Демон (2/2)

(Претходни део)

Месец обасјао и звезде изгрејале. Лупају ветрењаче а прељске песме брује са свију страна Милина човеку погледати дивоте око себе.

Старица сама пред кућом плаче и моли се Богу, а мали Ивица седи на прагу, и игра се размотавајући клубе из бакине котарице.

Ђорђе је тад корачао пред жандармом, далеко од куће.

Није имао кад замишљен и потресен чудним догађајем да ужива у најмилијој му прељској песми.

Сјај месече, сјај ладе!

Тек млад сањалица може осетити тежину Ђорђевих мисли и осећања.

Неки сељак тера пред њима кола пуна жита. Меденице на воловима ударају јасно како волови кораче, а сељак пева наглас:

Тамна ноћи пуна ти си хлада,
срце моје још пуније јада!

Никад Ђорђе није тако живо и јако осетио и разумео ту песму, коју боли искресаше из груди народних.

—

Сутрадан, пошто је ту ноћ милошћу капетановом ноћио под надзором у кафани, стајао је гологлав, блед и изнурен од чудних мисли и неспавања, наш Ђорђе пред г. капетаном.

Капетан пита, а један практикант пише.

— Како се зовеш?

— Ђорђе Андрић.

— Чиме се занимаш?

— Учим школу.

Капетан му је сигурно то рачунао у отежавајућу околност.

— Колико ти је година?

— Двадесет и једна.

— Јеси ли кажњаван?

— Остао сам у затвору, кад сам учио 1. разред гимназије.

— Због чега?

— Звао сам једног друга Шиљом!

Капетан се нешто замисли, претура по књигама, па тек промрмља за се:

— Дакле, увреда части!

— Ко те казнио?

— Разредни старешина!

Капетан се трже и као да га би срамота самог себе.

— Је ли те грађански суд кад год казнио?

— Како ће ме казнити кад сам још ђак?!

Капетан опет ућута, мисли, мисли, па тек промрмља:

— Ово је кривица хитне природе — и продужи испит пошто се искашља, испуши целу цигару и попи чашу воде, као кад се човек спрема да предузме нешто крупније.

— Шта сте читали јуче?

— „Демона“!

— Пиши тамо! — цикну капетан.

— Јесте ли још коме читали?

— Нисам, али бих је препоручио сваком као врло лепу ствар.

— Размислите добро јер сте пред влашћу, и поновите да је то лепа, врло лепа ствар!

— Врло лепа!

— Смете да кажете?! Пиши тамо да је читао и да још тврди противно законима грађанским да је лепо оно што се забрањује.

— За име бога, господине, шта је то страшно рећи за Љермонтовљевог „Демона“ да је лепа ствар и зар закони то забрањују?

— Шта искрећеш? Ко те пита за Љермонтова? Пази да те не однесе ђаво, ти мислиш да тераш спрдњу с капетаном!?

— Па то је то о чему ме питате!

— О чему?!

— Па о Љермонтовљевом „Демону“ да ли је лепа ствар?!

— Па?!

— Ја велим да је то генијалан песник и да је прослављен.

— Немојте ви мени говорити глупости којекакве, већ ми кажите шта се вама допада у тој књизи, то ја хоћу, то ја хоћу, разуми! — виче капетан и лупа ногама о под, све се тресе.

Ђорђе се нашао у чуду, али мора да цитира, узе случајно стихове:

Кунем ти се зором раном,
првенчетом божјег створа,
кунем ти се белим даном
што по реду доћи мора.

— Доста! Немој ти мене правити овде лудаком да ми причаш и глупости! — викну капетан и тресну бесно руком по столу.

— Па ви то тражите!

— Знам ја шта тражим, него говори док ниси видео шта ја умем.

Ћата чачка зубе и гледа избечено у капетана и ђака чудећи се чуду шта се ради.

— Ја вас уверавам, да је то „Демон“! — говори Ђорђе а сав се узнојио од једа.

Капетан се стаде мислити, па тек упита:

— Даклем, то је у песми?!

— Јесте, Љермонтов је песник!

— Ти опет изврћеш!

— Па то је он писао!

— Ко?

— Љермонтов.

Капетан зазвони у звоно и нареди да се Љермонтов потражи у Полицијском гласнику.

— Превод је Змајев!

— Какав превод?

— Па те књиге.

— Шта је тај Љермонтов?

— Рус.

— А-ха, дакле то је Рус?! — вели капетан и избечи се од чуда не знајући шта да каже сада.

Врати се ћата и вели да нема тога у Полицијском гласнику.

Капетан после још дугог објашњавања се уразуми да се песници не сликају у Полицијском гласнику и да је то јавна књига свакоме приступачна.

Наредио је чак да се донесе из књижаре једна „Певанија“ Змајева да се увери да тога има тамо.

Напослетку узе мекши и готово љубазан тон:

— Добро, добро, господине, ми ћемо већ видети; ја ћу задржати, знате, за случај ону руску књигу, док је прегледам! Наш је посао, ето видите, тежак. Замерамо се људима и то све због званичног посла. Људи после не разумеју, мисле, то ја тако хоћу!

— Збогом.

— Збогом, поздравите код куће, ми вас баш намучисмо!

—

Ово је можда било негде, некада у некој чудној земљи, а можда и није било нигде на Земљи, ако случајно на Месецу има људи. Што је најпре веровати, ово је мој сан. Слатко ми је сањати и не желим да се разочарам као Ђорђе. Он сад већ мало другојачије мисли, а не сања само песме.

Београд, 16. септ. 1898.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.