Tag Archive | Koristoljublje

Разговор с демократијом (2/4)

(Претходни део)

III
КАМАРИЛА Њ. В. ДЕМОКРАТИЈЕ

Ето видиш, демократијо, како си ти све то заборавила, како се данас, кад си на узвишеном престолу своме са скиптром у руци, са свима знацима краљевског ти достојанства, не сећаш старе своје беде и невоље.

Онда, када си у Одјеку становала, бејаше мода у овој земљи да те грде и руже, и светина се утркиваше ко ће те више испљувати, ко ће више бацити блата на честити дом твој. Сматрало се то за врлину, за заслугу ко ти се безобразније нацерека, ко те пиљаричкије изгрди.

И ти си мирно и јуначки подносила све то као Христос са трновим венцем на глави и слушала си варварску дреку присталица Александрових, који викаху:

— Распни демократију!

— Распни је, распни!

Сећаш ли се тог страшног времена, погледај само руке своје па ћеш на њима још видети трагове окова.

Колики је био број онда оних који су те смели поштовати, који су били готови и да живот изгубе само да могу са страхопоштовањем скинути капу пред врлином твојом.

А сада?

Сада се време променило: 29. маја ти си села на престо, узела скиптар у руке и повратише се сви знаци владарског достојанства твога.

Ти постаде владар и од оне твоје сиротињске избе где си у невољи проводила створише се одједном царске палате.

Ваше Величанство Демократијо, ви сада, ето, као што видите, имате све оно што владари имају. Имате и свој Двор, имате своје слуге, имате ласкавце, имате лицемере, имате и Ви сада, Ваше Величанство Демократијо, своју дворску камарилу.

И ти, Господару Демократијо, чим седе на престо, чим те опкружи сјај и блесак, чим настаде мода да се теби ласка, чим све живо потрча пред твој горди трон да ти се поклони, ти се збуни, заборави твој узвишени задатак, засенише се очи твоје. Како си некада гледала, Демократијо, бистрим, орловским погледом, а ето како се за кратко време помутише очи твоје и ти на жалост не видиш шта се све око тебе ради.

Камарила, ах та проклета камарила. На људе око Новог Покрета, на ту јадну камарилу, на те људе којима је често велика брига како ће доћи до новог пара ципела, вичу браћа Срби више но на иког, вичу тако како ни изблиза не нападају камарилу руског двора, где су велики књажеви.

Видиш ли ти, Демократијо, Господару силни! Теби министри твоји, прваци странке, подносе на потпис разне указе и ти и не читајући шта потписујеш чиниш и починила си до сада толике неправде баш према људима, често, који ти беху највернији, који те ропски слушаху, који те као бога поштоваху у доба твога мученичког и праведничког страдања. Ти сада нећеш да видиш какве све људе имаш око себе, ти несрећна и јадна Демократијо, имаш и сама своју страшну камарилу, имаш и ти своје династијаше, имаш и ти људе који се том врстом демократског династијаштва баве ради личног ћара свога, али веруј ми искрено да ти ипак и данас имаш мало, врло мало искрених поборника својих.

Погледај прво своју камарилу, своју владу, своје одговорне и неодговорне чиниоце, Демократијо, Господару, па онда потписуј указе којима осуђујеш друге.

А да ти још нешто пришапнем на уво:

— Па ти се не сећаш и да и твој двор има прави улазак, а да и он, као и сваки други владарски двор, има свој — капиџик.

Намести јаке страже и за стражаре постави одане и верне људе, па ћеш видети ко се све не увлачи на твој дворски капиџик и шта све без твога знања, а на штету твоју не вршља твоја дворска камарила.

О томе ћу ти идући пут причати.

IV
КАПИЏИК НА ДВОРУ ЊЕНОМ

На први поглед, као што се понеки и буне, многи одмахну руком, па веле:

— Којешта! Двор Демократије, то јест Двор Њеног Величанства Демократије. Камарила тога Двора па чак — није нег’ нешто, измисли човек, ни мање, ни више, већ — и капиџик тога двора Њеног Величанства Демократије.

То заиста изгледа и чудно и страшно, па чак и одвратно, али то изгледа само наивним људима, или деци, или младим, тазе-демократима, који гледају и најцрње ствари у ружичастим бојама. Такви људи, те добре душе — које су деценијама гледале у овој земљи за време опозиције, када се сматрало за порок волети Демократију и да су сви они што су подносили жртве и приступали Демократији и њој верни били, били људи поштени и искрени — морали су навићи, постаде им природно, да човека који сме да се јавно назове демократ сматрају за човека исправна, за човека од идеала и врлина.

Време се изменило, измениле се прилике, али се, како изгледа, у јавном мњењу није изменио појам о речи демократ и демократија.

Некада се није могло ни сањати да ће уз људе који заступају поштена и праведна начела, уз људе који траже правде потиштеном и ваљаном народу, моћи икад пристати шићарџије. У нас се млада демократија развијала у доба најцрњег мрака реакције и сви они беху у присенку заставе коју држаше та идеална чедна Демократија са чијег чела бије и просијава у мраку ропства зора, али не зора за то доба, већ зора будућа, зора за доцнија поколења. Неме усне те дивне богиње не одају бол, а у очима њеним светле сузе и те сузе се пока[д]што скотрљају низ божанске образе и падну на свеже гробове бораца, на гробове деце њене, на узвишене борце за народна права. Заиста то су и била права деца те узвишене Богиње, коју ја сада називам Њ. В. Демократија.

Нико се није томе у Србији надао да ће тако изненадно, тако неочекивано Демократија победити, да ће и она по пуном праву, које јој беше одузето, сести на престо свој.

У нашој земљи чуда и изненађења десило се и то. Ако смо се томе и ми Срби, навикнути већ на чуда и зачудили за тренутак, онда се немамо чему чудити што је демократија добивши свој двор добила своју камарилу и овој главни улаз, па и свој капиџик.

С победом демократије појавили су се одмах и неискрени људи, а чим се они појаве, чим настане време где се може сплеткарењем лично ћарити онда се појаве и капиџици.

Некада на Одјеку капиџика није било. А и на што би када је бежало све што није прави демократ од те куће, кад су сви они који иду против демократије служећи личним режимима и ћефовима сулудог Александра обилазили и улицу у којој је Одјек био. Доцније, чим су се прилике измениле, Двор демократије добио је и капиџик. Да наведемо сада само један пример:

Пре 29. маја у Одјеку бејасмо нас неколицина окупљени као у ратном логору и очекујући сваки час опасност, борили смо се противу оне одвратне реакције, против ондашњег личног режима, који је најјачим ланцима окивао слободе и нагло поткопавао темељ целе наше земље.

Између осталога што се дешавало, десило се и девето чудо. Каже се девето чудо, али код нас је било само једно чудо у безбројном низу разних чуда и — ако се може рећи — чудића.

Министар иностраних послова постао је војник по занату.

Као демократе схватили смо одмах сву страхоту, сву ту страшну иронију немилосрдне судбине према нашој земљи, којој је спољна политика најважнија ствар, јер у нашој земљи, управо у овој бедној земљици, која је међу другима „једна сламка међу вихорове“, тешко је, тешко би било, водити спољну политику и стручноме човеку из парламентарног режима. А на место тога видимо како освану једнога јутра указ којим постаје војник министар иностраних дела у личном режиму.

И ми смо ту спрдњу судбине наше земље умели одшалити горким подсмехом и насмеја се широм сва Србија, насмеја се земља, а шта ће друго, кад ју је ваљало насмејати да од чуда не излуди, кад је морала од бола и плакати и од муке се, што веле, насмејати.

Када смо онда то писали, кад је кроз целу земљу Одјек проносио ту луду ствар ондашњег режима да војник постројава у фронт спољне послове и да им строго војнички командира:

— Спољни послови у фронт!

— Европа равњај с’!

Шта бисмо ми онда, то се нешто мислим, радили да је дошао неко у редакцију Одјека и рекао:

— Шта радите?

— Ето, — рекли бисмо — жигошемо једно страшило од појава, не дамо да спољним пословима руководе војници по занату.

Па кад би на то онај непознати рекао пошто се безобразно, с презиравањем насмеје и прекрсти:

— Баш сте луди људи, само се џабе млатите као Максим по цркви. Причате којешта, а овамо кад ви победите и кад ви образујете парламентарни, демократски кабинет, ви ћете тога истог војника узети за министра спољних послова и писаћете уводне чланке да га браните баш у том истом Одјеку.

Боже, што би тада тај што би се усудио да нас тако страшно увреди излетео четвороношке на улицу.

А то је било! А наш билмез свет одвикнут да мисли некако се није томе ни чудио, а и ко је шта против тога и зуцнуо није се могло ни чути од галаме и силне руље која из разних побуда цепа ваздух Србије громогласним узвиком:

— Живела демократија!

— Живела демократија!

Узвикујем и ја данас, али јој желим да отвори очи, да добро мотри на капиџик свога Двора.

Има, као што се види, и ту капиџика.

(Даље)

Радикалној демократији (1/3)

I

Криза је свршена, место самосталне демократије долазе стари радикали.

Сви могући полтрони обрћу фронт. Многи од оних који су до јуче на сва уста хвалили млађе радикале сада имају обрнуту улогу: да се деру док не промукну хвалећи старије радикале. Посматрајте само људе на улици, посматрајте господу у отменој ме’ани, посматрајте је у најзабаченијој крчми, па ћете видети једну страхоту. Видећете оне који су до јуче били у централи самосталаца како најјаче протестују кад их ко тим именом назове, јер они су дошли ту само ради ћара, а у искреној и чистој политици ћара нити има нити га може бити.

Радикална странка радила је грчевито и ужурбано у добрим данима за се и за своја убеђења, за своја начела, и та начела била су светиња све донде докле Радикалној странци не дођоше бољи дани.

Оснивање Радикалне странке било је доба идеалног покрета. Ко је ту ушао, ко је ту ступио, само је могао очекивати зло за се и за целу своју породицу. Тада је било доба узвишене, идеалне и свете борбе, и та борба само је дала жртве, само је послала на губилиште најбоље синове своје земље. Тада, у то доба, око идеја и идеала демократије није се ни смео скупљати олош, нису се ни смели око онако страшне заставе Светозара Марковића искупљати шићарџије. Време је прошло, борба је била и крвава и страшна и та страховита борба која је заљуљала целокупан државни организам који је силином снаге после петвековног робовања избио из колосека ток друштвеног живота, малаксала је чим је главни мотор престао да дејствује. Светозар Марковић је умро, умро млад по годинама, али човек који је векове проживео по идејама и животу своме, а то значи да је његовом смрћу прскао моторни казан који целокупну машинерију креће. То се није дало заменити, такве се несреће не могу моментално исправити, јер се указима и наредбама не рађају генији. И ту борбу коју је почео див продужили су људи који нису могли ни изблиза ни схватити ни разумети сву ширину и сву дубину покрета Светозарева, покрета генија који вечност гледа. Онда није чудо што се десиле пометње у том идеалном покрету који је гледао остварење својих идеала у далеким поколењима у будућности, коју не би могла дочекати ни деца деце тих најискренијих бораца.

Постепено, мало-помало, место тих чврстих и идеалних бораца који су се кроз бајонете сејменске пробијали да даду право свога гласа за представника свога у Скупштини, почеше се у Радикалну странку увлачити људи који идејом тргују исто онако хладнокрвно, мирно, такозвано трговачки, као што се тргује јарећом кожом. Кад се први пут насмешила срећа на радикалну демократију, та прва срећа била је несрећа. Тај први осмејак био је велико зло, јер тај осмејак над демократијом створио је и политичке шпекуланте, политичке лиферанте, политички олош, политичке коцкаре; створио је политичаре који купују и продају политичке акције исто тако као што то раде са бившим „Укупним друштвом“, кога основа неки Дамљан пиљар. Што вели песма:

Где је среће, ту је и несреће,
Где несреће, ту и среће има.

Тачно је. Радикална странка, не идеје, него та несрећна и тужна девојка што се тим именом зове, никада среће није имала. Она је грешна дочекала ону судбину несрећне девојке из наших песама, те је сејала босиљак, а ницао јој пелен, место цвећа расло јој трње, место шећера добијала је отров, где је намислила певати, ту је у плач пала. То је наш велики песник Јакшић лепо казао у суморним стиховима својим, у којима се велика и суморна ојађена душа великог песника поклопила са осећањем, са суморношћу и јадом целог народа његовог.

И уместо оних старих бораца, који изгибоше у доба политичког мраза и невоље, дођоше ниткови, упадоше у политичкој југовини у Радикалну странку шићарџије, упадоше шпекуланти и лиферанти и створи се квантитет.

Квантитет, о јадни наш радикалски квантитет, каквим је плодом уродио, како је одмах у првој невољи обелоданио оне страшне, али вечно истините стихове нашег и светског великог песника Његоша:

Пучина је стока једна грдна,
Добра душа кад јој ребра пучу!
У фукаре очи од сплачине…

Не треба да идемо далеко, не треба се позивати на историјске документе и споменике у мрамору и камењу резане, јер смо ми још живи сведоци, још ми знамо и памтимо људе, још су нам пред очима све те одвратне шићарџије који раздробише снагу, који разбише веру и наду у онако велики и родољубиви покрет Радикалне странке.

Радикали, разуме се Срби, а по нарави задушне бабе, као што је суђено нашој нацији, примали су у доба добра свога сваког ко се умео додворити, ко се умео улàгати. И чак ти су имали јаче право пред првацима, пред онима којима је суђено да воде кроз кршно стење брод Србије, него искрени пријатељи који су с тим истим првацима делили зло и добро. И кад је та погрешка, то зло ударило по глави прво оне који су водили странку и закачило, или тако исто ударило то зло искрене пријатеље њихове, који се радикалној демократији јављају само онда кад је она у невољи: да се њојзи на невољу нађу, онда су сви они шпекуланти, који су на брзу руку створили пријатељство с демократама ручковима, осмејцима, печењем, удварањем и одобравањем и онога што не ваља, нашли за паметно, за мудро, за тактично да се повуку, да као паметни људи чекају боље ттрилике, а дотле да купују нове политичке акције, чији курс је у изгледу да боље скаче.

II

Радикална странка, као ретко која, имала је одмах од почетка свога тежак, мучан и опасан пут, пут трновит, крвав и језовит, пут који одмах чим путник ступи ногом на њега наговештава страшне муке, наговештава путнику да се ту, кроз ту стазу, тешко у животу пролази, да и онај који прође, прође измрцварен и осакаћен, рањен и крвав. Али крај свију тих језивих опасности што га одмах тај пут наговештава још у почетку, чим путник на њега ногом ступи, исто тако даје и наду, пуну наду да се једино тим путем, кроз такве крваве муке и невоље долази до добра које се вековима тражило а није се нашло. Најјачи људи, људи од идеала, људи с правим поносом човека, ступали су дрско на ту опасну трновиту стазу, па или да на том мучном путу пропадну, или да допру до идеала својих, да једном дану душом, да бар самртно рањени издишући виде правду, да угледају бога. То су били људи који би с нашим песником Јакшићем рекли:

Ја остављам цвећа стазе
Оном ком је нога мека —
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека! …

Ти људи који су ступали на тај пут били су искрени радикални борци који су слободе народу тражили, а нису питали по коју цену жртава се купују слободе.

И ми данас заиста гледамо у једну страшну истину. Тај најопаснији пут постаде најмилији пут поштеном народу српском, и народ поврве на ту страну где се пред уласком лепршала истакнута застава народне слободе и народних права.

Изгледа невероватно да се одмах око те страшне заставе окупи толики свет, да наш мирни сељачки народ, који по природи воли мир и спокојство, пође тако нагло у тако грдним масама, са толико одушевљења на тај крвави пут, којим га воде начела радикалне демократије.

Заиста чудновато и непојмљиво, али само за онога који не зна сву вековну муку и невољу нашег народа, а ко то зна, томе је тако природно и тако јасно да би се чак чудио кад не би тако било.

Српски народ откад је изгубио царство, народ наш још од Косова зна само за невољу и за муку. Вековима он се сродио с болом и патњом, а туга је постала његова највернија друга. И сва поезија, она велика и силна поезија што се изли из душе нашег народа, само је израз туге и бола, па и онда кад се роб весели и онда кад бедни, потиштени роб пева љубав, и та љубав је пребојена тугом и болом, и читалац осећа сву грозоту трагедије народа велике душе и силна ума, народа коме и љубав уздише повређеним поносом, а јаче од љубавне страсти веје кроз песму туга и плач за слободама, за правима човека коме насиља и зулуми угњетача и тирана не даду да буде човек, већ од људи праве стоку. Ево песме која карактерише силно и јако љубав потиштеног и угњетаног роба:

У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем.
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам.
Драга драгом поручује:
„Дођ’ ми довече!“
„Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину:
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио
Хоће да роби,
Куга мори, паша роби,
Туго голема!”

Наш народ, ето, кроз векове није могао данути душом, није могао заборавити да је роб, није се могао отрести туге ни у најслађем заносу љубави.

Па ипак у то страшно доба витешке муке и невоље наш народ није био сломљен, туга његова била је мушка, поносна, није било очајања, и народ се српски кроз пет векова борио и проливао крв за права своја. Често, врло често, тражио је та права и онда кад их је најмање могао извојевати, тражио је или поштен гроб или права и слободе своје, иако је тај јадни народ, како песма пева на зло научио да живи:

По три дана о лули дувана
А четврти о букову листу.

Па ипак тражи права, тражи слободе своје од угњетача Турака, који су се, што вели песма, научили добру, научили на свилу и кадифу, научили рахат „на шиљтету ноге прекрстити.“ Ето, тај се напаћени народ ни у најтежој невољи није понизио, није заборавио да војује за своје идеале, поручујући Турцима:

Да сабљама царство дијелимо,
А главама међе постављамо…

Уколико је кроз векове растао притисак, расла тиранија и зулуми, утолико се више у души народној гомилало бола и туге, утолико више се челичио понос, бујао гњев и жудња за осветом и жеља за слободом, за правима човечанским, и једног дана то је експлодирало страшним громовитим треском, и то је био први устанак. Тада се сви уздаси, плач и кукњава, вековно шапутање „сиротиње раје“ претвори у громове који су грмели свом страхотом вековима понижаваног и вређаног тарода.

(Даље)

Отправник послова у Румунији

Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.

Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?

— Је ли Пашић?

— Је ли Стојан?

Ко је, питам, ко је тај?

Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?

Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.

Јаој, пуста мотко!

„Страдија“
17. март 1905. године

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

Није због зејтина

Многи су разбирали и нагађали зашто је Лука Лазаревић постао министар просвете.

Чули се на улици овакви разговори:

— Откуд Лука да буде министар?

— Мора да има неке заслуге.

— Какве су му то заслуге?

— Био је директор.

— Није то, и други су били директори.

— Да није због тога што је трговао са зејтином.

— Та какав те зејтин напао. Ко је још због зејтина постао министар.

— А што му као зејтин смета.

— Та не говори којешта забога. Какве везе има зејтин и просвета.

— Е, онда ко зна?! … Да није због глувонеме деце?

— Ето сад зејтин, глувонема деца, министар просвете, којешта!

— Ја не знам шта ти опет имаш против тог зејтина и глуве деце? Деца једу зејтин.

— Ама једу деца, главо, нек једу и зејтин, али што Лука да постане министар ако деца једу зејтин.

— Ал’ деца уче школу, па ту му лежи узрок.

— Е, ту му има мало смисла.

Мисле се обојица пријатеља што овако разговарају, ћуте, комбинују везу од сто руку, али аја, ономе једном никако није јасна ствар.

— Једу зејтин и матори људи! — узвикну.

— Ал’ деца кашљу — вели онај други.

— Па нека кашљу, шта се то овог питања тиче.

— А рибљи зејтин, будало једна.

— Ааа, то ти мислиш.

Нагађало се тако и ређало, те биће због вина, те због глуве деце, те због зејтина, те због високог раста, али ником не паде на ум прави узрок.

Ми смо већ рекли како се Лука мучио и патио трчећи на сто страна за плате и многе хонораре, јер је требала држава да му накнади штету на зејтину и вину. Јадна му накнада кад се човек жив намучи и изломи под старе године у толиком штрапацу. Да би се тај племенити човек спасао и избавио невоље, крајње је време било да се све плате његове и хонорари сконцентришу уједно, да све прима на једном месту. Бирали су положаје и звања и никако да се нађе тако згодна плата која би и изблиза одговарала свима његовим хонорарима и плати директорској. Једино министарски положај што је најближи, и због тога му предложе да буде министар. Опет је у штети две-три хиљаде динара, ал’ Лука је ту жртву принео на олтар отаџбини, коју жарко љуби. Увек племенит!

„Одјек“
16. децембар 1902. године

Озбиљне научне ствари (2/4)

(Претходни део)

II ПРИСТУП

О света, моћна, српска науко, опрости, ако икада згреших имену твојему, опрости ми, јер нисам знао шта чиним. Ја утекох од тебе још од последњег узвишеног испита из грчког језика, утекох јер мишљах да нисам достојан имена твога. Али се, ево, кајем јавно, јер видех да ти ниси онако груба и немилосрдна као стране науке, већ си наша, милостива српска наука, те примаш у наручја своја свако блажено чедо миле нам мајке Србије. Кајем се, кајем се јавно, и сада се ево као покајник, као заблудело јагње, враћам натраг великому стаду твоме, да славим име твоје.

Одричем се и пред Богом, и пред људима, досадашњег рада свога на приповетци, јер сам увидео да тај пут не води срећи мојој. А заклињем се, науко, светим именом твојим, да ћу од сада, ступајући у коло верних поборника твојих, служити верно и искрено начелима твојим, и да ћу те свим силама својим до гроба потпомагати, јер сам увидео да ти једина водиш срећи и — добром положају.

Никада нећу одрећи вечите истине твоје. Увек ћу признавати да крава има четири ноге и једну главу, да свиња не спада у тице и нема крила, да домаћи пас нема на глави рогове, да мачка није река, већ домаћа животињица, да овца није варош у Србији, већ је такође домаћа животињица (спада у ред преживара) коју муземо и која нам даје вуну, те од ње правимо себи врло топло одело за зиму, а од црева (исте животињице) правимо „жице за ћемане, са којих се разлежу врло умилни звуци наших народних мелодија“ (што рекли наши учитељи на основу педагогике по Вунту). Све сам ја те свете истине научне научио још од учитеља у основној школи. Како су се обрадовали моји нешколовани родитељи, кад сам им донео новост из школе да крава има четири ноге, јер је то баш учитељ, на основу науке, пред нама очигледно избројао.

О благословена наша домаћа наука, јер си срећно успела да пребројиш ноге и остале делове тела нашим домаћим животињама! …

*

Рекох и спасох душу своју. Али куда ћу сада, и на коју страну? Начисто сам са тим да радим на науци, али је наука разноврсна. Коме, дакле, правцу научном да се посветим, управо чему ли ме срце вуче. Хе, чему ли ме вуче?! — Мораће ме повући онако како је и све наше научнике. Код нас се бар, хвала богу, таленти и воља за поједине научне гране појављује врло благовремено, срећно. Чим се упразни каква катедра, одмах се, као на миг срећне судбине наше скромне науке, појаве као из земље тушта и тма даровитих људи са силном љубављу баш према тој грани науке чија се катедра упразни; и кад се место за ту науку попуни, онда опет, чудном срећом, престану се појављивати и таленти за ту струку. Ето, видите, где лежи срећа по нашу науку. Судбина, срећна наша звезда, и ништа друго. Ако би се, рецимо, упразнила катедра археологије, код нас би се одмах појавило стотинама младих, генијалних археолога са силном љубављу према тој науци. И то не знаш који је оданији од кога: где год се макну, само чепркају по земљи и траже старине. Кад угледају најобичнију римску циглу, обрадују се као да су оца видели. И сад, рецимо, то се место попуни, и одмах се свима археологија чудном срећном судбом огади, и она се силна љубав према њој као и таленат прилагоди другој каквој науци за коју има празна места, па ма то била и космографија.

По тој нашој срећној, српској судби науке, не вуче ни мене срце да будем енциклопедиста. Сва су места готово пуна, па зато и немам неког вишег надахнућа с неба. Онда да бирам.

Педагогика је лепа ствар, али се од наших учитеља ту већ ни у ком случају не смем уплести.

Не даду они прићи ни Вунту ни Песталоцију. Њих они сами јаше тако немилосрдно, те чисто изгледа, боже ме прости, да су их обојицу купили на вашару у нашој Баточини.

У историју Срба такође не смем ни привиригпи, јер је на њу узео патенат г. И. Руварац. Тај је човек срећно успео у науци да нам докаже да све оно што је лепо у нашој прошлости није истинито. За њега чак многи причају да је он лично и измислио српски народ, као оно неки (ал’ тај је само уобразио), што веле да је измислио рибу, или као што су неколико наших филолога, дугим својим научним студирањем, успели да измисле српски језик, коме су назив српски дали из чистог патриотизма. Ја и не мислим да учиним такве проналаске у науци, јер се то не дешава тако често и кад ко хоће. Цео српски народ (ако се сме претпоставити да га није г. Руварац измислио) живео је, рецимо, толике векове без икаква језика, док се није појавило неколико нових филолога, те своме народу, као благодарни синови, измислише говор. Пакосни људи тврде да је, ал’ то међу нама буди речено, чак, на срамоту нашу, српски језик измислио Шваба, из милосрђа према нама, или, а што је вероватније, просто из дуга времена, пошто је изучио све познате језике, па није имао шта друго да ради. Други опет мисле да је српски језик пронашао сасвим случајно (као што често бивају велики проналасци) г. С. Калик у некој талијанској граматици, на коју је срећним случајем, путујући, натрапао. Уосталом, ко је да је: хвала му у име моје, у име целог нашег народа, па ипак сам радији да тако чувен провалазак припишем г. К. Миленовићу него иком другом. Ја се ни у те крупне ствари не смем плести, јер би то значило отимати туђу својину. Молим само бога да народ не исквари тако дивну тековину наших филолога. Али маса је маса, јер је већ (грех јој на душу) од гнев направила гњев. Али, доћи ће ваљда паметније колено, које ће проклети неразумну данашњу светину за тако варварске поступке.

Мислим се нешто на логику, али то је већ код нас Срба фатална наука. Код нас није на тој науци ништа урађено, иако је од ње, кукавне, много урађено. Уосталом, нека се ту прослављају они којима је блажена манија да нумеришу туђе мисли, а наша српска логика је само то и урадила, и уз то још из по две премисе извела закључке: да је Бизмарк човек, и чак — да је и папа човек, а да, напротив, во није човек. Од овега је још понајгенијалнији рад српске логике на оваквим доказима:

1. Прем.: На сваком клавиру се може свирати.
2. Прем.: На мајмуну се не може свирати.
––––––––––––––––––––––––––––––––––––
Помаћи закључак: Еле, мајмун није клавир.

Как’и омо ми Срби, још да нам није оваке српске логике, могли бисмо мислити да је гуска пароброд, или обратно.

Радио бих на Историји књижевности, наравно српске, али та ми се наука огадила још док сам био ђак гимназије, јер сам због ње понављао разред. Све сам знао како су ми предавали: и кад се који писац родио, и која му баба одрезала пупак (узгред и биографију те славне бабе), и како му се звао отац и мајка, па онда биографију свију стрина, тетака и остале родбине сваког књижевника. Тако исто сам знао и кад је који писац почео писати и шта је све написао и које године. Што је најглавније, одговорио сам чак и на питање: које је јело радо јела прабаба Лукијана Мушицког? Ту сам се потпуно послужио чисто научним разлозима и напоменуо како се по неким подацима и старим листинама помиње да је у средњем веку омиљено јело чорба од парадајса, која се у старим ведама налази под именом ghoture, а код Араба phataha. То нам исто тврде и неке путне белешке неког Германца, који је пролазио кроз наше крајеве за време крсташких ратова, који је као војник, при повратку с војне, ручао исто то јело код неке старице Јевросиме (како он вели Eufrosina), а по тачном закључку наше српске логике то је морала бити прабаба или чукун-чукун-баба Лукијана Мушицког. Па и на основу митофилског истраживања не може то нико други бити него, баш, рецимо, чукун-баба (или тако нешто) нашег великог песника. — И на тако лепе одговоре помислих да сам се спасао и положио с одликом, али на најважнијем питању падох: нисам могао погодити тачно годину, месец и дан кад је стрина Бранка Радичевића добила кијавицу. Ето, тако од то доба омрзнем ту науку и, уцраво, наплашим се од ње толико да и дан-дан не смем ни да помислим на њу, а камоли да је обделавам, па ипак задржавам право да се вратим на ову ствар кад пређем на науку.

Чудновата је ствар да се ми Срби баш на такозваном научном пољу знатно разликујемо од других народа. Код других несрећних народа, научници више дају науци него наука њима, али код нас потомака врлих предака иде сасвим друкче: наши научници, с мало изузетака, имају од науке велике користи, а наука од њих — велике штете. Ето, како се и ту огледа наш витешки дух и наша генијалност, јер ми не служимо науци ропски и слепо као други бедни народи, већ смо успели толико да чак и та горда наука служи нама: ми њој господаримо, а она нама робује. Никад се страни научници не могу попети на такву висину и заузети тако доминирајући положај према науци, као што смо ми за врло кратко време успели.

И као што бих онда ја био срамни изрод, те се понизио и служио науци као странци, кад је боље да радим онако као и већина наших научника, а, богу хвала, изгледа да су они умели да сваку грану науке претворе у сребрни и златни мајдан, кога ће чак, можда, као властиту својину предавати своме потомству у наслеђе да и оно види вајде од труда предака својих. Доскора се прилично држала метафизика, а то се може приписати само томе што она, срећом њеном, не паде никако Србима у руке. Али сад је већ свршила, јадница, своју каријеру. Нађе се Србин, млад, бујан и генијалан, који нањуши и ову науку, и одмах, наравно, као човек ведре и дубоке српске памети, прогласи како је њему решити метафизичке проблеме исто тако лако као, што веле, попити чашу воде. Међер ништа, брате, без Србенде! Лупаше главе с том чудном науком и Швабе и Французи и Талијани и Енглези, ко још не, па место да је расплету и размрсе, а они је све више и више заплетали. А Србо, само док погледа, одмах зна где му треба куцнути. Србин, па Србин! Онде где толики народ клону и поскапљу радећи, па не учине ништа, Србин час сврши посао. Ето нам, дакле, опет разлога да се повисимо у очима страног света, ево нам опет прилике да позајмимо човечанству једног великог генија, јер ће он, без сваке сумње, оставити нас, који га не умемо ценити. Шта би он био, забога, у другом свету за такве успехе, а код нас је добио само мало бољи положај за толика своја обећања. Како мала награда човеку који нам је обећао изненадити цео образовани свет својим великим научним открићима. Зар да му буде горка утеха што му се српска читалачка публика диви! Ах, коме још то може бити утеха, јер бих ја још, чини ми се, пао у очајање кад би се моји радови допали вашем читалачком свету, који онако халапљиво гута криминалистичке продукте болесних мозгова.

Није ми мило што морадох и ово поменути у приступу, овако без реда и логичне везе, али, сада, шта је — ту је. Ко те пита за логичну везу у наше материјалистичко доба, у коме су омладини идеали младости да ништа не ради, да има добар апетит и велику плату, па се, живећи угодно, угоји. А да се већ и не говори о нашим штованим госпама и госпођицама, које се спремају за мајке и домаћице. Оне се дивно припремају за вршење својих породичних дужности читањем Кривичног гласника и других сличних ствари. Њихова је лектира то, а одговара нежном женском укусу. Мирно оне читају како је коме размрскано тело возом, разбијена глава, па се просуо мозак, распорен па (тамо неком) му испала црева; сакрио се у сандук па убио младу и младожењу, итд, итд.

Као тек у приступу, доста је и оволико поменути, колико тек да поменем, по некаквом методу, све што имам излагати у овој студији.

(Даље)