Краљ Александар по други пут међу Србима (6/23)
И молио сам, и кумио, и преклињао, ал’ што ја више молим, они све више бију. Кад ја видо’ шта је и како је, што рекли наши стари: Сила Бога не моли, ја стего’ срце, па трпи. Шта знаш друго: шта буде, буде, из ове се, реко’, коже не може у другу.
Држаше ме неко време у среској ’апсани, па ме после спроведоше суду.
Отуд, одовуд, те мене лепо осуде пет година тамнице.
— Заиста је то било занимљиво! — прекиде га краљ.
— Вала, ја сам то занимљиво желео да снађе тебе и твога оца — продужи сељак — сад шта му би, би, — кад ми изрекоше пресуду, а ја кажем судијама:
„Хвала суду! Ви ме, господо судије, осудисте, и видим већ да ћу на правди бога лежати у ’апсу и да ће ми кућа пропасти, али, ето, бар ми сад кажите ко су отац и мајка нашег краља. Ви сте чколовани људи, учили сте многе науке, па рачуњам да то ви знате. Кад знамо за сваког нашег цара и краља из старих времена, што да не знамо за данашњег нашег гослодара. Ето, ја ве молим да ми ви то бар сад кажете пошто сам осуђен; да бар то сазнам кад због тога лежим у ’апсу.“
Преседник ме гледа, мери ме од главе до пете, па ми тек рече:
— Е, пријатељу, сад имаш доста времена, па ти то сам у ‘апсу мисли, и сетићеш се.
— И ја, истина, мисли, размишља, обрта од сваке руке па…
— А јесте ли се сетили? — упаде му у реч радознало краљ.
— Јок, брате, каки се црни сетио, то се ни ђаво, мислим, не може сетити. Што се више сећам, све горе и горе не знам. И ево, умре’, и остаде ми жао што не дознадо’. Још док сам био доле на земљи, решавао сам се сто пута да се дигнем, па право код тебе у двор.
— А шта сте хтели да ми честитате? — упита нервозно Александар.
— Па венчање, Саша! — додаде краљица кокетно и као с прекором погледа краља, како и да се таког чега не сети.
— Море, како честитање, него да тебе баш лично питам ко је отац и мајка краљу Милану, па не смедо’, а и сви ми рекоше:
— Не шали се главом, несрећниче црни. Пре те под Миланом за то у’апсише, а как’и је Александар, главу ће ти откинути као врапцу. То ти је — веле ми — њему час посла, као попити чашу воде.
И ја не смедо’ да ти дођем, и тако, ево, и умре’, а не сазнадо’ ни ко је био отац краља Милана, нити ико сазнаде ко је деда твој. Ево, сад право да ти кажем, били смо задобили џаса од тебе, па ти нико није смео доћи ни да се пожали, ни да каже да што не ваља. Ако сељак рекне: капетан прима мито, он је свршио. Одмах га капетан окује као човека који ради против краља. Ако не поклоним писару бар једног вепрића, опет сам пропао, опет ме ’апсе као човека који је опасан по поредак у земљи.
Море, и практиканту мораш метанисати ка’ пред иконом, што веле. Па, богами, и њему треба што дати на пиво, иначе зло. А пандур, он кад дође у село, он ти је први. Чак ни Наум Цинцарин, што је држао нашу ме’ану, није смео пандуру да наплати трошак. Капетан куд иде по путу, обаљује људима пуна кола све у ’ендек, бије бичем ко се са товарним брзо не склони кад његов вијакер пролази друмом. А он је дош’о го, голцат. Знамо га и кад је био џандар, и шта није било, па се за годину огазди. Купио вијакер, па как’и коњи, ка’ виле, па брате мој, и кућу начини, купи неко имање. Начелнику већ не смеш ни очи да сагледаш, а камоли да му се пожалиш. Е, онда видиш како ти је било, и ко је смео доћи краљу да га пита ко му је деда, кад, брате, ни последњег пандура нисам смео ружно погледати. А бар пандуре смо знали. Они су крали пологе по селу па отишли у пандуре, и ми то све знамо, ал’ опет, сила бога не моли, те смо морали и њега да чествујемо. Лакше је и то, но страдати од те напасти. Ко ће, брате, онда пред краља, деде, је ли га мајка родила. Што рекли наши, теби смо смели доћи кад ни пандури нареде да ти честитамо оно што ти ’оћеш, ал’ ’нако ко сме да ти дође, ту је глава играла. А слушали смо за тебе много. Чује се тако по селу како краљ ’оће да покоље, како ’оће да окива пола земље, како и свог родитеља ’оће да убије чим га види да је ’вамо дошао, како си рекао да се радикалцима прже очи усијаним гвожђем, како ћеш на Карабурму бесне псе радикалске, како си спремио коље. Куда ћеш, брате, куд сам ти смео и доћи, ко ће на те муке ударити. Волео сам и не знати ко ти је деда, него да гинем на таквим мукама
Али, молим те, кад онога света пропати’ по ’апсама, а то не дознадо’, молим те да ми бар сад кажеш. Бар да знам то на овом свету, па нека су просте све муке онога земаљског света.
— А зар сте ви о томе размишљали? То је интересантно, врло интересантно. Је ли, Драга, да је то веома занимљиво кад је он и о томе мислио.
— Заиста чудна мисао! — одговори Драга, и као да се и сама нешто замисли.
— Деде, молим те, кажи ми то, ти то знаш насигурно. Кад ми нико у Србији то није протолковао, рачуњам, ти ћеш то знати опет ће радознало душа сељакова.
— Ја, видите, о томе нисам никад мислио! — одговори Александар, па се и сам замисли.
— Ама шта, брате, имаш ти бар да мислиш. Сваки човек, па чак и ми прости сељаци што нас зову геаци и каљогаже, па, што се каже, водимо тај ред, па и последњи надничар и биров, па чак и они што краду јаловице, знаду ко им је отац и ко им је деда. А то се наше порекло не пише у књиге, па, ко велимо, вама се краљевима води све то у књиге, списује и толкује сваком још од чукун-чукун деда! — опет ће сељак.
— То ми нису професори историје предавали, а папу (оца) нисам питао. Видите, и мене је цела ствар почела интересовати. Баш занимљиво. То је, видите, заиста чудновато, откуда да о томе мислите, а ја о томе, као што вам кажем и јамчим краљевском речју, нисам мислио. То ћу баш питати…
— Саша, ти се нећеш с њим састајати — цикну Драга и прекиде краљу реч. — Ти знаш да је твој отац заклети наш непријатељ!
— Па зар ни ти то не знаш? О, Господе боже, сад ја тек видим да сам на правди бога робијао — рече сељак с уздахом.
— Ја сам, као носилац таковске идеје, под срећном звездом мојих врлих предака поклонио сву своју бригу и старање око бољитка миле нам Србије, која ми је била преча од свега. Ја сам се старао да мој драги српски народ проживи бољим животом, да у земљи оснажим привредно и економско благостање.
— Хееј, што ме изеде нека мука и на овом свету — уздахну једна баба — јадна ти и несрећна наша привреда што ти за њу бринеш, а не знаш ни деда како ти се зове.
Неколико сељака ударише у гласан смех: — O, хо, хо, хо! Е, погађа, баба, тако ми бога! — чу се кроз смех да рече неко.
— Простаци! — изговори јетко Драга, али шапатом обрати се краљу.
— Врло је досадан овај наш драги народ — додаде нервозно краљ краљици.
На то ће му рећи један грађанин:
— Е, да си нешто, кад доле на земљи бејасмо, објавио своме драгом народу како си у интересу миле ти и напаћене отаџбине заборавио како ти се зове деда, или како то ниси никад ни знао, Боже господе, што би било лома од депутација, крша једног од честитања. Полиција би и за то слала депутације из разних крајева Србије. Предводници депутација које си извадио са робије осуђене за прљава дела, па их понамештао за председнике општине и одликовао за грађанске заслуге, држали би ти дугачке говоре и честитали у име срећног народа под мудром управом твојом.
А ти би с балкона одговарао на те поздраве и као и обично додавао:
„Однесите поздравље моме драгом и милом народу и нека и убудуће има тврдо и непоколебљиво уверење да ћу ја до краја свога живота остати веран традицијама дома мога и предака мојих. Ја, за сада, верни и врли поданици, не знам ко ми је деда, али ја вам дајем своју витешку краљевску реч да ћу своје незиање — чим то интереси земље буду налагали, а руковођен једино сталном својом мишљу о добру народа, то своје незнање које је уродило златним плодом за добро свих вас, за добро Србије, која ми је преча од свега — проширити. По симпатијама и одобравању целе земље увиђам јасно да сам погодио жељу мога драгог народа, видео сам да сви моји врли поданици желе да Србију и даље водим овим путем. Ја као краљ прихватам ту жељу и радећи у том правцу, који је једини спасоносан излаз из економских и привредних незгода у којима се налазимо, дајем поштену реч да нећу стати у овом зачетку, нека сваки мој поданик тврдо и непоколебљиво верује да ја нећу остати само на томе да не знам ко ми је деда, ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам скоро са овог места у интересу отаџбнпе моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!“
— Саша, врло је досадно. Зашто не предложиш да се играмо венчања! — додаде краљица, и направи израз лица као да се мало застиде, како би то учинила каква наивна шипарица.
— Хајде најпре да свршимо ову депутацију — рећи ће један окачењак, обраћајући се краљу.
— А после ћемо учинити краљици по вољи, па да играмо венчања.
— Јес’, јес’, после ћемо се и то играти! — додадоше многи.
— Ајде, кажи ти оно што ти рече грађанин.
— Досадно је, Саша, немој све, него на брзу руку одиграј ту политичку ствар, ти знаш како то иде, понови само завршетак! — рече му Драга.
(Даље)
Како је постала рубрика „Потера“
Стара изрека вели: „Коме шушка, томе шумка.“ Кад је неко крив, он се и своје сенке плаши, у свему предвиђа опасност за себе. Прође улицом и неко га сасвим случајно погледа, а он и од тога презне, и прва му је мисао: „Овај сигурно зна све“, и од те се мисли стреса. Такво је осећање снашло и једну бедну групицу наших противника. Они су свесни свога зла и неваљалства, и баш зато се боје и у страху згледају очекујући казну, па ће одмах неко чим шта шушне у близини њиховој:
— Потера!
Та реч силно дејство има за људе тога кова и одмах одјекне дрека у целој дружини:
— А јаој, потера, бежи! — и даду се у дивље бекство.
Беже они као бесомучни, а нико их не тера. Прође се на томе и они се опет искупе, згледају се бојажљиво после минуле опасности, па се припитују:
— Нема потере?
— Нема.
И опет се охрабре, опет свесно чине зло, па се опет ишчуђују:
— Нема потере?
— Нема још.
И онда их опет обузима дивљи страх, чим шта шушне у близини раскрече се:
— А јаој, потера, бежи.
Ми нисмо ни мислили, као поштени људи, да има и таквих неваљалаца за којима чак и у потеру треба ићи, али се они сами јављају, својом дреком и кукњавом:
— Потера, то је за нама, потера!
Те од њих и потекоше необавештени гласови по новинама и међу светом да ће се наш лист звати „Потера“.
И ми смо се морали обрнути на то, те увидесмо да заиста треба за њима поћи у потеру.
То је био главни разлог да у лист одмах уведемо сталну рубрику „Потера“.
Сад они и не морају викати од стра’: „Потера, бежи!“, јер ћемо и сами за њима у потеру и викати: „Држите ниткова, утече!“
„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Рубрика „Потера“ осмишљена је као место на ком ће се раскринкавати лоповлук и преваранти, прим. ур.
Ко је крив?
Једно јутро, пре неки дан, око 5 часова затекнем на чесми једног сељака где из чесме точи воду у суд с млеком, које носи ради продаје.
— Зар тако? — рекох му.
Он се не окрете.
— Еј, ти пријатељу, шта то радиш?
— Видиш шта радим! — рече и упола се према мени окрете, а затим заврте славину на чесми, и спусти суд поред себе.
— Па то је крађа, болан! — рекох да га тронем.
— Вода није за паре, ваљда неће и за њу да уведу монопол, као за дуван?!
— Знам, ал’ ти продајеш и воду по истој цени као млеко.
— Вала нисте ни ви господа бољи — рече равнодушно, окрете се и изиђе на врата.
Остао сам запањен.
Поредио сам од сваке руке и на жалост видим, да је наше чиновништво дугим низом година само себи убило углед.
Нема ваљда народа у коме су створени овако страшни појмови о господи, као што је то у нас.
А то зло има страховитих последица и не треба чекати да се само лечи.
Ово изгледа на први поглед можда и ситница, али ово је један страшан симптом. Сељак продаје воду под видом млека, мирне је савести, тврдог убеђења да „и господа нису бољи, не раде боље!“ А то није он један, то мишљење је у’ватило у нашег сељака јаког корена.
„Страдија“
12. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Пријатељство – па пријатељство!
Цењка се приватан човек, не баца лудо крваво стечене паре, гледа кад што купује да не преплати, да му ко не подвали, а у нас је подвала у великој моди. Тако исто цењка се и општина, гледа и она да уштеди где се год може која пара, цењка се и држава. Ето, колико лома, колико времена и путних трошкова око топова; пипка се то, мерка, цењка, па кад и поред тога добричина држава штети 100.000 или пола милиона, а она, као свака мудра, штедљива и економна држава, одмах гледа да с друге стране попуни ту штету, и онда отпусти једног или два практиканта, или смањи плату једном или двојици момака од 100 на 80 динара месечно. Мора се, богами, водити рачуна о свакој народној цркавици ако се хоће напредак земље и ако мислимо једном средити овако разорене државне финансије.
Тако и Београдска општина. Не да она ни паре више где не мора, јер треба на сто страна, потребе су велике, често се и диже овде-онде, па се то морају добро отворити очи, не једне, него четворе.
Београдској општини су потребне табле са називом улица и бројеви кућа. Потреба је, мора се купити; не можемо ми бити мимо свет.
Али наша општина ради мудро, не баца се у луксуз. Да је то нека друга луда општина, купила би табле од челика, бакра, сребра или злата, а то је распикућство. Наша Београдска мудра општина, лепо и скромно задовољава се таблама од печене земље, а то је јевтино.
Те табле, мудра општина нашла ђаволски јевтино. Сваки други би преплатио, а она набавља однекуд то за багателу. Изненадићете се!
Табла од печене земље кошта општину само 20 динара у злату![1]
Тако и треба, шта ће нама табле од сребра, врши и ово посао за јевтине паре. Бројеви се плаћају од 1,50 дин. па до 5 динара. Просто џабе! Намештање, разуме се, плаћа се обашка. Е, већ куда би више, макар поред толике јевтиноће да траже још и у готову.
Мора бити кад је овако јевтино, управо џабе, да неко из општине стоји у присним везама и пријатељству са друштвом које лиферује општини ове табле и бројеве.
Бадава! Све, све ал’ ништа без пријатељства!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Имајте у виду да су у време штампања овог чланка дневне новине коштале око 5 пара динарских, а 100 динара је била месечна плата нижег чиновника, и за те новце могла су се купити, на пример, четири пара волова. Монета у вредности двадесет динара у злату, искована је у част проглашења Србије за краљевину 1882. године, и популарно се назива „миландор“ (Милан од злата). Прим. В.Ж.
Наш Београд — мoдерна Абдера
Нешто о чиновништву
Сујета и полутанство, шарлатани и шићарџије, саставни су делови „беспрекорне“ државне службе.
Састав комплетан, једно без другог не бива.
Као и свака друга општина, и модерна Абдера Страдије има свог чиновништва и оно де факто стоји према државном чиновништву, тзв. чиновништву општинама „претпостављене власти“, у односу као пандур према бирову. У том односу испољава се безгранична сујета државног чиновништва тако да оно у раскалашном свом несташлуку не зна ни за какве границе.
Али то је увек само израз беса и голог незнања. — Може се погдегде прозрети и котеријска шпекулативна тактика извесних државних службеника, којом су се они до сада веома успешно препоручивали за разне општинске одборе и комисије, или са добрим дијурнама, или из „почасти“, како би иза такве бусије адвоцирали за приватне интересе. Ова техника је веома проста (има ослонца чак и у Закону о општинама) — јер ништа лакше од тога: генијалним главешинама представити општинско чиновништво као неспособно, а котеријско државно као неопходно потребно у радовима општинским. Просвета тактике ове заснива се и на томе што општинско чиновништво стоји још нераздрешено, бутум у једној гужви, без протекција и зато без уважења, по некима чак као нека врста општинске сиротиње, која ужива милостињу; међутим, државном чиновништву, у ствари често веома неугледном, добро је дошло такво схватање и оно, у својој сопственој беди и невољи, налази регреса у томе да и оно може некоме да прописује „меродавне“ захтеве. Што од тих „меродавних“ захтева у ствари постаје башибозучко командовање, од тога имају само штете радови модерне Абдере; — дакле, незнатна штета!
Из великог броја примера, као доказ горе наведеном, доносимо следеће:
1) Плочник око споменика кнеза Михаила
Општина је имала намеру да начини плочник око споменика скромно, али према нашим приликама уљудно, за суму од 3.174 динара.
Министарство грађевина замера тој скромности и тражи да овај плочник кошта најмање 7.500 динара.
Општина задовољи ту жељу Министарства, али оно у року од два месеца промени сасвим своје мишљење и донесе друго по коме би било и сувише раскошно толику суму издати за ту цељ; стога тражи „да се исти (плочник) замени са парком од траве и ониског дрвећа, као нпр. шимшира, који би се у виду геометријских фигура поређао…“
Пошто општина није умела да направи парк на тротоарској ширини од 3 метра око споменика, нити има поњатија о томе како ће помоћу шимшира, траве и ониског дрвећа — „који би се у виду геометријских фигура поређао“ — начинити парк, то и данас плочник око споменика стоји мурдарски недовршен.
2) Калемегданске степенице
Општински баштован Франц Копта, десна рука украситеља модерне Адбере покреће ово питање овим словом: „Да се не би и убудуће дала прилика да овдашњи журналисте преко јавних листова пишу противу општине…“ итд.
Општински инжињер саставља потом план за степенице, по коме би општина имала издатка од непуних осам хиљада динара. Министарству грађевина, по обичају, није се тај план допадао и наређује други начин. Општина правда свој начин наводећи како би из поднесеног плана поступно могле да се изведу те степенице у доста богатом облику а како би оне чиниле одговарајући завршетак главној калемегданској шосеји. Општини је главно било да се тај посао поступно изводи како не би за ту, доста потчињену потребу у једној години одједном издала велику суму новаца. Међутим, Министарство грађевина било је противног мишљења и зато је општина морала за те недовршене степенице одмах да изда суму од 20.000 динара.
План за ове степенице израдили су г. г. инжињери из Министарства грађевина после огромног натезања и тумарања. То натезање огледа се у следећа четири датума: 13/III 1900. г. када је г. баштован Франц Копта покренуо ово питање; 4/XII 1901. г. када је Управа града Београда у нестрпљењу питала: „… Шта је до сада урађено односно грађења калемегданских степеница…“ 9/VIII 1902. г. када је одбор општински решио да се уступи израда степеница фирми Голумховског за суму од 20.030 динара и 78 пара — и најзад априла 1903. г. када је отпочето грађење ових степеница.
Али тиме није све натезање исцрпљено, јер ће још и 1904. г. а можда и пете и шесте да се прича о спору између општине и предузимача ових степеница.
Када је за ове богате трице, назване Калемегданским степеницама, требало толико новаца и времена, нека чаршија сама суди колико ће проћи још годиница до извршења тзв. великих општинских радова?! — Чаршијо — мотку…!!!
3) Регулација Кнез-Михаиловог венца од „Национала“ до Савске улице, терасирање Косанчићевог венца и друге абдеритске регулације
Модерна Абдера има и свој некакав регулациони план и то утврђен законом и снабдевен са тридесет и шест потписа одборника из 1891. г. Али ни закон, ни одборски потписи нису сметали да се утврђени план сваки час не мења по захтеву Петра, Павла, Јанка и Марка. Штавише, пре кратког је времена установљена једна комисија од одборника општинских, са звучним именом „Комисија за ревизију регулационог плана“, којој је искључиво стављено у дужност да такве чаршилијске захтеве достојно узима у поступак.
Дакле, тзв. „утврђеном“ регулационом плану, који је постао у игрању, без иоле озбиљније помисли на његову остварљивост, потенцира се његова неостварљивост још и тиме што се сваки час мења.
Људство ће пре дочекати да се скине месец са неба но што ће модерна Абдера условити догледан рок за остварење свог, колико толико одговарајућег регулационог плана!
Кнез-Михаилов венац од „Национала“ до Савске улице још је у таквом стању као што беше у времену мазги и сепета; истина, по њему шкрипе и трескају, циче и праскају електрични трамваји, али је стварнија истина да га засипа од времена на време брег калемегдански и да се из дана у дан ломе кола, сатире стока.
Општина београдска хтела је ову другу стварну истину да радикално победи, али најенергичније томе је стало на пут Министарство грађевина у естетској својој бојазни да се не би „унаказио цео овај крај вароши“.
Да ли ће још за дуго красити ломњава Кнез-Михаилов венац, или ће неке „папрене“ наказе — по мустри калемегданских степеница — у скорој будућности искрснути на том месту, то ће знати одвећ осетљиви естетичари из Министарства грађевина, а по томе тим жешће и — кеса општине…
4) Инжињерство се утркује
Тако са терасирањем Косанчићевог венца, најновији план из општине конкурисао је са планом једног пензионисаног инспектора, и када је ту ствар већ била решена у корист плана општинског, долази она фамозна комисија за ревизију регулационог плана и тражи још „да се узме у оцену пројекат који је за то израђен у 1891. години“ и који нема апсолутно никакве везе са терасирањем Косанчићевог венца.
Један члан „ревизионе“ комисије успео је тиме да изнесе на утакмицу и свој неки план кога је израдио пре пуних дванаест година као општински инжињер, па ето после тог дугог времена даде му се прилика као одборнику општине да из прашине изнесе на светлост и видело виспрену своју умотворину.
Дне 16-ог, месеца децембра, године 1903. навршило се равних годину дана како је овај некадашњи општински инжињер, а доскорашњи одборник протоколарно дао завести ту своју сујету, па све до данас општини није познат исход ове жалосне утакмице! Косанчићев венац је тзв. „тераса за лепи изглед“. Међутим, још и данас служи као сметиште.
Горња три-четири примера указују јасно на активан званичан рад само у пометњама. У минулом периоду разврата, уосталом, тако је и морало бити, и мило нам је, што насупорт тому, можемо констатовати да огромна већина истинских стручњака није подлегла владајућем шарлатанству.
*
…Ово су само бледе слике из саме инжињерске кућице. Кад се томе дода и љубазно баратање полиције по том лому — оне полиције чија је била најсветија дужност да помаже фалсификате, да штити разбојнике и лопуже — тада ће се добити кулор-слика у свима дугиним бојама.
Далеко би нас одвело колорисање ове слике и зато наводимо оно од чега највише пати наша модерна Абдера.
Г. Министар грађевина се спрема за пут; дозива свог начелника па му наређује: „Чујеш, сутра одлазим за Ниш у Скупштину; спремићеш ми закон грађевински за варош Београд, да га Скупштина благослови.“ Сиромах начелник нађе се у чуду: „Ама, господине Министре, такав закон не саставља се преконоћ!“ — Господин Министар цикну: „Сутра хоћу да буде закон готов да га поднесем Скупштини! Јеси разумео?! Налево круг, — марш!“ — И: „…разумем…!“ Тако доби модерна Адбера свој грађевински закон.
После две године формалног опстанка ове ноћне ’тице, тај грађевински закон добија своје измене и допуне. Те измене и допуне веома су карактеристичне; наиме, оне ни у један члан закона не уносе одредбе које би ишле у корист лепоте престоничких грађевина и у прилог здравствености станова, већ се занимају искључиво голим формалностима.
„Дупло голо“, самохрано, јадно и жалосно, то нешто звано Закон грађевински, штавише, овим изменама и допунама призива у помоћ целу интелигентну војску престоничке жандармерије. Једним словом: сва власт Министарства грађевина пренета је на Управу града Београда.
Празнине законске, баш са тог формалног гледишта, пуне џепове г. г. жандармима и полицијском чиновништву тако да на крају крајева данас после дугогодишњег практиковања по овом закону стојимо пред следећим сликама и приликама:
1) Ван реона престонице зидају се куће без дозволе, а искључиво је полиција надлежна да то предупреди. „Селиште“, „Чубура“, „Розентовац“, „Булбулдере“, „Седам кућа“, „Ђурђево“, све су то нове колоније око Београда и у њима свако по цену највише од једне банке г. жандарму зида како где, и ко хоће.
2) Г. Министар унутрашњих дела је надлежан да даје месно ме’анско право. Кроз то право прошверцовало се укупно насељење београдске колоније „Ђурђево“.
3) У реону зидају се куће опет без грађевинско-правне дозволе, Јер када грађевински одбор и Управа града Београда — ускрате ту дозволу, а министар грађевина ипак изда дозволу за зидање — без икаквих скрупула и обзира на претходна стручна решења, то се — најблаже речено — зида без дозволе. — Али ово су веома ретки случајеви, јер грађанство врло добра зна да се лакше свршава пазар са Управом града Београда но са тако великим господином, као што је министар грађевина.
Члан 8. грађевинског закона одређује: Грађевински одбор подноси предлог Управи града Београда на решење; Управа решава, против тога има места жалби министру грађевина, чије је решење извршно.
Дакле, грађевински одбор је једно велико ништа; Управа града Београда првостепени суд и апелација, а Министарство грађевина обично касирана касација.
И тако инжињерство је и најновијим својим законом документовало своју слабост давши полицији неограничено право да у име његово уцењује грађанство и врши сва могућа незакоња и насиља.
4) Члан 16. грађевинског закона гласи: „Изглед зграде (фасада) са лица улице мора бити укусан. Управа града Београда може, према важности улица, наредити како ће се пројектовани изглед полепшати.“
„De gustibus non est disputandum“, али за велеважну полицију модерне Адбере, а по саизвољењу српског инжињерства, ова древна пословица губи сваку важност.
„Бре, мора бити изглед укусан!” — издере се жандарица.
Sapienti sat!
Античка Абдера била је далеко поштенија, па богме паметнија и питомија од модерне Абдере!
—
„Што ма[x]нити свежу, сто мудријех не развежу.“
Већ од дужег времена дигла се ужасна граја и повика на Грађевинско одељење општинско.
Чаршија, новине, кметови, одборници општине — све се то сложило у тој повици. За све недаће модерне Абдере оно је криво!
Грађевинско одељење општине, пак, може бити задовољно — у том свом изузетном положају.
„Страдија“
17. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Писмо г. Сави Шибалићу
Драги Саво,
Прочитао сам у твом Народном Листу ону белешку у којој велиш да је Јаша Продановић, главни уредник Одјека, добио и другу рату од 10.000 динара од неког великог господина, као хонорар за цепање Радикалне странке, јер, велиш, томе великом господину то иде у рачун.
Ја тебе, Саво, добро знам, и кад си ти бацио такву тешку реч о Јаши (кога и ја и ти добро знамо), верујем да то није у ветар.
Цео наш народ полаже на то што ћеш ти рећи, ти наш Бизмарк. Али ти и пазиш шта говориш. Ниси ти од оних људи који лапарају о свему, па знали ствар, не знали, има ли смисла рећи, или не.
Ти о свакој ствари, о свему мислиш дубоко. Кад хоћеш о чему свој суд да даш, ти добро промислиш, гледаш ствар са сваке стране, размислиш о последицама, испитујеш, па пошто дођеш до тачног закључка, а ти опет пустиш ствар времену да би могао још посматрања чинити, управо проконтролисати свој суд, јер, на крају крајева, и сам си свестан тежине свога суда, знаш и сам шта то значи кад ти нешто тврдиш. Пошто све то свршиш, опет ти је тешко рећи, бојиш се да те која околност на коју си, случајно, у силном твом политичком послу заборавио, није одвела на погрешан закључак. И, разуме се, као одмерен, разуман и дубок човек, контролишеш наново свој суд; метеш на једну страну разлоге који веле да треба то и јавности саопштити, на другу страну који би противно тврдили. Кад тако све одмериш као на најосетљивијим теразијама, а ти онда рекнеш, проговориш, управо загрмиш кроз „Народни Лист“, и та твоја реч (гром, каква реч!) онда је заиста реч, твој суд је о нечем суд, а то се вековима не може оборити. Страна дипломација кад хоће о Србјиј и приликама на Балкану да има тачно мишљење, непристрасно, свестрано, дубоко, онда узима Народни Лист, а богме поприлично се обзиру и на твоје мишљење о светској политици. Кад је Тан[1] са Тајмсом[2] полемисао о приликама на Истоку, сећам се како је Тан у једном чланку рекао: ,,А да ствари овако, и никако друкше, стоје доказ је што и сам Сава Шибалић тако мисли као и ми. А ваљда ће Тајмсу то бити довољно да се увери да је на погрешном путу.“ Тајмс онда одговори на то: „Нека нам Тан докаже да Шибалић тако мисли, јер ми у то не верујемо. Тан хоће своје будалаштине да прошверцује под фирмом тако великог ауторитета. Ми смело тврдимо да Тан лаже.“ Али Тан на то развуче у преводу онај твој чланак из Народног Листа тааап, и Енглези умукоше.
Дакле, као што видиш, морам и ја полагати на твоје мишљење кад цео свет полаже. И кад си ти бацио тако тешку реч о Јаши, онда то није у ветар! Не, мој брате!
Из почетка ми изгледаше неверица, и да је то ко други рекао а не ти, прешао бих преко тога као будаласто бачене речи, али овако сам морао дуго размишљати док сам и сам дошао до извесних закључака, те хоћу да о тој ствари с тобом овако, искрено, разговорим.
Сад тек разумем неке ствари које су ми од неког времена биле загонетне.
Јашу сам знао као поштена човека, а знам и његове приходе колики су и откуд су. То су скромни приходи, да се тек једва може везивати крај с крајем. Једва да се набави оно што је најпотребније, а о ма и најмањем луксузу да и не говоримо. То си и ти знао, и знаш врло добро. Али пре неког времана… (Чекај, кад то беше? … А, ха, знам, баш онда кад оно Душан Спасић тврђаше да Одјек има помоћ из диспозиционог фонда) приметим ја код Јаше неку промену. Расипа новац, троши, прави скупоцене поклоне, купује златне и сребрне ствари за кућу, избацио цео свој стари, скромни намештај, па се удесио као оно Лека Капетан из песме. Гледам ја то, гледају и други, па се почесмо и бринути за његов карактер, те га једног дана насамо припитам:
— Море, Јашо, шта чиниш ти то?
— Како, шта чиним? — вели ми он равнодушно.
— Откуд теби толике паре, откуд то сребро и злато, тај ситан бисер и драго камење, тај чисти скерлет и чоха венедичка, откуд та свила, диба и кадива? Право да ти кажем, мени се то не допада, и свет свашта говори!
Ућута Јаша, промисли, па ми рече:
— Не брини ништа, добио сам главни згодитак на лозу, па к’о велим да ми се паре не измакну, ја уложио у ствари. Да ти, какав си, не поверова Спасићу да сам угазио у диспозициони фонд?!
Извиних му се што сам и смео посумњати и на том прође.
Прође неко време — кад Јаша купи четворокатну кућу на Теразијама.
— Море, Јашо, — велим ја њему — каква је то сад кућа?
— То ми је поклон од једног мог тече из Лондона.
— Па ти никад не рече да имаш тако богатог течу у Лондону?
— Тхе, што да се тим хвалим… Случајно нисмо на то дошли у говору.
Прође још мало времена, а Јаша купи опет две четворокатнице (за једну од тих необавештен свет мисли да је Јоце Јовановића).
— Откуд то, Јашо?
— То ми купио један ујка из Америке!
— А, па ти, дакле, имаш и ујку у Америци?!
— Разуме се!
Ајде све то ништа, али у последње време пређе дара меру.
Купио Јаша три-четири пољска добра у Србији, једну вилу у Дрезди, неке замке у Француској. Код њега све у злату трепти. Ту су ливрејисане слуге, ту фијакери, ту читава ергела коња арапског и енглеског соја. Па како се тек живи код њега! Ни Лукул није тако раскошне ручкове и гозбе давао, као Јаша.
Чудим се ја свему томе, па га опет припитам:
— Море, шта је то све, откуд толике паре?
— Наследио сам чику из Индије.
— А, имаш и чику у Индији?!
— Разуме се; што да опет немам чику.
Ућутао сам, али почех сумњати.
Размишљам, чудим се, ал’ никако да му ухватим трага. Све што сам дознао, то је да нити има течу у Лондону, нити ујку у Америци, нити чику у Индији (каже још да је тај његов чика неки раџа тамо). Откуд му онда новци?
Никад му ја не бих похватао трагове, али како ти изађе с оном белешком у Народном Листу, сад ми је све јасно, сад тек видим с ким имам посла.
*
Хвала ти, драги Саво, што ми очи отвори да не радим заједно с таквим проблематичним човеком.
Ти си му добро траг потерао, продужи само даље, те му све конце похватај, да не обмањује овај свет.
А вала, кад си га ти узео на душу, неће добро проћи. Твом бистром оку није ништа могло умаћи из вида.
Не клони.
Хвала ти много.
С одличним поштовањем и поздравом,
Један сарадник Одјека
„Одјек“
24. фебруар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Le Temps, једне од најзначајнијих дневних новина у Француској XIX и XX века, излазиле су у Паризу од 1861. до 1942. године.
[2] The Times, утицајне британске дневне новине, излазе у Лондону од 1785. године без прекида.
Баш је безобразлук
Постали људи министри!
— Зашто, како, јесу ли заслужни?
— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.
—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.
— Немају.
— Онда не могу бити министри.
— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.
Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.
Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:
— Море, па ми смо, истина, министри!
— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.
— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.
— Може да се трпи — вели Веља.
— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.
— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.
— Ама ко то ларма? — викну Веља.
— Опозиција!
— Која је то опозиција?
— Цела штампа.
— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.
— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.
— Чуо си шта хоће! — вели председник.
— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.
— Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.
— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.
— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.
— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.
— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.
*
Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.
Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.
Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.
„Одјек“
9. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Не бој се, народе! Бог чува Србију!
Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!
Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.
Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!
Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.
Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,
Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.
Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.
Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.
Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.
„Одјек“
12. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Куда ћемо ми?!
Постоји легенда, да кад је Бог стварао народе, то заволи однекуд Шпањолце; награди их и обдари свима даровима природе. Дао им је благотворно небо, богатство плодова и животиња, лепоту жене, једном речју све што је потребно за потпуну срећу. Али, неблагодарни као свагда, Шпањолци потраже у Бога још и добру владу, паметне министре. Бог им то одрече, корећи их благо:
— То вам не могу дати, јер ако вам, поред свих благодети што вам их дадох, дам још и добру владу, онда би ми сви анђели побегли с неба у Шпанију.
И тако, веле, Шпанија нема никако добре министре, јер је тако од Бога остало. Анђели не беже с неба тамо, али анђели имају небо. Ми несрећни и проклети Срби имамо за министре Вељу [Тодоровића] и Ђоку [Николића], а немамо неба као анђели. Куда ћемо и шта ћемо ми јадници?!
„Одјек“
3. новембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 