Tag Archive | Smrt

Сасушен лист

Ich weiß nicht was soll es bedeuten,
Da ich so traurig bin;
Ein Märchen aus alten Zeiten,
Das kommt mir nicht aus dem Sinn.[1]
Heine

Прелиставајући Хајнеову Књигу песама, из које увек када мноме овлада суморност по штогод прочитам, наиђем на један сасушен лист остављен мојом руком међу листове те књиге. Тај листић је у мени одмах пробудио успомену на тебе, јер он је тврдо скопчан са твојим именом. Тај сасушени листић од лаворике као да ми одједанпут забрани да читам даље и ја се и нехотице упустих у размишљање.

Било је јутро у половини последњег месеца зиме. Снег је густо падао и засипао очи да се није ништа могло видети од њега. Јак, хладан ветар обесно се заигравао и дизао снег са земље на супрот ономе што је из облака падао.

Тог јутра сам испраћао тебе која си већ била спремна и полазила на пут, далек, недогледан пут са кога се још нико није вратио. Поред мртвачких кола, на којима је био мали, узан сандук, обојен крем бојом, ишао сам са осталим пратиоцима и ја, погружен и потонуно у мисли, у сећања на тебе…

…Сећао сам се једног зимског вечера, ускоро по нашем упознавању, кад смо сами стајали на доксату куће твога оца. Била је ведра, хладна зимска ноћ. Снег, који је тек пре једног сата престао падати, нападао је доста високо. Под нама се белила снегом преплављена земља. Оголело дрвеће као окречено тужно је савијало своје гране под тежином свога белог покривача. Кровови се нису могли распознати. Њихова белина изједначавала се са белином земље. Мало подаље пред нама се уздизала стрма коса белим застрта. Чиста бела светлост месеца и звезда одбијала се од овог снежног огледала и чинила да и небо изгледа бело. На овој белој пучини није се чуо ниједан глас. Владала је тишина смрти, тишина ноћи.

Ми смо тако жудно гледали ову безграничну, раскошно расуту светлост, као да смо дуго, врло дуго били само у мраку. Ћеретали смо; управо, ја сам ћеретао, а ти си ме слушала осмешкујући се. Иако тек што смо се упознали, ја нисам имао тајне за тебе. Али твој смех није био весео. Штавише, постао је тужан. Твоја сета зарази и мене и ја заћутах. Твоје крупне црне, иначе веселе очи имале су тада у себи нечега меланхоличног, нечега што подсећа на зиму. Црна, на средини главе раздељена коса уоквиривала је твоје нежно лишце, које ми је, ни сам не знам откуд, личило на лице Магдалене Покајнице. Ја сам те страшљиво гледао. Ти ме најпосле узе за руку, привуче себи и унесавши ми се у очи, са сузним погледом рече ми:

— Видите! Mоја душа и моје срце исто су овако пуни пустоши као ова хладна зимска ноћ. Само, ова зимска ноћ је ведра, а моја душа је мрачна. Ја се још тешим њеним особинама, јер нико бар неће прозрети у њу.

У исто време отворише се позади нас сниска врата и на њима се указа твој отац.

— Хајдете у кућу, рече, шта ћете тако доцкан напољу?

Ми се покорисмо ћутећи…

*

… Било је око половине последњег месеца лета. Требало је да први пут отпутујем из места свога рођења. Дошао сам да се опростим с тобом. Седели смо у твојој кући једући зелене шљиве које си ти својом руком убрала. Ја сам се тужио на то што морам одлазити. Ти си се осмехнула са пуно бола и приметила:

— Ох! Ви сте срећни јер ћете бар колико бити слободни. А ја? Ја никад не могу из она четири зида међу које сам по цео дан затворена. Моји родитељи ми никад не дају да се макнем слободна. Њихове строге, пуне претње очи вечито ме прате. Забрањују ми да се дружим, да разговарам са својим најбољим пријатељима. Кад би ме отац видео сад да говорим с вама, ако ме не би отерао одавде, погледао би ме тако да бих ја сама морала отићи… Ох! Да је проклет мој отац! …

— Не, вама није крив ваш отац, већ једино ви сами сте криви том положају вашем — рекох ја глупо-аукторативно… — Ви сте се сами затворили у собу и не излазите никуда.

И дадох се у саветовање као какав глупи апостол.

— Шта! — повика ти запрепашћена. — Дакле тако, и ви нећете да ме појмите? Преварила сам се у вама! … у вама! …

И поток суза просу се низ твоје лице, тако мило и тако лепо… Дуго си плакала и јецала, али то на мене није ни мало утицало. Ја нисам знао у чему те нисам појмио, а нисам ни хтео знати. Ја сам се сатански смешио на твоје сузе обузет неком злурадошћу, неком себичношћу, јер ту међу нама било је и биће које сам ја безгранично љубио и које ми је срећу причињавало својим присуством… Ја сам тада био срећан и нисам се обазирао на туђу несрећу…

Ти си ми на растанку дала бели каранфил који сам ја доцније бацио, јер сам више волео црвену ружу што ми је дала моја љубљена.

О, како сам је љубио!

*

… Било је туробно јесење јутро. Од магле се није могло видети више од три корака око себе. Пролазећи поред твоје куће спазих те у соби како си наслонила чело на прозорско окно и посматрала маглу. Приметивши ме, отворила си прозор. Ја сам пришао да те запитам за здравље јер од неког времена прилично си била болешљива и много си кашљала.

Како сам био пренеражен кад сам изблиза видео: прсти на рукама као тршчице, лице смршало, бледоцрно, земљасто, усне модре, очи, оне некад дивне, ватрене очи, угасле и утонуле у главу!

Чим сам пришао теби, осмехнула си се и запитала:

— Је л’ те да сад врло добро изгледам, не? Сад, на пример, не кашљем много, мало сам у лицу свежија, а и осећам се нешто лакше него пре.

Ја још једном погледах то тужно лице које се на силу правило ведрим, ту густу црну косу, још и сад дељену на средини главе, лабаво везану на потиљку, тако да су власи у нереду падале по челу и лицу, и с усиљеним осмехом одговорих:

— Да, да, сад много боље изгледате; чувајте се за неко време и потпуно ћете оздравити.

Ми обадвоје заћутасмо мало.

— Да ли се сећате оног дана кад сте одлазили у Београд, не? — прекиде ти прва ћутање.

— Сећам се.

— И свега што је тог дана било? — додаде она несигурно.

Ти си сигурно подразумевала своје сузе. Било те је можда стид од њих и волела би да сам их ја заборавио. Али ја никад нећу заборавити те тако искрене сузе, јер најискреније су сузе бола, сопственог бола душе.

— Свега! — одговорих кратко.

— Мислите ли и сад да сте онда имали право, не?

— Па, не мислим да сам имао потпуно право… али збогом сад, затворите прозор да не бисте озебли, јер ће вам сад и најмања хладноћа шкодити.

И брзо побегох безобзирце, посрамљен тим подсећањем на своје свирепство.

То је био и последњи наш разговор. Више те нисам видео.

Од тог дана учинио се читав преокрет у моме животу. Између осталог и моја љубљена, којој сам више веровао него самоме себи, оставила ме је. Био сам потпуно сам, усамљен, растајући се и са последњим пријатељем.

*

Из тих сањарија трже ме глас који ме је нудио да одменим носачицу венца, дивног зеленог венца са лаворовим лишћем.

Зар бих мотао одбити ту последњу, можда и једину услугу теби?

Носећи венац, пала ми је на памет мисао да откинем, да украдем од њега један лист те да га сачувам…

У том тренутку смо били крај гроба у који је требало спустити твоје некад тако дивно тело…

Тужна, ојађена твоја мајка превијала се од болова.

А твој отац, кога си на самртном часу проклињала…

Ја сам дуго стајао крај твога гроба укочен, нем, а сузе су се сливале низ образе као бујица која, дуго задржавана на врху какве стрмени, прокрчи једанпут себи пролаз и стрмоглави се доле.

Готово сваког вечера сам походио твој гроб. Чим су први пупољци љубичице исклијали из траве, ја сам пожурио да их уберем и однесем теби.

Често сам стајао дуго и непомично поред твога вечног стана, ноћу док ветар клопара малом гробљанском капијом, док разглобљене крстаче на гробовима шкрипућу, док вода испод мене хучећи разбија своје таласе о стене — стајао сам сам и очекивао да се појавиш. Не знам зашто, али сам једнако веровао да ћеш ми се ти једном појавити; желео сам загрлити те и у једном дугом, страсном, грозничавом загрљају сасвим постати твојим и не враћати се више овамо где никога нема, где су ме сви оставили, али сви…

Београд, 1. фебр. 1905.

[1]
Ја не знам шта треба да значи,
та тако тугујем
о некој старинској причи
једнако умујем.
Хајнрих Хајне, „Лорелај“

Певачев Ускрс

Он је у овоме месту где сада живи тек од пре три месеца. Никоме није причао откуда је дошао, а без сумње га нико за порекло није ни питао. Уосталом, ко ће га и питати? Он лепо пева и удара у тамбуру, а то је главно. Весело друштво се искупи и зове Перу. Тамбура зазвечи, а он запева, рецимо: „Од севдаха горег јада нема, ал’ севдах се са севдахом вида!“ или ма шта тако, и коме би онда крај вина и такве песме пало на ум да припита Перу одакле је и што је амо дошао.

Не верујем да би и теби, читаоче, стало било до његова порекла, па чак и до ове моје приче, само кад би чуо звук његове тамбуре и онај његов и сладак и силан глас. Та кад он запева коју песму што у срце дира, заборавиш и сам ко си и шта си, већ се сав предаш звуцима, који те опијају, час слатком тугом и чежњом, час бујном веселошћу, те се душа, устрептала, опијена од таква осећања, предаје валима звука на милост и немилост да је носе собом куда хоће.

Е, али кад њега нема да запева, онда можете допустити да бар ја о њему причам.

Није он случајно дошао у ово место, где га нико није познавао. То је тако морало бити. Пера је син доста имућних родитеља, без којих остаде још у осамнаестој својој години. Кад је постао пунолетан, ожени се, прими наслеђе и отпочне трговати. Он млад, наиван, невешт, добра срца и поверљив према сваком, а друштво рђаво, те злоупотреби те његове добре стране, и онда није никакво чудо што му се, кад је узео тридесету годину, продало све за дуг, а он остао сиромашак са женом и четворо ситне деце. Пријатељи и познаници га напустише и он бејаше остављен себи самом.

Заната никаква није знао, а породицу је требало хранити. Једино што је могао и умео, то је да вешто удара у тамбуру и лепо пева. Недаће живота уплетоше јад и тугу у његов, иначе ведар и весео дух, а баш та туга, чиста и искрена, даваше необичне дражи гласу његову.

И он остави место свога рођења и пође у свет, да тугом својом људе весели. Неколико година већ живи од те горке зараде, идући тако по местима где га нико не познаје.

Па ипак је храбро сносио своју тешку судбу; певајући другима, предавао се и сам песми свом душом, те за часак заборави све јаде. Жив човек се на све навикне, па и он је навикао да с мало буде задовољан, а зарађивао је то мало, колико му је за живот потребно. Кад он не би могао зарадити, жена је његова шила рубље богатијима, те зарадила она.

Али пре месец дана разболи му се жена. Ономад се тек она предигла, а занеможе дете. Имао је чак нешто мало упггеђена новца, и то све оде за лекове при жениној болести. Већ је неколико дана како није могао ништа зарадити. Једино још што је хлеб од пекара добивао на веру.

Осванула Велика субота, а он целе ноћи није тренуо. Била је будна и жена, али су проговорили једва неколико речи. Седели су у мраку, уз постељу болесна детета, које је стењало, јечало и покаткад мљацкало уснама.

Исток већ подбељује, а у соби се почеше назирати нејасне контуре предмета. И они тако назреше у полутами једно друго, и задрхта свако од својих црних слутња и мисли. Напољу сипи тиха, пролетња киша; петлови лупом крила и кукурекањем објављују зору. На улици се већ поче разлегати жагор и блејање јагањаца што их сељаци догоне на продају. Прозори суседног стана осветљени и кроз намакнуте завесе виде се сенке: час промакне рука, час глава, час цео труп. Све ово као да Пери наговештаваше неку несрећу, као да му потврђиваше бедно и мучно стање његово. Тако му се чинило.

Блејање јагањаца постајаше све јаче, а жагор и врева на улици све већа и већа.

— Купују јагњад. Данас ће сваки купити јагње! — помисли у себи и мисли га одведоше у прошлост, у дом родитељски.

Он је лежао у постељи у то доба и гледао кроз отворена врата у кујну, где мајка према свећи меси колаче. Као да је гледао њезино благо, пуначко лице, забрађено морастом шамијом; пред очима му је био сваки њен покрет. Врата се споља отворе, а улази отац и прича како је добро јагње купио, а он скочи с постеље и журно се облачи, и истрчи напоље да милује јагу и да одбира из велике корпе најлепша и најјача јаја за туцање.

Болесно дете јекну и поче мљецкати уснама, а жена некако тупо и очајнички уздахну. Перу то трже из снова и на душу му паде тежак терет. Осети да је сад отац и да он треба својој деци да припреми радости које он дететом уживаше.

Железнички воз писну на станици, која је ту у близини, а затим се чу оно монотоно хучање и клопарање. Пера чисто зажеле да некуд бега далеко, далеко —можда у прошлост своју.

Дете опет јекну и поче кроз плач бунцати:

— Мајко, Милан узео моје шарено јаје! …

— Ћути, благо мајци; мајка ће теби друго дати — рече жена да би умирила дете. Пољуби га, а сузе покапаше врело детиње чело.

— Бедно сироче моје! — прошапута Пера, и у том тренутку се опет сети свога детињства и својих радости тих дана, својих родитеља: сети се како је и сам припремао за тај дан док је имућан био, и на душу му паде таква тежина као никад дотле. Једва је дисао, челом му избио зној, уста засушила; непгго га под грлом дави, груди празне, а низ образе се скотрља неколико суза.

Из суседног стана чује се лупарање и шкрипање врата, затим одмерено лупање као да се размесује тесто, па онда звека тепсија…

Болесно дете опет поче плакати. Почеше се будити и остала деца.

— Данас се мора наћи новац — цикну жена кроз плач, љутита, а и сама не би знала рећи на кога.

И Пери се заиста учини како се може наћи, само ако се потруди. Љутио се на себе што већ није отишао некуд, него „дангуби ту скрштених руку“.

Пође од куће готово с чврстим уверењем да ће моћи много учинити.

Ишао је улицама, а и сам не зна куда, па ипак на души као да осећаше лакше, „јер се труди“ не би ли намерио какву прилику, а да га питате какву прилику то мисли, то вам ни сам не би умео рећи.

На све стране, куда год се окренете, видите журбу и припрему за сутрашњи велики празник. Понегде већ све спремно, само још каква жена, повезана шамијом, брише прозоре; негде ствари изнете у двориште, а соба још ономад окречена, па сад перу патос; овде, опет, из куће чујете како лупа тучак у металној ступици — то се туца шећер или ораси; онде, опет, осетите мирис пржене каве; прекопута у другој кући видите како се врата отворе и изиђе дечко с тепсијом колача, а за њим се помоли домаћица са засуканим лактовима и изговори: „Нека не прегори као оно прве!“ У неком дворишту, опет, видите како се искупила деца, ла гледају како се дере јагње. Свуда се осећа мирис варзила и чисто гледате како се деца окупила око мајке, па гледају како она шара јаја ћезапом и већ се за свако погађају чије ће бити.

На улици је тек прави метеж. На све стране блеје јагањци. Око сваког стада окупљено по двадесет-тридесет купаца. Ту се виче, ценка, алали, теслими. Куд се окренете, сретнете некога што носи јагње на леђима или у наручју, неки буренце с вином, неки корпу пуну ствари, шегрти проносе нове ципеле и одело. Трговине пуне: једни улазе други излазе, а сваки носи под пазухом какву приновљену ствар, завијену у хартију, и жури кући да проба како ће му стајати. Људи који су свршили посла седе пред каванама, срчу каву и разговарају какво је ко јагње купио и какво је вино набавио; удешавају унапред распоред провођења, а с лица им читате неку необичну срећу и задовољство.

Куд год погледате, све је другачије. Па и у каванама настала нека промена. И ту се бришу прозори, пере патос, износе столови, те гости седе напољу, или у каквој соби која је раније опрана. И нико се не љути; сваки још у овим променама налази неку необичну драж. Чак и ’ча-Тодор, стари бакалин, кога иначе увек видите пред дућаном где погнут и намрштен ћути и претура бројанице у рукама, оставио да млађи продају у дућану, а он, преко обичаја, сео пред кавану, поручио каву и, што је најчудноватије, отпочео причати неке своје обешењаклуке из младости, а сваки који га познаје радних дана мислио би да је тај заборавио и да говори, а камоли да се нашали. Е, али овакви дани преобразе човека.

А баш овакви дани, кад је све весело, теже падају ономе коме се у души јади свили, као сиротом Пери.

Он је непрестано врљао улипама. Гледао је све око себе као по каквој дужности, а та га је олшта радост све више жалостила и управо вређала, мучила. Једаред се умешао и тамо где купују јагњад, па гледао како други купују. Ту му паде на ум како га је дете питало:

— Кад ћемо ми да купимо малу јагу? — и осети како му лопта стаде под грлом, а на очи му се сузе саме отимају, учини му се као да сви у њега гледају, знају да нема новаца, а да је некад био имућан, богат човек. па му се смеју, и стид га обузе. Читавих неколико минута стајао је тако оборене главе, не смејући нигде погледати, а потом се крадом измаче из гомиле и чисто одахну душом.

С времена на време опет срео би га неко па га сав срећан запита:

— ’Оћемо ли сутра једну да викнемо? …

— Како сам остао без пара, ја бих и сад, само да добијем који грош! — одговорио је Пера неким промуклим, тупим гласом.

— Ха, ха, ха! … Шта велиш, данас би још… ха, ха, ха! … Е, Перо, Перо… ха, ха, ха! … шта вели, данас би још! — изговарао је тај задовољно (продужив даље своју шетњу) кроз смех, којим се нарочито смеју људи који се реше да у извесним приликама буду весели и безбрижни, па се смеју свему. Он на сваки начин није разумео Перине речи.

Тако је Пера провео цео дан. Кући није смео ићи, јер му се све чинило да ће пропустити какву добру прилику која би му помогла да се спасе тог тешког положаја.

И поче се спуштати вече. Људи се журе кући, жагор дневни се стишава. Кроз сумрак се види још како измичу задоцнели сељаци. Једни терају заостале овце, с којима јагњад дотераше, а понеки опет на коњу прокаска, носећи пуне бисаге ствари, хитајући радосно кући. Чује се бат коњских копита и тужно блејање оваца које остадоше без својих сисанаца, те их блејањем траже.

„Како и овца тужи за својим породом!“ — помисли Пера и сети се свога болесног детета, па му се срце стеже од бола, а у очима се завртеше сузе. — „И што тражим ја, шта ми треба? Нека бог да да само дете остане живо. Зар ми је до провода, а оно готово на смрти? Ето, како и овца чак жали за својим „дететом“ — мишљаше даље, и одједном се окрете, те готово трчећи пође кући.

„Можда је дете умрло!“ — кресну му мисао кроз главу, и он пред очима гледаше своје бледо мртво дете, жену где се грува у груди и чупа расплетене косе, а осталу децу, ритаву и гладну, уплакану, где се шћућурила у углу собе, а соба мрачна, само се једва назиру предмети према месечеву одсјају. При тој помисли застаде, осети као да га неко удари ножем у срце. Малакса, клону, ноге му клецнуше, грло се запекло, чело хладно, нека га језа прође целим телом, и он се стресе.

Прозори на становима осветљени. Он гледа опет како промичу сенке: час мала детиња прилика, час велика људска, час само рука, час по две-три дечје главице, час женска повезана глава.

„Све је то срећно и задовољно“ — помисли, па не само нгго види сенке већ му се учини као да чује смех, шалу, радосне разговоре; као да слуша како деца запиткују матер час ово час оно: и када ће се сванути, и хоће ли обући ново одело, и колико ће јаја добити, и хоће ли чим се сване јести колача и гледати како се пече јагње на лози? Ту се и нехотице пренесе мислима у своје детињство и све оне радости, сви утисци, свака ситница, свака реч његова и његових родитеља оживе му у памети. Поред тако лепе слике из прошлости стајала је бедна, страшна слика садашњости. Он је окретао главу од ње, плашио се, желео да је одагна, па да саму прошлост гледа, али, као у инат, она постајаше све јаснија и јаснија, а слика прошлости све блеђа и блеђа. Остаде опет пред очима само слика горке садашњости, а она из прошлости повлачи се све више и више док се не изгуби у даљини и једва се види као каква тамна пега, која постајаше све већа и већа, примицаше се све ближе и ближе. Пера се загледа тамо, а неки његови стари познаници као да се помолише отуд и злобно засмејаше, вичући: ,,Трчи кући, несретниче, дете ти је на умору! Што бленеш ту по улицама као лудак?“ И Пера се чисто трже од тог гадног смеха и опет пожури кући. Мало помало, па се мисли опет заплетоше, прошлост се обнови и туга јаче слеже на душу. Бојао се да оде кући: осећаше да не може поднети сву тежину страшне јаве, тим горе што та страхота пада баш уочи Ускрса, дана за који су везане толике успомене радости, среће и задовољства.

Болест детиња пошла је нагоре. У сумрачној соби затекао је жену где горко јеца, више болесног детета, које је у сну јаукало, шкрипало зубићима, грчило се и бунцало нешто брзо, неразумљиво. Најмање дете је заспало уплакано и уздисало је у сну после многог плача за новом хаљиницом (као што је видело у суседове девојчице) и шареним јајетом, па најзад и за вечером; два старија мушкарчића су будна и седела крај ногу болесне сестрице плачући у глас, што је допуњавало материно јецање.

Месечеви зраци, што се пробијају кроз расцветану брескву пред прозором, шарају местимично сумрачну собу и дају још тужнији израз ове бедне слике породичне.

У зору забрујаше звуци црквених звона и објавише вернима Васкрсење Христово. Деца су још спавала. Најстарији мушкарчић се нешто смејао у сну, а болно дете, уморено болом, стење и тешко дише, а уз њега седе родитељи као два кипа: неми, без живота, без израза. На звуке звона трже се жена, устаде с постеље и, обрнув се истоку, откуд се и сунце рађало, клече према прозору, склопљене руке и поглед подиже небу, и стаде тихо шапутати молитву. Одблесак румене зоре озарава јој бледо, увело лице. Утом тренутку је изгледала као светитељка.

Сврши молитву, и умирена, чисто освежена, прекрсти се неколико пута, устаде и, с пуно уверења да је сад болном детету лакше, приђе његовој постељи, пољуби га и зали тешким сузама, па прошапута:

— Боже, не тражим ништа више, али бар на данашњи дан, када изобилно дајеш срећу свима, помози овом болесном детету! … Боже, молим ти се, опрости све грехе и нама беднима… — После тих речи опет се прекрсти, а сузе јој се сливају низ образе.

Њена молитва као да освежи и Перу, те чисто оживе као из мртвих, прекрсти се, и сам прошапута: „Боже, ти ме не заборави!“

Сунце је изгрејало и чисто злати природу и увеличава општу радост васкрса Христова. На улицама већ настала граја, трчкарање и усклици дечји и радосни поздрави срећних људи:

— Христос васкресе! …

— Бог је добар! — рече жена, некако умирена својом искреном молитвом. — Он ће и на нас погледати… Данас је свуда радост и весеље, моћи ћеш зарадити коју пару, па ће Бог дати да и дете оздрави!

Пера се трже од тих њених речи. Он је био утонуо у своје мисли. Пред очима су му се опет ређале слике из доба срећна детињства, а крај њих тужне слике садашњости — ледена, ужасна јава. Он се баш сећао како је дететом у то доба био срећан уз родитеље, трчкарао час тамо, час амо: гледао како се пече јагње, довикивао свог суседа Микицу да се туцају, загледао радосно ново одело и бројао новац што му отац дао да пије на сабору код цркве лимунаду и да купује шећерлеме. Утом, тек, пред кућом засвирају свирачи и он истрчи из куће, а још се мноштво деце искупи око тарабе. Мати његова изиђе и изнесе ракије, вина, меса, колача и да свирачима, па онда свакоме још шарено јаје, а отац им да новаца.

Ето, из таквих га успомена прекиде жена својим речима, те се трже, и загушеним гласом, којим говори онај што се уздржава да не заплаче и гласно зајеца, једва изговори:

— Могу! …

Дете је све теже и теже дисало. Пера се опет прекрсти, приђе дувару где је вешао тамбуру, узе је у руке и метну под пазухо, па ћутке отвори врата и изиђе из собе. Суза се скотрља низ његове образе. Свеж дах пролетњег јутра задахну га, и он се прибра, утре сузе и у себи промрмља:

— Па то ми је посао, а и морам радити за своју породицу.

Кад се појавио у каваии, весела момчадија дочека га усклицима. За столом је седело неколико младића. Ручали су, па пију вино, куцају се чашама и певуше тихо.

Наместише и Перу међу се, примакоше уза њ вина, меса, јаја и колача „да се најпре поткрепи, па да викне једну својски“.

Пера узе један комад меса, метну га у уста, али га не могаше прогутати. Нешто му стегло грло, па му све залогај враћа натраг.

— Зар ја да једем овако изобилно свега, а они тамо ни хлеба немају код куће! — кресну му мисао кроз главу и пред очима му се указа бедна слика његове породице.

— Једи, море; пиј то вино! … Хоћеш ли ракије? … Келнер, дај му шта хоће! — вичу расположени бећари.

Затим опет укрстише чаше.

— У њено здравље! — викну један, дирајући свог друга за неку његову драгану.

Разлеже се гласан смех. Испише чаше наискап.

— Викни ону: „Од севдаха горег јада нема!“ … — виче један — не, не, него ону: „Авај, драги, што ми већ не дођеш!” … — Остави њега, нека пева шта хоће, јер тада најбоље пева — предлаже трећи.

Пери донеше ракију. Тражио је, иако је никад није пио. Испи три-четири чашице на душак, да би се поткрепио за песму. Мора се зарадити.

Удари у жице, звуци тихо забрујаше.

— Немој то, немој то! … Деде весело нешто, или нешто севдалијски! …

Почеше се погађати шта да се пева и сложише се да запева:

Нешто ми се Травник замаглио…

Опет јекну тамбура. Чаше се укрстише, громки усклици проломише ме’ану и свак с нестрпљењем очекиваше песму. Пера је ударао у тамбуру, али гласа не могаше пустити. Грло му суво и као задављено неком лоптом, која га гуши.

— Певај ваздан! … Пеееваааај! …

— Мора се зарадити! … — помисли Пера у себи, пред очима му се опет указа слика бедне породице његове, а при том му живци задрхташе од нестрпљења када ће је обрадовати заслуженим новцем. То му даде снаге, напреже се и пусти глас, који бејаше туп, загушљив, плачан, једва се чуо …

— А, Перо, зар тако?! … Не ваљааа… Бољееее… Покварио се Пера… Не уме да пева — почеше правити примедбе једни…

„Можда већ умире сироче, а ја певам!“ — кресну му мисао кроз главу.

— Друго нешто, брзо, весело! … вичу други. Међутим, Перин глас постајаше све тупљи, загушљивији, личаше пре на стењање, него на песму.

Сви га погледаше, а он у лицу бледомодар, усне му дрхте, очи засузиле, а под грлом му игра. Сви заћуташе. Настаде чудна тишина, која на Перу још горе утицаше.

Рука му клону, последњи акорди изгубише се у чудној тишини, глава му паде на груди, крупне сузе линуше низ образе.

Пера се загуши од плача и тешко зајеца.

Београд, 9. априла 1899.

Ја сам Србин (2/2)

(Претходни део)

III

Драгутин је с Аном прешао у Сентомаш. У његовој души бејаше јасно само осећање силне љубави према Ани, а то осећање засењаваше све друго. Осећаше се као у неком лепом чаробном сну, као да је јунак оних фантастичних прича што их је дететом још слушао од мајке у дуге зимске ноћи лежећи у постељи.

Мајка му прича, а машта његова ствара још јаче и разрађује чудне бајке о змају и царевој кћери, у чему му зврјање материног вретена, пуцкарање дрва у пећи и хркање његове сестрице чисто помагаше да себе боље замисли у улози каквог сиромашног чобанина, који се бори, негде у неком чудном, надземаљском пределу, са силним змајем да отме цареву кћер… Уморне детиње очице се склапају, а машта га даље и даље води кроз чаробни свет и баште у којима расте дрвеће са дијамантским плодовима, где налази девојку и — постаје царев зет. Мајчино вретено и даље зврји, дрва у пећи заносно пуцкарају, а преко његовог свежег детињег лица превукао се осмех среће и блаженства. Он већ спава и снева срећне снове, снове који су само младости дани.

Тако га отприлике и сада срећа љубави успавала, те сањаше пун блаженства и онда када се у католичкој цркви венчаваше са Аном.

У том тренутку, у том сну пред блеском будуће среће и помисли да ће Ана бити његова, чудновато је да се, с времена на време, појављиваху контуре тамне и нејасне његових родитеља, мале црквице у селу његову; учини му се да као кадшто чује звук звона, попин глас у црквици, угледа Драгу како се помаља иза олтара и прети му прстом, а родитељи плачу и гледају га прекорно, чудно, презриво. Он се чисто чуди шта све то значи, то га за часак узнемири, али те тамне слике ишчезну, срећа опет заблиста, а срце с нестрпљењем закуца, па се оне тужне слике појаве пред очима и чисто чује и глас родитеља који га озбиљно и хладно питају: „Шта чиниш то, ти си грешан?“ Па онда види силан свет што се скупља око оне малене црквице у селу, па га сви гледе некако презриво хладно, па опет плачан, тужан лик Драгин… и… и… Али, забога, то је сан само… Тако се њему чињаше.

Венчао се, дакле, са Аном у католичкој цркви.

*

Живео је ту заједно у једном стану са мајстор-Имром и целом његовом породицом.

Мајстор-Имра је радио и даље свој коларски занат у истом дућану у коме бејаше и пре селења свога у Србију. Старе другове и познанике своје, које бејаше оставио, затече опет, а зарада му не бејаше мања него у Србији, те се и он и жена његова осећаху задовољнији, а тако исто и Ана. Сем тога, имађаху зета коме предстоји велико наслеђе богата оца, те то чињаше да су спокојније и чаробније гледали на будућност. На рачун тога наслеђа Имра се поче и задуживати да би што боље угодио Драгутину, и да га што јаче привеже за се и своју породицу.

Драгутин је уз Ану срећно провео прве месеце свога брачног живота. Њему се допаде нов начин живота, нова околина и друштво у које паде. Можда само зато што му љубав наспрам Ане, уз коју бејаше, чињаше све лепим и чаробним. Он брзо научи мађарски говор, па му и то ласкаше и цењаше себе много више. Понекипут би се сетио својих родитеља, свога места и старога друштва, па му се лице за часак превуче сетом и мисао утоне у прошлост. То би бивало кад се усами. Али појава Анина, њен осмех и страстан загрљај разагнали би одмах и најмањи облачак туге са чела његова. Место сете и замишљености лице му засија срећом, а душу обузме врела љубавна страст. Час му опет сав тај њихов нови живот изгледаше као леп, чаробан сан у коме је слатко сањао и чињаше му се да у његовој власти стоји да се разбуди кадгод хоће, а чим се разбуди, да ће бити све као што је и било. Отприлике ето тако он мишљаше, а никад не мишљаше дубље о свему што ради.

Брзо му протече читава година дана таквог живота. Тако брзо, да је он готово и не осети. Све му се чињаше као да је пре неколико дана оставио кућу и да ће је данас-сутра опет видети; да ће се опет наћи у својој постојбини, у своме друштву с којим је одрастао.

*

Кад се испуни година и нешто мало више по његову доласку у Сентомаш Ана му роди сина.

Седео је сам у једној соби одмах до собе у којој је лежала породиља. Обе собе везују врата, која овога пута беху отворена.

Код породиље се искупило неколико жена суседских и разговор се води маџарским говором. Кроз жагор разговора ових жена чује се слабачак танак гласић детињег плача.

,,И ја сам постао отац! То је моје дете… моје! … Хм! …“ — мишљаше Драгутин, и изгледаше му неверица.

„Па зар ћу ја ту оснивати своју породицу? … Зар овде, у овом туђем свету?!“ — И то му све изгледаше неверица, сан, па ипак му туга притиште душу.

Одједном чу речи свога таста и таште. Они маџарским говором теполе детету, унучету своме.

„А мој отац, а моја мајка?!“ — помисли Драгутин. — „Зар то није њихово унуче, њихова радост? …“

„Није!“ — као да му зазвони у ушима глас његових родитеља. Он се сети њих, куће своје, своје сестрице, и сузе му се почеше котрљати низ образе.

„Па зар ја нисам више њихов?! … Где су сада они, да ли ме још воле? … Хоћу ли их икада видети…“

„Никада!“ — опет му неки страшан глас одговараше, а срце се његово стеже од бола…

Сећао се и Драге. Сети се и оног дана кад му је попа читао молитву, па сав уздрхта кад му гари том дође на ум страшна мисао:

,,Ја сада више не идем у цркву, ја сам сада друге вере! … И моје дете је друге вере?! …“ Опет се чу из собе плач детињи, опет му допре до ушију маџарски разговор.

Он леже на кревет и покри лице рукама. Хтеде запушити уши да ништа више не чује. Желео је да све, али све заборави, да се ничега више не сећа. Али, упркос тој његовој жељи, сећање као да постајаше све јаче, све живље, а читави ројеви страшних мисли почеше му кружити кроз главу.

У часу као да зажеле напустити и Ану и дете, које му чак бејаше некако одвратно, па да бежи далеко, далеко: да бежи натраг родитељима, да их изљуби, да плаче пред њима, да моли за опроштај. Али при тој помисли као да се створе пред њиме родитељи, па га гледају хладно, презриво, и он чује њихове страшне речи:

„Одлази, ти си веру погазио, ти си обрукао оца и матер, ти си пригрлио Маџаре место браће своје, ти си славу напустио, ти се не молиш нашем Богу уз нашу икону. Ми смо сина изгубили! Одлази, ти ниси наш! …“

Ова га мисао порази. Натраг, дакле, није могао. Покајничке сузе су обливале његове образе.

Одједном, као да хтеде порећи све то. Покуша да се оправда, да не верује у ту страшну истину.

„Све је лаж! … Ја ћу прихватити славу очеву… Ја ћу се молити Богу уз икону св. Арханђела, ја ћу ипак прослављати крсно име и месити колач славски у дому оца мога… То мора бити, ја то хоћу… Све ово није истина…“

Утом му се учини као да чује онај мили глас материн, којим му певаше песме кад га је још дететом успављивала. Удуби се сав у ту дивну мелодију. Није варка, баш као да лепо чује речи оне омиљене песме мајчине:

Двоје су се замилили млади
У пролеће кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил
Омер момче, Мејрима девојче!

Он слуша ту песму, слуша глас мајчин, мек, благ, мио, осећа чисто дах душе њене и њену меку руку како га милује по врелом челу и као да очекиваше оно мајчино питање, пуно нежне бриге: „Боли ли те глава, чедо моје?“

Одједном му тек опет допреше до ушију маџарске речи и гласић детињи. Опет се збриса свака нада. Јава је то, која му не да будном сањати. Опет клону и очајнички кроз плач прошапута:

— Нема помоћи! Натраг немам куда!

*

Драгутин се нагло поче свестити откад оцем постаде, али, нажалост, увиђаше да све те страшне грехе није лако поправити. Поче га све јаче и јаче тиштати туга за старим друговима, за родитељима, за местом рођења, где га је прво сунце огрејало. Сваким даном постајаше све замишљенији и тужнији.

Доста дуго трајаше у души његовој то доба разочарења и туге. Иако осећаше у себи силну љубав према свему што је српско, ипак избегаваше Србе. Некако га бејаше стид, бојао се да се нађе у њихову друштву. У кући је и даље говорио маџарским језиком, а дружио се више са Маџарима.

Из дана у дан трајаше све то тако, и он као да се поче навикавати на све. Дете је расло, и он га је волео, љубио и тепао му као отац чеду своме.

Тако прође још једна година, и дете већ почело изговарати прве речи и правити прве кораке. Мати га учаше говорити својим језиком, а њему као да све то не бејаше много необично.

На шта се још човек може навикнути.

*

Утом некако доби извешће да су му родитељи помрли и да је он оглашен за наследника очева имања и готовине.

IV

Жалио је искрено и дубоко, па мало-помало опет поче туга престајати. Време заглади све. Живи остају, живот их гони напред, отвара вечито нове наде и нове погледе, које тако брзо наплете на старе јаде, те они зарасту, претрпају се, а пред очима затрепере нове слике, нова срећа за којом јуримо, живимо и надамо се. Такав је живот! …

Тако је било и са Драгутином.

Он постаде одједном богат човек. Поче живети богато, задовољно. Нови кругови познанства отворише се. Он је приман у прве куће у своме месту и околини. Почео је живети вишим животом, као што живи остала богаштина тамошња, и тај му се живот допаде, омили му се. Или, тачније да кажем, бар тако изгледаше.

*

Дани промичу. За првим дететом роди се и друго. Деца расту и напредују. Ана је задовољна, задовољни и родитељи њени. Деца бриге никада и немају, али Драгутину, и поред свег лепог и угодног живота, падне покадшто туга на срце, а мисао блуди по месту његова рођења.

— Шта си се замислио? — упитала би га Ана маџарски.

— Тешко ми нешто; боли ме глава — одговорио би он српским језиком и нехотице, а то би се увек дешавало кад мисли на своје родно место.

Синчић би се његов тада загледао у оца, заинтересују га неразумљиве речи, па се труди да их одмах понови, исто онако као некад Драгутин оне Анине речи.

У таквом случају Драгутин се сети своје матере, свога оца, свога детињства, па му се туга још јаче свије на душу; уздах му се отме из груди и он пољуби дете, па одмах изиђе из куће и тражи друштва да се разгали.

И разгали се. Чудна је душа човекова.

V

Ипак се природа не да тако лако угушити. У последње време поче желети друштва српског, српског говора, и здружи се са неким Марком, који бејаше необично поштен човек и велики Србин, пун родољубног жара српског.

С њим се у кафани састајао, а почео му је и кући одлазити.

Маркова кућа бејаше чисто српска кућа, у којој владаху исти обичаји и готово исти начин живота као и у кући оца Драгутинова.

Деца Маркова су васпитана у чистом српском духу, а жена његова опомињаше много Драгутина на матер његову.

Драгутина обузе стид, срам, а у кући Марковој осећаше се као грешник у светом храму. Чињаше му се као да ће он омаловажити својим присуством светињу тога српског дома.

Жена Маркова нишка у колевци најмлађег, једногодишњег синчића и певуши му тихо песмицу:

Сеја брата на вечеру звала:
’Ајде, брале, да повечерамо…

Драгутин се живо сећаше свога детињства, својих родитеља. Сећао се свију својих другова из детињства, па игара које је тада играо. И најмања ситница оживе у сећању његову. Пред очима му бејаше сваки кутић родитељскога дома, свака стварчица; па затим двориште, па остале зграде, па суседске куће, па свака стаза и стазица — цела околина, па река у којој се купао с друговима, па оне шале, па шума у којој је толико пута тражио тице, па и једно криво дрво које је с друговима јахао, па даље редом пољане у којима се грудвао с друговима и играо „Срба и Турака“. Учини му се као да га све то опкољава, а он дисаше и осећаше онако како је осећао у кући очевој.

„А моја деца?“ — помисли Драгутин испуњен тугом, па уздахну.

Утом Марко зовну најстаријег мушкарчића и рече му да изговори „пред овим чиком“ ону песму што је научио од оца.

Дете започе чистим српским говором и правилним нагласком песму:

Царе Лазо седе за вечеру,
Покрај њега царица Милица…

Драгутин чисто не дисаше од силне пажње.

Дођоше на ред стихови:

Иди сестро на бијелу кулу.
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони Крушевац.
Да ми рече дружина остала:
Гле, страшљивца Бошка Југовића!
Он не смеде на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!

Ове последње речи ударише као отровне стреле у срце Драгутиново. Чело му се набрало, а хладни га зној пробио, у грудима му се стегло, те једва дисаше и као да чу страшне прекоре свију познаника својих:

— А ти си веру напустио.

Уши су му зујале. Згрози се на себе самога, и даље ништа није чуо.

Био је побеђен. И сам зна како је изишао из куће Маркове.

Кад је наишао на врата своје куће, чу дечје гласиће. Отвори врата и уђе унутра, а деца му потрчаше на сусрет питајући га маџарски шта им је донео.

Драгутин само што се не заплака. Никад му пе бејаше тако тешко кад чује своју децу да маџарски говоре.

Од тога доба почео је учити своју децу помало српском језику.

*

На неколико дана после тога, кад бејаше у кући Марковој, падаше и српски Божић.

Драгутин се на Бадњи-дан пробудио много рапије него обично што се буђаше.

И Ана и деца спаваху дубоким сном. Драгутин је лежао у постељи и гледаше кроз прозор. Месечина као дан. Снег се бели по крововима, а на небу трепере звезде. У соби доста видно. Месечеви зраци падају кроз прозоре и одбијају се на једноме делу зида собњег, а јасно одблескују са политираног ормара што стоји ближе прозору.

„Данас је Бадњи-дан, и моја се деца томе не радују!“ — мишљаше Драгутин.

Сад се стаде сећати свога детињства. Будио се он тако исто рано тога дана. Учини му се као да је баш увек бивала тако лепа месечина. Он у топлој постељи лежи будан са сестрицом, а кроз врата што воде за кујну продире светлост упаљене свеће. Из кујне се чује очев и мајчин разговор, чује се како лупају наћве. То мати меси колаче. У мислима је ишао даље. Сећаше се свега шта је тога дана рађено, и свију обичаја и оне силне радости његове. Уношење бадњака, па посипање оца житом из протака, па уношење сламе, па пијукања за мајком.

Увече поседају за сто, па се једе меда, колача, сувих шљива, ораха, и чега још не. Легне да спава и мисли на Божић, замишља како ће тога и тога полазити, како ће ићи с оцем у цркву. И на Божић се дизаше пре зоре. Звона зазвоне у цркви, а он с оцем већ излази из куће и хита цркви. Обукао нове хаљине, отац му метнуо „пару“ у џеп. Тек се развидева. Људи, жене, деца промичу једно поред другог као сенке и хитају сви цркви. Сврши се служба, и онда сваки хита кући. Код куће полажајник, он га вара да му измакне столицу кад седне. Па тек о ручку печеница, па чесница и у њој тражи новац или гранчицу дрена — „Здравље“ …

Е то су биле његове радости.

У том дете прокењка и затражи воде маџарским говором.

Драгутин уздахну тешко, готово више јекну.

„Морам ићи с децом о Божићу до Марка! … Е… али то им мало вреди кад им је мајка Маџарица…“

— Што јечиш? — упита га жена маџарски.

— Остави ме на миру! — викну он српски љутито.

VI

Ускоро настаде страшна четрдесет осма година. Тада се Срби у Сентомашу показаше да су достојни потомци косовских витезова, да их је српска мајка српским млеком задојила и јуначким опасала пасом. Изгибоше многи да вечно живе, на понос рода свога.

Драгутин ни сам не знађаше куда ће и на коју страну. Нити могаше против Срба, нити против Маџара и породице своје, а нарочито тазбине своје.

Бејаше хладан, мрачан дан дубоке јесени.

Једна руља маџарских осветника јурну у кућу његову претећи да ће све под мач ставити што се Маџаром не зове.

— Стој! Ово је маџарска кућа — викну Ана маџарски, и руља застаде.

Настаде за часак тајац.

Драгутин пребледе и задрхти. Погледа Маџаре, и на једном познаде бунду Маркову.

„Он је убијен!“ — сену му мисао кроз главу, па му тек одједном дођоше на ум они стихови што их његов мушкарчић изговараше:

Он не смеде поћи на Косово,
за часни крвцу прољевати.
И за вјеру с браћом умријети!

Крв му узавре, а очи засијаше поносом народним.

,,И ја ћу с Марком за веру умрети“ — опет помисли, а за тим му хиљадама мисли у тренутку прокружише кроз главу.

— Идите, ово је маџарска кућа! — понови опет Ана маџарски.

Деца упиташе мајку такође маџарским језиком: „Кога траже ови људи?“

Драгутин се усправи пун поноса и достојанства. Погледа Маџаре презриво и изговори чистим, јасним гласом српски:

— Удрите, ја сам Србин!

Пушке припуцаше…

*

Одоше Маџари. Драгутин је лежао мртав у крви својој, а са бледог лица мртвог као да одсјајује народни свети понос и блаженство за род умрети.

Са мртвих бледо-модрих усана као да се читају поносне, упорне и узвишене речи:

„Ја сам Србин!“

Београд, 12. јануара 1899.

Из бележака са села (3/4)

(Претходни део)

III
СЕОСКИ ПОГРЕБ…

Чича-Мијаило Томанић био је наш сусед. Мало га се сећам, управо више сам запамтио његов чибук него њега. Трешњев, шарен чибук, ишаран вуницом. Сећам се: кад он дође к нама, седи уз ватру, срче каву, а из уста му се колутају густи колути дима. Ја с чежњом гледам у његов чибук и волео бих га него богзна шта. О, колико сам лепих намера и планова имао с тим чибуком, а изгледало ми је врло лудо што се тако лепа ствар употребљава за пушење, за тако нешто глупо.

Једног јутра, беше у пролеће, уђе у нашу кућу чича-Мијаилов син, Марко, гoлоглав, снужден, назва бога, погледа по нама укућанима и поглед му застаде на мом оцу:

— Дођо’ да ти јавим… — рече, и застаде.

— Да није… — додаде мајка живо, застаде и она и погледа у Марка. Из њеног погледа видео сам да је нешто страшно.

— Умро?! — узвикну отац и удари руком о руку. — Еј, сирома ’ча-Мијаило! Ама је л’ умро?

— Јутрос, сирома’! — додаде после кратког ћутања Марко, а сузе му потекоше. Обриса сузе, па се загледа у ватру на огњишту.

— Сад није ти вајда, па да се убијеш… Божја воља! … Сви ћемо! — теши га мајка.

— Не рађа се више таквих! — вели отац.

— Божја воља! — додаде и Марко.

— Извео је децу на пут, оставио ви је доста, а човек стар… Оно, жалост је, што се каже, човеку за пилетом, а камоли оно што је најближе, отац, али што мора да буде, мора! … Лепа смрт! — рећи ће мајка.

— Ама као да је заспао сирома’. Није се нилек мучио — вели Марко.

— Е, то је лепа смрт! … Не дај боже, као што има… — поче отац.

Марко ма’ну рукама, уздахну, па као за себе изговори:

— У туђини, без иког свога… па… Не дај боже!

— Јесте ли јавили попу? — упита отац.

— Отишао Миливоје (други ’ча-Мијаилов син).

— Вала је лепо оставио! Не бојиш се да се осрамотиш. Имаш, ’вала богу, чим и да га са’раниш, да ти не црвени образ.

— Има, ’вала богу! … Тхе шта ћеш! … Из ове коже у другу не могу! Не дај боже, онако… ал’ ово је од бога! — рече Марко излазећи на врата.

Отац одмах оде за њим.

Док се овај разговор водио, ја сам два-три пута хтео запитати за ’ча-Мијаилов чибук, али не смедох, јер сам осећао да се води доста необичан, чудан разговор. Али мисао о чибуку нисам никако напуштао.

Ушуњам се и ја у ’ча-Мијаилову авлију.

Пуно света. Синови његови, синовци, и остали из родбине, гологлави, пролазе кроз свет, нуде врућу ракију, каву. Људи их теше, пију за покој душе. Снахе и остале жене из родбине кукају на сав глас; вазда других жена се мува тамо-амо по кући и дворишту, нешто раде, носе, или су око велике ватре у дворишту, те надгледају јело што се кува у великим лонцима, и пију врућу за покој душе. Према тој ватри, друга, тамо се отуд и отуд врте на ражњевима два велика брава. Обрћу неки момци. Около пуно људи. Смеју се, шале се, подмећу кришке ’леба да на њих капље маст с печеница, мезете и пију вруће.

Ништа све то мене није занимало, све ми чак било досадно. Ја сам мислио упорно о чича-Мијаиловом чибуку. Бојао сам се, слутио и стрепио да с чича-Мијаилом не закопају и чибук.

— Само да ми је знати ко ли ће сад руковати чибуком?!

Поред све моје жеље да разберем о чибуку, нисам дознао ништа.

Кад сам увече тог дана легао, мислио сам о чибуку, и с тим мислима заспао, а сутрадан сам већ предузео озбиљније кораке. Провирим кроз плот од чича-Мијаилова дворишта, тамо исто као и јуче, али на моју срећу угледам мог вршњака Мику, унука ’ча-Мијаилова. Решим да се њему поверим. Викнем га кроз плот и он одмах дотрча. Предложим му да се играмо у нашем шљивару и он предлог прими.

— Шта да се играмо? — пита.

— Трговаца. Ти да продајеш свиње, а ја да купујем…

— ’Ајде!

Мика седе на крај од великог корита из ког свиње пију воду и намести се као чича-Мијаило кад трговцима продаје свиње, искашљује се, и чека да ја почнем.

— Ха, чекај, идем ја да узмем очев јанџик што носи по лову! — рекох одушевљен новом лепом идејом.

— А шта ћу ја? — поче се он дурити. Ја да мет’ем јанџик, а ти продаји свиње.

Мени сину на ум још срећнија мисао:

— Ти узми дедин чибук, па као пуши.

Готово.

Он отрча на једну страну, а ја на другу.

Вратих се ја с јанџиком и чекам са нестрпљењем. Нема га; моје нестрпљење за кратко време достиже врхунац. Отрчим и сам у чича-Мијаилово двориште. Задахну ме мирис босиљка и тамњана. Све мирно, окупљено око сандука. Поп чита с епитрахиљем на прсима, учитељ и ђаци одговарају певањем. Прогурам се. Чича-Мијаилово лице као од воска, на глави му црвени фес, руке на грудима, као од воска. Обузе ме страх.

— Бежи одатле! — промрмља неко и одгурну ме. Ја се помакох назад, док ме други неко не одјури и из дворишта.

Ја у наш шљивар, кад, за велико чудо, Мика тамо. Поред њега чибук. Почесмо се наново погађати шта ће ко играти.

„Свјати Боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас“ — чу се из чича-Мијаилове авлије погребна тужна песма.

— Јаој, и јаој! — проломи ваздух кукњава жена.

Мика, престрављен, закука и сам, а мене обузе страх.

Кукњава и песма све се слабије и слабије чула, спровод се удаљавао.

Још је слабо допирао глас песме: „Свјати Боже“, још се помало могла чути запевка кад смо се ја и Мика договарали да чибук исечемо и начинимо пуцаљке, а из чича-Мијаиловог дворишта се све јаче и јаче могао чути смех и кикот пијане послуге.

(Даље)

Најтежа осуда (3/3)

(Претходни део)

— Тако се они вајно измирише, а и мени је, кад сам чуо, било мило као да сам богзна шта добио. Пред светом лепо са Јелом, не може друкчије бити. А Јела кад једном дође нашој кући, жали се опет пред мојом женом и вели:

— Све ме иека слутња обузела да се све ово неће добро свршити. Додуше, више ме не бије и не мучи и пред светом боље но икад, ал’ то ме баш стра’, јер код куће кад је, ћути као Турчин, и кад ме погледа, погледа ме некако крваво чудно да се сва следим и одсеку ми се ноге. Не можеш знати како је то неки страшан поглед, као да ме, боже сачувај, све ми се чини, смрт гледа, па ме зове. Е таки му је поглед, ка’ да ми, кажем ти, смрт из њега зјапи. Кад се тако усамимо, а то је ретко, а он ме тако погледа, а ја се лепо обнезнаним и дође ми да цикнем и побегнем ка’ од неке провалије. А он се тад чисто тргне, пребледи и сав уздрхти.

— Више пут’ — прича ми она сирота — дође ми да га питам, да та молим, да везујем, што кажу небо за земљу, ал’ ко сме проговорити кад сам ја, откад он ћути и тако ме погледа, на’ватала већи стра’ но док ме је онако мучио и био као скота. Пре сам се бојала и нисам, ал’ сад ми се све чини да нећу дуго живети. Не знам што, ал’ све ми тако у памети, па повазда, сирота, плачем и љубим децу, па стрепим и чисто, опрости ми боже грешној, као да чекам суђени час па ми се срце заледило и рачунам као да сам давно умрла, па се ’нако тек вучем по земљи као нека сенка… Дао бог, те и није често код куће. Некад оде, па га по три дана нема да дође кући, а кад дође, затвори се па опет тако сам седи у соби по два-три дана, као да је сишао с памети! …

Ме’анџија заћута и нешто се дубоко замисли, па после дужег ћутања предахну и некако меланхолично прошапута:

— И погоди јадница, бог да јој душу прости! Баш се човеку предскаже суђени час!

— Па шта је било с њом? — упитам, иако сам већ унеколико нагађао завршетак његове приче.

— Шта је било? … То је грозно човеку и да прича. Таког чуда ово село давно не памти.

— Једне ноћи око зимњег Светог Николе отиде Вићан у К… и кад пође, вели да ће тамо ноћити. Кад те исте ноћи у неко доба протутња коњаник поред моје куће и оде тамо на ту страну идући Вићановој кући. Мене нешто тек ледну у срце и обузе ме нека слутња, јер одма’ помислим, а и сам не знам што да помислим, кажем ти, не гледао сунца ако те слагао, одма’ ми тек нешто сену кроз главу: „Ноћас ће Вићан убити Јелу“… Брзо се обучем и потрчим његовој кући.

— Задуван онако од трчања, зауставим се пред његовом капијом, да мало повратим душу. Ослушнем да чујем шта, а они пси се, наврага, окупили из целе мале, па надали лавеж да не можеш ништа у бога чути. Хтедох ући у двориште, ал’ опет помислим: „Куда ћу ноћас, кад је можда баш све у реду, па би, знаш, могло изгледати рђаво; шта ја тражим ноћу по туђим кућама.“ За један часак престадоше лајати пси и до мене допре дечија писка. Испрва ми се учини неверица, али послушам боље и баш лепо чујем дечије гласове и познам глас оне најстарије девојчице где кука за мајком. Прескочим преко врљика па потеци унутра. И врата од ’одника и врата од собе беху отворена. У кући мрачно и само што се помало назире од слабе месечине што просијајва кроз прозоре. Ноћ тиха, а славуји певају у лугу иза куће као да није ништа ни било од онога што се у кући десило те ноћи. Упаднем у собу; кад тамо, имам шта видети. Према слабој месечини једва се назире Јелино тело где лежи на поду. Из друге собе, која је одмах до те и на којој су врата затворена, допире страховита писка престрављене деце. Такве писке никада више нећу чути. Помислим да је и њих несрећник напао и протрчим мимо Јелино тело, па јурнем тамо оној соби, повучем за кваку, ал’ закључана врата. Избијем шип и врата се отворише, а деца са још јачом писком и кукњавом јурнуше поред мене па потрчаше мајци и попадаше као ’тичићи по њеном телу. Једва сам одвојио децу од ње, узмем је дрмати, викати; аја, не одзива се. Узмем је за руке и подигнем је мало од патоса. Руке млитаве, а ’ладне као лед, а глава клону земљи. Видех да је мртва.

— Еј кукавице, шта дочека — изговорим кроз зубе, чини ми се, за себе, а деца још јаче писнуше, јер се као и беху примирила док сам је ја претурао и звао, па опет попадаше по њеном телу и узеше је љубити по лицу, коси и грудима. Обузе ме некако и стра’ и туга. Најгоре ми бејаше због деце, јер помишљах да позовем још кога и да се договоримо шта ћемо, ал’ не знадо’ како да оставим децу.

— Изиђем опет у двориште. Месечина још лепша, а славуји певају у шуми као и малочас. Овце се прибиле уз један крај тора па мирно преживају и покаткад зазвони звоно на овну.

— Глас ми дечији нагна сузе на очи, јер се сећам како је она за њих, кукавица, једино и живела.

— Еј, шта учини несрећник, земља му кости изметала, у једном часу. Па што бар не помисли на ову децу, ако ништа друго. — Мислим у себи и пођем онде до првог суседа да позовем њега и његову жену да се нађемо бар оној дечици на невољи.

— И дан-дањи ми чудо откуд ми се онако предсказа да ће је убити, те ми то паде на ум чим онај коњаник пројури поред моје куће — рече још ме’анџија после краћег ћутања.

— Па шта је било даље? — упитам.

— Шта је било? … Зна цело село да је Вићан удавио жену, па опет ништа…

— Како ништа? . . .

— Тако… Брат Јелин терао тужбом Вићана и позове за сведоке безмало пола села. Па и девојчица Вићанова прича све како је било: како их отац закључао у соби и како је био пијан, и како их тукао и претио да не смеју писнути о свему шта је било, а он опет сео на коња, па одјурио натраг у град. Сутрадан ми већ са’рањујемо мртваца, а он дође, па као божем поче кукати, чупати косу и грувати се у прса.

— Кад смо као сведоци пошли на суђење, договоримо се нас неколико како ћемо сведочити.

— Па како сте сведочили?

— Казали да ми не знамо ништа о томе! . . .

— А што, болан, тако, кад знате…?

— Е што, што? … Тако је морало да буде. Знамо сви, то јесте, али кад сведочимо против Вићана, онда би и њега отерали на робију и за кочић, те би деца, ем осташе без мајке, остала и без оца, па шта би с њима било. Тако смо ми мислили да ће се он тргнути, те бар да гледа ону дечицу да не пропадну и она. А ако је до казне, рачунали смо да то није ништа ако се испод суда извуче, јер бог је то видео, а од божије казне нико га неће спасти. Ту не могу ништа сведоци помоћи! …

Ме’анџија се замисли и уздахну.

— Па заклесте се? …

— Заклесмо се како ништа не знамо. Ту није грехота. Бог ће опростити јер зна да смо то урадили да спасемо ону дечицу да не страдају и она кад би њега стрељали.

— И суд га пустио? …

Пустио пошто није било доказа, али боље би било за њега да су га одма’ оног дана стрељали.

— Како боље?

— Тако, што се он после пропи, па сваки дан не зна ништа за себе, већ иде као луд и шкрипи зубима у пићу, ломи чашу зубима и једнако плаче.

Истерасмо га из кметова, и после изберу мене. Нико се с њим више није хтео поздравити на улици, а и који би се поздравио, то све некако преко рамена, ‘ладно. Децу његову узе себи његов брат, а он остаде сам у кући, као пусто дрво у планини. Ноћу кука, причају комшије, а некад узме те пева, па све трешти кућа, па тек одједанпут од песме пређе у кукање, или у плач. Сви смо мислили да је полудео. Тако је трајало то, богами, неколико месеци, док се одједном поче опет појављивати у његовој кући она несрећна девојчура, које беше од пре негде нестало, те нико не знађаше ништа о њој. Мислили смо да се поплашила те побегла да суд не би и њу осудио због Јелиног убиства.

— Па је ли још она код њега? — прекинем му причање.

— Венчао се он доцније с њом, па живео три-четири године и онда је једног дана испребијао на мртво име и одјурио од куће. Умрла је она већ пре неколико година.

— Изгледало је у једно време да се Вићан повратио и опоравио, ал’ се после опет окрете на зло, те поче пити све више и више. Много га је тиштало што сви зазиру и некако избегавају и да се сретну с њиме.

Једанпут, сећам се, седео је пијан баш за тим столом овде пред ме’аном па ме онако пијан погледа и упита:

— А што не дођеш мени, мојој кући?

— Не могу — реко’ му ја више опоро.

Он заплака као мало дете и поче викати:

— Право имате, нико нека ми не дође, и моја деца беже од мене…

— Зар су бежала његова деца од њега? — упитам љубопитљив ме’анџију.

— Како да нису. Отишао он једном његовом брату да види децу, а деца чим га спазе, ударе у писку па побегну као од чуме. То га је много болело. Чим се опије, а он шкрипи зубима, лупа рукама по столу, сече ножем руке и виче као у лудилу:

— Бежите децо, бежите од мене даље, даље. Мрзите ме, мрзите свињу оваку.

— Шта му је сад с децом?

— Они мали су скоро помрли, а она најстарија се удала па је ту пре две године умрла на порођају. Али док је год била жива, није хтела оца погледати. Шта није он радио да се удобри, ал’ га она није могла очима гледати. Чим га види како корача њој онако пијан посрћући, а она сва задрхти и утекне да се не сретне с њим. Онде се једном сусретоше на путу, па она окрете кроз њиву чим га угледа.

— Цале, Цале (тако је звао малом док беше, кад јој тепа) стани, твој те оца зове — виче он за њом пијан докле год већ не промукне.

— И куда ћеш гору осуду — продужи ме’анџија — куда ћеш горе него кад његово рођено дете бежи од њега, а камоли други свет. Имање испродава, деца после и помреше, па се тако ископа цела кућа, а он сам остаде да га још толико година гризе савест.

— Па шта сад чини? …

— Ништа, ето баги тера ту злоневољну кљусад, али ће му и она полипсати како их по три дана не гледа. Подрпан је, поцепан, обосио, мастан, мучан, сав рањав од неког јада, у лицу модар, а очи му крваве и избечене као у вампира. Кад иде, клецка, па му се тресе и глава и дрхте руке од пића. Иде тако по селу, па му опет даду ракије те пије овде мало, онде мало, док се напије, па после онако пијан врља по гробљу док се не сване или га често нађемо на гробљу где спава.

— Па шта тамо чини кад оде?

— Кука по сву ноћ и вуче се од једног гроба до другог. Час виче жену, час децу. Легне на женин гроб, па је зове по имену, плаче и лупа главом о плочу. Сва му глава изразбијана, све чворуге по њој. Гледао сам га ноћу једанпут тако на гробљу и слушао кад нариче и зове жену по имену, па се сажалим на њега несрећника.

— Жена се не одзива. Ко ће се одазвати на мртву гробљу. Ноћ, не види се прст пред оком и само мараме и пешкири на крстачама лепршају и петар хуји кроз грање и носи суво лишће што је нод јесен опало. Глас му дошао некако чудан, као да и он у гробу виче, а грца од суза. Он узме кукати па за срце уједа како набраја, кажем ти, да оплаче човек. Стане лупати о плочу главом па посрћући иде после па пада по дечијим гробовима и зове децу свако по имену. Опет се, разуме се, нико не одазива и само ветар хуји кроз голо грање у шуми, а лепршају мараме на крстачама, а он грца од плача и лупа главом по оним ‘ладним плочама, а понекад изговори:

— Прими Цале оцу, прими чедо моје, не бежи од мене!

Београд, 1899.

Најтежа осуда (2/3)

(Претходни део)

Прошла година отада; кад ја једном око велики’ заранака, баш у ово доба, некако око Светог Илије, беја’ пошао на гумно — продужи ме’анџија — па да се сретнем са Јелом Вићентијевом; она носила радницима ужину. Није ми род ни помози бог, што веле, ал’ баш кад је видо’ кака се кукавица начинила, дође ми тешко и нешто ме гану у срце, па ми само сузе пођоше. Она и онако ситначка и мала, па још ослабила, па је немаш шта видети, као биљчица остала сирота, а очи јој све подадуле и поцрвенеле од плача. На рамену јој обрамница и на њој велики лонци с неком чорбом, две котлајке кисела млека и две торбе с пројама, па, знаш, и ’нако слабачка, па се сва увија мислиш до земље, под теретом. Са њом иде њена Стаменка и носи ракију у бардаку. Велики неки бардак, па дете једва иде, а искривило се на другу страну и једнако преповаћа бардак те га намешта на кук. Паметно дете, а иста мајка, гледа ме као анђелак неки, а њему очи уплакане и црвене, а затурило се од врућине и зној му се само слива низ лице.

— Зар, ти Јело, носиш? — једва је запита’, тако ме нешто стеже у грлу од туге.

Она ме само погледа па јој грунуше сузе на очи, као да их просу човек из неког суда, и зајеца. Заплака и дете. Ја се сетим моје деце, па ми још теже дође и чисто ми се обртоше оне њиве око главе.

— Спусти то, јадна, па се одмори мало. А зар не држите момка? — упитам.

Она спусти обрамницу с рамена и, кад се исплака, погледа ме као да зове за помоћ, уздану, па ће рећи:

— Ето шта се учини од мене… — Као да хтеде још нешто да каже, али је сузе загушише.

Плакала је дуго, а ја гледам ћутећи час њу, час дете, па, богами, нећеш ми веровати, чисто и ја оплака кад помислим како је то живомученица жена, а двори опет оног несретника и пази га не мож’ лепше бити. Знао сам ја све како он с њом поступа! Цело село наше само о томе и говори и сви жале ову јадну жену. Хтео сам, знаш, да је тешим некако, ал’ куда ћеш је утешити. Није то, брате, лако гледати зло очима у својој рођеној кући: радити цео дан као роб, удворити и човека и дечицу, па још и ону проклетницу, коју не може очима да гледа.

— Па зар је узео у кућу? — упитам.

— Узео, но како! Његова добросретна жена, што ти реко’, ради као роб и двори и њу и њега, а он је још туче и закера те ово, те оно.

— Па кажеш ли му што јадна? — продужи ме’анџија причати — упитам је. Она уздану, право рећи јекну, па само слеже раменима.

— Па питаш ли га бар што тако чини, што упропашћава кућу и овако красну дечицу? …

— Шта ћу га питати црна и ојађена, кад не смем ни на сенку да му станем. Он ме сматра као скота, па и горе од скота. Нађе он кривицу мени па нек сам ка’ анђео, само да ме избије, а камоли да га што питам. Каменим се тако па само гледам зло очима и плачем несрећна за овом кукавном дечицом. Па не могу више ни да плачем. Вучем се тада као авет и сва некако као да сам се скаменосала, а немам, грешна, коме ни да се пожалим, но сама се гризем, па ми баш нека мука пала на срце, па ће лепо да ме живу умори.

Она опет зајеца и помилова девојчицу руком, па узе нарицати и оплакивати и себе и децу, као да је већ умрла, а ја слушам и мислим на своју децу па се чисто љуљам, а у глави ми само зуји, и све ми неки мравци уз леђа, а под грло ми стаде нешто па оће да ме удави.

Ал’ кад узе дете љубити и зацвиле:

— Јаој мени, сирочићи моји, ко ће да вас пази кад мајке немате! …

Мене обузе туга по хтедо’ утећи само да не слушам ту запевку. Жива оплака себе саму. Море, да си био то да видиш само, па никад ти не би с памети сишло. Закука и дете, па се приљуби уз њу и све цепти кукавче од неког стра’ и запомаже:

— Јаој, нано, не дам те, јаој, не дам те.

А слабачко и једно и друго, па да камен проплаче од јада.

— Не дај ме, благо нани, не дај твоју нану, не дај, благо нани! — нариче кукавна жена и једва кроз плач да јој разабереш речи.

— Остави се, бога ти, ћорава иосла, не плаши то дете; виш’ како се узнезверило па само преза и трепери ка’ јасиков листак.

— Осећам ја да ће ми скоро доћи крај. Не може се овако — поче опет она кроз сузе. — Ево види само, рече, па подиже повезачу, те ми показа разбијену главу. — Ето, вели, а у телу сам сва испребијана. Уби ме крвник, крв га изела и убило га добро моје. А ја сам га пазила и дворила као бога, а роб сам куће и ове дечице наше, а он тако. Ономад опет до неко доба ноћи луњао некуд с оном дрољетином, земља јој, боже ти нареди, кости изметала. А не сметам им, грешна, но се склањам и правим мања од макова зрна за љубав деце; што видим, не видим, што чујем, не чујем, ал’ ме крвник опет не оставља. Удари ме чим до’вати. Дође доцне, готово после поноћи. Ја му поставила совру, спремила постељу, намирила децу, успремила сваки кутак, па меда да лазнеш како је чисто, зготовила вечеру не мож’ бољу бити, уточила вино и ракије, па метула на совру; свршила све, па седим те чекам. Деца поспала, а ја запалим кандило и станем пред икону те се молим богу да га окрене на боље само, и нека га умудри да мене остави на миру да гледам децу, па му све просто било. А и деца се сирота устравила па једнако презају из сна и запиште. Плаше се, па ме све стра’ пашће у занос ил’ у фрас. Јер он дође пијан свако вече, па претури совру ногом и изразбија стаклиће, па мене у’вати те туче за пра бога, а деца се тако чисто уџапила, па сву ноћ презају. Ако му опет не спремиш, онда се држи што не спремиш, а кад му спремиш, онда што си спремила. Кажем ти, дође ономад тако, па чим на врата, а он потеже ногом совру, па све прште под ногом у комаде. Ја стојим у буџаку па се тресем и чини ми се: дође ми суђени час. Дечица пођипаше, па узеше кукати и збише се око мене као пилићи, божем да их ја браним кукавица! …

Ту жена зајеца и једва опет продужи од плача:

— А он стоји, па се љуља пијан и шкрипи зубима. Ја ни да данем, а камоли да му што кажем.

— Што не купиш ове комаде, кучко, но дремаш? … — викну ми он и пође мени, па се саплете на сломљену совру и паде. Деца вриснуше и још јаче почеше уз мене приљубљивати, а мени срце да пукне за њима, а не смем ни да шушнем, а камоли да заплачем. Утом он скочи па посрћући јурну на мене и до’вати ме за косу, па ми поче ударати главу о дувар.

— Немој, Вићо, — почех ја молити — тако ти добра мога, немој, тако ти ове наше дечице, остави ме болан, само њих да гледам па све ти просто, све, све, све ти просто.

— Шта ми ти прашташ, курво? Ти да ми нешто опростиш? … — дрекну он, па ме узе још јаче грувати песницама по глави.

Још је она даље нешто причала, али то се од плача није могло разабрати…

Утом дођоше још два-три сељака, те механџија хтеде завршити своје причање речима:

— Море, много би имао човек да прича о томе: тридесет дана и тридесет ноћи да не станем и једнако би имао само да говорим, а камоли тек што други знају. Него, што тебе занима кад ти не познајеш никога одавде.

Ђогат зарза некако потмуло, да се тек једва чуло, а сељаци се насмејаше и један од њих ће рећи:

— Надај се, надај, скоро ћеш газду дочекати! …

Мене јако заинтересова та тужна историја кочијашеве породице и замолим ме’анџију да ми продужи причати. Она три сељака седоше за други сто да играју карата, а ме’анџија продужи причати:

— Много је Јела, сирота, пропатила, кажем ти, жао ми је као да ми је сестра рођена. Вићентију би боље било да је давно стрељан него што је овако дочекао, али њега ми и није жао. Жалим га сад несрећника, али, знаш, кад се сетим његови’ покора, а ја помислим: и горе муке треба за њега …

— А где је седела, велиш, та Вида, како ли јој беше име? … — упитам.

— Како где је седела? Седела, брате, ту код њега у кући. Да ти знаш како је у његовој кући био долазак: једни одлазе, други долазе, па то повазда, а Јела је умела да те дочека што мало ко, па ти се чисто мили да навратиш у так’у кућу. Ал’ како се Вида усели, а оно пресече долазак. И ко би случајно навратио, а Вићану није право, све гледа човека попреко, и баш му криво кад ко сврати, а пре је то био дружељубан човек, да вазда с њим седиш… У кући она богме, па још она права домаћица и газдарица, а Јелка је дворила као нека робиња. Знам како јој је било сиротој кад јој сузе капљу, а она јој, причају, поставља да једе, ал’ је морала да трпи тако кукавна до суђена часа, све, вели, због дечице. Е то је, слободно ти могу рећи, била мајка да јој и данас нема равне. И ако се вала и један двоножац што једе и пије ка’ човек посвети то је она морала постати светитељка… Долазила она крадом тако покадшто мојој кући, па се изјада код моје жене, а ту се, знаш, слегну све жене из комшилука, па све превичу, тако ми бога: „Е није га, друго, гре’ота ни убити ни отровати кад може тако да мучи и тебе и онаку децу!“ И заиста, што кажу, није било гре’ота, грешан је у бога, кад морам да кажем, ал’ она кротка ’нако само тек заплаче, зајеца као дете како, па тек вели:

— Е не би’ ја то урадила, па да ми круну метнеш на главу. Зар да оставим ону дечицу под таком бруком, а и отац им је, па каки је, таки је.

— Па што не бегаш, грдна, видиш да ће да те убије проклетник, бежи оцу и склони се за време док му прође лудило, па ваљда ће му доћи кад-тад памет — веле јој жене.

— Е — уздахне она, па тек превали жалостиво очима (баш сада као да је гледам сироту) — али куда ћу, друге, тешко мени и кад сам се родила ’ваке црне судбине мимо срећне моје друге: куда ћу кад он деце не да из куће, а коме ћу их оставити, црна и ојађена? Зар да их оставим оној несрећи и њему несрећнику? Да не да мој бог. Волим изгубити главу у оној кући, где сам децу изродила и подизала, но оставити ’наку слатку дечицу, као анђелке, да их пази и гледа баги она лоћа, а ја да се потуцам, после петнаест година од удадбе, од немила до недрага…

— Ишао је тако тај лом по њиној кући више од неколико месеци. Док неко докаже то Јелином оцу. А има она брата једног, млађи је мало од ње, ал’ ватра жива. Као да их није једна мајка родила: ова кротка, не би ни мрава нагазила, а онај јој брат као рис зао, а воли и њу и децу јој, све се куне њима, па како чује (а знаш отац је његов и крио дуго од њега зато јер зна каква ће се брука начинити) узјаши коња (њихова је кућа одонуд реке, под брдом, у Т… Има око три сата довден) па право те пред Вићанову кућу. Веже коња пред кућом, па отвори лагано врата и уђе унутра. Кад тамо, има шта и да види. Сестра му дошла као авет, да је не може познати. Седи као очајница, покупила децу око себе па нариче и плаче. Како угледа то, није могао ни сачекати да се поздрави с њом, но се, веле, одједном окрене натраг, изиђе из куће (а сестра ни деца нису га ни видела) па се прикрије у вајату да сачека док Вићан дође. Чекао тако до пола ноћи, док тек наиђе и Вићан са Видом. Он пијан посрће кроз двориште и псује све на свету што да удари ногу о дирек од капије и пронашао како му је и томе жена крива. Он грди жену, а Вида га придржава да не падне, па га и она још више дражи противу Јеле. Кад дођу код кутњих врата, он уђе унутра, а она право па у вајат, где је и брат Јелин прикривен чекао. Како она на врата, онај је ухвати за косе, па извошти на мртво име. Боловала је она дуго после од тога. Затим појури у кућу; кад тамо, види ужасан призор. Исто онако како је оно Јела причала код њиве. Ту се направи читав лом по кући. Вићан је био испребијан на мртво име, а глава му разбијена, те је остао онесвешћен лежећи кад је брат одвео сестру и децу својој кући. Ми смо тако сутрадан нашли Вићана крвава и онесвешћена, где сав надувен и модар лежи на поду, а по соби све у нереду и поломљено. Њега одвуку у болницу, а Јелиног брата, Марка, оптужи Вићанов брат, те га затворе и осуде годину дана затвора… Вида утекне, па је нико не виде докле је год био Вићан у затвору, а после тек дође однекуд и пређе опет код Вићанова брата у службу.

— Био је он тако сам без жене и деце више од два месеца, па кад виде како га се свет чисто поче клонити, отиде своме тасту, измири се са свима њима, а код суда обали тужбу и не хтеде ништа у име трошкова потраживати. Замоли их да му опросте и обећа да ће од тада боље са женом поступати.

(Даље)

Најтежа осуда (1/3)

На станицу б…чку стигао сам возом из Београда у четири часа изјутра.

Леп, шумовит предео својим свежим ваздухом зачињеним мирисом липе одмах ме разгали и освежи иако целе ноћи нисам тренуо у купеу препуном света и био осуђен да, поред монотоног ркања два-три моја сапутника, саслушам од једне дебеле даме неколико биографија њених рођака, који су богати и вићени људи и које је њен отац помагао док су се школовали и извели на пут, а сада они њу неће ни да виде, а камоли помогну. Одмах до станице железничке је мала, лепо окречена сеоска ме’ана, која се с пута једва назире кроз густе, гранате липе, које баш тада беху расцветале. Седнем за сто пред ме’аном и затражим каву од неког дремљивог дечка што ме дочека зевајући гласно и протежући се. Дечко је тек по мом доласку почео ложити ватру, те сам имао доста времена да разгледам шумовиту околину, коју обасјавају румени јутарњи зраци сунчеви.

— И заиста — мишљах — у оваком дивном шумовитом крају, у часу кад се природа буди из сна, кад осећамо овај свежи мирисав јутарњи дах, слушамо пој птица, остављају човека све ситне земаљске мисли и душа жели да се стопи с дахом природе и уздигне некуд високо, високо над земљом — чисто ми је изгледало да се у оваквој дивоти не може догодити ништа ниско, нечовечно, прљаво.

Можда би ме моје маштање далеко одвело да чак уобразим како ту само анђели станују, да ми не сметаше и нехотице брига о тражењу кола и путовању од неколико часова на припеци по прашљиву друму. Чим дечко донесе каву, одмах га упитах за кола. Он се опет протеже и почеша и као за се промрмља с подсмехом:

— А кола; то ће скоро бити!…

— Како скоро? — одсекох се љутито на дечка.

— Па овде има само један што вози.

— Па где је тај један.

— Е тај је сигуран — одговори дечко и насмеја се, па после мале паузе додаде:

— Тај пије, па дође с мене на уштап. Ено му тамо уз наш ар кола и коња. Ту их оставио још јуче у подне. Нити дао коњима да једу, нити их напојио. Ја их синоћ појио ту на реци: жао ми кљусади, а баш због њега не бих то учинио.

— Па шта он ради? — упитам.

— Он иде те пије поваздан по селу, а ноћу врља по гробљу. Жали се како нема посла, а и кад има којег путника, онда се он запије па не дође. Ено каква су му кљусад: саме кости и кожа од њих кукавних. Мора да омршају: коњу треба нега, па уредно појење, па сено, па зоб, а он веже ’нако ви’ш за плот, па их по два дана не види.

И нехотично погледам кљусад, мршаву, бедну, где дремају везана за плот крај механског ара. И кола бедна, изувезивана неким конопцима, а покривена поцепаним арњевима. Свуда крај плота нађикао густ коров и бурјан са купином, која се пење до половине плота, а на месту где су коњи везани црни се земља, из које овде-онде стрчи до земље готово стабљика бурјана, а са оструге оглодано лишће.

„Све што су могли појести, то су појели“ — помислим гледајући ова два бедна кљусета што више личаху на костуре коњске, па ме обузе туга и сажаљење према тим бедним створовима. — „И њихов госа их оставио, а он пије, опија се, попије оно што му ова два бедна скелета последњом још засталом снагом зараде, теглећи оне готово још бедније тарнице.“ И нехотично ми се код таквих мисли оте уздах из груди, а туга, нека чудна, нејасна туга поче ми све више и више освајати душу, те сва милина и лепота природе са својим свежим јутарњим дахом не могаху изгладити ове чудне утиске и повратити оно прво расположење.

Зовнем дечка и наредим му да однесе коњима сена, што он одмах учини. Чим коњи опазише да им се носи храна, почеше ногама тући о земљу и захрзаше некако благодарно и тужно.

„И та животиња пијанчи по селу” — помислим опет на кочијаша и дође ми нека жеља да га повалим онде баш на ону земљу где су кљусад опасла коров и опалим му двадесет батина.

Утом изиђе газда од механе, омален, врло угојен човек са плавим брчићима, плавим лицем и светлим малим очима неке шућмурасте боје. На глави му шубара, испод које вире праменови неочешљане косе. Одело му је само гаће и дугачка бела кошуља, лепо убрана, а запасан широким вуненим тканицама; на плећима сукнено јелече, а на ногама сукнени дизлуци преко којих су шарене подвезице и каиши од опанака. Назва ми бога и пошто разабра ко сам и откуд идем, седе до мене за сто. Ћутали смо дуго. Он лупка прстеном медењаком по столу, а ја са задовољством гледам како коњи халапљизо једу сено.

Наједаред се окрете и он на ону страну куда и сам гледам, па кад угледа да је коњима положено сено, викну љутито дечка и осу грдити:

— Зар ја да раним коње којекаквим бекријама и пропалицама; нека му полипшу кад је будала, и боље је и он да не живи кад је онакав.

— Ја сам казао да их нахрани; жао ми је да се муче онако везани за плот.

— То нисте требали, господине; мени су, знаш, и ови коњи некако, не умем ни сам да ти кажем: чисто не могу да гледам ни коње. Видиш оног ђогата, њему има више од двадесет и три године. Њега је он јашио још пре двадесет година, кад је био кмет овде у селу. Ух, да знаш како то беше бесно, урањено кљусе, па му се цакли длака. На њему је сваки дан долазио мојој кући. Онамо ми је кућа, ено онде, преко оних шљивара, где се оно црвени ћерамида на качари. Ту имам и сад два брата задругара.

— Па је л’ ти то о томе кочијашу говориш да је био кмет овде у селу? …

— Јес’, јес’, он; њему је име Вићентије, а зовемо га Вићан… Код мене је, знаш, била у кући нека Вида, синовица једног мог пашенога из Р… Њен отац је умро још кад је њој било два месеца, па је после узме стриц, тај мој пашеног, у кућу, заједно с мајком. Мајка јој је била једна, простићеш ме, како да ти кажем, шарена женска. С ким ти она није врдала, па се њеном деверу досади да му брука кућу, те дете задржи, а њу одјури из куће, те она оде оцу. И тамо ти је била така иста, па најзад утекне са неким Циганином што је био ковач у селу. Кад је детету било пет година, потегне те умре тај мој пашеног Сима и поручи ми да узмем Виду себи у кућу. Знаш, он није имао деце, па заволео то дете од брата му ка’ своје. Код мене је, готово рећи, Вида и одрасла с мојом децом, и нисам је одвајао од своје деце, већ сам је пазио, чини ми се, боље но моје рођено. Е, ал’ шта ћеш кад, што веле, сам ђаво не да мира, ни добра. Хтео сам је удомити као и своју Соку, ал’ се не даде, баш као да је неко проклетство, ил’, што ти рек’о, сам ђаво…

Ту се ме’анџија замисли као да тражаше дубља узрока свему оном што је намислио даље причати, па после подужег ћутања настави:

— Шта ћеш му? — ту одмахну руком, као да одбаци са себе сваку кривицу и слеже раменима, и као да би хтео тиме рећи: ја не дадох ником памети. И поћута потом још читав минут готово док продужи: — Шта ћеш му? Ја се трудио као за своје, а вала у мојој кући није могла примити ништа рђаво. Ето, имам и ја ћери, па чик ко ’волицко изнесе за њи’… Него и крв му, брате, така. Што но реч: как’а мати, так’а кћи!… — Приметим ја једном да она врдака са неким Милисавом, а то ти је најгори момак био у селу. Ето га сад је робијаш у Топчидеру. Украшће, што кажу, покров с Божје Мајке. Сатирао је јагњад по селу горе но курјак…

— Па шта је било с девојком? — опоменем га да се не би удалио те прешао причати о Милисаву.

— А, ја! … Приметим ја, кажем ти, да она с њим врдака. Девојка, знаш, у мојој кући, а на моју кућу нико није могао прст пружити за таке ствари. Куд сам могао да трпим, но намислим да притегнем и девојку и Милисава, а он ми и онако био се и овде попео (ту показа руком на теме) због крађе. Пре тога ми украо најбоље назиме, па га с неким несретницима испекао и појео ено баш онде под оним обрешком…

— Па шта си урадио с девојком? …

— Издеветам ја њу на мртво име и запретим да га више никад не сме ни погледати, а Милисава јавим кмету. Тај несрећни Вићентије беше онда кмет, а и за њега се говорило много таких ствари како иде код туђи’ жена. Он одмах потеже те уапси Милисава. Таман ја помислим: боже помози, кад не прође неко време, а Вићан учеста долазити нашој кући и чим улучи прилику, а он нешто шушка са Видом. Знам ја и њега и Виду, а и мајку јој несрећну знам, па одмах видим да ту нису чиста посла. У’ватим ја Виду опет, па ожежи, бре, па ожежи, и запретим јој да се не појави жива кад дође Вићан нашој кући. Опет ништа; само ме од то доба намрзе Вићентије, а кмет је, знаш, па ми је сто невоља правио, а долази опет сваки дан: јутро, вече, он ту окука. Веже, ви’ш, оног ђогата за крушку пред качаром, а он беше у бесу коњ: вришти па све се разлеже. Од то доба ми се, право да ти кажем, огади и коњ, па кад пођем кући с њиве и угледам ђогата везана за крушку или га чујем кад врисне, а мени све мрави уз леђа…

Ја и нехотице погледах ђогата.

— Тако, богами, то траја више од месец дана. Вида се променила као да није она девојка. Нити с ким говори, нити хоће што да ради. Што год јој заповедим, а она само одговори: „Нећу!“ или „Што да ја радим у туђој кући!“. Почне да се завади с чељади. Направи ми читав раздор по кући. Видим ја да она баш жели да је изјурим из куће, а неће сама да оде… Затвори се у свој вајат па не излази никако докле год не дође Вићан. А он опет, што ти велим, учестао па сваки дан по двапут, а све као има нека посла са мном због општине. Ја сам био одборник.

— А Вићентије није био ожењен? — упитам.

— Како да није био ожењен! Ожењен, брате, и имао троје деце као три златне јабуке, једног мушкарца и две девојчице. Мушкарац му најмлађи, тек пушља од четири године, а старија девојчица од осам година, Стаменка јој је име. Како су то била красна и паметна деца. Стаменка беше као кака маторка, а вредна као пршљен. Слободно би могао човек целу кућу на њој оставити, па да нико не позна да ту нема домаћице… На мајку су била деца, Јелка му се звала жена. То беше злато од жене, а из најбоље куће овде у нашем селу. Кротка, блага, чуварна, вредна као кртица. Како је она водила кућни ред и пазила децу и човека, то се не рађа више. На Вићентију најчистија кошуља, најлепше ишаране чарапе и тканине, а и деца чиста и одевена као цветићи. Повазда то створење у послу. Никуд не изиђе она да се проведе као њене срећне друге, но само тако послова по кући кукавица до суђена часа.

Па он је, додуше, све до то доба био ваљан, вредан, а и добар домаћин. Јесте хтео да врдне помало ’нако по женским пословима, ал’ опет је пазио жену и децу и водио домаћинске послове не може бит’ боље. Ал’ се загледа у несрећну Виду, лепо као да, боже ме прости, уђе онај куси у њега: лепо излуде човек. Батали се много; занемари и кућу и жену и децу и послове, све, ама све, брате. Само тако пригрне гуњић на једно раме па врља по селу и пије. Седне ту пред мејану, па полић за полићем. Затрчи девојчица те га зове на вечеру или га траже радници, а он псује све на свету. Дође неки сељак те се тужи вели ударио ме коцем Павле кад смо ’ватали рибу, а он слегне раменима, истресе полић, па одговори: „Удри и ти њега!“ Један опет, дошао те му се жали како су му украли јагње, а он одмах посла за оног несретника што је с Видом шуровао, па обали човека ту пред мејаном, потеже штап, па лепо уби: отеже се онај ко маче. Ништа му не помиње јагње, но само виче: „Тако, ’оће момак да вара девојке по селу!“ А већ то било пре толико времена и чак га апсио за то. Откако се то деси, нико није смео ни да се здрави с Видом на улици, па ни да је погледа љуцки; склања се сваки да га зло не снађе. А мене поједе срамота што је то чудо у мојој кући. Избегавају је и моји укућани, а и ја. Пролазимо мимо њу ка’ мимо гробље. Нико јој не каже ни црне ни беле…

— Па шта је било с њом? …

— Траја тако још неко време, па се зар и њој досади, те, ’вала богу, утече из моје куће и погоди се бајаги да служи код Вићанова брата. Уочи тога дана су она и Вићан шапутали нешто до неко доба ноћи иза моје качаре. Зар је он и научио да тако уради, јер знаш његовог брата кућу и његову само плотић раздваја.

(Даље)