Није због зејтина

Многи су разбирали и нагађали зашто је Лука Лазаревић постао министар просвете.

Чули се на улици овакви разговори:

— Откуд Лука да буде министар?

— Мора да има неке заслуге.

— Какве су му то заслуге?

— Био је директор.

— Није то, и други су били директори.

— Да није због тога што је трговао са зејтином.

— Та какав те зејтин напао. Ко је још због зејтина постао министар.

— А што му као зејтин смета.

— Та не говори којешта забога. Какве везе има зејтин и просвета.

— Е, онда ко зна?! … Да није због глувонеме деце?

— Ето сад зејтин, глувонема деца, министар просвете, којешта!

— Ја не знам шта ти опет имаш против тог зејтина и глуве деце? Деца једу зејтин.

— Ама једу деца, главо, нек једу и зејтин, али што Лука да постане министар ако деца једу зејтин.

— Ал’ деца уче школу, па ту му лежи узрок.

— Е, ту му има мало смисла.

Мисле се обојица пријатеља што овако разговарају, ћуте, комбинују везу од сто руку, али аја, ономе једном никако није јасна ствар.

— Једу зејтин и матори људи! — узвикну.

— Ал’ деца кашљу — вели онај други.

— Па нека кашљу, шта се то овог питања тиче.

— А рибљи зејтин, будало једна.

— Ааа, то ти мислиш.

Нагађало се тако и ређало, те биће због вина, те због глуве деце, те због зејтина, те због високог раста, али ником не паде на ум прави узрок.

Ми смо већ рекли како се Лука мучио и патио трчећи на сто страна за плате и многе хонораре, јер је требала држава да му накнади штету на зејтину и вину. Јадна му накнада кад се човек жив намучи и изломи под старе године у толиком штрапацу. Да би се тај племенити човек спасао и избавио невоље, крајње је време било да се све плате његове и хонорари сконцентришу уједно, да све прима на једном месту. Бирали су положаје и звања и никако да се нађе тако згодна плата која би и изблиза одговарала свима његовим хонорарима и плати директорској. Једино министарски положај што је најближи, и због тога му предложе да буде министар. Опет је у штети две-три хиљаде динара, ал’ Лука је ту жртву принео на олтар отаџбини, коју жарко љуби. Увек племенит!

„Одјек“
16. децембар 1902. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.