Шуле (слика са села)

— Треба га протерати, покварен је, лопов, разбојник! Што се то трпи у нашој општини?! Докле ћемо? Треба, вала, тај Шуле за врат да нам узјаши!

Оваке речи нису се само од једног домаћина у селу чуле у једној прилици. Сваки бољи домаћин имао је прилике да по сто пута ову познату песму отпева пред општинском судницом.

— Е, вала је, истина, брука! — додају остали, као дубоко замишљени и са неком врстом уздаха.

— Па шта је сад опет урадио? …

— О, брате, шта ће се с тим чудом?! … — пита кмет озбиљно, тупим гласом.

— „Шта је урадио? Шта је урадио?!“ Како то питаш, брате?! Тако може и моја стрина да кметује. Не знаш Шула? … Е, није, вала, озидао нову чколу, но украо Пајићу најбоље јагње… Е, па, брате, ако то тако иде, онда нек се зна да радимо за тога Шула, па то ти је… Ја, чуди се човек: „Шта је урадио?!“ — цикну Никодије, један од најимућнијих у целој околини, а на крају говора пљуну срдито далеко од себе, и баци штап на земљу.

— А што га ниси ти протерао кад си кметовао?! Што ниси кад знаш ’вако да причаш?! — одврати кмет још љутитије.

— Нисам, ниси га ти дао!

— А ти си га лани бранио!

— Лани је био љуцки.

— Љуцки што вама двојици није ништа ове године украо, вели Пајић, али, брате, не може да се трпи више. Што је много, много! …

— Онда да га протерамо — вели кмет.

— Да га протерамо — чу се са свију страна.

— Е, вала, знате шта је. То је пизма на мене. Сад кад служи код мене, онда ’ајд протеруј, а ко зна да л’ је Пајићу он украо јагње. Ја нисам приметио да је где врднуо док је код мене — заузе се неки Никола, код кога је Шуле служио.

— Е, брате Никола, не може тако. Лани га брани Пајић, кад је код њега био, ономлани ја, а сад ти, и тако откако ја знам тог Шула, он редом краде од свију.

— А што да га почнете јурити сад прво кад је код мене? — љути се Никола.

И тако се мало-помало отвори читава свађа између грађана. Једни држе страну Николи, једни хоће Шула да протерају.

Петнаест година је тако увек на дневном реду то Шулино питање, и никад да се оконча.

Једном су били озбиљно одлучили да се протера, па се покајали. Научили некако људи на њега, па то је све.

А њега и не може човек да мрзи. Повисок, витак, главе омалене, шиљасте, наврх које је и лети и зими забачен фесић, који, готово, више стоји на врату и затиљку. Испод фесића стрчи у бичевима плава коса и неуредно пада по челу. Обрва готово и нема. С једне стране има нешто мало, а место друге је ожиљак. Изгорео је некако кад је као мали пао на црепуљу. Испод тог крупног ожиљка, што захвата и чело с читава два прста, сијају два зеленкастожута ока, покретљивија од магнетске игле. Вечито је насмејан и виде му се бели као снег зуби, о којима се причају читаве популарне бајке „гризе Шуле стакло зубима“, „савије гвоз’ ка’ прс’ дебео“ итд.

Свађа у највећем јеку:

— А, ’оћеш да браниш лопова? — цичи Никодије.

— Крао си с њим заједно, мрсак вам очин!

Умало па да дође до гушања.

Док тек тресну нешто, као да је пао човек с грма. Сви се пренуше и окретоше, а то Шуле прескочио из Мијиног шљивара општински плот, па се зацерека и узе мигати раменима.

— Прескочи га? …

— Ама, зар прескочи, побогу брате?!

— Их, да зла брава, закон му његов! — чуди се и Никодије.

— Да бог сачува! … — чуде се сви запрепашћено, а види се како се еимпатије према Шулу повратише.

Кад се већ довољно ишчудише, рећи ће кмет достојанствено, строго:

— Оди-дер, Шуле!

Шуле приљуби руке уз бутине, исправи главу, и по војнички домаршира до кмета и салутира хитро, лако.

— Е, мани га! — шапћу једни.

— Да не краде, убио га Господ, вредео би Цариграда! — додају други.

— Е, бржи је од најбољег коња!

— Каки коњ, ако не стигне зеца на брзац — убио ме бог! — опет ће трећи. Сви га некако и с љубављу и са завишћу гледе.

— Ти си, Шуле, украо ноћас Пајићево јагње и појео га с Тозом и Кеном у Међицама, а кожу сте обесили о Маркову качару.

Шуле се брзо окрете око себе, намигну на неке и накељи се мало, па се намрштено обрати Пајићу:

— Ко ти је појео јагње, ’ча-Павле?

— Вала, Шуле, није ни министер, ни начелник дошао у село да украде Пајићу јагње, но то се зна чија су посла! — вели Пајић љутито.

— Добро ’ча-Павле, кајаћеш се што ме нападаш — вели Шуле, па се опет крадом накељи и намигну на неке.

Многи су се и прибојавали Шула, јер њему тако дође па дуне некуд у свет. Нема га по неколико месеци, па тек изненада трапи у село. А сви су се више бојали кад није ту него кад је међу њима. Држали су да много може: и хитар и млад (у ово време тек му је било двадесет и девет година).

— Пајић чувао то јагње за госте. И таман сутра му долазе, а Шуле га покрцка с Тозом! — нашали се неко.

Шуле се насмеја, али се брзо уозбиљи и намршти, па се прекрсти:

— Нисам, овога ми крста, не прекрстио се, а зна ’ча-Никола да сам сву ноћ био код куће.

— Је л’ дебело, Шуле, закон му његов? А? … — упита један и засмеја се.

— Е, вала, мислим у сам се лој саздало — додаје други и намигну на Никодија, а главом показује на Пајића.

— Их, што је Шуле сладио ноћас ка’ бег, а Пајић нек гули проју.

Сви прскоше у смеј, а и Шуле се савио од смеја и једва изговара:

— Нисам, бре, младости ми!

— Дај му полић ракије нек призна.

Из ме’ане преко улице донесе неко полић и пружи Шулу.

— Немо’ бре! — мршти се као Шуле и гура га лактом, а овамо пљеште устима и прави такав израз, чим завара кмету очи, као да би хтео рећи: „Јао, дај-де га овамо!“

Кмет то приметио, па му се допало.

— Попи’, попи’! — вели му.

Шуле узе стакло, прекрсти се брзо неколико пута, помилова га, шкљоцну на њега зубима и обзину грлић два-три пута, па га метну крај срца и узвикну: „Злато моје!“ Затим стаде мигати раменима и ишчуђавати се:

— Ух, колицно је, веру му његову!

Све да се поваља од смеја.

— То јагњетина тера на жеђ! — вичу многи.

Опет се смеј разлеже, па и Пајић се насмеја, који је дотле седео намрштен и пљуцкао од неке досаде.

— ’Ајде, бре, Шуле ’итар си, тркни дол’ до цркве, те зовни попа — вели кмет.

Шуле подврисну, подскочи од земље читав метар, и као муња јурну. Прескочи као срндаћ врљике на црквеном забрану, затутња му земља под ногама и разлеже се његов диван, јак глас, те одјекнуше брда:

Хај, да сам газда,
к’о што немам пара…
иујују уууу ух! …

— Ух, побогу, опак ли је!

— Мани га, ка’ ала једна! …

Таман се опет узеше сви чудити и разговарати о Шулу, док он одједном бану преко плота на истом месту, из Мијина шљивара.

— Ене де га, откуд одовуд овај ка’ с неба?!

Шуле подврисну и подскочи.

— Кад, бре, брже облете? Јеси ли ишао, бога ти, чак до цркве и обишао там около ка’ ви’ор?

Шуле се само смеје и мрда раменима.

— Тхе, час ја — ка ласица.

Пред ме’аном га опет почеше частити, па и кмет, и чак Пајић, а једнако му говоре:

— Признај, ‘бре Шуле, славе ти, нећемо ти ништа.

Шуле се смешка, испија, а час мете капу на уво па заигра.

— Е, чудо је, брате, како му ове ноге ’вако раде? — ишчуђавају се сви његовој лакоћи.

Шуле се мало ћевнуо, па ће се тек окренути Никодију, умиљавајући се:

— Дај ми, болан, ’ча-Никодије, једно јагње да га изем.

— Немо’ ми, бре Шуле, мали су ми, вере ми, даћу ти, богами, чим одвркну.

— Не једе Шуле маторо јагње, но ка’ господа дол’ у чаршији, кад је младо, па подебело! — рећи ће један, и сви ударише у смеј.

— Подај му, богами, боље ти је сам, но да ти дигне три! — узе се шалити и Пајић.

— А с Пајићем си, велиш, квит! — шали се кмет.

— С њим квит! Нисам жи’ м’, ’ча-Павле! — вели Шуле и заглади уста, па штрцну пљувачку кроза зубе, а Никодију намигну и прошапута:

— Слатко је било ка’ један шећер, сто му његови’! …

— Готово, мораћу му дати једно — смеје се Никодије.

— ’Оћеш један полић? — пита Шула газда Марко.

— Не помаже ти! — вичу други. — ’Оће да га подмити! Јагње, јагње! Мораш и ти да даш писанију Шулу.

Све да се поваља од смеја.

Кад дођоше, Шуле скочи преко једне врзине, подврисну и изгуби се у забрану, а разлеже се његова силна звонка песма:

С вечер сјала сјајна месечина,
обасјала зелену ливаду

Застали сви, па слушају.

— Е, алал нек му је оно ноћашње јагње! — узвикну Пајић одушевљен песмом.

— Море, кад ми запева негде, опростио би’ му, чини ми се, око да ми је извадио.

*

Није прошло од то доба ни месец дана, а Шуле се негде, по свом обичају, изгубио. Нигде га нема, нити ко зна где је. Жале га сви, и некако им необично без њега.

— Е жао ми га, гада му поганог, ка’ да ми је брат отишао! — чуло би се често кад би се повела реч о Шулу.

Пола године по његовом одласку стиже акт од начелника среза неког у београдском округу, у коме се вели како је неки Милован Степановић — Шуле (ретко му који знао имена) притворен због сумње што је на њега пала због неке крађе.

Милован се позива на Никодија Милосављевића, Николу Пајића, Марка Томића и Николу Весића, мештане села К…, где је и сам рођен и живео, који га познају да је владања добра и да ни за шта није никад кажњен, ни осумњичен.

— Шулова посла! — вели кмет.

— Е, није му то наша ова јаруга, но приапсе браћа.

— Жао ми га, гада! — вели Пајић.

— Жао га и мени, ал’ ето ти оно његово опет тера.

— Па шта ћемо?

— Да га избавимо несрећника, наш је опет, убио га бог и кад се таки саздао!

— И он сирома’ у туђем свету, па се опет свија овуда око нас — рећи ће Пајић.

— Наш је опет, куда ће од нас. Своје место, па своје, ком ће кукавац другом.

И општина изда уверење начелнику среза…

Суд ове општине уверава сваку надлежну власт које се тицало буде знати, а нарочито начелника среза … у вези акта истог среза № 4210 од месеца … год. 1896, да је Милован Степановић, који је био житељ ове општине, у свему владања примерна био и у свему поштен, за што тврди суд ове општине својим печатом.

Председник суда Митар Тошић

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.