Tag Archive | Pisar

„Из публике“ (3/4)

(Претходни део)

БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Ти знаш мене, ја знам тебе. Сувише је излишно, да не кажем смешно, кад ме ти питаш у каквом сам ти својству упутио питање: „да ли као овлашћени бранилац данашњег режима, или као приватно лице?“ Кад већ питаш, онда ти морам и то рећи. Ја се никад не бих стидео да браним данашњи режим кад га ко неправедно нападне, нити бих се устезао да укажем прстом на мане, ако их има. Данас су на влади радикали, а ти ваљда знаш, да сам и ја радикал. То ти је бар јасно.

Овлашћени бранилац нити сам био, нити сам сада, нити могу бити. Та ти је реч чудноватија и неразумљивија за мене него и цело твоје питање. Ваљда хоћеш да ме доведеш у сумњу пред јавним мњењем?! То тек ти не можеш, јер сви они чијег би[х] се суда страшио били су са мном заједно у борби против прошлих режима, а ти с нама ниси био. Не замерам ти, али бар онда буди политички скромнији. Ако си ме често одушевио твојим причама како шуште шалваре, и жуборе потоци, то ти нимало не даје права да овако нескромно питаш мене: јесам ли овлашћени бранилац режима.

Ја сам ти упутио питање као човек, као пријатељ, како теби тако и Јанку. Побуде су моје пријатељство и љубав према људима који раде исти посао као и ја, с једне стране, а љубав према земљи, с друге стране. Вас сте двојица оном нотицом Правдином компромитовани, и ја вас на то упозоравам. То је једно, а друго: оном нотицом, сем тога, Правда жели да неправедно и ружно карактерише данашње прилике у земљи, а ја и то не дам, не као овлашћени, већ као човек, ако баш хоћеш и као радикалац, јер за ово данашње, боље стање, нису се борили сарадници Правде, него ми. Је л’ ти сад јасно?

Разговор прекинут засад, овим одговором на твоје питање, продужићу, а како, зависиће од твог и Јанковог одговора.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
18. новембар 1904. године

(Неколико дана касније, у истој рубрици „Самоуправе“ објављен је и Станковићев одговор)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Писац поменуте белешке у Правди нисам, пошто до сада нисам био сарадник никаквог политичког листа. О „конференцији“ није ми познато, као ни о одлуци. Али, сада, изазван, поменуту белешку о „Сувишним људима у Србији“ примам, слажем се с њоме и одобравам употребу мога имена у њој.

А разлога зато ево:

Кад сам за време бившег Краља и Краљице био изабран за њиховог питомца, ради упознавања стране литературе, пред полазак био сам денунциран. Денунцијација је била у овоме: да мислим да идем у Женеву и потајно ступим код данашњег Краља. И тад а и сада, када бих имао рачуна да овако шта признам, одбио сам и одбијам. То мој посао није, нити ће бити.

После 29. маја привремена влада послала ме је на страну. Чак са већим додатком него што бих пре имао: са стипендијом из Министарства Просвете и из Министарства Финансија, поред моје плате још и једном помоћи у виду месечног хонорара за Финансијски Преглед.

И сада ево шта се дешава:

Г. Милић Радовановић, министар финансија одузима ту помоћ из Ф. Прегледа. Али не само да се ја о томе на време у Паризу не извештавам, већ за то не зна ни мој начелник г. Сава Кукић. Кад сам га пред нову годину, чувши за то с приватне стране, упитао и потужио му се, он ми одговара: да то он прво од мене чује и да о томе он не зна. И кад сам, на основу таквог одговора свога надлежног, у Паризу и даље остао, и даље задржао све издатке на рачун мога прихода, после два месеца, место новца, добијем извештај: да ми је заиста помоћ одузета и да је заиста о томе постојало г. Радовановићево решење још пре четири месеца. Одмах сам на овакво понашање, не због самог одузимања помоћи, већ због неизвештавања о томе, послао г. министру финансија оставку на државну службу. Оставку нису уважили, већ ми се начелник извинио, уверавајући ме како заиста о том решењу није знао. Помоћ ми је послата још за два месеца. У томе је и нов буџет донесен и у њему партија на Финансијски Преглед била укинута, и тако сам остао на цедилу. И сада, нека се замисли мој положај у Паризу, па још и са породицом!

Даље:

Кад сам се данашњем министру финансија г. Пачу-у обратио с молбом за продужење о[д]суства да бих довршио започети посао, јер услед оваквог ненадног одузимања помоћи, услед трзавица, испраћаја породице, коју сам морао натраг да враћам, морао се сваки посао да напушта — на ту молбу месец и по дана није било одговора. Онда сам му се обратио другом молбом којом сам га, пошто сам изложио све ово, молио: да, ако он не може и нема кредита, нека ову ствар изнесе пред Министарски Савет, и онда да ми се пошље извесна сума како бих могао платити дугове које сам учинио на основу писма свога начелника задржавајући се и даље у Паризу. И, уопште да ми се регулише овај двогуби положај: писар Министарства Финансија са стипендијом Министарства Просвете.

На ову другу молбу добио сам једно званично писмо државног правобраниоца г. Мих. Ст. Динића. Ненадлежно, пошто он мој шеф није, без нумере, без жига и у коме ми се поред осталих разлога, због који се не може г. министар одазвати мојој молби, наводи још и овај правни разлог: зато што ми он ту помоћ „није ни дао ни одузео“!

После десетину дана добија наше посланство депешу министра спољних послова г. Николе Пашића, да се имам репатрирати. Од посланства за то добијем писмо за конзулат. У конзулату ми се написмено саопшти да ми се више од 80—100 динара не може дати, а усмено ми рекоше: да је и то сувише, јер кад се репатрирам, онда добијам само карту, и то онда када буде воз полазио. Одмах сам по други пут послао оставку на државну службу, а у исто време и јаван протест преко овд. Дневног Листа. И ово моје понижавање и као државног чиновника и као књижевника ни твоју, нити ичију толиких пријатеља и познаника бар пажњу да сврати!

Па даље:

Вратио сам се у раскућену кућу, не свршив ништа, са дуговима без своје кривице, и понижен. Отишао сам у мин. финансија да и лично протествујем, Одговорено ми је: да је зато морао министар спољних послова да ме репатрира што је министар просвете г. Љубомир Давидовић одговорио моме министру, кад га је овај упитао о мени: „како ја никаква посла немам са министарством просвете“. Дакле, према томе изишло је да сам без ичијег знања и без икаква посла дунуо у свет!

Министар просвете г. Љубомир Давидовић после дужег одупирања кад сам му отишао узео списак питомаца, па кад је међ осталим питомцима видео и моје име почео ми се извињавати, обећавши да ће се заузети да се све поправи.

Али, после тога, не само да није ништа поправљено, него кад сам се овоме министру г. Пачу-у јавио, да га уверим како стоји са тврђењем министарства просвете, а да му целу ствар објасним, не само што ме није хтео примити већ ми је поручио: „да неће да ме прими, и да идем онамо и да се јављам ономе министру чији сам питомац и био“.

По трећи пут сам поднео оставку. После тога зват сам у министарство, где ми је саопштено да ћу бити премештен у министарство правде у суд. Одбио сам, наводећи: да сам свршио економско-политички одсек, дакле да је моја струка административна а не судска, и понова замолих да ми се оставка уважи. И ова трећа оставка ми је враћена, и тражена друга, проста, без икакве мотивације. На то нисам могао пристати, већ сам замолио да онда будем отпуштен из државне службе.

Ти си Радоје, за све ово знао. Знао је и г. Аца Станојевић, и г. Стојан Протић, и г. Љубомир Стојановић, и г. Љубомир Давидовић, и г. Јаша Продановић, и г. Добра Ружић, и толики други. Дакле, углавном, представници данашњег режима. Од свих добио сам искрено сазгчешће и обећање… И онда, овакву и оволику недаћу, а поред мојих квалификација, поред имена и поред толиких пријатеља, ја не могу ничим другим да објасним, до да сам постао заиста — сувишан! И ето зашта поменуту белешку у Правди „О сувишним људима у Србији“ примам и слажем се с њоме.

Борисав Станковић, књижевник
„Самоуправа“
23. новембар 1904. године

(Даље)

Демон (2/2)

(Претходни део)

Месец обасјао и звезде изгрејале. Лупају ветрењаче а прељске песме брује са свију страна Милина човеку погледати дивоте око себе.

Старица сама пред кућом плаче и моли се Богу, а мали Ивица седи на прагу, и игра се размотавајући клубе из бакине котарице.

Ђорђе је тад корачао пред жандармом, далеко од куће.

Није имао кад замишљен и потресен чудним догађајем да ужива у најмилијој му прељској песми.

Сјај месече, сјај ладе!

Тек млад сањалица може осетити тежину Ђорђевих мисли и осећања.

Неки сељак тера пред њима кола пуна жита. Меденице на воловима ударају јасно како волови кораче, а сељак пева наглас:

Тамна ноћи пуна ти си хлада,
срце моје још пуније јада!

Никад Ђорђе није тако живо и јако осетио и разумео ту песму, коју боли искресаше из груди народних.

Сутрадан, пошто је ту ноћ милошћу капетановом ноћио под надзором у кафани, стајао је гологлав, блед и изнурен од чудних мисли и неспавања, наш Ђорђе пред г. капетаном.

Капетан пита, а један практикант пише.

— Како се зовеш?

— Ђорђе Андрић.

— Чиме се занимаш?

— Учим школу.

Капетан му је сигурно то рачунао у отежавајућу околност.

— Колико ти је година?

— Двадесет и једна.

— Јеси ли кажњаван?

— Остао сам у затвору, кад сам учио 1. разред гимназије.

— Због чега?

— Звао сам једног друга Шиљом!

Капетан се нешто замисли, претура по књигама, па тек промрмља за се:

— Дакле, увреда части!

— Ко те казнио?

— Разредни старешина!

Капетан се трже и као да га би срамота самог себе.

— Је ли те грађански суд кад год казнио?

— Како ће ме казнити кад сам још ђак?!

Капетан опет ућута, мисли, мисли, па тек промрмља:

— Ово је кривица хитне природе — и продужи испит пошто се искашља, испуши целу цигару и попи чашу воде, као кад се човек спрема да предузме нешто крупније.

— Шта сте читали јуче?

— „Демона“!

— Пиши тамо! — цикну капетан.

— Јесте ли још коме читали?

— Нисам, али бих је препоручио сваком као врло лепу ствар.

— Размислите добро јер сте пред влашћу, и поновите да је то лепа, врло лепа ствар!

— Врло лепа!

— Смете да кажете?! Пиши тамо да је читао и да још тврди противно законима грађанским да је лепо оно што се забрањује.

— За име бога, господине, шта је то страшно рећи за Љермонтовљевог „Демона“ да је лепа ствар и зар закони то забрањују?

— Шта искрећеш? Ко те пита за Љермонтова? Пази да те не однесе ђаво, ти мислиш да тераш спрдњу с капетаном!?

— Па то је то о чему ме питате!

— О чему?!

— Па о Љермонтовљевом „Демону“ да ли је лепа ствар?!

— Па?!

— Ја велим да је то генијалан песник и да је прослављен.

— Немојте ви мени говорити глупости којекакве, већ ми кажите шта се вама допада у тој књизи, то ја хоћу, то ја хоћу, разуми! — виче капетан и лупа ногама о под, све се тресе.

Ђорђе се нашао у чуду, али мора да цитира, узе случајно стихове:

Кунем ти се зором раном,
првенчетом божјег створа,
кунем ти се белим даном
што по реду доћи мора.

— Доста! Немој ти мене правити овде лудаком да ми причаш и глупости! — викну капетан и тресну бесно руком по столу.

— Па ви то тражите!

— Знам ја шта тражим, него говори док ниси видео шта ја умем.

Ћата чачка зубе и гледа избечено у капетана и ђака чудећи се чуду шта се ради.

— Ја вас уверавам, да је то „Демон“! — говори Ђорђе а сав се узнојио од једа.

Капетан се стаде мислити, па тек упита:

— Даклем, то је у песми?!

— Јесте, Љермонтов је песник!

— Ти опет изврћеш!

— Па то је он писао!

— Ко?

— Љермонтов.

Капетан зазвони у звоно и нареди да се Љермонтов потражи у Полицијском гласнику.

— Превод је Змајев!

— Какав превод?

— Па те књиге.

— Шта је тај Љермонтов?

— Рус.

— А-ха, дакле то је Рус?! — вели капетан и избечи се од чуда не знајући шта да каже сада.

Врати се ћата и вели да нема тога у Полицијском гласнику.

Капетан после још дугог објашњавања се уразуми да се песници не сликају у Полицијском гласнику и да је то јавна књига свакоме приступачна.

Наредио је чак да се донесе из књижаре једна „Певанија“ Змајева да се увери да тога има тамо.

Напослетку узе мекши и готово љубазан тон:

— Добро, добро, господине, ми ћемо већ видети; ја ћу задржати, знате, за случај ону руску књигу, док је прегледам! Наш је посао, ето видите, тежак. Замерамо се људима и то све због званичног посла. Људи после не разумеју, мисле, то ја тако хоћу!

— Збогом.

— Збогом, поздравите код куће, ми вас баш намучисмо!

Ово је можда било негде, некада у некој чудној земљи, а можда и није било нигде на Земљи, ако случајно на Месецу има људи. Што је најпре веровати, ово је мој сан. Слатко ми је сањати и не желим да се разочарам као Ђорђе. Он сад већ мало другојачије мисли, а не сања само песме.

Београд, 16. септ. 1898.

Демон (1/2)

I

Слатки су дани детињства, слатки су снови младости. Благо ономе ко се никада и није будио и познао сву горчину јаве и живота.

Наши дани теку брзо, време лети, и догађаји јуре поред нас муњевитом брзином, па у чудном том вртлогу прилика и догађаја не може се ни сањати; мораш се пробудити, па ако ниси проспавао и најслађе снове најсрећнијих дана младости.

Наш се јунак још у двадесет првој години својој упознао са јавом живота, и то још као ђак Велике школе.

Настао је школски одмор, и Ђорђе оде својој кући да проведе лето уживајући у дивном шумовитом месту свога рођења, у загрљају својих родитеља!

Прво јутро по доласку своме изиђе уском путањом кроз шуму, што води извору на врху брега, са кога је диван изглед на целу околину.

Сео на клупу коју је сам направио под липом крај извора, па слуша жуборење, напаја се мирисом и свежим дахом летњега јутра. Гледа шуме, стазе и ливаде, по којима је толико пута дететом трчкарао. Гледа беле кућице својих сељана, што провирују из воћњака и шумовитих брежуљака. У души се његовој буди читав рој најдражих успомена детињства.

Чини му се да га у том крају све познаје, све воли, па га и сунце љупкије греје, и ветрић нежније пирка и као да га сва природа тихим шапатом кроз ромор врела и тајанствено шушкање лишћа поздравља: „Добро нам дошао!“

Хиљадама најлепших стихова кружило му је по памети, и он их заносно изговараше, те тиме као да је хтео наћи помоћи да изрази своје осећање.

Вратио се кући свеж и весео. Лице му блиста и одсјајује од унутарње среће и задовољства.

По доручку леже на један диванчић и узе у руке Љермонтова. То је његов најмилији песник, можда и зато што га сад тек чита, или и иначе.

У кујни седи његов отац и још два-три сељанина, па разговарају о ценама жита и осталог берићета.

Ђорђе је читао и није слушао шта говоре, иако су врата од собе што воде у кујну случајно отворена.

Прекидоше разговор и Ђорђе прекиде читање, па погледа на ту страну.

Неко назва бога и чу се звецкање сабље.

Сељаци поустајаше и скидоше капе.

— Мора бити да је срески писар — помисли Ђорђе равнодушно и продужи читање.

Стари Јаков, Ђорђев отац, одмах се похвали писару како му је дошао син с науке и пун среће и поноса уведе га у собу.

Ђорђу као да не би баш право што га узнемирише, прекиде читање, те се поздрави са писаром.

— Читате нешто, а ми вас узнемирисмо! — вели писар кад седе, скиде полицијску капу и заглади пажљиво косу.

— Ништа, ништа! Ја радо читам, али ми је и друштво још милије! — говори Ђорђе.

— Па да, ми школовани уживамо у томе! Ја веома много читам, прочитао сам, да не слажем, пуну онолику корпу књига! — рече писар поносно и показа корпу за веш под столом у соби.

Старац Јаков стао уз врата, па и не дише чисто од силне пажње уживајући како његов син уме да говори са великом господом.

Сељаци стоје; у кујни код собних врата, слушају пажљиво и као да очекују нешто ново и добро за њих, као о порезу или другом чему.

Ђорђе узе претурати по књизи лишће.

— Шта господин чита, ако смем питати? — прекиде писар ћутање.

— Љермонтова — одговори Ђорђе.

— Та…а…а…а…ко…о! Баш ми је мило, то је диван роман, ја сам га пре негде читао! Коју свеску ви читате?

— То је песник! — каже Ђорђе.

— Да, да песма, куд сам се ја пребацио! Ух, тако позната ствар! — изговори живо писар и удари се руком по колену, а затим се насмеја, чукну се прстом по глави и одмахну руком као да исмева себе кад заборавља ствар која му је позната као и име своје што зна.

— Која је свеска велите изишла? … Мислим и ја сам куповао до пете свеске!

— Ово су скупљени списи, а не излази у свескама!

— А, ја, ја право, управ тако, куд сам ја помислио на једну драму од Бранка Радичевића, баш ће тако бити… Које место баш сад читате?

— Сад читам „Демона“. Ствар ванредна, а стихови звучни не могу лепши бити! — вели Ђорђе.

Наједаред писар ућута и стаде трљати чело мрштећи се као кад се човек нечега сећа.

„Чини ми се да је то забрањена књига!“ — мисли у себи и одједном узе позитуру власти. Хтеде да скочи и зграби књигу, а Ђорђу да викне: — Напред у име закона!

Уздржао се, јер не беше сигуран да ли ће баш то бити, па се реши да то вешто полицијски иследи како Ђорђе неће ни приметити куд га он шиба и да одмах оде и реферише о свом важном открићу.

Опет се стаде смешкати и најљубазнијим гласом рече:

— Господин ће бити добар да ми прочита неко лепо место. Ја врло радо слушам такве ствари!

— С драге воље — вели Ђорђе, а и он рад што ће читати, само да не би с њим разговарао, јер му готово већ и досадило. Сети се да писар не зна руски, па га и не пита, већ узе Змајев превод „Демона“ и поче с почетка.

Тужни демон дух изгнања!
летео је брзим летом,
а над овим грешним светом
у мукама очајања.

Писару некако нејасно, па баш вели да у том и лежи опасност.

„Чекај да га мало закачим овако!“ — помисли у себи, па прекиде Ђорђа речима:

— Врло лепа ствар!

— Дивота! — каже Ђорђе.

— Ал’ некако да није само против постојећег стања у земљи!

Ђорђе га и не саслуша па, и не знајући шта овај хоће, продужи даље читати. Чита он, а писар слуша и тек понека реч изазове код њега грозне слике пуне страхоте.

— То је, то је! — мисли у себи, ал’ ипак некако му сумња у души због Тамаре!

— Која је то и откуд Тамара! — А, ха! — присећа се он у себи објашњавајући на свој начин — знам која је!

Црни душе, ко је тебе
у по ноћи звао амо?! …
Овде није твоје место,
Ту су чисте душе само!

— Е то је! — помисли писар у себи и устаде. Сад је више веровао но што је сумњао.

— Лепа, лепа ствар, баш дивота! — вели и смешка се, па се љупко извини како мора ићи, и баш му је жао јер се пријатно провео.

— Сад ћеш видети твоје весеље, рибице мала! — мислио је пун пакости кад је изишао из куће.

II

Велики заранци. Запад се румени, а шуме као да горе пламеном најлепших боја.

Ђорђе све дотле читао, па тек изишао у башту да се одмори и да ужива најлепше доба дана.

Сећао се Тургењевљевих описа таквих лепота у природи, па узе разматрати сваки облачак, сваку нијансу чаробних боја запада, шуму, небо, што се овде-онде види кроз шуму, као и сунце, што где јаче, где слабије продире зрацима и изгледа као да иза шуме тече нека усијана крвава маса. Гледа чак и гранчице што их ветар лагано нија, па и листак што трепери.

Чини му се као да цела природа има душу, неизмерну, силну, па да се душа његова с њом стопила, па се предала тихој, слаткој чежњи и тајанственој, великој, величанственој тишини и миру.

Одједном се зачу бахат коњски и он погледа уз пут. Два коњаника дојурише у облаку прашине и одјахаше пред његовом кућом.

Опет један писар из среза са жандармом.

— Добар дан! — процеди писар кроз зубе надувено и гордо, гледећи Ђорђа готово преко рамена, па и не чекајући отпоздрав упита још званичним оштријим тоном:

— Јесте ли ви Ђорђе Андрић, философ?

— Јесам — вели Ђорђе и гледа зачуђено у писара и жандарма што још важније напућен шетка тамо-амо крај њега.

— Ви протурате по народу некакве књиге које говоре против постојећег стања у земљи и данашње владе?! — говори писар ауторитетом власти.

— Ја?! — пита Ђорђе упрепашћен тако неочекиваним питањем и чисто човек не верује да се то све збива.

Жандарм се мало накашља, али тако важно као да хоће рећи: „Припази, и ја сам у униформи и свој сили и величини својој пред тобом!“

— Изволте у кућу! — нареди писар, а жандарм приђе ближе и испрси се.

— Али ја не знам шта ви хоћете, ја управо вас не познајем! …

— Упознаћеш ме сад! — дрекну писар и махну главом на жандарма.

Жандарм га ухвати за руку, гурну напред и изговори још важније:

— Улази кад ти се говори, шта се бенавиш! — показујући руком врата.

Ђорђе уђе.

У кући му била само мати и синовчић од три године, а остали укућани отишли на рад, па ће на њиви и остати да ветрењају целу ноћ.

Кад писар уђе, сирота старица се приклони и приђе смирено да се поздрави, али је овај и не погледа, већ уђе у собу за Ђорђем.

Жандарм истом надутошћу за њима.

Настаде претресање. Купе сваку књигу и хартицу. Смрче се. Запалише свећу па прерише и зграде и подрум, па чак и иконе подизаше, да нема чега под њима.

(Даље)

Из бележака са села (2/4)

(Претходни део)

II
КИЋА

Још дететом знао сам у селу неког нашег суседа кога су сви звали Кића. Знао сам о њему да је у нашем селу изучио школу, па га после дали у Крагујевац на велике науке (гимназија). У гимназији је провео годину и по дана, и како није могао да успева у наукама, да „изучи за попа, јал’ за учитеља“, отац га извади из школе и да на занат код неког Симе који је држао бакалук и знао да шије и да везе бућмом и срмом, а код тог су Симе и наши сељаци пазарили. Ни код Симе није боље прошао. Провео је две године у чаршији, научио да говори по варошки, научио мало и од посла, и вратио се у село, где се одмах разликовао од осталих по ходу, по оделу, а и по говору. Носио је зими уске, сасвим приљубљене уз ноге панталоне од плаве, војничке чоје, памуклију и поврх ње прслук, а на глави плаву шајкачу. Лети је носио то исто, без памуклије, а на глави куповни шешир с широким ободом, а некад се виђао у гаћама и танкој, лепо убраној кошуљи, што зову на ождреље, а кошуља толико умочена у модрило (вешплав) да се плави као чивит. На кошуљи су вормети, повијене таслице на рукавима, и колир од шифона поштиркани и испеглани. Место зубуна увек прслук, и то раскопчан, а на прслуку челични ланац (сат није имао) и око врата дугачак гајтан који спреда задева за појас. Кад се, дакле вратио тако из чаршије са заната и наука (слушало се по селу да зна и немецка слова), Кића умоли оца да учи на приват две године, а то је био као неки курс за општинског писара. Тако су се и многи други спремали. Неко је плаћао учитељу у новцу, а неки су плаћали у натури: доносе жита, масти, млека, пилиће, свињу, јагањце, што ко има, те тако као пролазили јевтиније. Ми смо деца на те момке што студирају на приват гледали са страхопоштовањем, као на научнике. Кад они између себе разговарају и слишавају један другог, онда нисмо слушали обична, наша школска питања, нити се ту говори о томе где извире Морава, и како има два крака, нити о овци да има четири ноге и да пасе траву, нити да коњ има главу, труп и удове, и да на врату има дугачку, лепу длаку која се зове грива, а да се та домаћа животиња преже у кола и употребљава врло корисно за јахање. Ништа од свега тога. Они су учили сасвим друге науке. Учили су да знају напамет и да сами напишу тапију, да потврде тапију, да израчунају интерес на позајмљену суму, да напишу тужбу, да напишу облигацију, да је потврде, и да израчунавају термине плаћања, да направе уверење: „Суд ове општине уверава сваку надлежну влас’, које се тицало буде знати, да је…“, да напишу писмо приватно и званично. Ето такве смо крупне, и за нас децу импозантне ствари слушали од оних што уче на приват. И сами сељаци имали су врло лепо мишљење о том учењу, и сваки би рекао: „Ово што деца ’нако редовно уче, то баш ништа, ал’ ко може да дâ дете да изучи на приват, то вреди много. Зна после дете што год му треба, да ти сврши посао ки ’двокат. А још кад је дете разборито, па се и само, још у општини, испрактицира, онда слободно не иди ’двокату, мањ ако имаш пара одвише па и не знаш куд да и’ поарчиш. Ем се дете упути, па после живи рат, не мора да при’вати мотику. Ето Алемпија, Васе, па други’ (и они су учили на приват и сви су општински писари), живе за два света!“

Тако су сељаци, људи, о њима мислили, а ми ђаци, у школи, не само да смо их због њихове високоучености поштовали, већ смо их се и бојали, јер су нам они били као неки вицеучитељи. Кад учитељ оде у лов, или где у госте, или има нека друга посла, онда они задају лекције, слишавају, кажњавају, имају сву власт као учитељи, само што су морали учитељу поднети опширан реферат о пропитивању, владању ученика и изреченим казнама, те учитељ као врховна власт одобри.

*

Док је Кића учио на приват, умре му отац и остави му мало имање, оптерећено великим дугом. Мајка му је умрла раније, и како није имао никог више, то је остао самац, само’ран. Кућа његова оца била је у селу, а право село било је читаво пола часа удаљено од краја где сам ја одрастао. То је као неки госпоцки крај. Ту је црква, школа, ме’ана, општина, учитељева кућа, попова кућа, дућан, бојаџиница Матина, наша кућа, и једна мала, опустела кућица неког дућанџије кога је случајно шурак убио каменом, а жена му се после преудала и одвела собом двоје деце, те тако у кући није становао нико.

Како се Кића, као учеван човек, није мислио бавити земљорадњом, то је напустио очеву кућу и узео под закуп ту опустелу кућицу у госпоцком крају. Набавио шиваћу машину и шио је сељацима зубуне, јелеке, капе, крпио памуклије, шио женске рекле на струк и узгред се бавио писањем тапија, облегација, правио тужбе, писао приватна писма, и уопште: шта је год коме требало, Кића му то изради за јевтине паре.

Кад сам ја дететом био у селу, њему је могло бити нешто више од двадесет година. Црне масти, кошћат, танак, штркљастих ногу са оним затегнутим панталонама и умотаним каишима од опанака до близу колена.

Тај није знао за умор, а могао је да пешачи, што су сељаци говорили, као пас. Зором рано тек промакне поред нашег прозора и чује се његова песма (знао је, веле сељаци, све лепе, нове песме из лире, а не оне сељачке, старинске). Мало прође, а тек он се враћа натраг и вуче пуну торбу мрса и погаче, или какву ћурку, или кокошку, или шта било тако, само се никад не враћа празних руку. Није га мрзело да облети цело село по неколико пута на дан. Свуд стигне. Час он оде и у друго село, и у варош, и куд не, само није могао на једном месту да је.

Кућица у којој је живео мала, ниска, опала, на оџаку се дими само зими, у дворишту коров. Ту је увек по неко усамљено, снуждено пиле, или ћурка кауче, а у обору ришка по какво пупаво прасе, пгго му у име награде да сељак за написано писмо, или неку таку малу услугу. Малтер од куће около одлепљен, па цео изглед буди у човеку сажаљење и симпатију према Кићи, том само’раном сиротапу, како су га сељаци често називали. Нико не зна кад пре дође, кад оде од куће. Час чујеш где у његовој соби трешти машина и његова песма, која је личила на бесомучно урликање, час га чујеш где звижди, а мало затим све немо, њега нема, отпарлао некуд. И човек мисли није код куће, а тек оно затандрче машина и разлегне се његова гласина: „Јој, нешто ми се памет померава, канда ми се нова дика јавља…“ Мало прође, а тек неко пита код наше куће: „Где је Кића, бога ви?“

— Ту је.

— Нема га, сад ја хтедо’ тамо, па врата закључана!

Моја се мајка увек прекрсти и рекне у таквој прилици:

— О, часни га не убио! Не знам како га носе оне веселе ноге. Боже ме прости, као да није сам!

Не прође ни сат, а тек из његове куће чујемо песму: „Румен ти је кљун, голубе, ју голубице…“, а затим звиждање, па опет неку песму, па опет звиждање, па тек се све ућути. Погледамо, а он оде некуд навише журно, па мало затим чујемо његово звиждање; погледамо, а он оде наниже.

— ’Натема га било, као зграновит! — прошапуће мајка.

Недељом до подне, кад сељаци дођу цркви или у општину, Кића не стане. Са сваким има понешто тајно. Тек само погледаш, а он понеког у’вати за крај од гуња и вуче у страну. Прошапуће мало с њим, и тек погледаш, а он већ у другом крају порте с другим; док се окренеш, а он с трећим на трећем месту.

Тако је Кића проводио дане припремајући себи место за општинског писара наместо поповог сина. Као озбиљан кандидат за то место, он је строго мотрио на рад свог супарника, ’ватао му погрешке, злоупотребе, уцењивања, и све то, док си длан о длан, он саопшти по селу, доспе у свачију кућу. Сељаци су били већ ради да поповог сина смене, али опет, како веле, држи начелник. Поп начелнику даје поклоне, па опет овај заволео његовог сина.

Али Кића је био уверен да ће доћи и његово време (то је више пута јавно подвикнуо кад се споречка с поповим сином), и живео је задовољно.

Сељаци су му чинили. Жале га сви где је сам, сироче, па у чију год кућу сврати, не испрате га празних руку. Тек кад пође, задржи га домаћица.

— Кићо, синко, чекај да ти дам мало погаче, знам да ти нема ко умесити.

Спреми му погаче и мете у заструг сира и скорупа, па дода:

— Ево и мало смока, па кад уздолазим цркви, ја ћу понети заструг.

— Севап је, а и наше је дете, сироче — дода свака кад он оде.

Негде добија јаја, негде пиле, негде ћурку, негде сланине, сува меса; што било, тек га не испрате празних руку.

Тако Кића није за храну бринуо. Имао је он свега у кући, а и свуд су му код другог била врата отворена. Негде руча, негде вечера, негде ужина, тек сваки га понуди. „Самац је, сироче је!“ сваки помисли.

Сем тога, он је лепо зарађивао, а новац је штедео, управо, није га ни имао за шта трошити. Од шивења, вели, није богзна каква хасна, али је добро зарађивати на писању. Радио је и за готов новац, а и примао је награду у житу, пасуљу, стоци, па то после продаје у вароши и паре оставља.

*

Од детињства нисам га видео никако, до свога доласка у село после толико година. Место оне мале опале јадне куће затекао сам велику пространу кућу ограђену тарабом. Одмах до куће велики кошеви, амбари, магазе, штале и друге стаје; пред кућом башта пуна лепа цвећа, а у крају баште кошнице. Двориште има два улаза: једна врата за улаз у одељење где је кућа; а друга су врата за улаз у одељење дворишта где су кошеви и магазе.

Затекао сам га, кад га походих, где седи пред амбаром и објашњава се са сељацима који су му довукли неколико кола жита.

Кад ја наиђох, он прекиде разговор, поздрави се са мном, али ме не познаде. Кажем му ко сам, н на његовом лицу указа се радосно изненађење.

— ’Ајде, стоварајте ви, па после дођите да обрачунамо, рече сељацима, и мене поведе у кућу да се видим и с његовом породицом. Јако се изменио. Затекао сам га пуна, трома, са масним лицем и подвољком под брадом, која је лепо избријана. На њему капут, прслук и панталоне као у градских трговаца. На руци му дебео златан прстен; на ногама имађаше лепе, штиковане папуче. Његова жена се носи по варошки, а тако исто и деца.

Из његовог разговора сам дознао да је већ дуго година општински писар и да је добро зарађивао на писању, а уз то је и трговао са житом, ракијом и стоком.

— Шта ће се — вели — тек колико човек да се занима.

Разговор нам прекиде сељак који уђе, с речима:

— Стоварио сам, газда Кићо, ’ајде да променимо облегацију.

— Одмори се мало. Хоћеш једну ракију — понуди га Кића.

Послужише му ракију, и Кића уђе с њим у другу собу.

Тамо су пробавили око четврт часа и за то време сам разговарао с домаћицом. Кад изиђоше, сељак оде ћутећи, а Кића седе до мене и продужи започети разговор.

Мало се још поразговарасмо, па се поздравим и ја и пођем. Домаћин изиђе да ме испрати.

Четворица сељака су још стоваривали, а онај што је улазио у собу Кићи стајао је крај празних кола с неком хартијом у руци и гледао у земљу. Искошкани волови леже уз јарам и преживају, а он стоји тако крај кола, оборене главе, замишљен, снужден. Затим разви ону хартију грубим, прљавим, задебљалим од рада прстима, гледаше у њу неко време, па је онда сави, зави у пешкир и метну у недра.

— Добро је, Стеване, добро је, не брини! — вели му Кића.

— Јадно ми моје добро кад погибо’ радећи и довлачећи ’рану, а главница једнако стоји.

— ’Ајде, кош, сиво! — викну затим и удари љутито вола.

— Шта ћеш! И ја би’ волео да ми ниси дужан… — вели Кића.

— Кош, кош! — виче Стеван воловима, и подиже јарам. Волови послушно увукоше сами вратове у јарам, Стева удари палице, узе ланац којим су везани волови, и поведе их.

Кола закрцкаше, и Стеван изиђе тако, ћутећи, без збогом.

(Даље)