Tag Archive | Nestručnost

Сецесија

У прошлом броју донели смо једну лепу песмицу Драг. Илића под насловом „Плави акорди“.[1] То је врло лепа и духовита подсмевка песницима шарлатанима, јер куда ће се више кад већ и „са ружице квочка пева“ а „на гранчици теле снева“. Ово је објашњење случајно изостало из прошлог броја, а било је потребно. Па сада, кад се већ повела реч о тој несрећној сецесији, није згорег да се том приликом још нека каже.

Нека је слава и хвала каквом било правом, великом уметнику, који изради што генијално, трајно у том новом, сецесион-жанру, али сецесион је постао заклон свију могућих незналица и шарлатана. Каква Штукова слика у сецесион-изложби исто је тако лепа као што су му величанствене и слике које нису сецесионистичке. Али маса којекаквих мазала, који по своме таленту не могу да буду ништа, крију своје незнање и неправилности под сецесију.

— Сразмера тела није правилна — реците таквој незналици, а он ће гордно да се испрси, да се подругљиво насмеши вашој тобож наивности, иц ће рећи:

— Несразмерни! Ха, ха, ха! Па то сам, молим вас, ја и хтео. Тиме сам баш изразио велику идеју, коју ваља разумети и појмити. У томе и јесте драж и величина. То је, ако нисте знали, сецесија.

Дивно измишљена новина. Свака лудост, свака накарада, свака неправилност, све је сада добило права на поштовање, сад је то модерно, то је, знате, сецесија.

— Па шта се то нас Срба тиче! — рећи ћете — ми то немамо!

Ама нас се то баш тиче. Код нас није реч о сецесионистичким сликама и песмама, код нас, у нашем животу друштвеном, у нашем друштву овладала је сецесија у највишој мери. Много штошта ми имамо у стилу сецесије.

Имамо сецесион-кабинете, сецесион-кризе, сецесион-политику и политичаре, сецесион-поштење, сецесион-карактере. Свуда видите нешто без реда, везе и смисла, па се чудите шта је све то што не можете да схватите и појмите, а оно нисте знали да је то у моди, да је то сецесија.

Био човек, јест, што би рекао Профаца, оно и није човек, али рецимо човек. Радикалној странци дошао преки суд, он се одрекао радикала и изјавио да с том зликовачком паликућском партијом неће убудуће имати никакве везе. Дотле разумемо. Долази 29. мај, а тај такозвани човек разјапио вилице: „Ми радикали, ми смо се борили. Ја сам страдао за начела, где сте ви, кучке, који сте изневерили начела радикалне странке. Ви сте одроди, ви сте издајници! Доле с таквима, хоћемо чисте људе!“ — Тако је тај братац разјапио и на велико чудо он иде у чистунце, такав рецимо постаје самосталац, и то од оних најватренијих. Е, то сад не разумете ни ви, ни ми. Чудите се и крстите шта је ово, на шта ли му ово личи. Не можете да схватите као кад бисте видели насликану магарећу главу на људском трупу, а под сликом пише: „Афрички лаф или шоља за чај“. И заиста се мора свако чудити ко не зна шта је то сецесија, ал’ кад зна, одмах каже за први случај: „А, то је сецесион политички карактер, то је модерно!“ За слику ће рећи: „Дивна идеја, велика мисао! Бадава – све сецесион, па сецесион!“

Ви знате врло добро шта је либерал, шта је напредњак, шта је монархиста, шта опет републиканац, па чак и Куртовић шта је, али једног дана наиђете на човека једног здравог, свесног и упитате га:

— Којој партији припадате?

А тај вам љубазно одговри:

— Ја? Е, ја сам знате дворски социјалдемократа!

Ви зинете од чуда, ал’ то није чудо, ето то је модерно и ново, то је — сецесион-партија.

Наиђе указ којим се за време данашњег режима чисто радикалског унапређују људи који су радикалима највише сметали, а ви се и ту чудите:

— Ама, зар Данило Живаљевић унапређен?!

— Него шта мислиш?! То је сецесион-указ.

Ето, као што видите, сецесион игра велику улогу у нашем друштву. Штогод видите да је без реда, без смисла и логичне везе, знате да је то потребно због идеје, да је то сецесија. Наша цела земља је готово нека врста сецесион-земље.

Имамо Универзитет без медицинског факултета, без игде ичега и са многим наставницима који не би били ни за гимназију. Па зар и то није сецесион-Универзитет.

Ми имамо научника који нису иишта писали па зар то није сецесион-научник?

Дакле, као што видите сецесија где год се човек мрдне и окрене.

Па кад је тако, онда се и нама могло да „Страдија“ задоцни један четвртак. Није могао број изићи, у ствари, зато што је уредник морао важним послом отпутовати, али то, у ствари, не треба тако рећи; треба да се и „Страдија“ користи новином да прави узрок прикрије модерно, па да каже читаоцима:

— Тако је и требало да буде, то је, ако нисте знали, сецесион-излажење листа, исто отприлике тако као што имамо сецесион долажење у канцеларију код државних саветника.

Али ми то нећемо. „Страдија“ се неће бранити сецесијом и излазиће уредно усред ове неуређене земље, а и без ње наша отаџбина неће трпети оскудице у разним сецесион-приликама и пословима.

„Страдија“
7. април 1905. године

[1] Та песма, непотписана, изашла је у 25. броју Страдије. Она гласи:

Премалеће пуче рано,
Заиграло небо шарно.
Кроз природу дахћу чари,
Под облаком слон шестари,
Цвркуће му нежни глас;
Са ружице квочка пева,
На гранчици теле снева,
Премалећа то је час.
О, да л’ појмиш, душо мила,
Те красоте, такав дан?
Погле бика лакокрила
И лептирак несташан,
Надлећу се,
Наднећу се,
Један другог варакају,
Око руже облетају,
Да јој сишу медну сласт.
Ој, ал’ лептир брже хита,
На бика се ногом рита,
А млад песник нових дана
Из књижевног ђулистана
Свеж и ведар као пласт,
Слуша цвркут нежног бика.
Па очаран дух му плови,
Јер сад нађе акорд нови,
Нови израз, нови слик;
И пресретан песник млади
Жури све то да пресади
У књижевни — у Гласник.

Интересантан шпорт са дневницима у једној винарско-воћарској школи

Посвећено пољопривредним стручњацима

Знате, ја ужасно волим дневнике, волим их као један београдски масарош свој аутомобил, волим их као београдска шипарица „Грофа од Монте Христа“ или „Аспасију“. Да ли сам то наследио, или је само од себе дошло, не умем вам тачно казати… Свуда где год чујем, ја идем да видим, да читам, да сазнам изливе душе мислених људи, па ма то било и на крај света…

Него, да пређем на ствар.

Једног дана дође један мој присни пријатељ, који је, узгред буди речено, знао за ту моју пасију — тај мој омиљени шпорт, и рече да има у једној винодељско-воћарској школи 15 дневника, и словима петнаест дневника, у којима се записују важнији дневни догађаји, и који су, како он том приликом помену, веома интересантни. У први мах сам био запањен и није ми било за веру да се може толики број дневника сваког дана водити, али кад ми се пријатељ закле својом чашћу (јер ништа друго није ни имао), онда се није имало куд — поверовах му.

Можете већ појмити како је мени мило кад сам то чуо — мени старом шпортисти?!

Ни часа не губећи пожурим сутрадан кроз ноћ на паробродску станицу и првом лађом задимим тамо.

Директор школе, сувоњав човек, са пискавим гласом и брадом à la Blummenthal, дочекао ме необично срдачно, проведе ме кроз све школске просторије и показа ми све знаменитости што могу једног човека интересовати, не заборавив представити ми и једног црвеног, забреклог, са дебелим вратом као турска чизма, професора, по пореклу странца, који је, поред ратарства, ђаке учио српском језику (по свој прилици правилном нагласку и синтакси; јер колико сам из говора могао да ценим одлично влада српским).

Пошто ме директор проведе и кроз сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет (после сам чуо да поред пасије да води дневнике има још и ту пасију да показује специјалитете школске: сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет, у коме све дотле говори и прича госту док гост не почне да моли за милост или га не изведу онесвеслог на чист ваздух. Ја умало што нисам био те среће), одосмо у стају да разгледамо стоку.

— У првом су одељењу коњи, а у другом рогата стока — рече директор смешкајући се.

Погледах, лепа стаја. С леве стране стоје повезани коњи са натписима више главе, а с десне на зиду своје обешени похабани амови и зарђале узде. Тамо у дну одељења своји један farut са отвореним бележником и оловком у руци, као да нешто записује. Љубопитљив зашто држи тај бележник и шта у њему записује, упитах га:

— Шта то записујеш, мали?

— Прибирам податке за дневник.

— Какав дневник? — упитах сав радостан.

— Сточарски дневник… Ми записујемо све што се буде десило у стаји и… У тај мах поче кобила „Давара“ да глође јасла, те fare прекину објашњавање и записа у бележнику овај „догађај“. Хтедох га још нешто да распитам, али ми директор учтиво примети да га не заговарам, јер може лако да превиди какав важан догађај код коња „на уштрб потпуности и тачности дневника“. Још ми помену да морамо пожурити са разгледавањем, јер има неку званичну и хитну ствар да сврши.[1]

Из овога одељења уђосмо у једно друго одељење, где су краве и бикови мирно преживали и где такође наиђох на једног tamta са бележником и оловком у руци, који је по свој прилици имао исти задатак као и онај први: да бележи „важне догађаје“.

— Ово су „монтафонери” — рече директор опет смешкајући се — а оно лево краве исте расе. Одлична стока! А видите ли оно тамо у ћошку шта је?

— Магарац — избацих нехотично.

— Јесте, господине, магарац звани Марко, најстарији… — и ту прште у смех, не довршив оно што је хтео да каже.

Марко се окрену мало насатке, погледа нас презриво и продужи мирно да грицка сено, мислећи у себи ваљда: „Смеј се ако немаш посла!“

Мој се директор мало прибра и поврати од смеја, настави:

— Ето, то вам је, господине, најстарији житељ школски; има му преко 20 година. Ех!… — уздахну тужно — шта је тај само управитеља и управитељки променио и шта је он видео и доживео, какве је он слике гледао, то само он зна казати… Права је то жива књига, само, на жалост, што се из ње не може ништа прочитати. — Изгледа вам тако миран и повучен, а не знате какав је то несташко и лола?! Живе нам муке задаје око састављања дневника.

Покаткад по читаве стране у дневнику испуни сам, или, како се једном изрази један наш одличан професор (сигурно онај црвени), по читаве стране „попасе“… Никако га не смемо пустити да шврља дуго по дворишту, јер триста чуда направи: скаче, ваља се по прашини, трчи за ждрепцима; а покаткад здими у шуму и не врати се до увече… Сирома ђачић убије се бележећи те „догађаје“. — Доиста ствар је неблагодарна — настави директор после мале паузе — али ипак има и своје добре стране: јер ђак се научи тако добро вођењу дневника да му после ниједан ђак са највише пољопривредне школе не може у том погледу конкурисати… А томе ми старији пољопривредници и тежимо: да наш ђак буде филаделфија, господине, филаделфија (и то филаделфија понови три пута) у вођењу дневника! … Да… Јер имајте на уму да напредак пољопривреде не зависи толико од гвоздених плугова, дрљача, сејалица и шта ти ја знам, већ од броја дневника. Број дневника вам је мерило за културно стање једнога имања и уопште пољопривреде у земљи. Каква је вајда нашем сељаку ако уме да оре, да удеси плодоред, да рационално гаји стоку, ако не уме да води дневнике; све му то вреди к’о були гаће (пардон, драге читатељке!)… Дневници, дневници, господине, спас су сељака, спас Србије! Они су једино средство још на које можемо са сигурношћу рачунати да може нашу учмалу пољопривреду пробудити и повести путем напретка…

И директор, не прекидајући свој омиљени монолог, и неосетно прелазећи од Марка на дневнике, поведе ме у његову канцеларију да ми покаже дневнике.

— … Е, али кад вам се испречи какав новосковани универзитетлија — продужи директор једва савлађујући гњев — који накљукан којекаквим глупостима и теоријама на страни, почне да доказује да нема смисла водити толике дневнике, онда кажите, молим вас, да ли можете према таквим испадима остати индиферентни и хладни?! Боже сачувај … Ја бар не… Ја га гоним. Гоним га дотле док показује последњи знак живота. Гоним га зато што је штетан. Гоним га зато што не зна ни најосновније принципе, ону подлогу за пољопривреду, што не зна есенцију пољопривреде. Зато га гоним. Сваки паметан човек мора ми те моје поступке одобрити, јер ја се борим за једну праведну идеју, борим се за благостање сељака, дакле за народ! Борим се против жутокљунаца и шиљо…

И ту се директор јако закашља, те не доврши опет оно што је хтео да каже.

— Вами је рђаво? — прозбори благо директор, који се беше већ повратио од кашља, видећи ме да идем чесми.

— О, не, једно мало узбуђење је само било — процедих кроза зубе.

— Ништа, ништа, умијте се само, а у канцеларији попићемо по један коњак и биће све добро — поче ме тешити.

— … Док сам био на ћутуку — настави опет директор — настојавао сам и речју и пером, такође и моје колеге — код економа и силом — да се на дневнике на имањима главна пажња обрати.

Али људи к’о људи, један послуша, сто не послушају, и нехатношћу њиховом изгледало је е ће се дневници код народа изиграти. Кад сам видео да ће та тако практична идеја сасвим пропасти, потражио сам место управитеља у овој школи да бар омладину том тако практичном идејом напојим и у дело приведем. И за дивно чудо, изгледа ми да сам успео у томе, јер ево већ 15 дневника, и словима петнаест дневника, воде се у школи на опште задовољство свију. Чиновници да се убију састављајући; а о економу и да не говорим, он не диже главу, постао сирома правим дневником! — Пре, док није моја наредба о вођењу дневника наишла, нисте га могли видети у школи: једнако обилази имање, наређује шта треба радити, контролише раденике и ђаке, надгледа стоку, живину, пчеланик, рибњак и тако даље. А сад? Сад лепо заседне и саставља дневник, дакле ради оно што доиста доноси стварне користи. Какав надзор, какво надглеђивање, трице и кучине! Та то су, господине, пударска посла! То би могао да врши Јефта Циганин, наш послужитељ из Карбулова. Боже мој, као да се у томе састоји управљање економијом и дужност економа!? Дневници, дневници, господине, у њима се састоји стручност и знање економа, по њима се види шта он вреди. Све друго је само млаћење празне сламе!

— Верујте ми, господине, — настави узбуђено директор — откако су се почели водити дневници у школи, види се и већи приход са имања, и то двоструко већи него за време мога претходника. Па коме имамо за то да заблагодаримо, него дневницима. Зар би у Србији стајала на овако високом ступњу пољопривреда, да нисам ја, и моје колеге, који ми сви заузимамо угледна места у државној служби, водити тачне дневнике и настојавали одатле да и наше потчињени са таквим истим фанатизмом врше тај посао.

— Не сумњам, господине, — рече патетично директор завршавајући свој монолог пред самим канцеларијским вратима — да ће доћи ускоро тај час кад ће сваки наш сељак имати по десетак дневника, кад ће се сваки угледати на Србију као сад на „малену Данску“, кад ће се у Србији број дневника попети и превазићи број стоке, кад ће извоз дневника превазићи извоз и живе и заклане стоке, кад ће Србија приходом од дневника одужити све своје дугове и препородити се морално, материјално и политички и кад ћемо ми, стари ветерани — пољопривредници одрж’ боже душу, узвикнути (ту се испрси, управи поглед у угао од врата, подиже десну руку увис и патетично викну): Ребека!… Ребека! … (Ваљда је хтео да каже: Eureka, Eureka! па од силног узбуђеша испаде Ребека!)

— Живео! … — раздрах се колико ме држи грло и сам не знајући зашто, тако да послужитељи и ђаци појурише по учионицама са бележницима, а економ са грдном једном књижурином и пером у руци испаде однекуд преда ме и поче грозничаво записивати нешто у оној књизи.

С једне стране постиђен својим бесвесним испадом, а с друге збуњен присуством оволике масе људи, која је као по команди записивала овај „догађај“ у својим бележницима, стајао сам запањен пред вратима и богзна колико бих ту стајао да ме не тргну директор за рукав и уведе у канцеларију.

— Видите ли шта то значи преданост послу и правилно схватање дужности — рече директор кад уђосмо у канцеларију, задовољно смешкајући се.

У тај мах уђе послужитељ, коме директор нареди да донесе по чашу коњака и дневнике из наставничке канцеларије и потом седе спроћу мене за свој сто да пише.

Послужитељ, пошто донесе по чашу коњака, унесе и дневнике за које сам толики пут препузио и овамо дошао.

Дневника је заиста било на броју петнаест, сви укоричени и дебели као Вукова „Дјела“, са натписима на корицама који је дневник чега.

Далеко би ме одвело да овде побрајам све „догађаје“ који су у дневнике ушли, јер ни „Страдија“ нема толико простора да све то прими, нити читаоци имају толико времена да све то прочитају. Него ја мислим да ће најбоље бити ако „најважније догађаје“ овде изнесем, како би читаоци бар приближан појам о тим дневницима стекли.

Да почнем са сточарским дневником:

I СТОЧАРСКИ ДНЕВНИК

2. новембра 1904. год.

Бик „Манда” је данас јако кашљао, тако да је сву стоку својим досадним кашљањем узнемиравао. Нарочито се томе противили Марко магарац, познат са своје нервозе, и крава „Ресавка“, која је „фаше“ са Мандом. Лекар је долазио и препоручио да се болеснику даје Гијов катран и да се води у новосаграђено купатило да се тамо добро , изноји и истрља и потом пошаље у болницу марвену на даље лечење.

3. новембpa 1904. год.

Марко, при превозу зелени из повртњака у школу, добио је изненадно лупање срца и пао насред пута. Брзо је позват лекар из вароши да конзултира болесника, па је нашао да Марко пати доиста од лупања срца. Његовом свесрдном заузимању и брзој помоћи захваљујући, Марко је одгегуцао полако до стаје. При поласку лекар је наредио да се Марко што чешће купа у хладној води и пушта у шуму да шета слободно по чистом ваздуху.“

Из овог дневника сам увидео и то: да се међу овим животињама почео развијати један такав роман, који ће, по заплету судећи, превазићи све сензационе романе који по нашим политичким листовима излазе, а које наша добра публика тако халапљиво чита.

II ЖИВИНАРСКИ ДНЕВНИК

10. новембра 1904. год.

Данас се потукао „Плимесрок“ са „Худаном“. Из битке је изишао победилац „Плимесрок“. „Худан“, сав почупан и са раскрвављеном главом, бежао је преко дворишта, а „Плимесрок“ за њим кукурекао и гласно га исмејавао. Узрок свађе не зна се поуздано, али се слути да је ту умешала прсте кокошка „Зоза“, која је иначе позната као кокета и лакомислена кокошка. Ову слутњу поткрепљавам још и тиме што, кад је „Худан“ почео да бежи и „Плимесрок“ почео кукурекати, „Зоза“ се придружила овом последњем и заједно у дуету за бежећим „Худаном“ кокотала.

Данас у 9 часова плован „Јоцко“ јако се драо, и поломивши уз то три јаја, одјурио је за пловком „Јелом“ у рибњак.

Петао „Худан“ о ручку није хтео ништа да једе и демонстративно је отишао у шуму — у то једино прибежиште потиштених и увређених!” (Ово је последње било прецртано. Сигурно је то додао онај који је водио дневник, па је после директор при прегледу пребрисао. Ја сам га овде додао ради потпуности дневника.)

11. новембар 1904. год.

„Данас је грејало тако топло сунце да су све кокоши из живинарника изашле напоље и биштале се на сунцу. „Худана“ није било међу њима.“ (Ене! …)

13. новембар 1904. год.

„Фаталан дан. Јутрос у 6 сати један је нашао кокошку „Зозу“ мртву у кокошару, са потпуно расцепаном главом. Сумња може бити једино на петла „Худана“ да је он то крваво дело извршио из освете и љубоморе. Мртво тело њено дато је чика-Станоју да га однесе у варош лекару ради секције. — Сирота Зоза!“

„Око подне донео је Јевта Циганин и петла „Худана“ мртвог. Нашао га је у рибњаку — удавио се. Директор је послао једну комисију да иследи ту ствар, тј. да ли је „Худан“ удављен па бачен, или се је сам удавио? Комисија је нашла да је то дело смоубиства, из очајања и гриже савести, и о томе поднела опширан извештај, у свези са протоколом секције, директору школе.

Сиромах „Худан“. Како нас је само ујутру лепо будио! Штета!“ (И ово је пребрисано, али ја то додајем ради потпуности.)

III РИБАРСКИ ДНЕВНИК

14. септембра 1904. год.

Данас, облазећи рибњак, приметио сам да има много жаба, па поред грдног броја великих крекетуша, видео сам чак и једну змију. О овоме сам известио г. директора и он је наредио да се сутра узме неколико ђака да рибњак очисте, веће рибе издвоје у засебну каду, а ситнија остави и даље у рибњаку.

16. септембра 1904. год.

Данас је чишћен рибњак. У њему, сем жаба, пијавица и змија, нисмо нашли ниједну рибицу. Не знам шта је са њима?! Жаба је било хиљадама. Директор је наредио, пошто нема рибе за хватање, да се жабе похватају и сместе у ону каду што је за рибе била одређена и ту да остану док не стигне буре за пошиљку, које је он поручио у вароши код качара. Директор мисли да жабе шаље у Беч, пошто се тамо добро плаћају. Том приликом држао је једно дугачко предавање о жабама и њиховој улози у науци. Веома интересантна ствар. Г. Ђ…, одушевљен овим предавањем, предложио је: да се за рит неготински, који изобилује милионима жаба, сваког дана одреди извесан број ђака који ће хватати жабе и доносити их у овај празан рибњак на чување, а одатле, после да се експортирају у иностранство у нарочитим бурадима, која ће се за ту цељ конструисати и за која ће се морати позвати нарочити качар за прављење истих. Овај овде рибњак биће као главни депо, а рит као нека врста мајдана.

Директор је овај предлог примио оберучке и особито похвалио Г. Ђ… за ту паметну идеју. После је почео претресати подробно овај предлог, изневши у кратким потезима користи које ће школа од тога имати. Директор рачуна да ће се од прихода, који ће се продавањем жаба постићи, моћи потпуно школа да издржава, чак штавише, да ће бити и једна позамашна сума вишка, која би се имала у први мах употребити на потпомагање овог новог предузећа, а доцније да се образује резервни фонд из ког би се подмиривали трошкови око штампања дневника и служио за непредвиђене издатке.

При поласку г. директор је казао да ће на првој од наставничких седница истаћи ово питање на дневни ред, да се свестрано претресе и предложе мере које се имају у смислу овога подузећа предузети, ради успешнијег напретка његова.“

Из даљих дневника види се да је управа набавила качара за прављење буради за експорт жаба и да је већ неколико шлепова послато Дунавом, па услед јаке зиме обустављен је рад до пролећа док се лед и у риту и у Дунаву не отопи.

’Ајд’, ’ајд’, окрени, боже, набоље!

[1] Накнадно сам дознао да је та хитна ствар била неко поверљиво писмо Министру да се неки његов љубимац — руковалац нечега — унапреди.

„Страдија“
13, 17. и 20. фебруар 1905. године

Баш је безобразлук

Постали људи министри!

— Зашто, како, јесу ли заслужни?

— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.

—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.

— Немају.

— Онда не могу бити министри.

— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.

Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.

Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:

— Море, па ми смо, истина, министри!

— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.

— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.

— Може да се трпи — вели Веља.

— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.

— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.

— Ама ко то ларма? — викну Веља.

— Опозиција!

— Која је то опозиција?

— Цела штампа.

— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.

— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.

— Чуо си шта хоће! — вели председник.

— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.

Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.

— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.

— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.

— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.

— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.

*

Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.

Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.

Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.

„Одјек“
9. јануар 1903. године

То је народ

— Ко је тај што вели да у овој земљи није добро? Који год каже да у овој земљи није добро, да ми не радимо као што треба, тај није пријатељ народа, тај је издајник Отаџбине! — развика се једног дана љутито данашња влада Цинцар-Марковићева.

— Ја! — одговори неки силан глас, који личаше на грмљавину.

— Ко си ти, безумниче, зар то смеш рећи?! Ти ниси пријатељ народа, ти си издајник Отаџбине, ти заслужујеш презрење и клетву народну. Ти си сплеткаш! Ти си један од оних смутљивих елемената који жели да се вода замути, па да у мутној води рибу ловиш! Ти због гадних амбиција сметаш поштеном нашем народу, сметаш срећи народној. Зар цео народ слави бога што ми дођосмо да га усрећимо, зар цео народ задовољан нашим честитим радом, а ти се нађе да то поричеш. Знамо те, смутљивче, ти хоћеш преврат, хоћеш министарски положај, али то народ неће. Сметаш поштеном Брзаку, Пери Тодоровићу и другим искреним пријатељима народа, који раде на томе да се прилике у нашој Отаџбини среде. Народу су добре власти, мали порез, добар устав, одлични закони, а теби то не ваља. Народ жели само да слуша, њему су и ћефови закон, народ неће изборе, народ неће слободу збора и договора, народ хоће једном мира од таквих опасних елемената и смутљиваца! Ко си ти! Говори: ко си ти, плаћена ситна душице! Сит је народ таквих. Говори: ко си ти!

— Ја сам НАРОД! — беше одговор и глас одјекну као страховита грмљавина и проломи се одјек у даљини.

И Одјек понови:

— Нааарооод!

„Одјек“
19. јануар 1903. године

Не мешај се у туђ посао

У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.

Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.

Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.

Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.

Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:

— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.

— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.

— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.

— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.

И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:

— Јеси ли оправио?

— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:

— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.

— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.

Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:

— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.

— Шта ће то да кошта?

— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).

— Лепо: два, два, само добро оправи.

— Немај бриге.

И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.

Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:

— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?

— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.

— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?

— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.

Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.

Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.

*

Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.

Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.

Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.

Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.

„Одјек“
19. новембар 1902. године

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

Судбина

Грешна влада Цинцар-Марковићева! Поред војника и трговаца у њој, поред пуног поверења своје огромне странке, коју саставља Брзак, Крунослав Јовић, Комарчић и Петар Тодоровић — поред писменог органа свога Слоге, истакла је чак и величанствен програм, па опет ништа, опет лабаво стоји.

Просто да човек верује у судбину. Ако се ова влада није старала за опште добро наше јадне отаџбине, није ниједна. Она се прва сетила да снагу кабинета повећа са једном људском снагом више. Она се сети да ишчепрка из прашине давно забачене и затурене помагаче ранијих реакционарних режима и да им да службу у полицији. Погледајте на коју хоћете страну — све дивота! Просветом управља Лука, који додуше није мудар као Доситије [Обрадовић], али има и он две ноге, као Доситије! Полицијом управља Веља, славни Веља, који је славом назадњаштва бацио у засенак све претходнике. Финансијама суди кума-Милован, који је ради уштеде у дрвима издејствовао од Бога топло време! А они други! Не зна се који је бољи од кога. Ова патриотска влада ради штедње неће на изборе, неће скупштину. Не сме се то ни Вељи ни Луки споменути, а кума-Милован само сикће и цичи:

— Скупо је то, не дам ја паре, брате, не дам, јесте чули; не може народ, не плаћа! Не дам ја то!

Па не само да се ту штеди; свуд, свуд, свака пара. Веле да је један кварт овдашњи просио пред Божић, по ме’анама, како се то лепше вели скупљао прилоге од грађана да се купи нов намештај за канцеларије. О свему се добра влада старала. Чак је и листове забрањивала по закону и мимо закон да свет, вредан и добар српски свет, не дангуби читајући како славној влади страни и овдашњи листови измишљају чикарме да не ваља. Да се не кваре добра деца, ваљани грађани, „издајничким“ писањем, што рекао „поштени“ Петар.

Дакле, све на свом месту, па ипак рђаво стоји — криза! Е па, реците да нема судбине.

„Одјек“
31. децембар 1902. године