Tag Archive | Ministar

Љуби Ковачевићу

Господине Министре[1],

Узимам слободу да Вам се као бивши ђак обратим овим приватним писмом. Унапред Вас молим да ми не замерите, што ћу бити искрен и отворен.

Не мислим, Господине Министре, да кукам и мољакам, јер ми је тај посао одувек био одвратан. Само сматрам за дужност да Вас искрено известим о ствари о којој сте Ви како изгледа исувише погрешно слушали.

У Пироту има доста кућа у којима седе неудате девојке и то је једини разлог што се на Г-ђицу Ракетићеву чим је дошла почело викати. (То само те куће). Сам тај случај што је она сироче без оца и мајке служио им је као оруђе… Ја сам се према њој увек солидно али љубазно понашао, па су и то мрско гледали и настаје нова поворка сплеткарења.  Прошле године г-ђица Наталија Ракетићева учитељица овдашња добила је о испиту добру[2] оцену, а томе је, верујте, узрок најгадније паланачко сплеткарење. Свака паланка пуна је тако гадних ситничарења, али те ситнице су крупне ствари при утицају на питања овакве природе… Ниједан озбиљан и частан човек не може о њој ништа рђаво рећи. Не заклињем се, али ми се чини да је и ту учињена тешка неправда. Ја сам је испросио и морао сам одуговлачити са свадбом због материјалних незгода… 14. сам мислио да се венчам и јутрос чујем да је она премештена у Врањску Бању[3]. Тиме ми је учињена велика незгода. Напослетку, верујте да ми није тешко што ће ми се десити незгода у животу, јер њих мора бити. Тешко ми је да гледам како сирота и честита девојка страда због злобе гадних и покварених људи, који ће имати срца да се из свег гласа смеју што су били јунаци да учине неприлику једној немоћној девојци без игде икога.

Верујте да сам Вам истину изнео.

4/Х – 95. г. Пирот

С одличним поштовањем,
Радоје Домановић, предавач.

 

[1] 1895. године, министар просвете и црквених дела Србије био је Љубомир Ковачевић. Прим. ур.

[2] Тј. не одличну. Прим. ур.

[3] У исто време, Радоје је премештен у Врање. Ипак, Радоје и Наталија венчали су се у Пироту, 12. октобра 1895. Венчао их је пријатељ, свештеник Алекса Јовановић, а свадби су присуствовали још само кумови, Перса и Јаша Продановић. Прим. ур.

Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)

(Претходни део)

Пред Београдом

Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.

Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:

— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.

И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.

Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.

Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.

И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:

— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.

Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:

— Милост, не гледајте ме тако!

На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.

У Београду

После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.

Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.

Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.

Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.

Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.

Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.

Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.

— Добро јутро! — рече му Александар.

Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.

— А шта ви то радите? — упита Александар.

— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.

— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?

Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:

— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.

— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.

— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.

Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.

И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.

Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.

Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.

За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.

— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.

— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?

— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.

— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.

— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.

— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.

— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.

Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (10/23)

(Претходни део)

И ти си, као син тога Румуна, наследио престо, па си и ти као Румун исто онако као и твој отац говорио како ћеш очувати традицију дома свога, како ћеш под срећном звездом Обреновића водити Србију путем среће, ти као носилац таковске идеје.

И та твоја такосвска идеја, којом си лажно парадирао, била ти је као страшни Дамаклов мач, који је висио над главама твојих поданика! — чу се неки небески глас.

— Молим вас, лепо, ја сам, знате, за живота често употребљавао тај израз „носилац таковске идеје“, али, ако је то грех због кога Бог неће да ме рехабилитира, ја свечано изјављујем и дајем своју краљевску реч да ни појма немам о тој фрази. Мене су научили да ја треба тако да кажем и ја сам тако говорио. Ја бих молио да ми се та идеја објасни, шта то значи таковска идеја. Ја сам био у Такову по традицији предака, али ја нисам о традицији ни размишљао… Шта ви, господине анђеле, мислите о мојој традицији и моме праву као „носиоца таковске идеје“? — проговори Александар.

Анђео га погледа с болом, с изразом дубоког жаљења: чиста, анђелска душа ни овде не устрепта гњевом, већ се благо осмехну на ову грешну душу и рече:

— Александре, по наредби мојих претпостављених имам да те спроведем у румунско одељење.

— Али, молим, ви ми нисте објаснили ни традицију ни таковску идеју, а велите да сам ја Румун — промуца Александар.

— Е, видите, величанство, проговори Ранко с презривим осмехом — ви ћете то туденака по паклу размишљати о тој вашој традицији и таковској идеји, као што је овај овде поштени радник, живомученик и живопаћеник, са мном заједно размишљао цијела свог вијека ко је отац краљу Милану, а ко је твој деда. Е, вала, овде ти не вриједи господару увијати. Ја молим, ево, овога овдје свијеца да саслуша и нас каљогаже, нас који једемо коприве ка’ ћурад, нас, брате, који спавамо под колима, којима је цијела вијека жљичкала вода из поцијепаних опанака, којима је ова овдје Драга још тражила да јој мимо кулук доносимо још и колијевке. Еве, тај брат сељак је тамновао и робовао зато што је хтео дознати ко су наши нраљеви. Е, је л’ тако, браћо гуњаши, а ако и ође на небу не дочекамо правду, онда ћемо опет у опозицију. Бићемо, вала, свече, и овде ка’ радикали.

— Ранко — рече светац благо, блажије много него што са Александром разговара — умири се, све ће се то видети, ко је прав а ко је крив. Моја дужност овде није да одвајам праведнике од грешника, већ је мени једино стављено у дужност да Александра одведем у румунско одељење и ништа више.

— Вала, светитељу, ми потпомажемо Ранка! — викну онај Шумадинац што је био у’апшен због разабирања ко је био отац краљу Милану.

— Сви ми гуњаши помажемо! — викнуше сви сељаци.

— Та не лајте, небо вам сервијанско! — цикну један Лала — слушајте шта овде свети говори.

— Ћути, Лало, ми морамо овдјенака рећи нашу муку и невољу, кад се то никада на земљи није смело.

— Та да, право велиду, рече оном првом Лали један друти — ко ће на земљи све смети и касти. Код нас што оно пева Чика-Јова били Мађари, а код њих џандари. Та зар не видиш да то није био никакав Пијемонт.

— Ћутите ви тамо, Чвабе, шта ви причате, ми помажемо Ранка. Ми смо сви с њим! — викну један српски сељак.

— Е, сунце им паорско, сервијанско, што ти лажеду. Та зар сад се нађосте да браните Ранка. Њега и ’апсиду и протеруједу и окиваду и гониду и претресаду, а ви ћутите к’о кере… Виш ти њи’, сад они говориду, а сви сте за живота радили друго. Ми се наслушасмо чуда из Сервије: паори идеду у депутације. Паори честитаду, паори одобраваду, касти, једно непоштено венчање, једнога, рећи, краља, паори. Та све ви…

— Е, јесу и многи наши сељаци били, што вели овај брат из прека, како не треба — поче опет Ранко — али ево то свијетац зна. Сељака су лагали сви. Лагао га, брате, краљ, лагао га митрополит, лагао га министер, лагали га сви, па су многи и попустили, па куда ће јадни сељак по неки, но кад га слети мука, да и он удари у лаж.

— Е, погађа, вала Ранко, баш ’нако како је, нема ту да кажеш ово ни оно, додаде један од сељака. — Оно има, знаш, и од наши’ па се тако одмету у те политике, па трче око капетана и око начелника да добију за председника, ал’ то је друго, то ми и не рачуњамо. Боже, шта не чине ти људи, и то све за тај пусти кметски штап. Напусте и кућу и жену и децу, напусте и батале свој посао, па кад погледаш, они само трче ки бесомучни час капетану, час начелнику. Па ти тако заврзу и цело село, те и ми после од све муке и невоље једни уз једног, други уз другог.

Ето, баш у нашем селу Дишко и Панта изгибоше због тог несрећног кметства. Добар газда један, добар газда други, а капетану добро дошло, па и’ лаже обојицу. Тек само погледаш, а из Дишкове авлије крећу сабајле пуна кола овса, тера капетану на поклон, ал’ се не да ни Панта, тера он одма’ двоја, чим овај једна. А капетан и’ лага, лага тако из дана у дан док не дадоше по једну летину и један и други. Кукају њине жене као кукавице. Ја сам баш био код Панте кад му једног дана подвикну жена. Оно знаш, жена је жена, женска памет, што веле, ал’ она њему очита жестоко и паметно, говори ки неки мушкарац.

— Шта ти, бога ти, узео ук, ки луди човек. Срећни људи куће кућу, а ти раскућаваш и оно што ти отац оставио. Целу летину с имања даде оној капетанчини, па сад му и паре носиш. Једну њиву си продао, па ћеш и ово друго. И тебе и оног лудог Дишка ја бих везала па отерала у луду кућу.

И истина је жива. Тај наш капетан, како се зуцкало, био је жандар, ал’, веле краљ га овај исти наместио ту. Кад је дошао у наш срез, није имао пас за шта да га уједе, а за годину дана он газда, па још каки. Купио и вијакер и два коња ки виле, па кад прође кроз срез, грми, боже ме прости, ки свети Илија. Шта ћеш, сила бога не моли. Ко само зуцне, а капетан одма викне како је то противу краља, па човека још у окове. Окује понеког који је добар газда па и да не каже ништа, само да му дигне сто, двеста банки, бајаги да забашури ствар.

И тако Дишко и Панта док се тераше код капетана, тераше, па окупише после код начелника. Јао, мајко, кад се онај поче да мешка. Онај ти не зна на ситно, но им за час оде по једна њива к’о на златан крс’, па их после начелник, кад напуни џакове, посла код министра. Оно, ти знаш, ми смо сељаци прости људи, ал’ по својој памети видели смо све како је то везано. Кад капетан диже, начелник ћути, зна он да онај њему мора да преда већи тал. Па онда диже начелник, а министер ћути, зна и он да начелник не сме њега да остави без исета. Свет к’о свет, зуцкало се и шапутало да се и овај исти краљ био с њима везао, па и он трпи министера, зна да и његово исе не вали. И онда ког у’вате да черупају, томе нема лека. Тужи се коме ’оћеш, терај од пандура до краља, па ти не помаже. Све се то везало једно с другим, па једно друго брани и не сме се дирнути ки у очи…

— И добро је, светитељу, што га водиш у Влахе, овог нашег Александра, но те молимо и кумимо да некако завлаињи Бог и ову Драгу његову, па нека иду обоје да бар на овом свету данемо од њих душом.

— Али ви ми ништа не говорите о мојој „таковској идеји“ — пресече говор сељаков краљ.

Анђео се довољно наслушао српске галаме, није га то више занимало, а он сам је знао унеколико шта се ради у чудној земљи Србији. Прекиде даљи разговор, јер се Срби не би умели зауставити, узе строго хладно и одлучно држање и нареди:

— Доста је разговора. Александре, излази!

Александар погледа Драгу сузним очима, видећи да је дошао час растанку. Заборавио је и традицију и идеју, па болно, затушеним гласом викну:

— Драга!

— Ах, Сашо! — одазва се она.

— Да се пољубимо, мила моја!

— Е, виш’ ти њи’. Сад ћете се ту на небесима и цмакати пред једним, касти, светим! — изговори јетко душа једног Лале.

У том тренутку ишчезе и анђео, а нестаде одмах и Александра у српском одељењу.

Сви су очекивали да краљица заплаче од туге, а она се окрете Ранку и рече кокетно:

— Добро се ми Срби, брат-Ранко, опростисмо ове будале Саше. Чисто ми нешто лакну на души.

На те речи краљичине Ранко се мало подругљиво насмеши, груну мало лактом једног Шумадинца до себе, па одговори:

— Е, вјере ми, што веле оне новине „Ловац“, баш је Александар био најбољи ловац у Србији кад је, могао такав лов да улови, такву слатку грличицу као што си ти.

— Ох, што сам ја несрећна цела века. Мени је судбина доделила да у цвету своје младости проведем последње дане с тим гадом као што је Саша! — опет ће Драга плачним гласом, а погледа Ранка да код њега освоји срце.

— Ниси имала више од четерес’ и пешес’ година, а то је, вјере ми, цвијет младости, јакако — додаде Ранко лукаво.

— Но, како да није младос’ мој брате, то је, што веле, девојчица! — умеша се у разговор један Шумадинац, и околина прсну у смех.

Драга се уједе за усну од љутине, али јој је било потребно да се уздржи, и она не рече ништа.

— Баш се сав свијет чудио и крстио шта ти би да пођеш за Александра. Просили те, чујем, седам краљева и седам царева, а већ за кнежеве и да не говоримо. И ти одби руку силнијех царева, па пође за нашег Александра. Мора да те је вјешто некако преварио. Куд би ти тако млада и лијепа, а кажу од соја…

Драга се учини као да су је ове речи дубоко потресле, па уздахну и прошапута:

— Ах, сад је доцкан!

— Сој је то, брате, није шала, а то много вриједи, то и ми вако сељаци, живопаћеници божији, па гледамо на сој…

— Ама ја те нешто и не питах: кога оно цара, вјере ти, бјеше ти ћерка. Ето, опрости, ама ја од своје муке и невоље, па нешто то и заборавио.

Драга обори поглед и осети истински стид и срамоту пред тим сељаком, јучерашњим њеним подаником.

— Ама неће бит’, газда Ранко, гријешиш. Она је ћерка оног Панте Луњевице. Каки цар, пио сам с њиме ракију сто пута по ме’анама — уплете се у разговор један Драгачевац.

— О, шта ми каза човек, а ја то нијесам знао! — рече Ранко правећи се зачуђен.

— Царска ћерка к’о и ја. Заједно смо носили воду с Тоскине чесме — рече заједљиво душа једне сиромашне Београђанке.

Лакше би ми било и у паклу него да слушам овакве разговоре и да трпим овај подругљив сељачки смех — мишљаше Драга у себи. — Ако останемо још дуже овде, мораћу употребити све силе и све своје лукавство да придобијем Ранка уза се и онда ће престати сви са овим неиздржљивим заједањем.

Сад се свете за све оно што су ми за живота морали викати: — Живела краљица Српкиња!

Сад искрено и слободно говоре оно што су за живота мислили и осећали.

(Даље)

Отправник послова у Румунији

Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.

Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?

— Је ли Пашић?

— Је ли Стојан?

Ко је, питам, ко је тај?

Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?

Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.

Јаој, пуста мотко!

„Страдија“
17. март 1905. године

Савремени песник

Стајали смо у ходнику Министарства просвете и чекали да по реду пријаве изађемо пред министра Светозара Милосављевића. С нама је био и Воја Илић, песник. Поведе се реч о његовим песмама. Један му стаде замерати зашто узима мотиве за своје песме из живота Грка и Римљана, а оставља неопеване славне личности из наше прошлости и садашњости које би у сваком потледу издржале утакмицу са старим херојима.

Воја забацио шешир, метнуо руке у џепове, иронично се смешкао и пажљиво слушао свога срдитог професора из Паланке 3. Кад професор заврши протест, Воја га упита:

— Дакле, ти би хтео да опевам старе и нове српске хероје? Добро. Рецимо да те послушам и да опевам наше савремене хероје; да будем савремени песник.

— Да оставиш класичне мотиве и да будеш наш песник, па певај старе, нове, које хоћеш, само нека су српски хероји… знаш како се каже: „Сваком своје, па макар од проје!“ — додаде професор, нешто ублажен, а мало и поносит: и ту је, како му се чинило, обрлатио Воју да се остави Грка и Римљана.

— Е кад је тако — настави Воја озбиљно — хоћу одмах, данас још, да отпочнем певати по твојој жељи, и то само нове, данашње српске хероје

— А с ким мислжи започети? — упита га наивни професор раздрагано.

Воја му спусти руку иа раме, значајно га погледа и махне главом на министров кабинет, па тихо и дубоко, развлачећи изговори:

С новим српским херојем Светозаром Милосављевићем!

Професор се трже као опијен и стаде грдити Воју. У то позваше професора пред министра. Оде љутити професор пред новога хероја, а ми остасмо с Војом зловољно се смејући — себи и своме херојском добу.

Добро је казао стари Туцаковић: „Море, какви сте ви Енглези, ја сам још добар Гледстон! …“

„Страдија“
13. фебруар 1905. године

Адмирал флоте

Баш нам Бугари не даду маћи. Ми, по угледу па просвећени Запад, спекљасмо чак и дом за глунонему децу, а то је, узгред буди речено, као кад би онај што иде бос купио цилиндер и глазе рукавице, ал’ Бугари одоше даље. Чујте, ако бога знате, шта да радимо ми Срби? Бугари, ни мање ни више, имају адмирала црноморске флоте!

То не смемо тако оставити. Шта ће о нама рећи културна Европа кад чује да чак кнежевина Бугарска има адмирала, а ми га још немамо? Ми имамо неколико чамаца код Аде Циганлије и комотно можемо то прогласити за дунавску флоту. Чамцима дати имена великих ратних бродова: Страшни, Грозни, итд., и одмах да буде постављен адмирал. И онда, разуме се, умолили бисмо г. Балугџића да пошље неколико телеграма страним листовима: „За адмирала српске дунавске ратне флоте постављен је господин…“ (име овога који буде те среће). Ми се на тако лак начин репрезентирамо. Зар ће, ваљда, потегнути Енглези из Лондона у Београд да се распитају о нашим ратним бродовима? Боже сачувај!

А, нешто се мислим, не би било згорега да имамо и министра марине. Један министарски портфељ више. А то би донело доста добра, јер би било мање галаме и свађе, а и једна политичка фракција мање.

Надлежни нека о овоме добро размисле!

„Страдија“
30. децембар 1904. године

Баш је безобразлук

Постали људи министри!

— Зашто, како, јесу ли заслужни?

— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.

—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.

— Немају.

— Онда не могу бити министри.

— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.

Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.

Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:

— Море, па ми смо, истина, министри!

— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.

— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.

— Може да се трпи — вели Веља.

— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.

— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.

— Ама ко то ларма? — викну Веља.

— Опозиција!

— Која је то опозиција?

— Цела штампа.

— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.

— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.

— Чуо си шта хоће! — вели председник.

— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.

Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.

— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.

— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.

— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.

— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.

*

Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.

Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.

Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.

„Одјек“
9. јануар 1903. године