Tag Archive | Plata

Краљ Александар по други пут међу Србима (1/23)

УВОД

Како противници желе да представе мајску револуцију, то би та значајна револуција отприлике овако требало да се опише.

Био тако некад један добар, побожан и мудар владар, који се звао Александар. И дању и ноћу је само бринуо о напретку своје земље, бринуо за добро свога верног и послушног народа. За време његове владавине владало је благостање у земљи, то је управо била идеална земља и цео свет се толико отимао да живи у тој земљи Србији да се чак морала истаћи крупно написана објава свуд на граници: „Заузета су сва места поданичка у овој земљи.“ И замислите како је било странцима који живе у бедним неуређеним земљама, као што је Енглеска, Француска, Швајцарска и остале које не имадоше ту ретку срећу да у њима владар буде мудри и паметни Александар.

И видите групу Енглеза на граници како скрушени стоје и сузним очима гледају објаву.

— Ах, боже мој, остависмо отаџбину своју, остависмо гробове предака и куће своје, потегосмо толики пут да би само били поданици тог дивног, мудрог и преданог краља, па ето сад несреће наше! — јадикују, плачу и грувају се у груди. Један Швајцарац је из очајања што не може бити поданик Александров скочио у Дунав, а многи Французи су се одмах ту на граници убили из револвера, пошто су упутили молбу српској влади: „Кад не можемо бити поданици вашег мудрог и паметног краља, ми се убијамо на граници његове државе и молимо да нам бар кости буду сахрањене у тој идеално уређеној држави праведнога Александра.“

А ми већ Срби као у рају, срећни-пресрећни, па куд год идемо, ми просто мртви од смеја. Па још кад видимо како се странци убијају из очајања што нема места за њих у нашој земљи, ми већ не знамо шта да чинимо од поноса и радости, па чисто велимо странцима својим изразом лица:

— Шта да вам радимо, кукавци сињи, кад живите у рђавим земљама. Не, мој брајко, није то лако имати оваквог краља као ми, један је Александар, па богами не може да стигне свима.

Једаред је дошла једна велика депутација народа француског, која је хтела да умоли краља Александра да буде и њихов краљ, али он као велики родољуб рече с Балкана:

— Французи, ја жалим што немам толико времена да се старам и за добро ваше, јер све своје бриге, према заклетви својој, која ми је најсветија, морам посветити само и једино моме драгом народу.

— Па уступи нам барем твога узвишеног шурака Луњевицу! — завапише ожалошћени Французи.

— Жалим што и то не могу, јер су и они потребни нашој милој отаџбини. Шта би урадио мој народ да га толико уцвелим, јер кад Луњевицу дам, ја сам нашој моћи десно крило сломио. Не, не, ја као носилац таковске идеје не смем толико уцвелити мој добри народ.

И заплакаше горко Французи, посуше главе пепелом и погружени одоше из идеалне земље Србије да својој отаџбини однесу црне гласове.

И заиста беше златно доба наше земље под тим мудрим и поштеним краљем.

Сељаци певају куд год иду, нуде чак и већу порезу, јер не знају шта да чине са силним парама, чиновници осигурани на својим положајима, плата се прима уредно, нико се не отпушта из службе, нико се не гони, нико не ’апси на правди бога као у другом свету, краљ поштује заклетву, устав и законе, војска одевена као цвет, а у касарни кад ручају наши војници, мислио би човек да је то трпеза спремљена за енглеске лордове. А кад се краљ женио он није онако натерсуме, већ је добро отворио очи да нађе „слику [спро]ћу[1] себе“, да нађе у свету најдостојнију која

„Може бити за њега краљица,
Може бити свој земљи госпођа.“

Једним словом бољег и идеалнијег краља никад није било, али Србија није имала среће, не дâ јој се да и она дане душом, да дуго ужива слободе и благодети које се разлеваху по срећној Србији са узвишеног престола последњег Обреновића.

Једна чудна случајност поремети, управо уништи сву срећу ове дивне земље.

Ево како је то било.

Једног вечера, а то је било 28. маја 1903. године, нађу се случајно неколико официра. Дуго им и досадно време, па к’о веле да поседе мало по вечери. Безбрижни људи, задовољни као и сваки поданик мудрог и праведног краља Александра, али им само дуго време, не знају шта да раде од задовољства. Седе тако на доколици, ћаскају, разговарају, па се и то досади. Исцрпели се у разговору, па већ дуга времена зевају и ћуте.

— Хоћемо ли кући? — вели један.

— Шта ћеш кући, рано је! — додаје други. Опет настаде досадно ћутање.

— Ај, хај! — прекиде један тишину и зену.

— Шта да се ради, тек 10 часова? — опет ће неко из друштва нервозно.

— Како би било да мало прошетамо? — предложи један после дуже паузе.

— Којешта, каква шетња? — привикаше остали.

— Остави се, бога ти, досади и то.

— Да играмо карата.

— Таман, ко ће сад то опет.

— Баш досадно.

— Како би било да нешто певамо.

— Ух, куд ти да глупост паде на ум, тек што год.

Тако се водио разговор, падали разни предлози како би се прекратило досадно време и никако да неко измисли што интересантно, неки шпорт што би се свима допао.

— Баш досадно! — рече неко, — не зна човек шта да ради.

После краће паузе узвикну један:

— Ха, знате ли шта ћемо?

— Шта? — повикаше сви радознало.

— Мислим нешто како би било да идемо часком да убијемо краља и краљицу!

— Збиља је то интересантно! — додадоше двоје-троје.

— Што да га убијемо? — упита један.

— Што, како питаш, па шта да радимо сад, деде ми кажи шта ћеш из дуга времена.

— Па јест, шта можемо друго.

— А кад?

— Па сад, брате, идемо часком да га убијемо, па ће у том доћи и време да се спава.

— Бога ми то ти је паметно! — одобрише остали, дигоше се, одоше и убише краља кол’ко тек да прекрате време као људи.

Сутрадан их сретоше неки од другова.

— Сервус!

— О, здраво!

— Ви тако синоћ се забављали, а нама нисте ни јавили, просто смо гинули од досаде.

— Ама ко се то сећао, брате, вере ми, сасвим случајно.

— А тако ли је то, е кад је тако, ми смо сад против вас, јер то није другарски да се сами забављате.

Ето, тако би хтели противници да представе важну и спасоносну револуцију, која је земљи донела много користи и части.

(Даље)

[1] У трећој књизи Сабраних дела Радоја Домановића, приређивач проф. др Димитрије Вученов ставља на ово место неколико тачкица и напомену: „Једини примерак Новог покрета који је сачуван оштећен је на овом месту. Никако није било могуће реконструисати реч или две које недостају. Зато смо ово место означили тачкицама. — Примедба приређивача.“, завршавајући текст увода пасусом „…се и поносе, што се могу уистини назвати непоколебљиво верним и оданим пријатељима дома Карађорђевића“. Наведени примерак Новог покрета, 2. број од 17. фебруара 1906. године, који је доступан на сајту Дигиталне Народне библиотеке Србије, заиста јесте оштећен, али само за тих неколико слова последње речи на страници, док је на следећој страници цео текст сасвим очуван, али је из неког разлога у Сабраним делима одштампан сасвим неповезан пасус с врха те странице (отуд немогућност реконструисања речи које недостају), а не текст Домановићевог увода. Ову, очито случајну, грешку овом приликом исправљамо и надамо се да ће се, у случају поновног штампаног издавања Сабраних дела потпуни садржај увода у сатиру „Краљ Александар по други пут међу Србима“ наћи у њима.

Наш женски свет

Ко смо и шта смо ми?

Ми смо сиротиња, сиротиња пука.

Госпође милостивне, можда ћете се смејати овоме кад се каже сиротиња пука.

Сиротиња, сиротиња, па макар на себе метнули хиљаде свилених сукања.

Откуд те сукње?

Не познајем по оделу која је жена практикантова, а која министрова.

Страшно, ум се мути кад погледа шта ради наш женски свет.

Знам вас, знам!

Свилу носите, пасуљ једете!

Знам, знам Српкиње, њих бар знам добро.

Био сам на Калемегдану, посматрао. Ретко идем тамо, јер не могу бол да поднесем, не могу да гледам мајмуне, не могу да гледам волове гигерлски обучене, ни краве у свили.

Тражио сам да видим жену, да видим мајку, али то на јавном, калемегданском шеталишту нисам видео. Видео сам раскош, раскош у нас Срба, раскош у нас сиротиње, злато и скупоцене шешире носе и оне које треба да иду у цицу.

Откуд то злато?

Или су им мужеви лопови, или су жене курве!

Овај други случај много је чешћи.

Па зашто је све то?

Зашто? — Зато што је наш женски свет сулуд, брљив, суманут.

Краве, краве, а не жене.

Враћам се у прошлост, у народ.

Мајка уморна, копала жена, пре тога је устала пре зоре и спремила ручак радницима, наредила децу, донела јело на обрамници, и онда радила на њиви, а уз све то носила је иа леђима дете, сисанче, а уз дете толики терет.

Долази с копања знојава и уморна, дете у љуљашци везаној за два дрвета, доји га, једе лука у води са сирћетом и срећна је, дете јој напредније и њој поред свега терета остаје да свом детету пева што народски, да му у душу улије идеале, оно што се никад брљивим школским програмима не брише.

То су мајке, то су жене, то диже покољења.

Ја имам неписмену мајку, сељанку. Дала ми је живот и не знајући ништа друго дала ми је и поезију народну, њом ме је задахнула, и ја ћу вечно, можда и по смрти осећати тај дах, дах снажан и силан. Школа ме је ломила годинама, сметала, али није могла покидати оно што се с млеком мајчиним усисало.

Бол! Бола има наша поезија, радости и весеља, свега има, и то видимо само ми које је васпитавала сељанка, проста жена, жена без свиле и кадиве, жена мученица, жена што рађа децу, врлину рађа, добро и благослов кући рађа, жена, жена, права жена!

Никао сам с народом, у њему сам одрастао, другови моји из школе ору, они се муче, ја знам и бол и патњу њину, али ја знам и задовољство, ја познајем радост што та патња, бол и рад доноси.

Слушајте, слушајте мене, ви београдске пезе и каћиперке, слушајте, ви курве јавне и приватне, слушајте, јер је ретка искрена реч.

Тешка је искрена реч, јер је реч искрена и скупа и тешка, а ви жене знате шта то кошта, јер дате пре невиност своју него искреност.

Дакле, однегова ме сељанка, проста жена, однегова ме песмом народном. Ја сам у кући гледао дроњке, сиромах ћу и умрети, али сам вечно био окружен блеском, сјајем, поезијом коју ми је певала мајка сељанка. Песма ме је будила, песма ме је успављивала.

О, мајко, све добро моје, ти која не знаш ни клавир, ни француски, ти која си само знала народну песму, теби хвала, ил’ нехвала.

Поред имућна оца мога, ја нисам знао за гувернанте, нисам ударао у клавир нити сам цитирао француске писце. Мучио сам се, невољисао, али сам гледао, посматрао, и нисам добро видео, већ бол и јад.

И док београдске даме перу сапуном кучиће, перу их пажљивије него децу, дотле сељанка која је донела ужину на обрамници и дете на леђима у пртеној љуљци, пева, пева, те сој крепи:

У башти ми зумбул цввта,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул пјева
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио,
’Оће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!

Ето то пева неписмена сељанка, а шта радите ви, жене београдске? Ево, ово је мене васпитало и дигло, ово је моје образовање што га школа, и то наша луда, брбљива школа, није била у стању да скрши.

Није ово што пишем спрдња. Бол је ово. Бол, појмите и разумите, јер сам гледао и вас, а знам себе.

Ја не ваљам, нека ме нико не оговара, нека нико не каже рђав. Ја сам све знам, али ћу продужити овај разговор с вама женама, ма се на кози орало.

Жене, жене!

Ви жене земљу држите, али пазите шта чините! Ово је увод што сада пишем, а јаком долази оно што је главно. Имате ви да чујете много штошта, имаћете прилике да вам кажем!

Ђубрета!

Не љутите се, јер неке сте такве да је и ђубре боље од вас.

Београдске девојке жале се што тешко иде с удајом, измишљају како су мушкарци саможиви, без идеала, ћифте и материјалисте. Међутим, оне неће да виде своје властите мане и погрешке.

У Немачкој је обична ствар да чиновничке жене зарађују себи, раде. Чиновник отац, има плату 300 марака месечно и нико се не чуди кад чује да је његова ћерка књиговођа у некој радњи. Ради, спремна је за живот, спрема себи и мираз, нађе према себи обичну прилику, удаје се па и даље ради и она и муж, а децу васпитавају у истом правцу.

А код нас? у Београду!?

Брука од света!

Ем не раде, ем су раскошне, ем кад се удају мисле на крупне партије. „Знате, њено образовање није за паланку.“ Зна мало клавира, а то је отежавајућа околност, јер свира тако да човек у свет бежи, зна да избрбља неколико фраза француских, нема гроша, нема честите кошуље и мисли то је довољно, па да је за љубав то мало реченица француских, за љубав то мало лупања по клавиру задужила човечанство и заслужила да се, у крајњем случају, кад је већ руски цар ожењен, уда за српског министра, посланика на страни, или по несрећи за обичног професора Универзитета.

Ја знам случајева где одбија сирота девојка из Београда руку једног доктора.

— Сељачки доктор! Зар је то за мене?

Ето, то је то наше шашаво васпитање.

Видите девојку. Елегантна, лепа, могла би бити и паметна да јој луда мамица није још од детињства уселила много бубица у главу. Ћерка чиновника, који једва везује крај с крајем, или има десетак хиљада мирашчета, и погледај како се то размеће, и то пред ким, пред нашим младићима, пред нама сиротињом.

А ко смо ми?

Ако смо чиновници, имамо менице; ако смо трговци, опет нас само кредит држи. Наша је земља млада, ми немамо старих кућа, оџаковића, но сви мање више почињемо од себе, тек стварамо, тек се зачињу куће.

Погледајте трговце. Махом сваки тек оснива и почиње дом, а чиновници су гладни ђаци, који су једва дочекали да кујну Димче пиљара замене са кујном у Касини и Коларцу.

И сад кад тако бедно и јадно стојимо, и ако се лажемо, лажемо често сами себе, зар онда није суманутост овако понашање наших Београђанки. Понашају се тако као да су окружене све самим великим кнежевима, ерцхерцезима, графовима и маркизима, па се утркују која ће да изгледа раскошнија.

Погледајте је само на улици. Лепа, мила, могла би се допасти. Коме да се допадне? Младом, добром чиновничићу који има платице једва за ’леб и нешто мало уз ’леб. Али кад је он грешник погледа, шта види? — На њој шешир, управо то и није шешир него јој на глави цела практикантска плата, цела целцита, још ако не премаши који грош. Погледа човек хаљину, промерка два-три пута, шацује цену и види, на жалост, да би му требала цела његова плата па да купи такву хаљину.

То би народском песмом било речено:

Док изнутра удрио поставу,
Мјесечну је утрошио плату,
А с лица му ни хесапа нема.
Док остале дрангулије купи,
До гуше се јунак задужио
И мјенице многе учинио.
Куд год скита за жиранте пита
Да направи жени тоалету.

И заиста тако је.

Ко сме, ако ко бога зна, да се потхвати, па да узме такву жену. Кад види човек да му само за шешир треба цела његова платица, а за остало да мора витлати жиранте, онда се љубав хлади, онда ту више престаје и симпатија и жеља за браком. Какав брак, какви бакрачи!

Па још нешто горе озго.

Сматрају за врлину нерад. Рад им је луцкасто брбљање о неким бајаги литерарним, уметничким стварима.

— Јесте ли гледали Коклена?

— Не, госпођице!

— Којешта! То је страшно! То не видети! Ах, какав уметник!

Луда мода. А она је све то разумела колико и крава латински, али свет отмени виче: Коклен, Коклен, па је ред да и наша наивна Београђанка узвикне:

— Ох, Коклен, дивота!

Тиме, и оним вечитим шетањем, баш онда кад цео свет жури на ручак и на одмор после рада, мисле да чине себи добро, а оне тиме још товаре на себе отежавајуће околности.

Који паметан то сме узети за жену? А ко узме треба само приложити венчаницу као доказ да је луд и спровести га у луду кућу. Лекар га сигурно, кад види тако страшан доказ, не би ни прегледао.

Јадне су оне! Много би боље оне импонирале и јаче симпатије стварале за се да баш место књиге крај прозора што држе, место што рђаво ударају у клавир, да наместе корито, па да што пропирају да младићи виде да ће бити домаћице. А то би таман одговарало њиховом имовном стању.

„Страдија“
5. мај 1905. године

Још један прилог угледној економији

То је било — прича мој пријатељ — године 1901. Био сам у комисији за оцену неких земљишта у Мачви. Стално сам седео у Богатићу. Ту је начелник срески мој школски друг, а порезник ми је блиски рођак, те сам с њима по свршеном послу седео по вечери, ћаскао и тако смо сви кратили досадно време. Једног вечера, сем ове двојице, дође један млад, елегантно одевен човек. При поздраву рече име и презиме, представим се и ја њему и онда седосмо сви. Разговор је текао живо: час о овоме, час о ономе, па се поведе реч и о пољским добрима, о њиховом уређењу, о економији, и онај млади човек говори о томе са необичним стручним разумевањем. Покренем говор о расадницима, кад ал’ онај млади господин ту тек разви читаву теорију, стручно предавање.

— Ви сигурно имате имање? — упитам га.

— Зар вам изгледам тако богат — рече смешећи се лукаво — немам, господине, ни стопе земље. Камо среће да имам.

— Видим да се добро разумете у тим стварима, те због тога помислих…

Он се засмеја, а и капетан и порезник ударише у смех.

— Па то је, забога, наш економ — рече капетан — он управља среским расадником.

— Тако, дакле! — рекох збуњено — сад тек разумем. Пардон, господине!

— О, молим!

— А где вам је расадник?

— Расадник?

— Да, господин капетан рече да ви управљате среским расадником.

— То јесте, постављен сам за то, али расадника још немамо.

— Среско имање?

— Нема!

— Ничега?

— Немамо још места.

— А откад сте ви постављени?

— Биће година дана. Пре мене је био један други. Он је сад унапређен.

— Па шта ви радите?

— Ето тако. Заведем покоји акт. Дође, знате, покоји распис, наређење, и тако што. И онда ништа. Лепо ми је овде. Друштво добро.

— Имате добру плату?

— Па са додацима, око двеста динара на месец. Није богзна шта, ал’ богу хвала. А овде и није тако скупо. Може лепо да се излази на крај.

Не смем да се закунем, али ко зна? Није ни мало немогуће да се и дан-дањи задржала понека овако угледна економија!

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Угледно добро!

Био тако негде једанпут неки сирома’ човек и имао хиљаду хектара земље. Дан и ноћ се бринуо, није могао ока склопити, како ће да одржи своје имање да не пропадне. Није то лака ствар одржати, ни мање ни више, хиљаду хектара. Потуцао се тако од немила до недрага, распитивао за савет сваког живог, ал’ нема кмета да кметује туна. Ко би му и могао помоћи?! Да је имање мање, па и да се нађе мудра човека, те да га усаветује, ал’ овако и најпаметнији занеми пред тако очајним стањем, слегне раменима, рашири руке, па лицем као да вели:

— Како те бог учи, пријатељу, ту ти ја не могу ништа помоћи.

Али невоља је највећи учитељ, те тако мука и невоља умудре овог јадног човека, те дође на спасоносну мисао — да се обрати држави за помоћ.

И човек седне једног дана и напише молбу, у којој изложи своје несретне околности и умоли државу да она нађе пута и начина да му колико-толико смањи јаде и невољу. Као доказ своје несреће приложи уз молбу општинско уверење да он заиста има имање од хиљаду хектара.

Министар народне привреде, кад је прочитао ову молбу, запањио се од чуда.

— Ово је страшно — узвикнуо је — ово ја сам нити умем, нити могу свршити.

И, разуме се, као паметан човек, одреди комисију од стручних лица да ствар проуче и да донесу правилно решење.

Комисија падне на посао. Већало се, мислило, договарало, примале се дијурне, мучило се, невољисало, и најзад — од људи се ништа није отело — нађу паметан излаз.

Срећно испадне ствар. Једним ударцем две муве. Ем да се онај јадни човек спасе, ем да се од тог имања начини једно угледно добро за целу околину. Овако одлуче:

  1. Да се тај малерозни сопственик имања од хиљаду хектара ослободи порезе.
  2. Да се томе несрећнику одреди плата од 4.000 динара годишње.
  3. Да му се даду 4 помоћника. Њихове плате укупно биће 10.000 динара годишње.
  4. Да се том човеку даду робијаши, који ће му радити на имању бесплатно, а храниће се о државном трошку.
  5. Да држава том човеку и његовим помоћницима сазида станове, потребне зграде, да купи стоку, кола, фијакер, коње и све потребне справе за рад.
  6. Одређује се том човеку још 50.000 динара годишње да би могао имање одржати.

— Тааа-ко?

Човек се спасао, а држава створила угледну економију.

Да се ви читаоци штогод не чудите! Нешто мајете главом, подмигујете се, као не верујете! Чудите се, чудим се и ја, чуди се цео свет, али тако је. Ко разбере добро о државним угледним добрима, томе ће ово бити јасно, ал’ ће тек онда зинути од чуда.

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла.

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

Није због зејтина

Многи су разбирали и нагађали зашто је Лука Лазаревић постао министар просвете.

Чули се на улици овакви разговори:

— Откуд Лука да буде министар?

— Мора да има неке заслуге.

— Какве су му то заслуге?

— Био је директор.

— Није то, и други су били директори.

— Да није због тога што је трговао са зејтином.

— Та какав те зејтин напао. Ко је још због зејтина постао министар.

— А што му као зејтин смета.

— Та не говори којешта забога. Какве везе има зејтин и просвета.

— Е, онда ко зна?! … Да није због глувонеме деце?

— Ето сад зејтин, глувонема деца, министар просвете, којешта!

— Ја не знам шта ти опет имаш против тог зејтина и глуве деце? Деца једу зејтин.

— Ама једу деца, главо, нек једу и зејтин, али што Лука да постане министар ако деца једу зејтин.

— Ал’ деца уче школу, па ту му лежи узрок.

— Е, ту му има мало смисла.

Мисле се обојица пријатеља што овако разговарају, ћуте, комбинују везу од сто руку, али аја, ономе једном никако није јасна ствар.

— Једу зејтин и матори људи! — узвикну.

— Ал’ деца кашљу — вели онај други.

— Па нека кашљу, шта се то овог питања тиче.

— А рибљи зејтин, будало једна.

— Ааа, то ти мислиш.

Нагађало се тако и ређало, те биће због вина, те због глуве деце, те због зејтина, те због високог раста, али ником не паде на ум прави узрок.

Ми смо већ рекли како се Лука мучио и патио трчећи на сто страна за плате и многе хонораре, јер је требала држава да му накнади штету на зејтину и вину. Јадна му накнада кад се човек жив намучи и изломи под старе године у толиком штрапацу. Да би се тај племенити човек спасао и избавио невоље, крајње је време било да се све плате његове и хонорари сконцентришу уједно, да све прима на једном месту. Бирали су положаје и звања и никако да се нађе тако згодна плата која би и изблиза одговарала свима његовим хонорарима и плати директорској. Једино министарски положај што је најближи, и због тога му предложе да буде министар. Опет је у штети две-три хиљаде динара, ал’ Лука је ту жртву принео на олтар отаџбини, коју жарко љуби. Увек племенит!

„Одјек“
16. децембар 1902. године