То је народ

— Ко је тај што вели да у овој земљи није добро? Који год каже да у овој земљи није добро, да ми не радимо као што треба, тај није пријатељ народа, тај је издајник Отаџбине! — развика се једног дана љутито данашња влада Цинцар-Марковићева.

— Ја! — одговори неки силан глас, који личаше на грмљавину.

— Ко си ти, безумниче, зар то смеш рећи?! Ти ниси пријатељ народа, ти си издајник Отаџбине, ти заслужујеш презрење и клетву народну. Ти си сплеткаш! Ти си један од оних смутљивих елемената који жели да се вода замути, па да у мутној води рибу ловиш! Ти због гадних амбиција сметаш поштеном нашем народу, сметаш срећи народној. Зар цео народ слави бога што ми дођосмо да га усрећимо, зар цео народ задовољан нашим честитим радом, а ти се нађе да то поричеш. Знамо те, смутљивче, ти хоћеш преврат, хоћеш министарски положај, али то народ неће. Сметаш поштеном Брзаку, Пери Тодоровићу и другим искреним пријатељима народа, који раде на томе да се прилике у нашој Отаџбини среде. Народу су добре власти, мали порез, добар устав, одлични закони, а теби то не ваља. Народ жели само да слуша, њему су и ћефови закон, народ неће изборе, народ неће слободу збора и договора, народ хоће једном мира од таквих опасних елемената и смутљиваца! Ко си ти! Говори: ко си ти, плаћена ситна душице! Сит је народ таквих. Говори: ко си ти!

— Ја сам НАРОД! — беше одговор и глас одјекну као страховита грмљавина и проломи се одјек у даљини.

И Одјек понови:

— Нааарооод!

„Одјек“
19. јануар 1903. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.