Tag Archive | Narod

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (3/4)

(Претходни део)

V

Кад се та гомила народа накукала, кад се довољно нарицаљке изнарицале, кад су се по програму довољно наударали главама о земљу, онда су већ као крају тог првог дела приступали давању поскурица.

И ту је тек била смешна мешавина. Сакате и слепе бабе, бивши полицајци и шпијуни, кљасти и богаљасти, пропали умно и физички, све се то тискало и гурало около да прими сваки своју поскурицу, па да сваки по њиховом тражењу, пошто то поједе у покој душе Александрове и Драгине, и даље нариче кроз Србију:

— Јаој, Сашо, и куку, Драга!

Испунили су до краја свој обред, ту прву тачку свога редовног програма, и тада устаде један млад човек, али већ по самом изгледу пропао морално и физички, и он отвори збор.

Видео сам и чуо како нешто ватрено говори, доказује и ногама и рукама, цичи страшно да уши заглуну доказујући збору неку ствар, па ме то јако заинтересова и стадох да до краја посматрам овај скуп људи. Одмах сам упитао тумача:

— Ко су ови људи!

— Засад ни ја не знам — одговорио ми је у почетку — али ћемо у току њихова рада и то дознати.

Одмах после говора тог једног пресуканог младог човека, тумач ми преведе све шта је тај казао и преводио ми је и све остало шта други на том збору веле.

Пре него што ми је превео говоре, каза ми одмах тумач и циљ ових интересантних појава.

— Знате шта ови раде? — упита ме.

— Не.

— Можете ли отприлике погодити?

— Како ћу да погодим, сигурно је то нека очајна, грешна, верска каста, па се моли Богу ради очишћења душа својих.

— Е то никако није! — рече ми тумач. — Ви сте добијали извештаје о многим чудима у Србији, али како видим о овима новим чудима нису могли сањати чак ни сами Срби, а они су бар навикли на чуда каква цео свет није видео. Можете ви као Енглез да се сећате читаву вечност, па се никада не бисте досетили овоме шта ови људи овде раде.

Дође ми у једно време воља да се одам на тај нови шпорт да сад нагађам целога века шта хоће та интересантна гомила људи, али ми то мој тумач не даде. Он је, кад му саопштих ту своју одлуку, клекао на колена и молио ме плачући да то не чиним, и рече:

— Узалуд је све то, добротворе мој. Пре ће изумрети и стото колено ваше него што ћете погодити шта ови људи овде чине.

Мене то све баци у ону праву енглеску нервозу и дрекнух:

— Па говори шта хоће ови људи и ко су они?

— Тхе, ко су? На то питање, милостиви господине, врло је тешко одговорити ко су ови људи. Зар не видите како су прерушени, како су се маскирали као да су на маскенбалу. Прерушио се ту сељак у господина, бивши генерали у општинске бирове, професори универзитета у фамулузе најзабаченије сељачке школе у којој фамулузи и не примају плату, јер је председник општине узима за себе. Видели сте их и по томе, а видели сте и шта све чине и на који начин отварају збор. Да сте запазили њихове физиономије, ви бисте били начисто с тим да је тешко, врло тешко рећи ко су ти људи. Ја држим да и они сами нису начисто са собом, да и они сами не знају ни ко су ни шта су, ни шта управо желе и траже. Изгледа да је ово неко одељење болнице за умно оболеле личности. Колико ја сада чујем из говора овога пресуканог младог господина, ови се овде искупили да целу историју свога народа поправе. Они су се чак, као што чујем, организовали и као друштво и зову се друштво за „легално и законито решење свију погрешно решених питања у историји народа“.

И онда ми преведе говор којим је после првог дела церемоније отпочео први збор:

VI

— Браћо — зацвиле говорник — пошто смо се и до сада држали строго законитог и легалног пута за решавање свију наших историјских питања, то ћемо и даље остати на томе гледишту. Српски народ је, браћо, у грдној заблуди, тај народ српски учинио је чуда и покоре са својим појмовима и нас овакве људе обрукао пред цивилизованом Европом.

— Доле са српским народом који нас срамоти! — захорише се гласови те шарене, смешне гомилице.

— Сад је на реду — продужи говорник — да претресемо питање о жупану Стевану Војиславу… Сулуда српска историја, која трује младеж и подрива темељ српској држави, вели како је он пун патриотског поноса са малом својом војском потукао велику грчку силу у кланцу код Бара.

Ето, браћо, шта вели историја. Ето кога народ српски слави и велича… Донекле, бићу непристрасан. Мора се признати, да је Војислав потукао непријатеља и да је ослободио своју земљу једне безбожне тираније. То бисмо му морали признати, али да је то учинио легалним, законитим путем. За нас је овде главно да се запитамо за начин на који је то учињено, начине, господо, имамо да видимо.

— Да чујемо, да чујемо? — прекиде га гомила.

— То Војислављево дело, браћо, по моме мишљењу, по мишљењу свих поштених људи и целе цивилизоване Европе наноси срамоту целом Српству.

Ево како је Војислав извео то своје, како они веле патриотско дело. Кукавички у теснацу, у најглувље доба ноћи, изненада из заседе напао је с висине на сироте Грке, који су, не слутећи никакво зло, мислећи само о добру својих робова (Срба) спавали дубоким блаженим сном. Јадни Михаило Драчки зар се могао надати таквом мучном нападу, његових, доскора верних поданика. А онај крволок Војислав, са својом пакленом дружином није својим на спавању препаднутим жртвама дао ни толико времена да се освесте, већ их је без одбране све потукао, измрцварио, камењем засипао, без милосрђа гонио, док их није све сатро. И то ругло од човека, место да се стиди тог свог поступка, остаје и даље да влада; место да се жртвује за Отаџбину те да иде на суд да би спасао углед земље, он прокламује независност и слободу. Цео образовани свет (на првом месту Грчка) згрозио се тог дивљачког поступка. А бедни народ српски место да „љокне“ Војислава и све његове „ноћне“ јунаке од себе, он их, или преварен или покварен као и они сами што су, хвали и уздиже, њихово дело назива славним, па ето и у историји спомиње. Али, верујте, неће више дуго. Дванаести час већ куца поквареном српском народу.

— Проклетство таквим мучким убицама, гром и пакао крволоку Војиславу који је убио углед Србије! Доле са поквареним српским народом, који одобрава то срамно и одвратно дело! — захори се вика и дрека оне гомиле.

— Ето, браћо, какве људе српски народ назива спасиоцима својим, а да је било поштења, правога суда и пута, и да је и онда по срећи постојало једно овакво пробрано „друштво за законито и легално решење“, куд би данас Србији крај био.

Војислава и све оне који су те ноћи (а не дању) мучки, издајнички извршили тај нечувени злочин, народ српски да је имао свести послао би на губилиште и тиме опрао са свога образа ту грдну љагу и срамоту, а све оне добре и ваљане синове српске, који не беху нити посредно, нити непосредно умешани у ту заверу против Михаилa Драчког и његове војске, наградио, одликовао као људе од поноса, части и достојанства, као људе чије одело или војводска униформа није умрљана праведном крвљу Михаиловом. Ето, браћо, да је тако српски народ радио, данас би Србији срећа цветала. Али тај бедни српски народ у глупости својој и не зна да сви други више воде рачуна о добру његовом него он сам. Више му од њега самог мисле добра и у Бечу и у Лондону, а то каже и сам наш велики пророк Чеда.

— Слава пророку великом! Један је Бог, а на земљи један пророк Чеда! — запева гомила неку њихову црквену песму.

— Али, — настави говорник — ако је српски народ у то доба и био такав, прашта му се унеколико, јер не беше никога да га поучи, али данас, ако српски народ не буде слушао мудре савете наше, онда нека не криви нас што ћемо помоћу великих сила успети да га достојно казнимо, јер дванаести час већ куца.

VII

— А какав то дванаести час куца? — запитам тумача.

— Ко зна шта њима куца; њима, како ми изгледа, пре куца..

— Е сад знам, њима дакле у главама откуцава дванаести час! — рекох и тумач ми климањем главе у знак потврђивања одобри. — А ко је тај кога осуђују? Знате ли ви као Србин да ми о томе шта тачније кажете? Изгледа ми да је то нека крупна историјска личност, па ипак не могу у то да верујем; као да ови људи симулирају. Све ми изгледа обмана. Ако је оно историјска личност, онда не разумем, јер видим по свему што сте ми протумачили говор тога неког што тамо говори да је тај баш кога он осуђује врло важна личност и за народ и за понос народни. Или можда ова гомила која се овде окупила нису Срби.

— Тхе, — рече мој тумач — то су били Срби, али више нису Срби.

— Па које су сада нације?

— То и они не знају.

(Даље)

Као у Страдији… (1/4)

Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)

Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.

Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.

Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.

— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!

— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!

Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.

*

Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?

Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.

Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!

Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.

Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:

— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.

И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!

Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!

До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.

Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.

Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.

*

Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.

Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.

— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!

— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!

*

Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.

*

Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.

*

Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.

(Даље)

Баш је безобразлук

Постали људи министри!

— Зашто, како, јесу ли заслужни?

— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.

—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.

— Немају.

— Онда не могу бити министри.

— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.

Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.

Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:

— Море, па ми смо, истина, министри!

— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.

— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.

— Може да се трпи — вели Веља.

— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.

— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.

— Ама ко то ларма? — викну Веља.

— Опозиција!

— Која је то опозиција?

— Цела штампа.

— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.

— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.

— Чуо си шта хоће! — вели председник.

— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.

Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.

— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.

— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.

— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.

— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.

*

Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.

Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.

Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.

„Одјек“
9. јануар 1903. године

То је народ

— Ко је тај што вели да у овој земљи није добро? Који год каже да у овој земљи није добро, да ми не радимо као што треба, тај није пријатељ народа, тај је издајник Отаџбине! — развика се једног дана љутито данашња влада Цинцар-Марковићева.

— Ја! — одговори неки силан глас, који личаше на грмљавину.

— Ко си ти, безумниче, зар то смеш рећи?! Ти ниси пријатељ народа, ти си издајник Отаџбине, ти заслужујеш презрење и клетву народну. Ти си сплеткаш! Ти си један од оних смутљивих елемената који жели да се вода замути, па да у мутној води рибу ловиш! Ти због гадних амбиција сметаш поштеном нашем народу, сметаш срећи народној. Зар цео народ слави бога што ми дођосмо да га усрећимо, зар цео народ задовољан нашим честитим радом, а ти се нађе да то поричеш. Знамо те, смутљивче, ти хоћеш преврат, хоћеш министарски положај, али то народ неће. Сметаш поштеном Брзаку, Пери Тодоровићу и другим искреним пријатељима народа, који раде на томе да се прилике у нашој Отаџбини среде. Народу су добре власти, мали порез, добар устав, одлични закони, а теби то не ваља. Народ жели само да слуша, њему су и ћефови закон, народ неће изборе, народ неће слободу збора и договора, народ хоће једном мира од таквих опасних елемената и смутљиваца! Ко си ти! Говори: ко си ти, плаћена ситна душице! Сит је народ таквих. Говори: ко си ти!

— Ја сам НАРОД! — беше одговор и глас одјекну као страховита грмљавина и проломи се одјек у даљини.

И Одјек понови:

— Нааарооод!

„Одјек“
19. јануар 1903. године

Дај, Боже, згодан случај!

Опозиција „неразмишљено“ тражи изборе за народно представништво, а влада мудро и разумно вели:

— Скупо је то. Народ и иначе пропада од немаштине.

— А што не сазовете исту, прошлогодишњу скупштину? — љути се опозиција.

— Којешта! — вели влада.

— Како којешта?! — пита опозиција.

— А ова зима? — вели добра влада.

— То нема везе са скупштином.

— А што треба грејати скупштинску дворану, о томе не мислите! — вели гњевно родољубива влада.

— Хоће ли онда бити на пролеће скупштине? — пита опозиција.

— Ни онда, јер у календару се вели да ће и пролеће бити ’ладно.

— Добро. А у лето?

— У лето? Којешта! Ко ће оце отаџбине мучити по припеци и запари! — одговара влада.

— Па кад онда? — пита опозиција.

— Има кад. У згодном случају!

Дај, Боже, згодан случај.

„Одјек“
13. јануар 1903. године