Најтежа осуда (3/3)

(Претходни део)

— Тако се они вајно измирише, а и мени је, кад сам чуо, било мило као да сам богзна шта добио. Пред светом лепо са Јелом, не може друкчије бити. А Јела кад једном дође нашој кући, жали се опет пред мојом женом и вели:

— Све ме иека слутња обузела да се све ово неће добро свршити. Додуше, више ме не бије и не мучи и пред светом боље но икад, ал’ то ме баш стра’, јер код куће кад је, ћути као Турчин, и кад ме погледа, погледа ме некако крваво чудно да се сва следим и одсеку ми се ноге. Не можеш знати како је то неки страшан поглед, као да ме, боже сачувај, све ми се чини, смрт гледа, па ме зове. Е таки му је поглед, ка’ да ми, кажем ти, смрт из њега зјапи. Кад се тако усамимо, а то је ретко, а он ме тако погледа, а ја се лепо обнезнаним и дође ми да цикнем и побегнем ка’ од неке провалије. А он се тад чисто тргне, пребледи и сав уздрхти.

— Више пут’ — прича ми она сирота — дође ми да га питам, да та молим, да везујем, што кажу небо за земљу, ал’ ко сме проговорити кад сам ја, откад он ћути и тако ме погледа, на’ватала већи стра’ но док ме је онако мучио и био као скота. Пре сам се бојала и нисам, ал’ сад ми се све чини да нећу дуго живети. Не знам што, ал’ све ми тако у памети, па повазда, сирота, плачем и љубим децу, па стрепим и чисто, опрости ми боже грешној, као да чекам суђени час па ми се срце заледило и рачунам као да сам давно умрла, па се ’нако тек вучем по земљи као нека сенка… Дао бог, те и није често код куће. Некад оде, па га по три дана нема да дође кући, а кад дође, затвори се па опет тако сам седи у соби по два-три дана, као да је сишао с памети! …

Ме’анџија заћута и нешто се дубоко замисли, па после дужег ћутања предахну и некако меланхолично прошапута:

— И погоди јадница, бог да јој душу прости! Баш се човеку предскаже суђени час!

— Па шта је било с њом? — упитам, иако сам већ унеколико нагађао завршетак његове приче.

— Шта је било? … То је грозно човеку и да прича. Таког чуда ово село давно не памти.

— Једне ноћи око зимњег Светог Николе отиде Вићан у К… и кад пође, вели да ће тамо ноћити. Кад те исте ноћи у неко доба протутња коњаник поред моје куће и оде тамо на ту страну идући Вићановој кући. Мене нешто тек ледну у срце и обузе ме нека слутња, јер одма’ помислим, а и сам не знам што да помислим, кажем ти, не гледао сунца ако те слагао, одма’ ми тек нешто сену кроз главу: „Ноћас ће Вићан убити Јелу“… Брзо се обучем и потрчим његовој кући.

— Задуван онако од трчања, зауставим се пред његовом капијом, да мало повратим душу. Ослушнем да чујем шта, а они пси се, наврага, окупили из целе мале, па надали лавеж да не можеш ништа у бога чути. Хтедох ући у двориште, ал’ опет помислим: „Куда ћу ноћас, кад је можда баш све у реду, па би, знаш, могло изгледати рђаво; шта ја тражим ноћу по туђим кућама.“ За један часак престадоше лајати пси и до мене допре дечија писка. Испрва ми се учини неверица, али послушам боље и баш лепо чујем дечије гласове и познам глас оне најстарије девојчице где кука за мајком. Прескочим преко врљика па потеци унутра. И врата од ’одника и врата од собе беху отворена. У кући мрачно и само што се помало назире од слабе месечине што просијајва кроз прозоре. Ноћ тиха, а славуји певају у лугу иза куће као да није ништа ни било од онога што се у кући десило те ноћи. Упаднем у собу; кад тамо, имам шта видети. Према слабој месечини једва се назире Јелино тело где лежи на поду. Из друге собе, која је одмах до те и на којој су врата затворена, допире страховита писка престрављене деце. Такве писке никада више нећу чути. Помислим да је и њих несрећник напао и протрчим мимо Јелино тело, па јурнем тамо оној соби, повучем за кваку, ал’ закључана врата. Избијем шип и врата се отворише, а деца са још јачом писком и кукњавом јурнуше поред мене па потрчаше мајци и попадаше као ’тичићи по њеном телу. Једва сам одвојио децу од ње, узмем је дрмати, викати; аја, не одзива се. Узмем је за руке и подигнем је мало од патоса. Руке млитаве, а ’ладне као лед, а глава клону земљи. Видех да је мртва.

— Еј кукавице, шта дочека — изговорим кроз зубе, чини ми се, за себе, а деца још јаче писнуше, јер се као и беху примирила док сам је ја претурао и звао, па опет попадаше по њеном телу и узеше је љубити по лицу, коси и грудима. Обузе ме некако и стра’ и туга. Најгоре ми бејаше због деце, јер помишљах да позовем још кога и да се договоримо шта ћемо, ал’ не знадо’ како да оставим децу.

— Изиђем опет у двориште. Месечина још лепша, а славуји певају у шуми као и малочас. Овце се прибиле уз један крај тора па мирно преживају и покаткад зазвони звоно на овну.

— Глас ми дечији нагна сузе на очи, јер се сећам како је она за њих, кукавица, једино и живела.

— Еј, шта учини несрећник, земља му кости изметала, у једном часу. Па што бар не помисли на ову децу, ако ништа друго. — Мислим у себи и пођем онде до првог суседа да позовем њега и његову жену да се нађемо бар оној дечици на невољи.

— И дан-дањи ми чудо откуд ми се онако предсказа да ће је убити, те ми то паде на ум чим онај коњаник пројури поред моје куће — рече још ме’анџија после краћег ћутања.

— Па шта је било даље? — упитам.

— Шта је било? … Зна цело село да је Вићан удавио жену, па опет ништа…

— Како ништа? . . .

— Тако… Брат Јелин терао тужбом Вићана и позове за сведоке безмало пола села. Па и девојчица Вићанова прича све како је било: како их отац закључао у соби и како је био пијан, и како их тукао и претио да не смеју писнути о свему шта је било, а он опет сео на коња, па одјурио натраг у град. Сутрадан ми већ са’рањујемо мртваца, а он дође, па као божем поче кукати, чупати косу и грувати се у прса.

— Кад смо као сведоци пошли на суђење, договоримо се нас неколико како ћемо сведочити.

— Па како сте сведочили?

— Казали да ми не знамо ништа о томе! . . .

— А што, болан, тако, кад знате…?

— Е што, што? … Тако је морало да буде. Знамо сви, то јесте, али кад сведочимо против Вићана, онда би и њега отерали на робију и за кочић, те би деца, ем осташе без мајке, остала и без оца, па шта би с њима било. Тако смо ми мислили да ће се он тргнути, те бар да гледа ону дечицу да не пропадну и она. А ако је до казне, рачунали смо да то није ништа ако се испод суда извуче, јер бог је то видео, а од божије казне нико га неће спасти. Ту не могу ништа сведоци помоћи! …

Ме’анџија се замисли и уздахну.

— Па заклесте се? …

— Заклесмо се како ништа не знамо. Ту није грехота. Бог ће опростити јер зна да смо то урадили да спасемо ону дечицу да не страдају и она кад би њега стрељали.

— И суд га пустио? …

Пустио пошто није било доказа, али боље би било за њега да су га одма’ оног дана стрељали.

— Како боље?

— Тако, што се он после пропи, па сваки дан не зна ништа за себе, већ иде као луд и шкрипи зубима у пићу, ломи чашу зубима и једнако плаче.

Истерасмо га из кметова, и после изберу мене. Нико се с њим више није хтео поздравити на улици, а и који би се поздравио, то све некако преко рамена, ‘ладно. Децу његову узе себи његов брат, а он остаде сам у кући, као пусто дрво у планини. Ноћу кука, причају комшије, а некад узме те пева, па све трешти кућа, па тек одједанпут од песме пређе у кукање, или у плач. Сви смо мислили да је полудео. Тако је трајало то, богами, неколико месеци, док се одједном поче опет појављивати у његовој кући она несрећна девојчура, које беше од пре негде нестало, те нико не знађаше ништа о њој. Мислили смо да се поплашила те побегла да суд не би и њу осудио због Јелиног убиства.

— Па је ли још она код њега? — прекинем му причање.

— Венчао се он доцније с њом, па живео три-четири године и онда је једног дана испребијао на мртво име и одјурио од куће. Умрла је она већ пре неколико година.

— Изгледало је у једно време да се Вићан повратио и опоравио, ал’ се после опет окрете на зло, те поче пити све више и више. Много га је тиштало што сви зазиру и некако избегавају и да се сретну с њиме.

Једанпут, сећам се, седео је пијан баш за тим столом овде пред ме’аном па ме онако пијан погледа и упита:

— А што не дођеш мени, мојој кући?

— Не могу — реко’ му ја више опоро.

Он заплака као мало дете и поче викати:

— Право имате, нико нека ми не дође, и моја деца беже од мене…

— Зар су бежала његова деца од њега? — упитам љубопитљив ме’анџију.

— Како да нису. Отишао он једном његовом брату да види децу, а деца чим га спазе, ударе у писку па побегну као од чуме. То га је много болело. Чим се опије, а он шкрипи зубима, лупа рукама по столу, сече ножем руке и виче као у лудилу:

— Бежите децо, бежите од мене даље, даље. Мрзите ме, мрзите свињу оваку.

— Шта му је сад с децом?

— Они мали су скоро помрли, а она најстарија се удала па је ту пре две године умрла на порођају. Али док је год била жива, није хтела оца погледати. Шта није он радио да се удобри, ал’ га она није могла очима гледати. Чим га види како корача њој онако пијан посрћући, а она сва задрхти и утекне да се не сретне с њим. Онде се једном сусретоше на путу, па она окрете кроз њиву чим га угледа.

— Цале, Цале (тако је звао малом док беше, кад јој тепа) стани, твој те оца зове — виче он за њом пијан докле год већ не промукне.

— И куда ћеш гору осуду — продужи ме’анџија — куда ћеш горе него кад његово рођено дете бежи од њега, а камоли други свет. Имање испродава, деца после и помреше, па се тако ископа цела кућа, а он сам остаде да га још толико година гризе савест.

— Па шта сад чини? …

— Ништа, ето баги тера ту злоневољну кљусад, али ће му и она полипсати како их по три дана не гледа. Подрпан је, поцепан, обосио, мастан, мучан, сав рањав од неког јада, у лицу модар, а очи му крваве и избечене као у вампира. Кад иде, клецка, па му се тресе и глава и дрхте руке од пића. Иде тако по селу, па му опет даду ракије те пије овде мало, онде мало, док се напије, па после онако пијан врља по гробљу док се не сване или га често нађемо на гробљу где спава.

— Па шта тамо чини кад оде?

— Кука по сву ноћ и вуче се од једног гроба до другог. Час виче жену, час децу. Легне на женин гроб, па је зове по имену, плаче и лупа главом о плочу. Сва му глава изразбијана, све чворуге по њој. Гледао сам га ноћу једанпут тако на гробљу и слушао кад нариче и зове жену по имену, па се сажалим на њега несрећника.

— Жена се не одзива. Ко ће се одазвати на мртву гробљу. Ноћ, не види се прст пред оком и само мараме и пешкири на крстачама лепршају и петар хуји кроз грање и носи суво лишће што је нод јесен опало. Глас му дошао некако чудан, као да и он у гробу виче, а грца од суза. Он узме кукати па за срце уједа како набраја, кажем ти, да оплаче човек. Стане лупати о плочу главом па посрћући иде после па пада по дечијим гробовима и зове децу свако по имену. Опет се, разуме се, нико не одазива и само ветар хуји кроз голо грање у шуми, а лепршају мараме на крстачама, а он грца од плача и лупа главом по оним ‘ладним плочама, а понекад изговори:

— Прими Цале оцу, прими чедо моје, не бежи од мене!

Београд, 1899.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.