Приповедач Сремац и практикант Вукадин (2/3)
Глава IV
Која је управо понављање главе III
Вукадин напредује, јер је и поред оних шамара постао калфицом. Писац му ништа није могао, јер видимо, да се чак и нека Цајка почела заљубљивати у њега.
У овој се глави „чудном вештином“ и „необичном духовитошћу“ надмећу у досеткама и товарењу ћивтице преко сокака један с другим или са сељацима. И писац докон, па се с њима надмеће и „гарави“. Он час дирне сељаке, час ћивтице, час овога, час онога. И Вукадин се осилио поред свог духовитог писца, па и он, по угледу на њега, седи на ћепенку и гледа испод ока, кога ће да нагарави. Ко ће из ове збрке да изађе здрав и читав, мучно би се могло унапред одредити. Напослетку нама је сасвим свеједно; за нас је главно, да ће неко извући дебљи крај и бити „нагарављен“, и ми ћемо се одмах, што рекао писац, немилосрдно и слатко и смејати, па ма ко то био; и ако не желимо, да буде овде случај, што га писац, и нехотице, помиње, кад вели, да често баш онај, који хоће другога да нагарави, и исмеје, буде сам, због своје невештине, исмејан!…
Први је пропао један сељак, кога ћивтице, у договору с писцем, изведоше на мраз, добро га насапунише и утрапише му ћасу с водом да држи. После дугог времена једва се сетио да виче берберина, и да псује (стављамо и ми овде у загради, како долази једна безобразна реч, јер је и то, морате признати, врло смешно). За тим сирома’ сељак лута по мразу, онако насапуњен, из дућана у дућан, и тражи ко ће га обријати. Писац вели да има приличан број сељака, с којима се могу правити такве шале, и одмах даље прича, како сељак тражи каскала. За ово је испричао два случаја, што је урадио сигурно на захтев својих пријатеља, који су ову причу још у рукопису читали. Ово нас нимало не изненађује, јер смо и до сада познати са карикатурама пишчевим. Ипак нас и поред свега упињања није насмејао. Е, али да је он то знао, онда би сигурно додао, како су ћивтице ономе сељаку, што га бријаху на мразу, одсекли нос и уши, а он им лепо захвалио речима: „Хвала вама, који ви мени итд.“ И збиља, да је још и то додао, морали бисмо се слатко смејати. Него, писац је још млад и временом ће, ако се само уструди, и дотле доћи. Његови су сељаци чудна ствар. Додуше можда је он и виђао сличне типове у уредништву „Српске заставе“, али савршено овакве чак ни тамо, мислимо, није могао наћи. Али, бога ми, шта још у свету нема.
Тражење каскала му се јако допало и зато нам и прича два дугачка развучена примера! Изгледа да га је чисто жао, да пређе на шта друго, јер се боји, да ће му ишта више моћи овако смешно испасти! Бар у оваквом случају, требали бисмо, да се, из сажаљења према писцу, насмејемо; а ми међу тим код другог примера већ почели да се мрштимо и мигољимо на свом месту од досаде. Хтео је он и по трећи пут поновити то исто, јер што веле деца: „трећи пут Бог помаже“, али се присетио, да ће му се Вукадин извући без ичега, а то му никако не би ишло у рачун. Свакога он мора да закачи, па имао право, немао. Њему се чини, да ако ико буде обичан, а не карикатура, онда ће бити раван њему, а то нема смисла. Писац мора да буде надмоћнији од лица, која нам износи. Онда он мора да прави накараде, ако хоће да то правило одржи.
Како ко тек Вукадин понајгоре, јер писац ако му ништа друго не може, а он га избије. У прошлог глави му опалио два шамара, а у овој један имајући на уму да га бије пред Кајчицом, што се враголасто смешка преко пута и држи клубе под мишком. Не знамо како писац мисли, али ми држимо да би боље било да је он Вукадина убио још у прошлој глави, те ми не бисмо морали ни читати ову главу; нити бисмо морали пропасти, горе од Вукадина, док смо прочитали дугачке говоре сокачких говорника о овом проклетом шамару. Чим је опалио шамар овоме јунаку, писац је одмах платио добошару, да објави, да ће се пред газда-Милисављевим дућаном држати јавна „лицитиација Вукадинова шамара“ и где ће сваки добити реч, да каже своје мишљење о овом срамном поступку од стране сељакове. Згрнуло се много света и пошто се лицитирало, прешло се на говоре. Писац одржава ред и даје реч свакоме, који год се пријави. Он сео и марљиво бележи све што ко каже, а затим дâ свакоме, те говор прегледа и види, је ли верно ухваћен. Ту је и Цајка и неки Јевђа и Жикица Шврћа и Аћим клисар и два побратима Тасица и Васица и многи други, које немамо кад ређати.
Глава V
Напредује Вукадин, напредује писац. Вукадину Чапкун отвори очи и он се реши, да остави газда-Милисављев дућан и да пође на науке. Кажу да га је вукла жеља да како тако стекне мало знања и да одмах отпочне утакмицу са г. Сремцем. Нагла и изненадна одлука Вукадинова отворила је опет очи писцу, те и он, бојећи се да га Вукадин не претекне, једва једанпут увиде, да је већ крајње време да и он напусти и сељаке и ћивтице, и да се престане с њима гаравити и товарити. Видео је, да се не верди губити у којекаквим паланачким лудоријама и отпоче расправљати питање о реализму и идеализму. Па збиља њему као књижевнику и није личило да прескаче конце са сељацима и да другује са Жикицом Шврћом и са Аћимом клисаром. Видео је дакле, да се бар написмено не треба ачити и за то оставља „сокак и ћепенак“ – са неким Андрејићем и Светозарем Марковићем. То је давно требало да уради, а не да губи време у доколицама, за које нећемо рећи да не вреде колико ћуран са масном тртицом, иако би може бити имали права на то. Што да од нас нађе; нека му исто ко други каже.
Препоручујемо му да оно место наведено из Светозаревих дела боље проучи, ако га то јест књижевнички рад није исувише уморио.
–
Дакле, сирома’ Јовица Чапкун „пропаде ка’ магарац на лед!“ Знали смо ми то, јер писац не да да га ко надмаши. Јовица се опет једи, јер је „осетљив на мајчину вамилију!“ и што је можда морало бити због оног проклетог вица: „чрез моју науку пропадо’!“ „Ка’ магарац на лед“ и „чрез науку“ надмашује и саму игру каскала, а надимак „Чапкун“ је у толикој мери смешан, у коликој је „иберциг од чамовине“ жалостан.
Баш је то благовет, кад нас у овако мутне и суморне дане озаре каткад зраци ведре шале. Заборављамо на све беде и невоље, па се слатко смејемо: „чрез науку“ ха, ха, ха!… „к’о магарац на лед“ ха, ха, ха, ха! „Иберциг од чамовине“ је жалостан, али кад стегнемо јуначко срце можемо се и ту смејати! Свему се ми смејемо, што год г. Сремац напише.
Има људи које сви сматрају за шаљивчину, па се свему смеју што год они кажу. Чисто се чак не зна ни о чему ће шаљивчина да нам прича, а ми већ код прве његове речи ударили у смех, не гледајући да ли је реч тужна или смешна. Ми смо о г. Сремцу стекли мишљење као о човеку шаљивчини, још ка д је уредио збирку прича о ћоси, и сад се свему смејемо што нам он каже. Смејали бисмо се, без сумње, кад би написао какву причу, рецимо баш и под насловом: „Једно крваво дело“ или „Удављена па обешена“. Јест, ту бисмо се одмах код наслова засмејали, чим видимо и његово име, а камоли да се не смејемо духовитим шалама као што су: „’оди да те дигнем!“ „Сас колица ти еспап доносе, муфљузу!“ „Казначеју мајкин“, „узми пуј-пушку, па ме јуби дико“, „јубиле те моје сузе“…
Поред свега осталог нама је чак смешна и тужна жалба пишчева на нервозне и лене читаоце, који не могу да издрже у овој збрци свега и свачега.
– Ух, ух, забога! – већ виче један „нервозни“ читалац – ето ти несреће; сад опет треба пола часа, док се Вукадин ошиша као да то није могао урадити, кад ми не гледамо!… Гле, гле, па још „на басамаке“ ошишан! Е ово не може да се издржи – „Нервозни“ људи, не треба им ни замерити!
Глава VI
Писац је дакле отпочео своју књижевничку каријеру уређивањем „Ћосе“, а Вукадин је своју каријеру отпочео бакалуком и терзилуком. Вукадин зна бакалук и терзилук; па ни мање ни више већ хоће у права, а писац научио да издаје приче о „Ћоси“ и да ћаска код „Дарданела“, па ни мање ни више, већ одмах у хумористе приповедаче. Чудна сличност код писца и његовог јунака! Вукадин је као идеалиста показао руком на грло и рекао јужним наречјем: „ево баш ми довлен дођоше кајишарлуци газда-Милисављеви!“ И писац је тако исто показао на грло и рекао источним наречјем: „ево баш ми довде дођоше мане нашег друштва!“ Вукадин је пре школе морао мало лепити плакате за „изигравање позоришта“; а писац је, пре него што се уписао у приповедаче, морао, како се вели, радити у „Брци“. Ми све ово не наводимо, што је смешно, већ само износимо факта, па ма читаоци и плакали!
Вукадин и писац су задовољни, што им овако лепо напредују ствари, па поручили литар вина, загрлили се и певају дивним гласом: „Шта, љубаве, зар си ту, на таквоме кревету?“ Писац дигао једну руку у вис, а другом даје такт, а Вукадин затурио главу, жажмурио [sic!] од усхићења и дрхти десном ногом, коју је мало више напред истурио. Шта да ми радимо? Морамо и ми с њима да певамо, само не од задовољства, већ од муке. Бруји песма на све стране! Неки од читалаца севају: „узми пуј-пушку па ме убиј, пишче!“
После оваквих песама врло лепо долази борба касапинова са Тотрком. Борба је „страшно-смешна“ или „смешно страшна“.
Кад је већ све у овакој лепој хармонији једно с другим, онда морамо проговорити коју и о сиромашним ученицима, што послужавањем изуче школу и ступају у државну службу. Ми о овоме смемо да говоримо много пре, но људи, који не воде рачуна о својим првацима на највећим и великим положајима, што на овај начин изучише школу, а то исто код сиротог Вукадина осуђују и исмевају. Вукадин је изучио три разреда гимназије, и постао практикантом, а има многих, који су свршили и мање и били и окружни начелници! Када ли таквих случајева беше највише?
Препоручујемо поштованим читаоцима, да се смеју и то нарочито после ручка, што особито помаже варењу.
Портре жене у профилу
„Портре жене у профилу“ једино је сачувано сликарско дело Радоја Домановића, мада није познато кога слика представља нити када је настала.
Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1948. године, „Књижевне новине“, Уредништво)
Портре жене у профилу (новинска фотографија из 1938. године, „Време“, НБС)
Домановићев унук Радоје Радовановић пред сликом (1961. године, „Спорт и свет“, објављено на Интернет страници Југопапира)
Ради бољег разумевања дела и контекста његовог настанка, доносимо овде два чланка из дневне штампе у којима је јавности једина два пута представљена ова слика.
Први чланак објављен је у „Времену“ 1938. године:
Да је Радоје Домановић написао роман „Из школе у живот“, у коме је описао професорски колегијум у Врању, и да тај роман није био објављен – јер је изгубљен на Торлаку за време светског рата – то зна само породица пок. Домановића.
Али, да је Радоје Домановић био и сликар, то зна још мањи број људи. Међутим, писац „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ и „Данге“ био је исто тако талентован сликар као и књижевник.
Још 1904. године када је био у Минхену он се дружио са сликарима. Често је критиковао његове радове и говорио им је:
– Чекајте док само примим паре првог и купим боје и платно. Видећете како се слика!
И заиста, када је једног првог примио плату Радоје Домановић купио је боје, четкице и платно. Минхенски сликари су били изненађени када су два-три дана доцније свратили у стан писца „Страдије“: на сликарским ногарима стајао је „Портрет једне жене“, израђен топлим уљаним бојама. Сликари су били одушевљени профилом једне лепе жене, који је био израђен са таквим сигурним укусом и уметничким инстинктом као да су га радили стари мајстори.
Да ли је Домановић радио још коју слику, не зна се. Мисли се да је ово био његов први и последњи уљани портрет, али се зна да је радио оловком илустрације за свој необјављени роман „Из школе у живот“ које су исто тако пропале.
„Портрет једне жене“ пронађен је на тавану сликара Боре Стефановића, коме је пок. Домановић дао своју слику да је урами. На дну слике јасно се види потпис „Р. Домановић“.
Овај интересантан и лепи портрет је данас својина гђе Данице Радовановић, кћери пок. Радоја Домановића.
Чланак у „Књижевним новинама“ из 1948. године пружа детаљнији опис саме слике, али и опречне податке о њеном настанку:
Само најужем кругу познато је да се Радоје Домановић, велики српски сатиричар, бавио цртањем и да је покушавао да слика и бојом.
По свршеној матури Домановић је желео да студира сликарство, али његов отац Милош, стари учитељ, није допустио да му син буде „мазало“. Ипак и поред очевог негодовања Домановић је стално цртао, оловком и тушем. Скицирао је пријатеље и познанике, а најрадије је радио скице јунака из народних песама: Краљевића Марка, Милоша Обилића, Љутицу Богдана, Срђу Злопоглеђу и друге.
Његов роман „Из школе у живот“, необјављен, чији је рукопис изгубљен за време прошлог рата, био је илустрован са око двадесет цртежа које је сам Домановић израдио.
Роман, уколико је познато, био је уствари духовита сатира на живот професора у паланци. У свом делу Домановић је приказао гимназијску канцеларију у Пироту и живот професора, од којих су неки и данас [тј. 1948. прим. ур.] живи. Како је роман износио негативне стране друштва и алудирао на ондашњим режим, није могао да буде објављен.
Породица Радоја Домановића сећа се читавог низа његових пејзажа из родног места („Бунар у Јарушицама“, „Црква у Јарушицама“, „Кућа у Јарушицама“) који су сви били рађени оловком.
На жалост, његови многобројни цртежи и скице, који су се налазили у породици, пропали су за време прошлог рата, а заједно с њима и рукопис необјављеног романа. Само је сачувана једна слика, портре жене у профилу (велики 23 х 30) рађен масном бојом на платну. На овој слици, доле у дну, целом ширином, налази се крупним словима исписан потпис: Рад. Домановић. И то је данас једини докуменат о сликарском таленту Радоја Домановића.
Овај портре, иако носи елементе дилетантизма, одаје префињен укус за тонско решавање у сликарству. Сликан је, изгледа, по сећању, без модела, и отуда можда недовољна чврстина у цртежу и форми, мада је широко схваћен. Технички, боја покрива платно мрљама каткад недовољно повезаним, слично техници сликања код сликара Стевана Алексића. Али у целини платно је решено тонски врло хармонично. Извесном мекоћом и широким захватом оно пријатно делује на гледаоца.
Изгледа да је Радоје Домановић почео да слика док је још био на студијама на универзитету, до одласка у Минхен 1903. године. После Минхена, по свему судећи није се више бавио сликањем.
Домановић се много дружио са чика-Савом Маринковићем из Шапца, старим и доживотним опозиционаром и бунтовником, судијом и адвокатом, коме је главно занимање било сликарство, нарочито у доба када је био избачен из државне службе због својих чланака писаних у „Самоуправи“ против Обреновићеваца. Домановић је вероватно поред Саве Маринковића и почео да слика.
Сликар Бора Стефановић, који је био Домановићев нераздвојни пријатељ, прича да је Домановић у Минхену врло радо посећивао галерије и музеје, да је много цртао и да је имао врло развијено осећање за добру слику и валер боја. Умео је – каже Бора Стефановић – тачно да запази шта је добро а шта лоше на слици и да донесе објективан суд. То исто тврди и сликар Драгомир Глишић, додајући да је Домановић нарочито волео слике и портрете рађене реалистички.
Портре „Жене у профилу“, који објављујемо показује да је Домановић имао утанчано осећање за слику и при личноме раду. Он није много сликао, није имао рутине. Али осећање за боју овде је примарно, а чисто сликарски ефекат преовлађује над дилетантизмом.
Пуну истину о времену настанка ове слике као и жени која је на њој насликана никада нећемо сазнати. Уредништво се нада да ће некада имати барем могућност да читаоцима представи ову слику у оригиналним бојама.
Извори:
- Мијатовић, Нада, „Радоје Домановић, сећања његових најближих: Критика која и данас делује свеже и убедљиво“, Спорт и свет, децембар 1961.
- Н. Н, „Радоје Домановић био је и – сликар“, Време, 20. јуни 1937.
- Симић Миловановић, Зора, „Један сликарски рад Радоја Домановића“, Књижевни лист, година I, број 16, Београд 1948.
Другови
Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.
Ево како је то било:
Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.
Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.
Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.
– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.
– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.
Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.
Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.
Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.
– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.
Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.
– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.
– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.
Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.
– Чему се смејете? – пита учитељ.
Ми оборили главе па ћутимо.
Он понови оштрије своје питање.
Ми опет ћутимо.
Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.
То је била прва казна што сам је у школи претрпео.
Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.
– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.
Чим стигнем кући бризнем у плач.
– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.
Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.
Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.
Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.
Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.
Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.
– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.
– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.
– Сутра да бегамо код моје тетке.
С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.
Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.
– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.
– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.
Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“
Изиђосмо пред њега као на страшни суд.
– Шта сте рекли у школи?
Ми грунусмо у плач.
– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.
Ми ни речи да прозборимо.
– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.
– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.
– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.
– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.
– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.
Мене обузе стид.
– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.
Ми ћутимо као заливени.
– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.
Још нас већи стид обузе.
– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.
Заћута и он, па тек отпоче ово причати:
– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.
– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.
Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:
– Заповедајте, господине пуковниче!
– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?
Сима уздахну, па нас погледа.
– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.
Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.
Сима нам све то исприча и овако заврши:
– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!
Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.
Септембар 1900.
Извор: Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005. Приповетку пронашао и објавио Станиша Војиновић
Чудан човек
Враћао сам се доцне из града. Ваздух влажан, тежак, а пут раскаљан. Ветар хуји кроз оголелу шуму што је с обе стране пута. Вече тихо и дивна месечина, те одблескују барице овде-онде где је вода застала и види се пара што се сумпорно подиже с влажне земље у хладан ваздух. Коњ иде ’одом и ја удубљен у неке чудне мисли, што човека обузму у овак’е ноћи и слушам оно монотоно пљескање коњских ногу по блату. Падне сувар с висока ’раста или шушне што крај пута а коњ фркне на нос и презне у страну, те се и моје мисли за часак прекину. Путовао сам тако читав час и нигде живе душе да видим, те ме и нехотично почеше освајати и досада и страх; све оне страшне приче, што сам их још у своме детињству слушао, почеше се ми се врсти по глави. Наједаред коњ учуљи уши, подиже главу окренув је левој страни пута и фркну на нос. Погледам на ту страну и у залатку од једног великог ’раста назрех људску прилику повијену земљи као да нешто копа. Би ми непријатно, те изненађен викнух:
– Ко је?
– Ја сам – одазва се промукао, ’рапав мушки глас.
– Ја сам Вељко из Светлића, зар ти мене не познајеш? Ја сам те виђао, кад си долазио лане нашој цркви.
– Хоћеш и ти кући?
– Па можемо у друштву, а ја знаш волим некако сам! – одговори он и приђе ближе мени.
Био је човек омалена раста и несразмерно велике главе према висини тела, а тако исто му горњи део тела беше јаче развијен према ногама. На плећима му гуњ, а доле само гаће и кошуља. У руци је држао нешто што бејаше пушка или каква батина.
– А што волиш сам?
– Па, тако, знаш, волим, некако ми… ’нако… како да ти кажем… знаш… – поче он испрекидано и одједном прекиде и заћута.
Последње речи је изговорио чудним трепетом у гласу од кога се ја стресох од неког нејасног страха.
Заћутах и ја; корачао је и он крај мога коња и ћутао погледајући ме с часа на час. Тако је трајало неколико минута. Ветар хуји голим грањем, чује се тупо пљескање коњских ногу који се покаткад оплиза или презне од каквог шушња. Мене све више и више поче обузимати немир душевни, те чисто страшљиво упитах свог чудног сапутника још једном:
– А како то да ти волиш сам?
Он застаде, а и коњ застаде инстинктивно.
– Па, ’нако… некако ми боље… Сакријем се негде па гледам како људи пролазе, а мене не види нико, а ја сваког видим. Баш кад би’ хтео могао би’ убити човека из ове шуме па да ме нико не ухвати.
Ја ободох коња да убрза, а осећах како ми срце поче јаче ударати.
Коњ се клиза по каљаву путу и тешко вади ноге из блата, те не одмиче брзо, а мој сапутник иде уз коња и граби да не измакнем.
Не смедох га ништа упитати, а непрестано осећах потребу да треба нешто да га упитам.
– Чуо сам ја коњски топот издалека, па се сакрих да видим ко иде.
– А што се кријеш?
– Тако ме нешто вуче да се сакријем и знаш… баш… како би’ ти рекао? … – и он опет прекиде реч.
– Ја ћу да журим, – рекох му после краће паузе – а ти ћеш пешке лагано.
Он се насмеја тупо, сурово, као кад гавран гракне и тај чудан смех страшно забруја у мојим ушима, нарочито што бејах у тако мочарној ноћи на пусту путу.
– Ти се плашиш? – упита ме он изненадно.
– Па, – заустих…
– Плашиш се, плашиш. Од мене се сви у селу плаше. Никог нисам пипнуо, ал’ тако се нешто плаше од мене… А ја, знаш, идем ’вако сам…
Ућута читава два минута.
– Веле неки, страшно гледам, крваво чисто, а знаш и отац ми је стрељан као разбојник, па… – он опет прекиде реченицу и додаде нагло.
– Гледао сам једном из кукуруза како пролазе путом копачи, па све иду у ред један по један, па нешто мислим: вала кад се плаше могао би’ их снизати једног по једног као голубове… Мој брат је мек, мек, миран као буба, а ја сам, знаш… Оженио сам се, па ми жена добра, а деца љута ка’ ја ’вако… Е, ето, сад ми све крв… крв пред очима…
Ја се стресох и таман ми сену кроз главу да ободем коња и у галопу побегнем од мог лудог сапутника, док он одједном не подиже руке и гласом страшним викну:
– Научи ме шта ћу! … Никог не питам… Идем цркви те… Ето, ево, све ми крв пред очима, крв, па да ми је да убијем неког, ког стигнем… казуј ми…. Није ми свакад, али ми дође тако по некад… казуј ми…
Ја сам већ јурио далеко од њега у галопу и чујем за дуго кроз суморну ноћ његов страшан глас:
– Стооооој! … – а за њим онај грозан смех што личи на глас гаврана.
–
Кад сам то причао сељацима рекоше ми само:
– А, Веља! … Опак је, ал’ није ништа зло учинио, но му долази тако некад неко лудило, па ’оће да убије, и онда бежи куд знаш. Нико с њим и не сме да иде.
–
Није прошло ни месец дана, а причају ми да је Вељко убио жену и да су код суда констатовали да је то учинио у наступу лудила.
5. нов. 1899. год.
Београд
Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева прича, Књижевна критика: часопис за савремену југословенску књижевност, година 21, број 1, Београд 1990.
Писмо Милану Савићу (2)
Београд, 31. јануара 1901. год.
Пошовани господине,
Хвала Вам на искрености и замеркама које сте учинили из пријатељских побуда, као човек који цени мој књижевни рад.
Мени је жао што Вам са својим радом за „Летопис“ нисам могао помоћи као што сам имао намере.
За близу десет година мога рада давао сам једино радове уредништвима која су ме звала на сарадњу, те сам све што давах давао искрено само оно што се мени чинило добро, јер потписујем. У нашим критикама многи су ме хвалили, а многи грдили. Једни су порицали вредност мојим сатирама и хумористичким радовима, називајући их ординарним пашквилама и обичним, неписменим новинарским чланчићима, а у исто време утврђивали као неки мој таленат (који наравно „врло много обећава“). У другој врсти мога рада, док су други радили обратно и оне прве хвалили готово до ласкања, а одрицали вредност другима. Све ме је то навикло да и хвале и грдње примам подједнако, а пријатељске замерке, кад су искрене, примам срцу најискреније, размишљам о њима, али ме крај свега тога ипак мами нешто на своју страну, јер многе ствари моје које сви хвале и по садржини и по облику ја лично не ценим, а многе ценим ја лично, па ма их нико не ценио. Ако је то мана, ја је имам.
Велите да је најбоље да Вам пошаљем другу причу. То засад поред најбоље воље не могу учинити, јер још нисам готов са овећом сатиром коју ћу штампати у „Српском Књижевном Гласнику“ и одатле одштампати у засебну књигу, а да пошаљем то Вама незгодно би било, јер није за тамошње прилике, а и ред је да се наше мане и беде овде износе где и постоје.
Што велите да гледамо све црне ствари. Ја лично гледам и друге, али при оваквим нашим приликама држим да је крајње време да се престане с улепшавањем ствари. Кад ко има заразне ране, треба на њих указати, то је преча дужност него их прикривати да се ко не гнуша. Има и лепих ствари, али мање него ружних, а и од то мало лепих ствари гре’ота је правити ларму и преувеличавати их дотле да у земљи која пада и економски и материјално, изгледа како у њој тече мед и млеко. Причати како је све лепо, а у ствари сам јад и невоља куд год се човек окрене, куд оком погледа, па не указивати на све то у свакој прилици, кад год човека заболи срце да што каже, била би гре’ота, било би неискрено.
Али да оставим те, уосталом, ствари, које су, на крају крајева, врло релативне и зависе од природе која их посматра, па да кажем што је главно и што сам једино и требао писати.
Молим Вас, дакле, да ту моју ствар (причу, слику, путну белешку, шта ли је) која на Вас чини тако неугодан утисак вратите мени натраг у обичном крстоплету, а ја ћу Вам за ту услугу бити веома захвалан.
С искреним поздравом и одличним поштовањем
Рад. Домановић
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Тхе, шта ћеш?
Био сам у лову.
Уморан седох на један широк, низак пањ у шуми да се одморим. Кер леже крај мене. У шуми ладовито, свеже, тихо; само што тице певају и што покаткад падне сувар с дрвета што га несташна веверица обори скачући с дрвета на дрво.
Иза мојих леђа чу се шум људског хода. Окретох се, а сусед мој Милан, сељак око тридесет и пет година, плав, крупних очију, увек насмејан, снажан и развијен. У задрузи је са још три брата своја. Нису, да се каже, одвећ богати сељаци, али имају свега доста, задовољно. У околини важе сви као добри, питоми, нарављиви, како сељаци веле. Милана сви цене као разборита и одмерена човека.
Приђе ми Милан и пружи ми своју снажну шаку, те се рукова и, гледајући ме својим крупним, плавим очима, у којима се огледа тиха, добра душа, насмејан као што се осмехују само људи који ничему и никоме зла не мисле, рече ми:
— Шта радиш? … Изишао си мало у лов? … Одмараш се.
— Пријатно је одморити се овако у шуми, на чисту ваздуху — рекох.
— Јес’, сви ви што живите у чаршији волите тако шуму и ваздух. Кажу: то је здраво.
—Врло здраво!
— Тхе — учини он и као замисли се нешто, па додаде — мени се вала досадило и ваздуха и шуме, кажу: добро је за нас сељаке што радите у пољу. Јадно ми добро. Од рана јутра до мркла мрака пече те звезда у темењачу па мозак провире, а ти бијеш мотиком у тврду земљу, па ти грбача пуца, па кад погледаш, опет никакве вајде. Мучиш се, а други уживају од те муке у ладовини, слажу паре у касе, купују куће, возе се у интовима и нама говоре како је добро што имамо чис’ ваздух. То ти вала једино и имамо, па да могу, и на то би и данак ударили.
Ућутасмо обојица. Ја узех размишљати о његовим речима, а и он се замисли о нечем. Пас дакће с исплаженим језиком, а веверица обори сувар и скочивши незгодно, место на грану паде баш пред нас на земљу. Пас залаја, скочи и нагна за њом, али она у тренутку већ беше на врх дрвета. Пас се лајући стаде пропињати уз дебло, а она спокојно трљаше предње ноге чучећи победоносно на задњим и гледаше га чисто презриво што јој ништа не може. Веверици се досади та мирна слава те скочи на друго дрво, па на треће, на земљу, опет уз дебло четвртог и тако одјури, а пас непрестано за њом, лајући. Кад је изгуби из вида, врати се нама и леже опет сморен крај мене, зажмуре, мету главу на предње опружене шапе и заспа.
Извадим дуванску кутију, завих дуван, запалим и пружим Милану да и он завије. Милан прво разгледа кутију, па је онда отвори и извади папир. Узе целу свеску и узе пирити да би одвојио један листић. После дуже муке једва му испаде за руком да то учини; извади лист, лизну га и залепи на доњу усну, па онда узе десном руком са два прста узимати с краја кутије ситан дуван и метати га на широк испуцали од рада длан леве руке, пажљиво као да сваки трун дуката ваља. Тако узе за једну цигару, склопи кутију и стави је у страну, сави длан где му је дуван у песницу и узе дувати у песницу да овлажи дуван. Тако на тенани, пажљиво, смотрено, као да ради посао од кога му опстанак зависи, једва сави на колену цигару, крутим, грубим прстима, који нису за тако ситан посао.
Кад запали цигару, повуче неколико пута дубоко дим, па ме погледа и прекиде ћутање речима, погледав у пса.
— ’Вала богу, мислим се нешто: ето, сад човек пуши, а куче не пуши… Оно јок.
— Не пуши — рекох не знајући шта друго да кажем.
— То му је његово! … Природа му так’а да не пуши.
Ја сам ћутао.
— Ето: не пуши куче, не пуши говече, овца, коњ… Ништа друго, никак’о друго створење не пуши сем човека! — продужи Милан.
— Само човек!
— Мислим се нешто… Ето, куче и не пије ништа сем воде. То је тако његово. Не пије ни вино, ни ракију, ништа сем воде. Па и друге животиње тако. А човек пије. Седнемо уз казан пре зоре, па кад зора забели, а ми заблејали већ; а куче јок, оно трчкара, лаје, баце му нешто те мало глође, налоче се воде, па легне трезно да спава. Тако и друга стока, а човек и једе и пије и пуши и шта ти све не ради.
Милан поћута, па додаде:
— Идем с мојим кером ономад кроз винограде, па тек овде-онде шарка помало. Ја једем, па баци’ један гроздић пред куче, а оно њушну, па не хтеде да окуси! … Чека оно док добро узри, а човек једе и зелено… Мислим се нешто: ја, право да ти кажем, рачунам по својој памети овако по сељачки: човек ти је најгора животиња.
— Готово — рекох му.
— Тхе, тако му је од бога: свака стварка има свој правац, свакој животињи — и ’тици и бубици и мравићу — зна шта је њено. Тако је одређено. Кучету се зна шта је његово, човеку опет шта је његово. Па и биљкама је одређено од бога: свакој се зна шта је опет њено… Ето, сад травка мала, и она већа не може да буде — то је њено, а грм: опет расте велики, то је опет тако његово. Свакој се трави зна как’е ће боје да буде и колико која расте, и сад она не може друкче. Тако ти је од бога одређено и дрвету, и трави, и животињи и свачем… Сваки је косић црн, а свака креја шарена и свака тако ’тица од једне сорте као и она друга, зна се баш на ком јој је месту шара. Ал’ опет погледа човек: сваки грм има исту кору, исти лис’, жир и тако, ал’ и међу њима има неки већи, неки мањи. Ето, куче је куче, говече — говече, овца — овца, ал’ сад једно куче мање, једно веће. Има они’ мали’ по чаршији као мачке, а има ови’ овак’и’, ловачких’, а има они’ овчарски’ као курјаци. Ово куче, оно куче, а једна сорта већа, једна мања. Има и међу њима сорте. Па и од једне исте сорте, па опет једно од другог друкче: једно зло, једно није. Тако му његова природа. То је његово тако.
И међу људима ти је тако. Један већи, једни мањи, једни добри, једни рђави, једни плави, једни црномањасти. Сваки има своје. Сваком је одређено оно што је његово и он друкчи не може да буде.
— Тако је то — рекох нагнан и сам његовим говором на чудна размишљања.
— Човек ово, човек оно, а један паметан, а један глуп. Тако га бог створио. Један уме ово, други оно. Сваки има своје.
— Тако је све бог одредио! — додаде после паузе па се замисли.
— Па опет мислим се нешто и није све од бога, боже опрости; ето, сад неки глуп, па мораш и оно његово глупо да слушаш, а неком се не сматра оно његово паметно. Некад ти постави власт за кмета најгорег, па сад цркни пукни: то ти је — његова је старија иако смо сви у селу бољи и паметнији.
Е, то вала и такве ствари, ја како по својој простој сељачкој памети рачунам, то баш није од бога.
— Кад би човек… — прекиде Милан говор и ућута.
Ја уздахнух ћутећи.
— Тхе, шта ћеш? … Ајде да се гледа посао — рече и устаде.
Поздрависмо се и он оде, а ја још дуго остадох седећи и размишљах о овом разговору с Миланом.
Тхе, шта ћеш!?
„Одјек“
6. април 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Демон (1/2)
I
Слатки су дани детињства, слатки су снови младости. Благо ономе ко се никада и није будио и познао сву горчину јаве и живота.
Наши дани теку брзо, време лети, и догађаји јуре поред нас муњевитом брзином, па у чудном том вртлогу прилика и догађаја не може се ни сањати; мораш се пробудити, па ако ниси проспавао и најслађе снове најсрећнијих дана младости.
—
Наш се јунак још у двадесет првој години својој упознао са јавом живота, и то још као ђак Велике школе.
Настао је школски одмор, и Ђорђе оде својој кући да проведе лето уживајући у дивном шумовитом месту свога рођења, у загрљају својих родитеља!
Прво јутро по доласку своме изиђе уском путањом кроз шуму, што води извору на врху брега, са кога је диван изглед на целу околину.
Сео на клупу коју је сам направио под липом крај извора, па слуша жуборење, напаја се мирисом и свежим дахом летњега јутра. Гледа шуме, стазе и ливаде, по којима је толико пута дететом трчкарао. Гледа беле кућице својих сељана, што провирују из воћњака и шумовитих брежуљака. У души се његовој буди читав рој најдражих успомена детињства.
Чини му се да га у том крају све познаје, све воли, па га и сунце љупкије греје, и ветрић нежније пирка и као да га сва природа тихим шапатом кроз ромор врела и тајанствено шушкање лишћа поздравља: „Добро нам дошао!“
Хиљадама најлепших стихова кружило му је по памети, и он их заносно изговараше, те тиме као да је хтео наћи помоћи да изрази своје осећање.
Вратио се кући свеж и весео. Лице му блиста и одсјајује од унутарње среће и задовољства.
По доручку леже на један диванчић и узе у руке Љермонтова. То је његов најмилији песник, можда и зато што га сад тек чита, или и иначе.
У кујни седи његов отац и још два-три сељанина, па разговарају о ценама жита и осталог берићета.
Ђорђе је читао и није слушао шта говоре, иако су врата од собе што воде у кујну случајно отворена.
Прекидоше разговор и Ђорђе прекиде читање, па погледа на ту страну.
Неко назва бога и чу се звецкање сабље.
Сељаци поустајаше и скидоше капе.
— Мора бити да је срески писар — помисли Ђорђе равнодушно и продужи читање.
Стари Јаков, Ђорђев отац, одмах се похвали писару како му је дошао син с науке и пун среће и поноса уведе га у собу.
Ђорђу као да не би баш право што га узнемирише, прекиде читање, те се поздрави са писаром.
— Читате нешто, а ми вас узнемирисмо! — вели писар кад седе, скиде полицијску капу и заглади пажљиво косу.
— Ништа, ништа! Ја радо читам, али ми је и друштво још милије! — говори Ђорђе.
— Па да, ми школовани уживамо у томе! Ја веома много читам, прочитао сам, да не слажем, пуну онолику корпу књига! — рече писар поносно и показа корпу за веш под столом у соби.
Старац Јаков стао уз врата, па и не дише чисто од силне пажње уживајући како његов син уме да говори са великом господом.
Сељаци стоје; у кујни код собних врата, слушају пажљиво и као да очекују нешто ново и добро за њих, као о порезу или другом чему.
Ђорђе узе претурати по књизи лишће.
— Шта господин чита, ако смем питати? — прекиде писар ћутање.
— Љермонтова — одговори Ђорђе.
— Та…а…а…а…ко…о! Баш ми је мило, то је диван роман, ја сам га пре негде читао! Коју свеску ви читате?
— То је песник! — каже Ђорђе.
— Да, да песма, куд сам се ја пребацио! Ух, тако позната ствар! — изговори живо писар и удари се руком по колену, а затим се насмеја, чукну се прстом по глави и одмахну руком као да исмева себе кад заборавља ствар која му је позната као и име своје што зна.
— Која је свеска велите изишла? … Мислим и ја сам куповао до пете свеске!
— Ово су скупљени списи, а не излази у свескама!
— А, ја, ја право, управ тако, куд сам ја помислио на једну драму од Бранка Радичевића, баш ће тако бити… Које место баш сад читате?
— Сад читам „Демона“. Ствар ванредна, а стихови звучни не могу лепши бити! — вели Ђорђе.
Наједаред писар ућута и стаде трљати чело мрштећи се као кад се човек нечега сећа.
„Чини ми се да је то забрањена књига!“ — мисли у себи и одједном узе позитуру власти. Хтеде да скочи и зграби књигу, а Ђорђу да викне: — Напред у име закона!
Уздржао се, јер не беше сигуран да ли ће баш то бити, па се реши да то вешто полицијски иследи како Ђорђе неће ни приметити куд га он шиба и да одмах оде и реферише о свом важном открићу.
Опет се стаде смешкати и најљубазнијим гласом рече:
— Господин ће бити добар да ми прочита неко лепо место. Ја врло радо слушам такве ствари!
— С драге воље — вели Ђорђе, а и он рад што ће читати, само да не би с њим разговарао, јер му готово већ и досадило. Сети се да писар не зна руски, па га и не пита, већ узе Змајев превод „Демона“ и поче с почетка.
Тужни демон дух изгнања!
летео је брзим летом,
а над овим грешним светом
у мукама очајања.
Писару некако нејасно, па баш вели да у том и лежи опасност.
„Чекај да га мало закачим овако!“ — помисли у себи, па прекиде Ђорђа речима:
— Врло лепа ствар!
— Дивота! — каже Ђорђе.
— Ал’ некако да није само против постојећег стања у земљи!
Ђорђе га и не саслуша па, и не знајући шта овај хоће, продужи даље читати. Чита он, а писар слуша и тек понека реч изазове код њега грозне слике пуне страхоте.
— То је, то је! — мисли у себи, ал’ ипак некако му сумња у души због Тамаре!
— Која је то и откуд Тамара! — А, ха! — присећа се он у себи објашњавајући на свој начин — знам која је!
Црни душе, ко је тебе
у по ноћи звао амо?! …
Овде није твоје место,
Ту су чисте душе само!
— Е то је! — помисли писар у себи и устаде. Сад је више веровао но што је сумњао.
— Лепа, лепа ствар, баш дивота! — вели и смешка се, па се љупко извини како мора ићи, и баш му је жао јер се пријатно провео.
— Сад ћеш видети твоје весеље, рибице мала! — мислио је пун пакости кад је изишао из куће.
II
Велики заранци. Запад се румени, а шуме као да горе пламеном најлепших боја.
Ђорђе све дотле читао, па тек изишао у башту да се одмори и да ужива најлепше доба дана.
Сећао се Тургењевљевих описа таквих лепота у природи, па узе разматрати сваки облачак, сваку нијансу чаробних боја запада, шуму, небо, што се овде-онде види кроз шуму, као и сунце, што где јаче, где слабије продире зрацима и изгледа као да иза шуме тече нека усијана крвава маса. Гледа чак и гранчице што их ветар лагано нија, па и листак што трепери.
Чини му се као да цела природа има душу, неизмерну, силну, па да се душа његова с њом стопила, па се предала тихој, слаткој чежњи и тајанственој, великој, величанственој тишини и миру.
Одједном се зачу бахат коњски и он погледа уз пут. Два коњаника дојурише у облаку прашине и одјахаше пред његовом кућом.
Опет један писар из среза са жандармом.
— Добар дан! — процеди писар кроз зубе надувено и гордо, гледећи Ђорђа готово преко рамена, па и не чекајући отпоздрав упита још званичним оштријим тоном:
— Јесте ли ви Ђорђе Андрић, философ?
— Јесам — вели Ђорђе и гледа зачуђено у писара и жандарма што још важније напућен шетка тамо-амо крај њега.
— Ви протурате по народу некакве књиге које говоре против постојећег стања у земљи и данашње владе?! — говори писар ауторитетом власти.
— Ја?! — пита Ђорђе упрепашћен тако неочекиваним питањем и чисто човек не верује да се то све збива.
Жандарм се мало накашља, али тако важно као да хоће рећи: „Припази, и ја сам у униформи и свој сили и величини својој пред тобом!“
— Изволте у кућу! — нареди писар, а жандарм приђе ближе и испрси се.
— Али ја не знам шта ви хоћете, ја управо вас не познајем! …
— Упознаћеш ме сад! — дрекну писар и махну главом на жандарма.
Жандарм га ухвати за руку, гурну напред и изговори још важније:
— Улази кад ти се говори, шта се бенавиш! — показујући руком врата.
Ђорђе уђе.
У кући му била само мати и синовчић од три године, а остали укућани отишли на рад, па ће на њиви и остати да ветрењају целу ноћ.
Кад писар уђе, сирота старица се приклони и приђе смирено да се поздрави, али је овај и не погледа, већ уђе у собу за Ђорђем.
Жандарм истом надутошћу за њима.
Настаде претресање. Купе сваку књигу и хартицу. Смрче се. Запалише свећу па прерише и зграде и подрум, па чак и иконе подизаше, да нема чега под њима.
(Даље)
Човекова сладост
Кад сам још пре толико година пошао из села у град да учим школу, испратио ме је отац овим речима:
— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот, бије те и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето припече у њиви звезда у темењачу, мозак провире, па опет си и гладан и жедан и не доручаш и не довечераш, а одмор је сељаку само кад га под земљу мету…! Јес’, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад…
Ове речи остадоше тако јасне у мом памћењу да ми се и после толиког низа тодина чини као да чујем глас очев, као да гледам њега. Да ли је то због важности њихове или што падаше баш у тако важном моменту мога живота не знам, тек мени се то никада из памћења неће изгладити. Сећам се чак и појединости. То ми је говорио кад је већ хтео поћи кући из града. Ја му пољубим рапаву, испуцану од рада руку и полих је топлим сузама, јер при растанку с њим осетих да сам оставио кућу. Он је дуго ћутао и ја дуго плакао, а поред нас промиче свет и многи застајкују и гледају на мене. Зар што плаках. Али ја се још не осећах у страном свету док отац беше преда мном, док сам гледао ону шарену торбу што стоји крај његових ногу, а из ње вире пресни опанци и две-три шипке челика, што је купио за Тому, суседа да нади сикиру.
— Не плачи… Труди се само неће л’ дати Бог милостиви да ти бар срећно и лако поживиш… Ја бих плакао кад би и ти остао сељак-живомучник, слепац код очију — рећи ће отац и даде ми грош да купим што хоћу. То је био израз његове милоште.
Ја сам се трудио и учио, напрезао из све снаге еамо да ме не стигне тешка судбина коју ми отац претсказиваше својим речима, ако бих остао сељак. Дуге године провео сам у школи. Читао сам, радио, седео дуго ноћу над књигом, пушио цигару за цигаром и пио каву само да бих растерао дремеж кад се опремам за испите.
Напори су били тешки, али сам ипак успео — срећно сам завршио школовање.
Постао сам чиновник, а на две-три године потом умре мој отац и остави ми велико имање у наслеђе. Није прошло ни неколико година, а ја већ стекао леп положај у једној служби и од стрица који бејаше богат трговац у Београду наследим велико богатство, јер умре без ближих наследника.
Срећа! … Је ли то она срећа коју ми отац припремаше. Он би на сваки начин био пресрећан да је доживео да види свога сина школована, млада, са добрим положајем, богата, врло богата и наравно са добрим изгледима иа женидбу са каквом богатом наследницом. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети без икаква рада, а већ о мучном сељачком раду и да не говорим… И ја поверовах срећи својој, која ме бејаше тако раскошно даровала и пред мојим очима пуче будућност у ружичастом ојају, понеше ме слатки, чаробни снови и ја загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох за њом напред у будућност на сусрет рајским уживањима, која ми се обилно нудише са свију страна.
Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе стране земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам и ја сам уживао све дотле док се нисам ево већ у својих тридесет година преситио свега. Почео сам измишљати нова задовољства, тражити нове дражи за живот, да биркам, пробирам.
Досадило се све и ја с очајањем, без наде гледам у пуст и празан живот, из кога сам узео све што се могло узети, утрошио сва задовољства пре времена; попио сам наједаред из златног пехара све слатко пиће што ми га срећа пружи место да њиме штедљиво, кап по кап, разблажујем горчину живота кроз цео век свој! …
Решио сам се да пропутујем, да проведем неко време и на селу, у зеленилу, не би ли то колико-толико опоравило моје нерве, јер већ од дуже времена патим од бесанице.
Цео дан сам већ провео на путу и остадох да заноћим у једној паланчици код неког свог доброг пријатеља. Туда води пут што иде за моје село, па застанем увече ту, јер ми се путујући на колима учини да ћу заспати чим легнем у постељу. Све заман. Опет немам сна. Тешка, досадна иоћ измеђ четири собна зида. Из друге собе, која је одмах од моје, допире тупо, монтоно и безбрижно хркање мога доброг домаћина. По столу у мојој соби разбацане књиге које сам понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, пера, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ни једну. Ходам по соби, пушим — глава ми већ бучи од дуванског дима. Осетим умор, малаксалост, трепери цело тело; легнем. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, грабе се која ће пре да дође на ред, па се загуше хиљадама одједном и онда не знам ништа, у ушима запишти, крв се пење у главу; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, која причињава несвестицу, час потом избије хладан зној… досадно, тешко… Седам опет за сто, осећам јаку главобољу, свест мрчи као у јакој грозници, очима једва назирем предмете на столу. — У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена на фитиљу тиња и цврчи бледомодар пламичак са кога се диже дим непријатна задаха и стакло на лампи поцрнело, а на прозорима с истока подбељује. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Момак откључава кујну и звиждучући тумара нвкуд по дворишту, затим прошушкараше његови опанци крај мог прозора и мало па зашкрипе точак на бунару. Почињу да шкрипе врата и код осталих суседа; заклапарају с часа на час папуче и крај мог прозора промакне по нека неочешљана женска глава или по какав радник с будаком или мотиком на рамену. Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме ио лицу, али мени изгледа као да ми је лице дрвено па одбија од себе ту свежину. Из собе покуља загушљив ваздух пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тако тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору и прве сунчеве зраке, оне меке, нежне, миле зраке, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен, недостојан. Мој се домаћин умива на чесми свеж, са мало подбулим капцима од спавања; домаћица седи на прагу од кујне, зева слатко после крепког сна и окреће жрвањ те меље каву… А ја сам постао злобан на све што гледам.
Сутрадан сам пошао опет колима за своје село. Дан диван, пријатан; преконоћ падала киша па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве са камарама или сложеним крстинама, на које падају и одлећу грлице, а деца под ’ладовима се играју или једу седећи око торбе на којој је заструг сира и проје, а стока, овце и говеда пасу около по стрњици или леже по ливадама. Понегде непожњевене њиве, жетеоци са грајом, смехом и песмом жању повијени, мушкарци са великим шеширима од сламе и девојке с белим марамама, неубрађене, већ само са вешто пребаченим крајевима преко главе, певају звонко, силно, са осећањем, час мушки, час женски наизменице, сваки по једну строфу. У путу сретам понеку старицу жену са обрамницом на рамену, о којој висе са једне и друге стране лонци с јелом или млеком поврзени поврзницама, торбе пртене пуне проје и из њих вире пераја лука. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу у забрану крај пута тице, или косић зазвиждуће у каквом трњику. Мој кочијаш постао као никад досад разговоран. Прича ми о свему, пита, одговара ми иако га ништа ја не питам, па све то надугачко и нашироко. Читаво четврт сата и више траје његово објашњење како се легу косићи и каква су јаја и где се налазе. А ја отежао, зловољан, глава ме вуче земљи, злобан на све; после непроспаваних, тешких ноћи, није ми ни до чега.
Око девет часова пре подне сам већ био у свом селу у старом дому својих родитеља. У њему је седео мој брат од ујака са својом женом и децом. Дочекали ме са усхићењем. Нису знали шта чине од радости. Доносили све што имају и нудили чим су год се сетили, укрштали се по дворишту узбуђени, сретали једно с другим, ударали једно о друго, ’ватали пилиће, клали, дотеривали стоку пре времена на мужу, окруживали ме са дивљењем и пуни радости на лицу, загледали кола и распитивали кочијаша дуго и сви редом наизменице и о свему. Мени је све то још теже падало; тај срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака и нехотице ме је побуђивала да то поредим са данима којима сам ја проживео. Па онда поворка умрљане деце босе, прљаве, пуних обрашчића, светлих очију, са разбарушеним косицама у прљавим кошуљицама биз икаквог другог одела, а са погледом стидљивим, забезекнутим, страшљивим. пуним неповерења. Вуку их мајке и свака објашњава: „Ајде, сине, ово је чика, да дâ шећерлеме. Он воли децу! …“ Било ми је тешко све ми је јаче излазио пред очи луд и пуст готово развратан живот којим сам толике године провео.
Позвали су ме на њиву да изиђем, веле да видим како се муче. Ни по ручку нисам могао заспати, те сам изишао пре нег што сам обећао.
Тек су били ужинали, па леже у хладу под брестом, о коме висе љуљке и у њима кмече и плачу мала деца, па онда српови, торбе, гуњеви. Уз дебло од дрвета празни лонци и чиније, дрвене кашике. Око тога се роје муве и златнице са својим јасним зујањем. Мушкарци леже са својим знојавим кошуљама на себи ко потрбушке, ко на леђима, на трави раширили руке, под главом им сваком свој зубунић, отворили уста па дишу дубоко и мрдну покадшто главом бранећи се од мува. Мало подаље деца плету од сламе шешире, неки се играју рокчића, неки опет спавају, а крај њих дугачки штапови; около волови стоје повијене главе машући репом или главом, те звоне меденице или мирно, равнодушно спокојно леже по хладовима и преживају; у страни крај пута испрегнута кола, стрчи руда и јарам, под њима се испружио пас па дакће од врућине, а однекуд и крчаг с водом заптивен лишћем. Неке од жена седе у другим ’ладовима и доје децу нишкајући их да што пре заспе или им певуше. Девојке за се у буљуку уврискују се, јуре се, ћућоре нешто, гађају мушкарце грудвицама земље и коре их како су ленштине.
По мом доласку се избудише. Прилази ми један по један с испруганим лицем од спавања на трави или превијеном зубуну, здраве се с неким необичним поштовашем и љубављу, а и пуни радости и среће што сам и ја међу свима.
Сунце се клони западу, ветрић поче пиркати, шума крај њиве као да гори у рајској румени, небо мирно, тихо, по њему златни облачићи све лепши што ближе западу. У околним њивама и у овој настаје жагор, плачу пробуђена деца, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, крцка јарам, звоне меденице. Још понека грлица прне иза крстине, зашуште крила; овде-онде чује се гукање и укање са церова из околних забрана. Препелице пућкају по трави и полећу, путем се дижу облаци од прашине од говеда и оваца, за њима чобани са крчажићима, прутовима, започетим колутовима исплетене сламе за шешире, или јаше голу кљусад лупајући их голим, прљавим, испрсканим, босим ногама кад кљусе забрљи главу у трњак крај пута да завиличено уларом чупне још и узгред мало траве, или откине лист купинов или од бурјана, чује се блејање, рикање, свирале чобанске, танке звонке песме девојчица.
Зраци сунца на западу све блеђи и већ слепи мишеви почињу да се укрштају кроз ваздух; што више ваздух постаје непровидан, то се жагор све више диже, а гукање голубова ове ређе, али некако јасније, с више дражи.
Из њиве полазе с грајом, довикују се, скупљају се радници из свију њива; крцкају путом кола, бију меденице. Смеј, шала. Девојке у кошуљама, што се знојаве и улепљене од прашине прилепиле за једро тело и набрекле бујне груди, преко главе пребачене мараме пуне осаћа, а вунене шарене сукње пуне чичака и сламе. Загрлиле се две и две, носе српове у рукама и котарице о руци па одлазећи певају:
Мој јаране, боле ли те ране? …
За њима момци опет са срповима и пригрнутим гуњићима преко знојаве кошуље на плећима. Они одговарају јачим, пунијим гласом, продужујући другу строфу певати:
Да не боле, не б’ се ране звале…
Старији још пре тога сели под брест, бришу зној прљавим пешкирима, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне вечерњи поветарац, примакли уза се бардак с ракијом, па са задовољством гледају сређено жито у њиви, по коме су до мало час падале грлице и друге ’тице и с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се круни кад везиоци ударе коленом у сноп.
— Их, брате, гледа ли малопре чуда божја како ’тице сироте гладне поврвеле на зрневље и вазда бубица на ове мрвице од јела! … рећи ће ’ча-Мијајло, растреса знојаву, прљаву, већ поцрнелу кошуљу са знојава тела, забаци мастан фесић на затиљак, па заглади риђе бркове, по којима попала прашина и узе бардак, отпљусну из њега ракију, обриса грлић рапавом, прљавом руком, прекрсти се и благослови с достојанством ведра, мирна задовољна и срећна израза лица гласом убедљивим свечаним:
— Помоз’ Боже и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који рани и црва и мрава и ’тицу из горе и чиновника! … Боже, дај свако добро… здрав си, Перо!
Заклокота бардак, одујми и опет отпљесну и пружи Пери, те овај наздрави другим речима.
— Боже, овесели, услиши… Помози, Боже, и нама мученицима, а вала ти на овоме…
Код тих речи сви са задовољством, пуни среће погледаше у сређено жито. Пера се прекрсти два-три пута, заглади брке и каже, а у исто време остали.
— Дај, Боже, свако добро сваком раднику… услиши и увесели…
Мишљах бежећи од рада да нађем среће, а срећа само се налази у мучном и тешком раду поштена човека.
Београд, августа 1900.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Божје сузе
Отац седи под тремом, пред кућом, с ћерчицом од четири године. Небо се наоблачило, црни кишни облаци гоне се, оморина; земља сува, испуцала од суше, ожеднела очекује ма и кап воде; живина се склања у сувоту, осећа да ће бити јаке кише. Дете упрло очице, па бојажљиво посматра све око себе, гледа облаке, предосећа промену времена и приљубљује се уз оца. Загрме, и гром страховито одјекну. Дете заплака уплашено и зари своју плавокосу главицу оцу у крило. Отац га умири и охрабри, и дете са страхом, кроз сузе, гледаше даље у мутне облаке, а кад наново загрме силно, страховито, дете опет зари главицу оцу у крило и бојажљиво протепа:
— Бóга!
— Бога, сине!
Дете мало подиже главицу и упре поглед у мутно, облачно небо. Киша лину у млазевима. Замириса земља. Дете поче слободније гледати. Загледа се у оца и, мислећи на грмљавину, упита:
— Оно Бога кара?!
— Бога кара!
— Љути се?
— Љути.
— Је ли, тата, људи су неваљали, па се Бога љути?
— Јесте.
— А што га љуте? Они нису добри.
Отац ништа не одговори.
Дете упре поглед бојажљив, замишљен, у млазеве кише, па упита кроз плач, с напућеним усташцима:
— Плаче Бога?
— Плаче.
— А што га љуте, па сирома Бога плаче; је ли, тата?
Отац се замисли; не одговори нипгга.
И отац и дете, ћутећи, пригрљени, гледаху како киша пада.
*
Бога плаче, расрдио се на неваљале, искварене људе и сузе гњева божјега падају на грешну земљу, и, гле, од тих суза гњева његова бујају усеви и грешним људима добра доносе, добра неизмерна.
О, колико ли само добра доноси осмех преблагог Бога!?
Оригинална илустрација уз приповетку из књиге „Три приче за омладину“ из 1903. године. Аутор непознат.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Радоје Домановић 