Tag Archive | Ljermontov

Демон (2/2)

(Претходни део)

Месец обасјао и звезде изгрејале. Лупају ветрењаче а прељске песме брује са свију страна Милина човеку погледати дивоте око себе.

Старица сама пред кућом плаче и моли се Богу, а мали Ивица седи на прагу, и игра се размотавајући клубе из бакине котарице.

Ђорђе је тад корачао пред жандармом, далеко од куће.

Није имао кад замишљен и потресен чудним догађајем да ужива у најмилијој му прељској песми.

Сјај месече, сјај ладе!

Тек млад сањалица може осетити тежину Ђорђевих мисли и осећања.

Неки сељак тера пред њима кола пуна жита. Меденице на воловима ударају јасно како волови кораче, а сељак пева наглас:

Тамна ноћи пуна ти си хлада,
срце моје још пуније јада!

Никад Ђорђе није тако живо и јако осетио и разумео ту песму, коју боли искресаше из груди народних.

Сутрадан, пошто је ту ноћ милошћу капетановом ноћио под надзором у кафани, стајао је гологлав, блед и изнурен од чудних мисли и неспавања, наш Ђорђе пред г. капетаном.

Капетан пита, а један практикант пише.

— Како се зовеш?

— Ђорђе Андрић.

— Чиме се занимаш?

— Учим школу.

Капетан му је сигурно то рачунао у отежавајућу околност.

— Колико ти је година?

— Двадесет и једна.

— Јеси ли кажњаван?

— Остао сам у затвору, кад сам учио 1. разред гимназије.

— Због чега?

— Звао сам једног друга Шиљом!

Капетан се нешто замисли, претура по књигама, па тек промрмља за се:

— Дакле, увреда части!

— Ко те казнио?

— Разредни старешина!

Капетан се трже и као да га би срамота самог себе.

— Је ли те грађански суд кад год казнио?

— Како ће ме казнити кад сам још ђак?!

Капетан опет ућута, мисли, мисли, па тек промрмља:

— Ово је кривица хитне природе — и продужи испит пошто се искашља, испуши целу цигару и попи чашу воде, као кад се човек спрема да предузме нешто крупније.

— Шта сте читали јуче?

— „Демона“!

— Пиши тамо! — цикну капетан.

— Јесте ли још коме читали?

— Нисам, али бих је препоручио сваком као врло лепу ствар.

— Размислите добро јер сте пред влашћу, и поновите да је то лепа, врло лепа ствар!

— Врло лепа!

— Смете да кажете?! Пиши тамо да је читао и да још тврди противно законима грађанским да је лепо оно што се забрањује.

— За име бога, господине, шта је то страшно рећи за Љермонтовљевог „Демона“ да је лепа ствар и зар закони то забрањују?

— Шта искрећеш? Ко те пита за Љермонтова? Пази да те не однесе ђаво, ти мислиш да тераш спрдњу с капетаном!?

— Па то је то о чему ме питате!

— О чему?!

— Па о Љермонтовљевом „Демону“ да ли је лепа ствар?!

— Па?!

— Ја велим да је то генијалан песник и да је прослављен.

— Немојте ви мени говорити глупости којекакве, већ ми кажите шта се вама допада у тој књизи, то ја хоћу, то ја хоћу, разуми! — виче капетан и лупа ногама о под, све се тресе.

Ђорђе се нашао у чуду, али мора да цитира, узе случајно стихове:

Кунем ти се зором раном,
првенчетом божјег створа,
кунем ти се белим даном
што по реду доћи мора.

— Доста! Немој ти мене правити овде лудаком да ми причаш и глупости! — викну капетан и тресну бесно руком по столу.

— Па ви то тражите!

— Знам ја шта тражим, него говори док ниси видео шта ја умем.

Ћата чачка зубе и гледа избечено у капетана и ђака чудећи се чуду шта се ради.

— Ја вас уверавам, да је то „Демон“! — говори Ђорђе а сав се узнојио од једа.

Капетан се стаде мислити, па тек упита:

— Даклем, то је у песми?!

— Јесте, Љермонтов је песник!

— Ти опет изврћеш!

— Па то је он писао!

— Ко?

— Љермонтов.

Капетан зазвони у звоно и нареди да се Љермонтов потражи у Полицијском гласнику.

— Превод је Змајев!

— Какав превод?

— Па те књиге.

— Шта је тај Љермонтов?

— Рус.

— А-ха, дакле то је Рус?! — вели капетан и избечи се од чуда не знајући шта да каже сада.

Врати се ћата и вели да нема тога у Полицијском гласнику.

Капетан после још дугог објашњавања се уразуми да се песници не сликају у Полицијском гласнику и да је то јавна књига свакоме приступачна.

Наредио је чак да се донесе из књижаре једна „Певанија“ Змајева да се увери да тога има тамо.

Напослетку узе мекши и готово љубазан тон:

— Добро, добро, господине, ми ћемо већ видети; ја ћу задржати, знате, за случај ону руску књигу, док је прегледам! Наш је посао, ето видите, тежак. Замерамо се људима и то све због званичног посла. Људи после не разумеју, мисле, то ја тако хоћу!

— Збогом.

— Збогом, поздравите код куће, ми вас баш намучисмо!

Ово је можда било негде, некада у некој чудној земљи, а можда и није било нигде на Земљи, ако случајно на Месецу има људи. Што је најпре веровати, ово је мој сан. Слатко ми је сањати и не желим да се разочарам као Ђорђе. Он сад већ мало другојачије мисли, а не сања само песме.

Београд, 16. септ. 1898.

Демон (1/2)

I

Слатки су дани детињства, слатки су снови младости. Благо ономе ко се никада и није будио и познао сву горчину јаве и живота.

Наши дани теку брзо, време лети, и догађаји јуре поред нас муњевитом брзином, па у чудном том вртлогу прилика и догађаја не може се ни сањати; мораш се пробудити, па ако ниси проспавао и најслађе снове најсрећнијих дана младости.

Наш се јунак још у двадесет првој години својој упознао са јавом живота, и то још као ђак Велике школе.

Настао је школски одмор, и Ђорђе оде својој кући да проведе лето уживајући у дивном шумовитом месту свога рођења, у загрљају својих родитеља!

Прво јутро по доласку своме изиђе уском путањом кроз шуму, што води извору на врху брега, са кога је диван изглед на целу околину.

Сео на клупу коју је сам направио под липом крај извора, па слуша жуборење, напаја се мирисом и свежим дахом летњега јутра. Гледа шуме, стазе и ливаде, по којима је толико пута дететом трчкарао. Гледа беле кућице својих сељана, што провирују из воћњака и шумовитих брежуљака. У души се његовој буди читав рој најдражих успомена детињства.

Чини му се да га у том крају све познаје, све воли, па га и сунце љупкије греје, и ветрић нежније пирка и као да га сва природа тихим шапатом кроз ромор врела и тајанствено шушкање лишћа поздравља: „Добро нам дошао!“

Хиљадама најлепших стихова кружило му је по памети, и он их заносно изговараше, те тиме као да је хтео наћи помоћи да изрази своје осећање.

Вратио се кући свеж и весео. Лице му блиста и одсјајује од унутарње среће и задовољства.

По доручку леже на један диванчић и узе у руке Љермонтова. То је његов најмилији песник, можда и зато што га сад тек чита, или и иначе.

У кујни седи његов отац и још два-три сељанина, па разговарају о ценама жита и осталог берићета.

Ђорђе је читао и није слушао шта говоре, иако су врата од собе што воде у кујну случајно отворена.

Прекидоше разговор и Ђорђе прекиде читање, па погледа на ту страну.

Неко назва бога и чу се звецкање сабље.

Сељаци поустајаше и скидоше капе.

— Мора бити да је срески писар — помисли Ђорђе равнодушно и продужи читање.

Стари Јаков, Ђорђев отац, одмах се похвали писару како му је дошао син с науке и пун среће и поноса уведе га у собу.

Ђорђу као да не би баш право што га узнемирише, прекиде читање, те се поздрави са писаром.

— Читате нешто, а ми вас узнемирисмо! — вели писар кад седе, скиде полицијску капу и заглади пажљиво косу.

— Ништа, ништа! Ја радо читам, али ми је и друштво још милије! — говори Ђорђе.

— Па да, ми школовани уживамо у томе! Ја веома много читам, прочитао сам, да не слажем, пуну онолику корпу књига! — рече писар поносно и показа корпу за веш под столом у соби.

Старац Јаков стао уз врата, па и не дише чисто од силне пажње уживајући како његов син уме да говори са великом господом.

Сељаци стоје; у кујни код собних врата, слушају пажљиво и као да очекују нешто ново и добро за њих, као о порезу или другом чему.

Ђорђе узе претурати по књизи лишће.

— Шта господин чита, ако смем питати? — прекиде писар ћутање.

— Љермонтова — одговори Ђорђе.

— Та…а…а…а…ко…о! Баш ми је мило, то је диван роман, ја сам га пре негде читао! Коју свеску ви читате?

— То је песник! — каже Ђорђе.

— Да, да песма, куд сам се ја пребацио! Ух, тако позната ствар! — изговори живо писар и удари се руком по колену, а затим се насмеја, чукну се прстом по глави и одмахну руком као да исмева себе кад заборавља ствар која му је позната као и име своје што зна.

— Која је свеска велите изишла? … Мислим и ја сам куповао до пете свеске!

— Ово су скупљени списи, а не излази у свескама!

— А, ја, ја право, управ тако, куд сам ја помислио на једну драму од Бранка Радичевића, баш ће тако бити… Које место баш сад читате?

— Сад читам „Демона“. Ствар ванредна, а стихови звучни не могу лепши бити! — вели Ђорђе.

Наједаред писар ућута и стаде трљати чело мрштећи се као кад се човек нечега сећа.

„Чини ми се да је то забрањена књига!“ — мисли у себи и одједном узе позитуру власти. Хтеде да скочи и зграби књигу, а Ђорђу да викне: — Напред у име закона!

Уздржао се, јер не беше сигуран да ли ће баш то бити, па се реши да то вешто полицијски иследи како Ђорђе неће ни приметити куд га он шиба и да одмах оде и реферише о свом важном открићу.

Опет се стаде смешкати и најљубазнијим гласом рече:

— Господин ће бити добар да ми прочита неко лепо место. Ја врло радо слушам такве ствари!

— С драге воље — вели Ђорђе, а и он рад што ће читати, само да не би с њим разговарао, јер му готово већ и досадило. Сети се да писар не зна руски, па га и не пита, већ узе Змајев превод „Демона“ и поче с почетка.

Тужни демон дух изгнања!
летео је брзим летом,
а над овим грешним светом
у мукама очајања.

Писару некако нејасно, па баш вели да у том и лежи опасност.

„Чекај да га мало закачим овако!“ — помисли у себи, па прекиде Ђорђа речима:

— Врло лепа ствар!

— Дивота! — каже Ђорђе.

— Ал’ некако да није само против постојећег стања у земљи!

Ђорђе га и не саслуша па, и не знајући шта овај хоће, продужи даље читати. Чита он, а писар слуша и тек понека реч изазове код њега грозне слике пуне страхоте.

— То је, то је! — мисли у себи, ал’ ипак некако му сумња у души због Тамаре!

— Која је то и откуд Тамара! — А, ха! — присећа се он у себи објашњавајући на свој начин — знам која је!

Црни душе, ко је тебе
у по ноћи звао амо?! …
Овде није твоје место,
Ту су чисте душе само!

— Е то је! — помисли писар у себи и устаде. Сад је више веровао но што је сумњао.

— Лепа, лепа ствар, баш дивота! — вели и смешка се, па се љупко извини како мора ићи, и баш му је жао јер се пријатно провео.

— Сад ћеш видети твоје весеље, рибице мала! — мислио је пун пакости кад је изишао из куће.

II

Велики заранци. Запад се румени, а шуме као да горе пламеном најлепших боја.

Ђорђе све дотле читао, па тек изишао у башту да се одмори и да ужива најлепше доба дана.

Сећао се Тургењевљевих описа таквих лепота у природи, па узе разматрати сваки облачак, сваку нијансу чаробних боја запада, шуму, небо, што се овде-онде види кроз шуму, као и сунце, што где јаче, где слабије продире зрацима и изгледа као да иза шуме тече нека усијана крвава маса. Гледа чак и гранчице што их ветар лагано нија, па и листак што трепери.

Чини му се као да цела природа има душу, неизмерну, силну, па да се душа његова с њом стопила, па се предала тихој, слаткој чежњи и тајанственој, великој, величанственој тишини и миру.

Одједном се зачу бахат коњски и он погледа уз пут. Два коњаника дојурише у облаку прашине и одјахаше пред његовом кућом.

Опет један писар из среза са жандармом.

— Добар дан! — процеди писар кроз зубе надувено и гордо, гледећи Ђорђа готово преко рамена, па и не чекајући отпоздрав упита још званичним оштријим тоном:

— Јесте ли ви Ђорђе Андрић, философ?

— Јесам — вели Ђорђе и гледа зачуђено у писара и жандарма што још важније напућен шетка тамо-амо крај њега.

— Ви протурате по народу некакве књиге које говоре против постојећег стања у земљи и данашње владе?! — говори писар ауторитетом власти.

— Ја?! — пита Ђорђе упрепашћен тако неочекиваним питањем и чисто човек не верује да се то све збива.

Жандарм се мало накашља, али тако важно као да хоће рећи: „Припази, и ја сам у униформи и свој сили и величини својој пред тобом!“

— Изволте у кућу! — нареди писар, а жандарм приђе ближе и испрси се.

— Али ја не знам шта ви хоћете, ја управо вас не познајем! …

— Упознаћеш ме сад! — дрекну писар и махну главом на жандарма.

Жандарм га ухвати за руку, гурну напред и изговори још важније:

— Улази кад ти се говори, шта се бенавиш! — показујући руком врата.

Ђорђе уђе.

У кући му била само мати и синовчић од три године, а остали укућани отишли на рад, па ће на њиви и остати да ветрењају целу ноћ.

Кад писар уђе, сирота старица се приклони и приђе смирено да се поздрави, али је овај и не погледа, већ уђе у собу за Ђорђем.

Жандарм истом надутошћу за њима.

Настаде претресање. Купе сваку књигу и хартицу. Смрче се. Запалише свећу па прерише и зграде и подрум, па чак и иконе подизаше, да нема чега под њима.

(Даље)