(Претходни део)

II
КИЋА

Још дететом знао сам у селу неког нашег суседа кога су сви звали Кића. Знао сам о њему да је у нашем селу изучио школу, па га после дали у Крагујевац на велике науке (гимназија). У гимназији је провео годину и по дана, и како није могао да успева у наукама, да „изучи за попа, јал’ за учитеља“, отац га извади из школе и да на занат код неког Симе који је држао бакалук и знао да шије и да везе бућмом и срмом, а код тог су Симе и наши сељаци пазарили. Ни код Симе није боље прошао. Провео је две године у чаршији, научио да говори по варошки, научио мало и од посла, и вратио се у село, где се одмах разликовао од осталих по ходу, по оделу, а и по говору. Носио је зими уске, сасвим приљубљене уз ноге панталоне од плаве, војничке чоје, памуклију и поврх ње прслук, а на глави плаву шајкачу. Лети је носио то исто, без памуклије, а на глави куповни шешир с широким ободом, а некад се виђао у гаћама и танкој, лепо убраној кошуљи, што зову на ождреље, а кошуља толико умочена у модрило (вешплав) да се плави као чивит. На кошуљи су вормети, повијене таслице на рукавима, и колир од шифона поштиркани и испеглани. Место зубуна увек прслук, и то раскопчан, а на прслуку челични ланац (сат није имао) и око врата дугачак гајтан који спреда задева за појас. Кад се, дакле вратио тако из чаршије са заната и наука (слушало се по селу да зна и немецка слова), Кића умоли оца да учи на приват две године, а то је био као неки курс за општинског писара. Тако су се и многи други спремали. Неко је плаћао учитељу у новцу, а неки су плаћали у натури: доносе жита, масти, млека, пилиће, свињу, јагањце, што ко има, те тако као пролазили јевтиније. Ми смо деца на те момке што студирају на приват гледали са страхопоштовањем, као на научнике. Кад они између себе разговарају и слишавају један другог, онда нисмо слушали обична, наша школска питања, нити се ту говори о томе где извире Морава, и како има два крака, нити о овци да има четири ноге и да пасе траву, нити да коњ има главу, труп и удове, и да на врату има дугачку, лепу длаку која се зове грива, а да се та домаћа животиња преже у кола и употребљава врло корисно за јахање. Ништа од свега тога. Они су учили сасвим друге науке. Учили су да знају напамет и да сами напишу тапију, да потврде тапију, да израчунају интерес на позајмљену суму, да напишу тужбу, да напишу облигацију, да је потврде, и да израчунавају термине плаћања, да направе уверење: „Суд ове општине уверава сваку надлежну влас’, које се тицало буде знати, да је…“, да напишу писмо приватно и званично. Ето такве смо крупне, и за нас децу импозантне ствари слушали од оних што уче на приват. И сами сељаци имали су врло лепо мишљење о том учењу, и сваки би рекао: „Ово што деца ’нако редовно уче, то баш ништа, ал’ ко може да дâ дете да изучи на приват, то вреди много. Зна после дете што год му треба, да ти сврши посао ки ’двокат. А још кад је дете разборито, па се и само, још у општини, испрактицира, онда слободно не иди ’двокату, мањ ако имаш пара одвише па и не знаш куд да и’ поарчиш. Ем се дете упути, па после живи рат, не мора да при’вати мотику. Ето Алемпија, Васе, па други’ (и они су учили на приват и сви су општински писари), живе за два света!“

Тако су сељаци, људи, о њима мислили, а ми ђаци, у школи, не само да смо их због њихове високоучености поштовали, већ смо их се и бојали, јер су нам они били као неки вицеучитељи. Кад учитељ оде у лов, или где у госте, или има нека друга посла, онда они задају лекције, слишавају, кажњавају, имају сву власт као учитељи, само што су морали учитељу поднети опширан реферат о пропитивању, владању ученика и изреченим казнама, те учитељ као врховна власт одобри.

*

Док је Кића учио на приват, умре му отац и остави му мало имање, оптерећено великим дугом. Мајка му је умрла раније, и како није имао никог више, то је остао самац, само’ран. Кућа његова оца била је у селу, а право село било је читаво пола часа удаљено од краја где сам ја одрастао. То је као неки госпоцки крај. Ту је црква, школа, ме’ана, општина, учитељева кућа, попова кућа, дућан, бојаџиница Матина, наша кућа, и једна мала, опустела кућица неког дућанџије кога је случајно шурак убио каменом, а жена му се после преудала и одвела собом двоје деце, те тако у кући није становао нико.

Како се Кића, као учеван човек, није мислио бавити земљорадњом, то је напустио очеву кућу и узео под закуп ту опустелу кућицу у госпоцком крају. Набавио шиваћу машину и шио је сељацима зубуне, јелеке, капе, крпио памуклије, шио женске рекле на струк и узгред се бавио писањем тапија, облегација, правио тужбе, писао приватна писма, и уопште: шта је год коме требало, Кића му то изради за јевтине паре.

Кад сам ја дететом био у селу, њему је могло бити нешто више од двадесет година. Црне масти, кошћат, танак, штркљастих ногу са оним затегнутим панталонама и умотаним каишима од опанака до близу колена.

Тај није знао за умор, а могао је да пешачи, што су сељаци говорили, као пас. Зором рано тек промакне поред нашег прозора и чује се његова песма (знао је, веле сељаци, све лепе, нове песме из лире, а не оне сељачке, старинске). Мало прође, а тек он се враћа натраг и вуче пуну торбу мрса и погаче, или какву ћурку, или кокошку, или шта било тако, само се никад не враћа празних руку. Није га мрзело да облети цело село по неколико пута на дан. Свуд стигне. Час он оде и у друго село, и у варош, и куд не, само није могао на једном месту да је.

Кућица у којој је живео мала, ниска, опала, на оџаку се дими само зими, у дворишту коров. Ту је увек по неко усамљено, снуждено пиле, или ћурка кауче, а у обору ришка по какво пупаво прасе, пгго му у име награде да сељак за написано писмо, или неку таку малу услугу. Малтер од куће около одлепљен, па цео изглед буди у човеку сажаљење и симпатију према Кићи, том само’раном сиротапу, како су га сељаци често називали. Нико не зна кад пре дође, кад оде од куће. Час чујеш где у његовој соби трешти машина и његова песма, која је личила на бесомучно урликање, час га чујеш где звижди, а мало затим све немо, њега нема, отпарлао некуд. И човек мисли није код куће, а тек оно затандрче машина и разлегне се његова гласина: „Јој, нешто ми се памет померава, канда ми се нова дика јавља…“ Мало прође, а тек неко пита код наше куће: „Где је Кића, бога ви?“

— Ту је.

— Нема га, сад ја хтедо’ тамо, па врата закључана!

Моја се мајка увек прекрсти и рекне у таквој прилици:

— О, часни га не убио! Не знам како га носе оне веселе ноге. Боже ме прости, као да није сам!

Не прође ни сат, а тек из његове куће чујемо песму: „Румен ти је кљун, голубе, ју голубице…“, а затим звиждање, па опет неку песму, па опет звиждање, па тек се све ућути. Погледамо, а он оде некуд навише журно, па мало затим чујемо његово звиждање; погледамо, а он оде наниже.

— ’Натема га било, као зграновит! — прошапуће мајка.

Недељом до подне, кад сељаци дођу цркви или у општину, Кића не стане. Са сваким има понешто тајно. Тек само погледаш, а он понеког у’вати за крај од гуња и вуче у страну. Прошапуће мало с њим, и тек погледаш, а он већ у другом крају порте с другим; док се окренеш, а он с трећим на трећем месту.

Тако је Кића проводио дане припремајући себи место за општинског писара наместо поповог сина. Као озбиљан кандидат за то место, он је строго мотрио на рад свог супарника, ’ватао му погрешке, злоупотребе, уцењивања, и све то, док си длан о длан, он саопшти по селу, доспе у свачију кућу. Сељаци су били већ ради да поповог сина смене, али опет, како веле, држи начелник. Поп начелнику даје поклоне, па опет овај заволео његовог сина.

Али Кића је био уверен да ће доћи и његово време (то је више пута јавно подвикнуо кад се споречка с поповим сином), и живео је задовољно.

Сељаци су му чинили. Жале га сви где је сам, сироче, па у чију год кућу сврати, не испрате га празних руку. Тек кад пође, задржи га домаћица.

— Кићо, синко, чекај да ти дам мало погаче, знам да ти нема ко умесити.

Спреми му погаче и мете у заструг сира и скорупа, па дода:

— Ево и мало смока, па кад уздолазим цркви, ја ћу понети заструг.

— Севап је, а и наше је дете, сироче — дода свака кад он оде.

Негде добија јаја, негде пиле, негде ћурку, негде сланине, сува меса; што било, тек га не испрате празних руку.

Тако Кића није за храну бринуо. Имао је он свега у кући, а и свуд су му код другог била врата отворена. Негде руча, негде вечера, негде ужина, тек сваки га понуди. „Самац је, сироче је!“ сваки помисли.

Сем тога, он је лепо зарађивао, а новац је штедео, управо, није га ни имао за шта трошити. Од шивења, вели, није богзна каква хасна, али је добро зарађивати на писању. Радио је и за готов новац, а и примао је награду у житу, пасуљу, стоци, па то после продаје у вароши и паре оставља.

*

Од детињства нисам га видео никако, до свога доласка у село после толико година. Место оне мале опале јадне куће затекао сам велику пространу кућу ограђену тарабом. Одмах до куће велики кошеви, амбари, магазе, штале и друге стаје; пред кућом башта пуна лепа цвећа, а у крају баште кошнице. Двориште има два улаза: једна врата за улаз у одељење где је кућа; а друга су врата за улаз у одељење дворишта где су кошеви и магазе.

Затекао сам га, кад га походих, где седи пред амбаром и објашњава се са сељацима који су му довукли неколико кола жита.

Кад ја наиђох, он прекиде разговор, поздрави се са мном, али ме не познаде. Кажем му ко сам, н на његовом лицу указа се радосно изненађење.

— ’Ајде, стоварајте ви, па после дођите да обрачунамо, рече сељацима, и мене поведе у кућу да се видим и с његовом породицом. Јако се изменио. Затекао сам га пуна, трома, са масним лицем и подвољком под брадом, која је лепо избријана. На њему капут, прслук и панталоне као у градских трговаца. На руци му дебео златан прстен; на ногама имађаше лепе, штиковане папуче. Његова жена се носи по варошки, а тако исто и деца.

Из његовог разговора сам дознао да је већ дуго година општински писар и да је добро зарађивао на писању, а уз то је и трговао са житом, ракијом и стоком.

— Шта ће се — вели — тек колико човек да се занима.

Разговор нам прекиде сељак који уђе, с речима:

— Стоварио сам, газда Кићо, ’ајде да променимо облегацију.

— Одмори се мало. Хоћеш једну ракију — понуди га Кића.

Послужише му ракију, и Кића уђе с њим у другу собу.

Тамо су пробавили око четврт часа и за то време сам разговарао с домаћицом. Кад изиђоше, сељак оде ћутећи, а Кића седе до мене и продужи започети разговор.

Мало се још поразговарасмо, па се поздравим и ја и пођем. Домаћин изиђе да ме испрати.

Четворица сељака су још стоваривали, а онај што је улазио у собу Кићи стајао је крај празних кола с неком хартијом у руци и гледао у земљу. Искошкани волови леже уз јарам и преживају, а он стоји тако крај кола, оборене главе, замишљен, снужден. Затим разви ону хартију грубим, прљавим, задебљалим од рада прстима, гледаше у њу неко време, па је онда сави, зави у пешкир и метну у недра.

— Добро је, Стеване, добро је, не брини! — вели му Кића.

— Јадно ми моје добро кад погибо’ радећи и довлачећи ’рану, а главница једнако стоји.

— ’Ајде, кош, сиво! — викну затим и удари љутито вола.

— Шта ћеш! И ја би’ волео да ми ниси дужан… — вели Кића.

— Кош, кош! — виче Стеван воловима, и подиже јарам. Волови послушно увукоше сами вратове у јарам, Стева удари палице, узе ланац којим су везани волови, и поведе их.

Кола закрцкаше, и Стеван изиђе тако, ћутећи, без збогом.

(Даље)