Tag Archive | Činovnik

Ко је крив?

Једно јутро, пре неки дан, око 5 часова затекнем на чесми једног сељака где из чесме точи воду у суд с млеком, које носи ради продаје.

— Зар тако? — рекох му.

Он се не окрете.

— Еј, ти пријатељу, шта то радиш?

— Видиш шта радим! — рече и упола се према мени окрете, а затим заврте славину на чесми, и спусти суд поред себе.

— Па то је крађа, болан! — рекох да га тронем.

— Вода није за паре, ваљда неће и за њу да уведу монопол, као за дуван?!

— Знам, ал’ ти продајеш и воду по истој цени као млеко.

— Вала нисте ни ви господа бољи — рече равнодушно, окрете се и изиђе на врата.

Остао сам запањен.

Поредио сам од сваке руке и на жалост видим, да је наше чиновништво дугим низом година само себи убило углед.

Нема ваљда народа у коме су створени овако страшни појмови о господи, као што је то у нас.

А то зло има страховитих последица и не треба чекати да се само лечи.

Ово изгледа на први поглед можда и ситница, али ово је један страшан симптом. Сељак продаје воду под видом млека, мирне је савести, тврдог убеђења да „и господа нису бољи, не раде боље!“ А то није он један, то мишљење је у’ватило у нашег сељака јаког корена.

„Страдија“
12. мај 1905. године

Наш женски свет

Ко смо и шта смо ми?

Ми смо сиротиња, сиротиња пука.

Госпође милостивне, можда ћете се смејати овоме кад се каже сиротиња пука.

Сиротиња, сиротиња, па макар на себе метнули хиљаде свилених сукања.

Откуд те сукње?

Не познајем по оделу која је жена практикантова, а која министрова.

Страшно, ум се мути кад погледа шта ради наш женски свет.

Знам вас, знам!

Свилу носите, пасуљ једете!

Знам, знам Српкиње, њих бар знам добро.

Био сам на Калемегдану, посматрао. Ретко идем тамо, јер не могу бол да поднесем, не могу да гледам мајмуне, не могу да гледам волове гигерлски обучене, ни краве у свили.

Тражио сам да видим жену, да видим мајку, али то на јавном, калемегданском шеталишту нисам видео. Видео сам раскош, раскош у нас Срба, раскош у нас сиротиње, злато и скупоцене шешире носе и оне које треба да иду у цицу.

Откуд то злато?

Или су им мужеви лопови, или су жене курве!

Овај други случај много је чешћи.

Па зашто је све то?

Зашто? — Зато што је наш женски свет сулуд, брљив, суманут.

Краве, краве, а не жене.

Враћам се у прошлост, у народ.

Мајка уморна, копала жена, пре тога је устала пре зоре и спремила ручак радницима, наредила децу, донела јело на обрамници, и онда радила на њиви, а уз све то носила је иа леђима дете, сисанче, а уз дете толики терет.

Долази с копања знојава и уморна, дете у љуљашци везаној за два дрвета, доји га, једе лука у води са сирћетом и срећна је, дете јој напредније и њој поред свега терета остаје да свом детету пева што народски, да му у душу улије идеале, оно што се никад брљивим школским програмима не брише.

То су мајке, то су жене, то диже покољења.

Ја имам неписмену мајку, сељанку. Дала ми је живот и не знајући ништа друго дала ми је и поезију народну, њом ме је задахнула, и ја ћу вечно, можда и по смрти осећати тај дах, дах снажан и силан. Школа ме је ломила годинама, сметала, али није могла покидати оно што се с млеком мајчиним усисало.

Бол! Бола има наша поезија, радости и весеља, свега има, и то видимо само ми које је васпитавала сељанка, проста жена, жена без свиле и кадиве, жена мученица, жена што рађа децу, врлину рађа, добро и благослов кући рађа, жена, жена, права жена!

Никао сам с народом, у њему сам одрастао, другови моји из школе ору, они се муче, ја знам и бол и патњу њину, али ја знам и задовољство, ја познајем радост што та патња, бол и рад доноси.

Слушајте, слушајте мене, ви београдске пезе и каћиперке, слушајте, ви курве јавне и приватне, слушајте, јер је ретка искрена реч.

Тешка је искрена реч, јер је реч искрена и скупа и тешка, а ви жене знате шта то кошта, јер дате пре невиност своју него искреност.

Дакле, однегова ме сељанка, проста жена, однегова ме песмом народном. Ја сам у кући гледао дроњке, сиромах ћу и умрети, али сам вечно био окружен блеском, сјајем, поезијом коју ми је певала мајка сељанка. Песма ме је будила, песма ме је успављивала.

О, мајко, све добро моје, ти која не знаш ни клавир, ни француски, ти која си само знала народну песму, теби хвала, ил’ нехвала.

Поред имућна оца мога, ја нисам знао за гувернанте, нисам ударао у клавир нити сам цитирао француске писце. Мучио сам се, невољисао, али сам гледао, посматрао, и нисам добро видео, већ бол и јад.

И док београдске даме перу сапуном кучиће, перу их пажљивије него децу, дотле сељанка која је донела ужину на обрамници и дете на леђима у пртеној љуљци, пева, пева, те сој крепи:

У башти ми зумбул цввта,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул пјева
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио,
’Оће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!

Ето то пева неписмена сељанка, а шта радите ви, жене београдске? Ево, ово је мене васпитало и дигло, ово је моје образовање што га школа, и то наша луда, брбљива школа, није била у стању да скрши.

Није ово што пишем спрдња. Бол је ово. Бол, појмите и разумите, јер сам гледао и вас, а знам себе.

Ја не ваљам, нека ме нико не оговара, нека нико не каже рђав. Ја сам све знам, али ћу продужити овај разговор с вама женама, ма се на кози орало.

Жене, жене!

Ви жене земљу држите, али пазите шта чините! Ово је увод што сада пишем, а јаком долази оно што је главно. Имате ви да чујете много штошта, имаћете прилике да вам кажем!

Ђубрета!

Не љутите се, јер неке сте такве да је и ђубре боље од вас.

Београдске девојке жале се што тешко иде с удајом, измишљају како су мушкарци саможиви, без идеала, ћифте и материјалисте. Међутим, оне неће да виде своје властите мане и погрешке.

У Немачкој је обична ствар да чиновничке жене зарађују себи, раде. Чиновник отац, има плату 300 марака месечно и нико се не чуди кад чује да је његова ћерка књиговођа у некој радњи. Ради, спремна је за живот, спрема себи и мираз, нађе према себи обичну прилику, удаје се па и даље ради и она и муж, а децу васпитавају у истом правцу.

А код нас? у Београду!?

Брука од света!

Ем не раде, ем су раскошне, ем кад се удају мисле на крупне партије. „Знате, њено образовање није за паланку.“ Зна мало клавира, а то је отежавајућа околност, јер свира тако да човек у свет бежи, зна да избрбља неколико фраза француских, нема гроша, нема честите кошуље и мисли то је довољно, па да је за љубав то мало реченица француских, за љубав то мало лупања по клавиру задужила човечанство и заслужила да се, у крајњем случају, кад је већ руски цар ожењен, уда за српског министра, посланика на страни, или по несрећи за обичног професора Универзитета.

Ја знам случајева где одбија сирота девојка из Београда руку једног доктора.

— Сељачки доктор! Зар је то за мене?

Ето, то је то наше шашаво васпитање.

Видите девојку. Елегантна, лепа, могла би бити и паметна да јој луда мамица није још од детињства уселила много бубица у главу. Ћерка чиновника, који једва везује крај с крајем, или има десетак хиљада мирашчета, и погледај како се то размеће, и то пред ким, пред нашим младићима, пред нама сиротињом.

А ко смо ми?

Ако смо чиновници, имамо менице; ако смо трговци, опет нас само кредит држи. Наша је земља млада, ми немамо старих кућа, оџаковића, но сви мање више почињемо од себе, тек стварамо, тек се зачињу куће.

Погледајте трговце. Махом сваки тек оснива и почиње дом, а чиновници су гладни ђаци, који су једва дочекали да кујну Димче пиљара замене са кујном у Касини и Коларцу.

И сад кад тако бедно и јадно стојимо, и ако се лажемо, лажемо често сами себе, зар онда није суманутост овако понашање наших Београђанки. Понашају се тако као да су окружене све самим великим кнежевима, ерцхерцезима, графовима и маркизима, па се утркују која ће да изгледа раскошнија.

Погледајте је само на улици. Лепа, мила, могла би се допасти. Коме да се допадне? Младом, добром чиновничићу који има платице једва за ’леб и нешто мало уз ’леб. Али кад је он грешник погледа, шта види? — На њој шешир, управо то и није шешир него јој на глави цела практикантска плата, цела целцита, још ако не премаши који грош. Погледа човек хаљину, промерка два-три пута, шацује цену и види, на жалост, да би му требала цела његова плата па да купи такву хаљину.

То би народском песмом било речено:

Док изнутра удрио поставу,
Мјесечну је утрошио плату,
А с лица му ни хесапа нема.
Док остале дрангулије купи,
До гуше се јунак задужио
И мјенице многе учинио.
Куд год скита за жиранте пита
Да направи жени тоалету.

И заиста тако је.

Ко сме, ако ко бога зна, да се потхвати, па да узме такву жену. Кад види човек да му само за шешир треба цела његова платица, а за остало да мора витлати жиранте, онда се љубав хлади, онда ту више престаје и симпатија и жеља за браком. Какав брак, какви бакрачи!

Па још нешто горе озго.

Сматрају за врлину нерад. Рад им је луцкасто брбљање о неким бајаги литерарним, уметничким стварима.

— Јесте ли гледали Коклена?

— Не, госпођице!

— Којешта! То је страшно! То не видети! Ах, какав уметник!

Луда мода. А она је све то разумела колико и крава латински, али свет отмени виче: Коклен, Коклен, па је ред да и наша наивна Београђанка узвикне:

— Ох, Коклен, дивота!

Тиме, и оним вечитим шетањем, баш онда кад цео свет жури на ручак и на одмор после рада, мисле да чине себи добро, а оне тиме још товаре на себе отежавајуће околности.

Који паметан то сме узети за жену? А ко узме треба само приложити венчаницу као доказ да је луд и спровести га у луду кућу. Лекар га сигурно, кад види тако страшан доказ, не би ни прегледао.

Јадне су оне! Много би боље оне импонирале и јаче симпатије стварале за се да баш место књиге крај прозора што држе, место што рђаво ударају у клавир, да наместе корито, па да што пропирају да младићи виде да ће бити домаћице. А то би таман одговарало њиховом имовном стању.

„Страдија“
5. мај 1905. године

Није родом из синдиката

Купи човек јагње на Велику суботу. Јагње треба заклати и уредити, а он, чиновник човек, то не уме. Угледа на пијаци неколико људи од тога посла и запита првог:

— Хоћеш да ми уредиш јагње?

— Хоћу!

— Шта наплаћујеш за то?

— Динар.

— Е, то је много!

— Ниже нећу, ја сам из синдиката.

Пита другог, тако исто; пита трећег, опет ни кренути без динара, пита четвртог, опет динар, ни пара јевтиније, и сваки каже:

— Не може ниже, ја сам из синдиката.

Најзад наиђе неки Лала.

— Хоћеш да ми закољеш ти јагње? — пита чиновник.

— Та што га не би’ заклао? … Теште?

— Шта наплаћујеш?

— Та, шта дате, чудна ми посла!

— Јеси ли ти из синдиката?

— Нисам, господару, из синдиката, ја сам из Панћева!

И Лала лепо уреди јагње и онај му, с обзиром на синдикат, да динар.

Врати се задовољан Лала у ме’ану, поручи ракију, па слади, а они из синдиката гледају пакосно и пљуцкају.

Према овоме изгледа да је боље бити из Панћева него из синдиката.

„Страдија“
28. април 1905. године

Још тражи карактер!

У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.

Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.

Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.

— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.

— Какав карактер?

— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!

— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.

„Страдија“
7. април 1905. године

Отправник послова у Румунији

Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.

Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?

— Је ли Пашић?

— Је ли Стојан?

Ко је, питам, ко је тај?

Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?

Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.

Јаој, пуста мотко!

„Страдија“
17. март 1905. године

Познаници

Дружили су се и познавали свега годину дана један је чиновник а један трговац. Чиновник, као сваки чергаш, преместио се у Београд, а трговац остао у својој кући у једној варошици у унутрашњости. Прошло је две-три године како се нису видели. Можда се за цело то време нису један другог ни сећали.

Трговац, послом трговачким, дошао у Београд и случајно срете свог познаника чиновника. Прилази.

— О! Добар дан, господине Мико!

— Добар дан! — одговори чиновник и прибира сећање где је видео овог човека.

— Коле из… — поче трговац.

— А! Гле, а ја не могу да те познам! Променио си се нешто!

— Тхе! Mења се човек.

— Који ли беше ово? — мисли у себи чиновник, а гласно вели:

— Е, брате, откад се нисмо видели, па како ви тамо, како? — пита желећи да из разговора дозна у ком се месту познао с овим човеком. Био је у многим паланкама, па се личности измешаше.

— Лепо, онако по старом! — одговара трговац.

— А како ти, како ти деца, здрави сви?

— Немам ја деце.

— Аха, јес’, јес’, богами, а ја смео с ума.

— ’Ајде да свратимо да попијемо по једно пиво.

Свраћају и поручују пиво.

— Нека, ја ћу кифле да платим.

— А, не, то никако!

— Узми ти, дете, те паре!

— Не, не, то никако!

— Е, дед сад, то ћемо још да се свађамо, чудна ми посла!

— Добро, ал’ ја да платим пиво.

— Лако ћемо, море.

Попију пиво. Разговарају мало о опоредним неким стварима и разговор се исцрп’о.

Ћуте.

Један гледа кроз прозор, један по ме’ани. После неког времена трговац лупка прстима по столу, а ћуте обојица. Чиновник тражи од келнера новине.

Сукобе им се погледи, а трговац ће:

— Е, е, госпо’н Мико, дакле тако?

— Тако.

— Шта ћеш!

Опет ћуте, и после мале паузе опет ће трговац.

— Јȁ!

— Тако је то! — одговори чиновник.

— О, о, господин Мико, велим тако!

— Тако!

— Шта ћеш!?

— Тхе!

— Ој, боже мој, шта се ово чини!

Чиновник слегне раменима.

— Е, е, госпо’н Мико, госпо’н Мико, откад се нисмо видели.

— Давно!

Ћутање.

— О, о, госпо’н Мико, тако дакле.

— Тако!

— Шта ћеш?

И пошто се овакав дијалог разговора обнови неколико пута, растају се и ко зна кад ће их опет судбина саставити.

„Страдија“
20. јануар 1905. године

Све према приликама

Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:

— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.

Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.

Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.

Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.

Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“

Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:

„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“

Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.

А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.

Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:

— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.

Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.

По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:

Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:

„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“

Устану људи и нададу вику:

— То је немогуће, то је лудост!

И један стручњак распали пред забленути свет статистику:

— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!

Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.

— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.

Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.

„Страдија“
9. јануар 1905. године