, ја сам из синдиката.
Најзад наиђе неки Лала.
— Хоћеш да ми закољеш ти јагње? — пита чиновник.
— Та што га не би’ заклао? … Теште?
— Шта наплаћујеш?
— Та, шта дате, чудна ми посла!
— Јеси ли ти из синдиката?
— Нисам, господару, из синдиката, ја сам из Панћева!
И Лала лепо уреди јагње и онај му, с обзиром на синдикат, да динар.
Врати се задовољан Лала у ме’ану, поручи ракију, па слади, а они из синдиката гледају пакосно и пљуцкају.
Према овоме изгледа да је боље бити из Панћева него из синдиката.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Још тражи карактер!
У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.
Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.
Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.
— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.
— Какав карактер?
— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!
— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Отправник послова у Румунији
Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.
Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?
— Је ли Пашић?
— Је ли Стојан?
Ко је, питам, ко је тај?
Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?
Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.
Јаој, пуста мотко!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Познаници
Дружили су се и познавали свега годину дана један је чиновник а један трговац. Чиновник, као сваки чергаш, преместио се у Београд, а трговац остао у својој кући у једној варошици у унутрашњости. Прошло је две-три године како се нису видели. Можда се за цело то време нису један другог ни сећали.
Трговац, послом трговачким, дошао у Београд и случајно срете свог познаника чиновника. Прилази.
— О! Добар дан, господине Мико!
— Добар дан! — одговори чиновник и прибира сећање где је видео овог човека.
— Коле из… — поче трговац.
— А! Гле, а ја не могу да те познам! Променио си се нешто!
— Тхе! Mења се човек.
— Који ли беше ово? — мисли у себи чиновник, а гласно вели:
— Е, брате, откад се нисмо видели, па како ви тамо, како? — пита желећи да из разговора дозна у ком се месту познао с овим човеком. Био је у многим паланкама, па се личности измешаше.
— Лепо, онако по старом! — одговара трговац.
— А како ти, како ти деца, здрави сви?
— Немам ја деце.
— Аха, јес’, јес’, богами, а ја смео с ума.
— ’Ајде да свратимо да попијемо по једно пиво.
Свраћају и поручују пиво.
— Нека, ја ћу кифле да платим.
— А, не, то никако!
— Узми ти, дете, те паре!
— Не, не, то никако!
— Е, дед сад, то ћемо још да се свађамо, чудна ми посла!
— Добро, ал’ ја да платим пиво.
— Лако ћемо, море.
Попију пиво. Разговарају мало о опоредним неким стварима и разговор се исцрп’о.
Ћуте.
Један гледа кроз прозор, један по ме’ани. После неког времена трговац лупка прстима по столу, а ћуте обојица. Чиновник тражи од келнера новине.
Сукобе им се погледи, а трговац ће:
— Е, е, госпо’н Мико, дакле тако?
— Тако.
— Шта ћеш!
Опет ћуте, и после мале паузе опет ће трговац.
— Јȁ!
— Тако је то! — одговори чиновник.
— О, о, господин Мико, велим тако!
— Тако!
— Шта ћеш!?
— Тхе!
— Ој, боже мој, шта се ово чини!
Чиновник слегне раменима.
— Е, е, госпо’н Мико, госпо’н Мико, откад се нисмо видели.
— Давно!
Ћутање.
— О, о, госпо’н Мико, тако дакле.
— Тако!
— Шта ћеш?
И пошто се овакав дијалог разговора обнови неколико пута, растају се и ко зна кад ће их опет судбина саставити.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Све према приликама
Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:
— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.
Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.
Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.
Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.
Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“
Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:
„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“
Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.
А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.
Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:
— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.
Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.
По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:
Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:
„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“
Устану људи и нададу вику:
— То је немогуће, то је лудост!
И један стручњак распали пред забленути свет статистику:
— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!
Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.
— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.
Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једна неправда
Једном одличном и талентованом сараднику Савременика одузета је четврта служба. Дубоко потресен овом нечувеном неправдом узвикнуо је овај млади идеалиста пред једним пријатељем:
— На првим корацима живота, ја сам разочаран! Замисли, драги пријатељу, ја сад имам само три државне службе!
Докторе Николићу, отаџбина те зове да је спасеш, јер је и Фузија постала Хронос и почела прождирати своју рођену децу!
„Одјек“
28. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сан једног министра
И сами министри су, боже ми прости, кажу, људи, као и сви други. И они морају јести, пити, спавати, као и ми смртни, само им, како веле, иде теже од руке да мисле, али та се простачка, ниска способност и не тражи за тако високе положаје.
*
Господин министар Н. (шта се кога тиче име!) седео је у својој канцеларији заваљен у мекој наслоњачи и, како је земља била у невољи, то је могао мирно и спокојно да размишља да ли да вечера кечиге печене на жару, или пржене. Како се већ смркавало, то се после дугог размишљања одлучи за прво, и диже се да мало прође по чистом ваздуху, колико тек ради бољег апетита. И шта би? Бар се не може рећи (а има злих језика који хоће свашта да говоре) да у земљи ништа не ваља, не ваља просвета, не ваља привреда, бедно финансијско стање, не ваљају економске прилике, не ваља… Може се ређати до миле воље шта све не ваља, али се код министарских апетита мора стати, он је исправан.
Елем, господин министар Н. прошетао је, пио пива, вечерао печене кечиге и залио црним, добрим вином, а кад је тако лепо и савесно испунио дужност према својој отаџбини, легао је у постељу блажен, задовољан, и заспао са срећним осмехом на устима, као човек кога никаква брига и мисао не узнемирава.
*
Али сан, и не знајући, можда, да је господин Н. министар, усуди се да узнемири његово господство, и пренесе га у далеку прошлост његове младости.
Сања.
Зимња ноћ. Ветар напољу фијуче, а он као у оној истој маленој, влажној соби где је као ђак становао. Седи за својим ђачким сточићем. Поноћ превалила. Наслонио се главом на десну руку, а у левој му књига, коју је до малочас читао. Пред њим мала лампа, у којој је већ догорео гас, те чкиљи, пршти и дими слаби пламичак, који се готово једва и види кроз поцрнело стакло. У соби хладно, те је огрнут својим поабаним зимским капутом. Седи тако непомично, поглед му упрт у једну тачку, а мисао га носи у далеку будућност.
Размишљао је о своме раду у будућности. Био је решен да сав свој век посвети племенитом, тешком раду и делима, да се бори за правду и слободу, да жртвује све, па и живот ако затреба, за срећу и добро своје земље, за интересе опште. Пред собом је гледао дуг низ година, које ће он испунити корисним напорним радом, осећао је да ће моћи остварити своје идеале, и да је у стању да савлада све препоне које му год стану на пут, на тај пут врлине, са кога никад неће скренути.
И он се трудио да замисли себе у будућности, после дугог низа година. Срце му јаче закуца и обузе га неко пријатно, слатко осећање кад помисли на своје успехе и на добра која ће земљи и народу своме учинити.
Одједном чу неко необично, тајанствено шуштање. Трже се и погледа, а пред њим се указа крилата женска прилика, исто као вила о којој се у песмама пева, надземаљских чари и лепоте.
Он се препаде и затвори очи, не смејући да гледа у ту чудну прилику, али га она помилова крилом по образу, и он осети рајско блаженство, ослободи се, и погледа поново прилику, која му се учини тако позната као да се целог века с њом дружио.
— Ко си ти? — упита.
— Не мораш то знати. Дошла сам да ти покажем будућност. Пођи са мном!
И он као пође.
Ишли су дуго ћутећи док не дођоше на једну дугу, пространу пољану.
— Видиш ли шта? — упита га.
— Ништа!
Она га дотаче крилима по челу и превуче преко очију, и, одједном, он виде мало даље, тамо на пољани, пуно људи, али не стоје сви једнако, него неки на самој земљи, неки мало више од њих, као на каквим лествицама, други од ових мало више, трећи од ових, и, тако редом, до оних који стоје највише над свима.
— Шта је ово?
— То су разни положаји у друштву.
Гледа он оне људе, а тамо врева, граја, вика, туку се, гурају, ћушкају, гушају, пропињу, све се то отима да се што више дигне.
Кад се осврте и погледа, а оне прилике која га ту доведе нестало.
Он осети силну, неодољиву жељу да се и сам помеша у ту гомилу људи.
И помеша се.
Радио је међу онима што стоје најниже, радио је, жудећи да радом учини да стане више.
Радио је дуго, дуго, али никако да се подигне ни за један степен.
Док се пред њим указа опет она прилика која га је ту и довела.
— Шта желиш? — рече.
— Да се попнем и ја више.
— Можеш, али се не пење тим путем којим си почео.
— Шта ми смета?
Она се дотаче крилом његових груди, и он осети неку пријатну језу, чисто му нешто лакну, а кад погледа, он се, одједном, уздигао.
— Желиш ли више?
— Желим.
Она се опет дотаче његових груди, и он се опет мало диже.
— Хоћеш још?
Њега већ бејаше сад обузела једина, силна жеља да се што даље попне.
— Још, што више могу! — рече.
Она се опет дотаче његових груди, а затим га дохвати крилом по челу, и он се уздиже међу оне највише.
Он се осети срећан, задовољан, и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.
— Шта си ми учинила, те се овако брзо уздигох? — упита је.
— Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало да се дигнеш на највећу висину.
Он се згрози, и уздрхта.
— Сад хајдемо натраг, кад си све то видео — рече му она прилика, и одједном се обретоше у оној истој собици.
— Шта је све то што си ми показала?
— Твоја будућност! — рече му прилика, и ишчезе.
Њему клону глава, а из груди се оте тежак, болан уздах.
*
Господин министар се ту прену и пробуди. Свеједно, кад је већ тако! — помисли, и зену равнодушно.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сима пензионар (2/2)
Та је Лена чудновата жена. У кући је увек љута и набусита, а кад ко дође, онда се смеје, и то не отварајући уста сасвим; носила се лепо, и била је свакад свечано очешљана. По расту може се убројати у највећи број жена: развијена и снажна, с црвеним лицем, на коме су се прилично видели рубови костију, и великим црвеним носом; обрва није имала, тј. имала је, али су слабо биле приметне; очи су јој биле зелене, а на крајевима закрвављене.
Ушли су у собу. Сима је сео на кревет, пошто је прво узео чибук с лулом и напунио дуваном, зовну Ристу те му припали, па онда се мало завали на јастуке, а лула му до’ваташе чак до земље. Тако он сад, више, готово, лежећи но седећи, пушио је, и дремајући дао се у неке важне мисли: „Е, да сам само с оне стране метнуо на петицу, затворио бих га, он би морао да каже: даље, а ја бих после овамо на четворку, и био бих „аус“, а он би био надигран. Овако ми оде двајест пара за каву, а сутра ћу боље да „промозгам“. — Још је мислио о разним другим стварима, као: о старим „срећним временима“, и старој плати и поклонима, о неком купљеном прасету да ли је добро затворено и да ли га је скупо платио, итд.
Док је он тако размишљао, Лена је пристојно испијала сваку чашу.
— Ехе, па дај-де и мени коју чашу… ти све сама попи — трже се одједаред Сима из својих мисли.
— Слабо, богами, купи па ћеш пити!
— Е, баш нека луда жена — рече Сима дижући се. Потом остави чибук, поглади мало бркове, и додаде:
— Деде оне гусле донеси овамо да превучем, овај, који пут.
— Нисам ти ја слуга, дигни се па узми.
— Гусле ми дај овамо! — викну он заповедајући, а затим тош вишим тоном додаде: — док није ђаво био! Много се ти нешто сићиш!
— Ма каки ђаво, очију ти твоји’; деде, бога ти, пробај да видим тог твог ђавола — одврати она упорно и ма’ну два-три пута главом.
— Па, овај — поче мекше сад Сима устајући — могу ја и сам узети; ја сам, знаш, и млађи, ти си, овај, додуше, доста у годинама… ја…
— Ех, јадан, шта му се чини — одврати Лена чисто певајући.
Затим наста ћутање, само што се из друге собе чуло гласно смејање Перино, који је, читајући новине, наишао на ону Симину фразу: „Биће крвав рат, каквог још историја није на својим листовима забележила.“ Лена је чачкала уво једном плетаћом иглом, и гледала кроз прозор, а Сима трљао гудало тамњаном, и нешто гунђарио кроз нос, сигурно неку вародну песму коју ће отпевати, па, погледавши затим у Лену, прекиде ћутање.
— Знаш ли ти, бога ти, шта су гусле Србину, а?
— Добро кад ти знаш, а за мене је лако… но немој ми урлати ту.
— О, хо, хо, хо, видиш ти ње… ту прекиде удешавајући кобилицу на гуслама, опет је погледа некако блесасто, продужујући: — овај… а ја… знаш ли ти, бога ти, шта су Србину гусле? …
Лена се само намршти, али му не одговори ништа.
Сима се не хте оканити, али то не због тога што је инаџија, него тек онако, што нема друго шта да каже, још неколико пута додаде: „Баш ти не умеш мислити!“ Ово је изговарао полако и затегнуто, и не гледајући у њу.
— Ама ти тражиш, Симо, неког ђавола. Шта си ми се најмио ка’ луд! Шта не умем мислити?! Шта ти као мислиш?! — Ово је Лена изговорила врло оштро, зацрвенивши се у лицу као жар, а очи јој синуше као у дивље мачке.
— Јок, вала, ти баш не умеш мислити — продужи Сима удешавајући нешто око гусала, и не гледајући у њу.
Лена сад остави, управо баци игле љутито, и викну:
— Шта ’оћеш ти данас од мене? …
Он не одговараше ништа, већ, пошто удеси гусле, превуче гудалом преко струна и звуци се одазваше; узвикну једно громко и дугачко „Хоооо!“ Лена закрешта наново, али његов глас поклопи њено крештање.
Еј, кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…
Лена већ беше засузила од једа.
— Симо — крештала је она даље, али јој тек глас доби маха кад он сврши једну строфу и поче само гуслати… — Симо, главу ћу ти разбити тим гуслама! …
Сима сад прекиде, и, озбиљно је погледавши у очи, запита:
— А, овај, знаш ли шта су гусле Србину? …
— Шта, знам ли? Нећу ништа да знам, мене се не тиче, но немој се ту дерати ка’ луд! …
— А то ти, овај, к’о заповедаш баш, као да си ти, овај…
— Ја ти не заповедам, но ти љуцки кажем…
— А… ха, љуцки, па шта се дереш…
— Ти се дереш, ја лепо говорим.
— Е, па, овај, кад лепо говориш, слушај овамо: гусле су очувале Србину слободу! — То је изговорио пуноважно, и чисто се сам осећаше задовољан…
— Јадна твоја слобода! — додаде Лена, и ману главом, омаловажавајући га.
Потом опет наста тишина, само што се чуло из кујне звецкање тањира, које је Риста прао.
Обоје се задубише у мисли. Шта ли су у тај пар мислили? У том нешто тресну у кујни, и они се обоје пренуше, и погледаше једно у друго.
— Тако, онај мамлаз опет нешто разби! — рече Лена, и још се више наљути.
— Он ће, вала, и купити, оца му његовог! То ћу му на рачун! — додаде Сима, па се диже и поче ходати по соби, а Лена брзо изиђе у кујну, залупивши јако врата за собом.
У кујни наста ларма и врева, мислио би човек кућа се руши.
— А, свињо ли ти бугарска, тако, ти моју кућу упропасти; ти ме живу изеде… Ништа ми не требаш! … Шта да платиш, безобразниче један? … Умукни, шта се кезиш као будала! … Згромићу те! …
— Не се секираш, госпођо, не се љутиш, ће да платим! — прекидао је Риста чешће њену ларму, а то је њу доводило до беснила.
— Шта ће ти ова чинија овде; па још ни пола није опрао… О, Господе боже! … Па шта си радио? Гле, па ово метнуо на крај само да падне! … Ух-у-у-ух! … Видиш, кад узмем ову карлицу, па ти главу разлупам! … Па се опет смеје! … Шта да се не секирам? Ма знаш ли ти ком’ кажеш? … Умукни! …
Кад већ љутина беше превршила, она докопа кашику из лонца, који је на столу стајао, али како несмотрено повуче, он тресну на тањире који су били на земљи, и поразбија их. Лена беше ван себе, цикну као змија и дохвати карлицу, али Риста, сасвим равнодушно, слежући раменима и вичући „Боже сачувај шта ради“, изиђе дотле напоље и затвори врата.
Док се то дешавало, Сима је шетао по соби, гласно се накашљавао, колико тек да се не би заборавило да је и он ту, и два-три пута се накањивао да изиђе у кујну, али то није учинио. Ко зна зашто? Кад се ларма већ беше примирила, он, као љутит, нагло изиђе из собе, накашља се, и прво прогунђа два-три пута „овај“, па се опет искашља, и викну:
— Какви су то „чкандали“ по мојој кући? — То изговоривши, значајно погледа свуда унаоколо, а затим продужи… То ја нећу да трпим, јесте ли чули ви, ја сам господар овде!
— Иди ти у своју собу, па ћути, кад се тебе ништа не тиче, немој ми ту стајати на муке, док ти сад нисам платила за гусле! — цичаше љутито Лена.
— Хоћу мир у кући, јеси ли чула ти, ја овде судим! …
— Иди ми с очију! Шта ’оћеш ти? Жесток си да тражиш мир! Ко те као рачуна!
— Е, хе, хе, хе — поче Сима лакше — што је носи онај куси, ја, овај, једнако то гледам…
— Вала, Ристо, неће ти ни Сима ни Бог помоћи — док мени, знаш, моји ђаволи дођу, па почнем наопако!
— Где је тај Риста, оца му бугарског, да га ја питам шта бесни по мојој кући? — опет заоштри Сима. — Ристо!
— Чујем! — одазва се он и отвори врата те уђе унутра.
— А… ха, чујеш, чујеш, одидер овамо ближе… Шамар пуче.
— Тако ти, овај, много си нешто побеснео, а мени кад дођу моје лутке, оца би’ убио! Магарче безобразни! Шта радиш ти овуда? Научићу ја тебе памети.
Риста се опет некако чудновато смешкао и клатећи главом дохвати фес са земље.
— Више ми не требаш у кући; капу, па напоље из куће! — викну сад Лена.
— Ти ћути кад ја заповедам…
— Ти ћути…
— Кушуј, јеси ли чула, ја сам још жив, ја сам домаћин, јер ће сад да буде као са Ристом!
— Ма с ким ти то, пробај де само, пробај…
— Опет тебе носи ђаво…
— Кога носи ђаво?
— Ућути једаред, ти ми не требаш, он ми треба…
— Хо, муко, а што ти мени требаш. Ја, мислиш, цркох за тобом!
— А што си, овај, пошла за мене, кад ти као — умекша Сима гласом.
— Лепо, лепо, Симо, видећемо ми то…
— Е, брате, луде жене — још мекше додаде Сима излазећи из кујне.
Лена је остала наслоњена једном руком на зид и плакала. Риста је опет с накривљеним фесом, на коме је још стајала прашина, како је пао, смешкао се и уплашено и глупачки, купећи разбијену парчад од тањира.
*
Није од тога догађаја прошло ни три дана, Лена је већ била код зета у К… Сима је сам с Пером седео за столом и ручао, и дворио их верни му Риста.
Он је Ристу волео само стога што му је једино с њим било лако изићи на крај, а уз то га је и прилично јевтино служио. Истина, кад се узме у рачун „одбијање на штету“ и друге ствари, добијао је само колико тек да се обува; али о томе нећемо говорити.
Риста је, као обично, стајао крај стола под фесом, у исцепаној гуњи и широким господин-Симиним панталонама, и исто се онако кезио и кривио.
— Баш се госпођа, овај… деде, донеси то пржено месо… Вади ти, Перо… па суни, овај, и масти овде… Бога ми, ти баш умеш љуцки да спремиш… ја… па госпођа нам се наљутила…
— Хи, хи, хи, ће се одљути она — рече својим тоном Риста.
— А ти велиш, овај,… ’оће, ’оће… ја, морамо јој писати, а? …
— Морамо, господине — додаде опет Риста по своме.
*
Није дуго трајало овако затегнуто стање између Симе и госпође Лене.
Једног вечера добије, као одговор на своје писмо Лени, депешу од ње: „Сутра долазим. Чекај. — Лена“.
Изјутра се Сима пробудио рано, па гласно зева, као да зева по нарочитој композицији (у зевању је био прави уметник), лешкари у постељи, весео и задовољан што Лена долази, па, као човек који је скинуо тешку бригу с врата, зажелео се да мало размишља и о доколицама. Поглед му паде на један укуцан ексер у дувару, и њему, од некуд, дође чудна мисао на ум:
— Боже мој, како би било човеку кад би му неко укуцао онај ексер у главу?
— Зло и наопако! — изговори гласно, и устаде.
По ручку је већ седео с Леном заједно.
— Ти, овај, баш тако? — вели Сима.
— Тако!
— Ал’ опет ме тражиш! Хо, хо, хо! — засмеја се Сима.
— Ао, муко једна! — отеже Лена.
— Тражиш ме, јакако! Хо, хо, хо, хо!
— Нашла бих и бољи’ да ’оћу!
— О хо, овај, ти вала јок, а ја…
— Ћути, муко, ћути! — прекиде га Лена.
— Ал’, велиш, не можеш без мене… Хо, хо, хо, хо! — засмеја се Сима.
Лена зену гласно, и оде те леже на миндерлук, леже у виду полумесеца и за’рка.
— Заспа! — рече Сима гласно, па леже и он на други крај!
Ускоро су обоје у хармонији хркали.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 