Tag Archive | Alkoholizam

Краљ Александар по други пут међу Србима (9/23)

(Претходни део)

Праведну жељу народну да и даље води борбу са Кара-Ђорћем пресекао је Милош. И он је у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум, како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање викнула Милошу:

— Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.

И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.

Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника престола од лозе Обреновића.

Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.

Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца Милана.

За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да је он веран традицији предака, а уствари, ничега од тога у истини нема.

Ево порекла твога оца Милана:

Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.

После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму, која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао потписати оставку на престо.

Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је волео децу, а није их имао.

Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.

Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића, изговарао:

— Слатко чедо моје!

Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се. Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.

Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им поремети срећан мир домаћи.

Ми овде на небу — продужи анђео даље — не морамо да детаљно описујемо те сцене љубавне као што то ви на земљи у романима радите.

Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.

Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.

Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.

Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил (доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.

Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.

Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом Разновановом, а мајком Емиловом.

Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.

— Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми лакше на души.“

— А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет к’о свет говори и разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог скр’ају на робију, к’о, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је — мислила је за се душа оног шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.

— Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, к’о нека влашка земља. Ми овамо робовали Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило — мисли се за се душа оног Лале у истом том тренутку.

Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у пустој и тешкој тами туђинскога притиска.

И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај; Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао, оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик, или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.

Анђео продужи даље:

— На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време били, како се то вели, избројани.

Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу, слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу — и био је као наручен кнезу Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и иначе негодује на његову управу земљом.

И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.

— Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.

И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована Обреновића.

Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.

(Даље)

Радоје „Бекрија“ први пут међу звездама

Једна непристрасна повест, која се, из превелике пажње према страсти свога јунака Радоја, не дели на главе већ на – полиће

(наставак) [1]

— Их … викнуше сви.

Дача се намршти, уједе се за усну од љутине и помисли за се:

— Рогоња, хм, Рогоња?!… Он је то исто што и Раде Балавурда. Они ће се напити, па ће Рогоња набадати на рог, па шта је учињено, а Рада ће се напити, па тако заспати, одушевљавајући се како овај „све на рог натиче, преко себе у Дунаво баца!“

— Хоћемо Рогоњу, хоћемо га! — поновише се гласови.

Дача прекиде своје мисли, а један официр скочи на сто и отпоче:

— Браћо, убилци…

На ту лросту реч убилци збор се узбуни и један млад жив официр прасну:

— Пазите на изразе!

— Гле кукавице! — викну други.

— Нисам ја, брате, кукавица, али ако нас чује она љута под каменом гуја?

— Не знам ја за гује!

— А Милан?

— Је л’ краљ Милан покојни?! Баш си будала, па он је умро.

— Какав он, него Милан Новаковић. Не знаш ти како је то сила на перу.

Настаде једно крупно објашњење око љута звера Новаковића, и цело друштво уздрхта.

— Та шта не говори Раде Балавурда, што он ћути, — викну Дача.

Раде трештен пијан једва се прибра и поче:

Браћо мила и дружино драга,
Да ви знате њихне витезове,
Да ви знате коње и јунаке,
Да ви знате њихне задужбине,
Ви не бисте тако говорили,
А ја ћу вам по имену казат’
Све јунаке по имену знадем,
А коњи су бољи од јунака.
Што напријед јунак пред дружином,
Који јаши свога винограда,
Виноград му на колаче скаче,
По три копља у висину скаче,
А четири преко туђих поља,
Оно ти је војевода Гача.

„Нови покрет“
9. април 1906. године

[1] Објављено уместо наставка сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“, настављајући се на истоимени „фељтон“ из листа „За Отаџбину“ (орган „Друштва за законско решење завереничког питања“). Њихов мржњом испуњен пљувачки фељтон објављиван је у наставцима свакодневно од 19. фебруара до 16. маја 1906. године, и имао је укупно 71 наставак. Колико је њихово писање било бедно и ниско, баш „пиљарачки“, како је говорио и сам Домановић, можете видети из њихове „вести“, објављене у једном од бројева у априлу 1906. године: „Због пијанства — У јучерашњем броју листа „некорисног официра, а слабог и невичног новинара“ није ништа написао бекри-Раде, јер је повређен шљивовом граном, нападнут и мучен људом шљивовицом. Данас ће свакојако напунити лист, јер је ’ладно време, па му се смучило и — повратиће таман пун број“. Сâм њихов фељтон много је гори од овог одломка и толико је простачки да га из принципа нећемо објавити на овој страници. Уредништво.

Митрополитов мачор

Мој пријатељ дође ми блед, изнурен, уморан.

— Шта је, побогу?!

— Пропао сам! — рече, и обриса зној.

— Где си био?

— Код митрополита.

— А, тамо, то је којешта!

Он ми поче причати.

— Морао сам, брате! Морао сам! Ишао сам од немила до недрага за препоруку, па ништа. Најзад, рекоше ми да ме митрополит може спасти.

Шта ћу да радим, мора се ићи високопреосвештенству. Ћирица, љубазан, јави ме одмах, и ја чекам у ходнику. Кроз ходник промичу неке камилавке, неки попови, нека отромбољена, забринута лица, неки црвени појаси, неке групе сељака; сељаци лармају, нешто прете, нешто неће, говоре о попу горе него о коњу! Будибогснама, како ће се све то свршити!

Ја чекам и гледам шта се све ради. Врата се отварају и притварају, промаче нека женска у папучама, лепа, млада.

Јаој.

Она се насмеши. Један калуђер испаде пред њу и она га лукаво погледа, и стрча низ басамаке. Ко зна куда!

Утом момак јави:

— Изволите, господине!

Уђем. Високопреосвештенство стоји у једној соби, то јест у салону за примање.

Поклоним се, он ме благослови, пољубим му на неки начин руку, он мене у чело.

— Седите.

— Хвала лепо!

Седнем. Знам да је један мој пријатељ говорио о мени, о препоруци, и чекам да он почне.

Господин митрополит, његово високопреосвештенство поче да прича о џубићима. Каже како он има двадесет џубића. Прича ми колико је које платио, како је водио погодбу, где је које џубе правио. Све човек исприча.

— У Бечу, господине, одлично праве! — вели.

Ја се насмеших, климнух љубазно главом, као човек који моли, и додам:

— Јест. Тамо треба правити.

— Тамо, тамо, господине! Ето, видите мој нос! Јесте ли видели мој нос?

Погледам. Гледам. Нос велики, дугачак, црвен, вински, намазан нечим, непријатан утисак.

— Ето, видите, не може човек да има с људима посла. Велик нос… Чекајте, еј, е, ееееј!

Момак уђе.

— Дај коњак!

— Одмах!

— Личим, знате, ал’… Збиља — прекиде прво причање — јесте ли видели моју трпезарију?

— Никад овде нисам био.

— Изволите!

Уведе ме у салу свечану. Тамо неке чиније, тањири, тепсије, ђувечи, — једва прођосмо.

У другој соби пелене, гаће, џубићи, сукње.

Високопреосвештенство ме погледа и без сумње је разумео мој суморан израз, те одјекну:

— Е, ви’те, заборавио сам, молим вас, изволите у салу, па ћу вам после, кад препоруку за Русију напишем, рећи.

Уђосмо.

— Јесте ли видели ону икону св. Павла? …

— Мијау! — зачу се споља мачје маукање.

Високопреосвештенство метну у страну бројанице и погледа ме:

— То је мој Маринко! — рече победоносно. — Хоће да уђе. Јадни Маринко.

— Молим, „преосвештенство“! — узвикнем поносно, скочим и отворим.

Ја мрзим животиње, а мачке специјално, али препорука ми треба.

Упаде мачак.

— То је мој Маринко! Оди, Маринко! — рече преосвештенство. Мачак диже реп и скочи му на крило. Преосвештенство га поглади по репу и мачак поче прести…

— Маринко, мој Маринко! — поче преосвештенство. Па, дакле, ви велите после… Маринко, миран! … — Ух, да знате што је добар Маринко! …

Преосвештенство застаде. Тишина. Не говори ни он, ни ја.

— Мру, мру, мру! — преде мачак, а он га глади по леђима. Мачак кочи реп и умива се, трља главу о мантију његовог преосвештенства и преде даље.

— Како вам се допада постава на овом џубету? — прекиде тишину преосвештенство.

— Одлично, врло дивна!

— Јест, а знате ли…? Маринко, мир Маринкооо!

— Мијау! — рече Маринко. — Мијау, мијау! — продужи Маринко.

— Вама, дакле, треба препорука.

Ја устадох понизно, поклоним се и кажем:

— Преосвештенство…

— Ја, ја! … Нисмо…

— Мијау!

— Знате, мој Маринко хтео би напоље.

— Хтео би напоље! Молим преосвештенство, рекох — ја ћу отворити.

Отворим. Мачор изиђе.

— Видите, господине — поче преосвештенство — мој Маринко је урихтан… А вама треба писмо! Сад! Знате шта? — прекиде он. — Ово џубе кад сам био… Немам времена да вам објасним. Мој нос, знате…

— Мијау!

— О мој Маринко!

— Отворићу му, преосвештенство.

— Сирома Маринко! — Отворите му, господине! Ја ћу вам написати писмо.

Он оде. Ја остах сам. Отворим врата мачку. Мачак диже реп, врчи, трља се о мене, ја, опет, гледам шта ће да буде са мачком његовог високопреосвештенства.

Занимам се ја гледањем и разгледањем сале. Митрополит пише у другој соби, док мачак прекиде свету тишину речима:

— Мијау, мијау!

Митрополит промоли главу и рече благо:

— Молим вас, мој Маринко ’оће напоље!

— Одмах ћу га пустити, преосвештенство!

Отворим врата и мачак оде.

Разгледам: у једном крају сале неке папуче. Таман почех размишљати о папучама, а тек на вратима опет гребање и маукање.

— Мијау!

Преосвештвенство се појави, насмеши се љубазно и благочестиво рече:

— Молим, господине, мој Маринко хоће унутра!

— Молим, преосвештенство! — рекох и устанем.

Маринко уђе. Преосвештенство пише писмо.

Лепо време. Прозори отворени. Маринко преде и трља се о мене. Мене савлада срам и стид, букнух сав, докопам Маринка, па кроз прозор! … Тресну!

Високопреосвештенство се појави.

— Е, извол’те! … — Хтеде да ми да писмо. Погледа. — Где је мој Маринко?

— Ја, знате… — почех.

— Ево писмо, па ви однесите кнезу Галицину, па онда…

— Мијау! — прекиде му мачак реч.

— Маринко! — рече тромо, старачки отегнуто.

Ја отворим Маринку.

Кад ме Маринко угледа, он фркну и кидну натраг.

— Ви сте га увредили! — рече очински преосвештенство.

— Нисам. Како то може бити!

— Маринко! — виче он благо, калуђерски.

Мачак сагледа мене, па кидну, као поливен.

— Молим, дајте то писмо да додам нешто! — рече преосвештенство.

Замислите шта је додао! Убио ми све! Биће вам најјасније кад кажем да су ме у Русији после петнаест дана ухапсили и протерали у Сибир! … Хеј! Због Маринка!

Људи, ви који молите, поштујте кучиће и мачке силних и обесних, јер иначе сте пропали, па ма какве квалификације имали.

„Дневни лист“
25. децембар 1904. године

У сеоској ме’ани (2/2)

(Претходни део)

Милосав мери и штап и полић, ћути замишљен дуго, налакћен на сто, а главом се наслонио на шаке. Ћути, мисли, а председник слегао раменима и добује прстима по кожним сарама својих чизама, па као да очекује важну пресуду.

— Незгодна ствар, оца му! — узвикну Милосав и удари длан о длан, и озбиљно се замисли.

— Незгодна! — додаде он опет развученим гласом, рашири руке и загледа се у полић, а изразом као да би хтео рећи: Ко му сад може то расплести?

— Кажем ти ја! — вели председник, задовољно се насмеја што је питање и за другог тешко, сркну из полића, па додаде: — Ето ти једно, ево друго. — (Ту дохвати руком прво штап, па полић, затури се на столици и стаде лупкати ногом о ципеле на поду).

Милосав опет зарони главу међу руке, па се уозбиљи и стаде размишљати. Председник га задовољно гледа и чисто се радује што ни Милосав не може да расплете ствар, а само што му очима не вели: „Мозгао сам ја то, мој брате, а ти мислиш тек од шале да решиш тако важно питање.“

Наједаред ее Милосав пљесну дланом по челу и, некако љутит на себе, узвикну:

— Главооо шашава! … Тхх, куд сам се ја део, а ствар проста и јасна као дан.

Председник се понамести на столици, налактио се рукама о сто и нестрпљиво очекиваше решење.

— Проста ствар, молим те! — продужи Милосав. — Пази сад. Капетан, велиш, наређује ово! (Подиже своју дрвену дуванску кутију на страну). Али министар, велиш, ’оће ово! (Подиже председникову шубару, па је опет метну на исто место)… Доброоо!… Е, сад, шта ћеш ти? …

— То и ја питам! — вели председник.

— Чекај, молим те, то ћу и да ти кажем. (Сад опет понови малопрешње, и опет на крају додаде): Е сад лепо, то је така ствар… Сад шта ћеш ти, то је главно… Ти ћеш, господине мој (отклони од себе и шубару и кутију и штап, па као да је пребрисао таблу да на њој почне испочетка, продужи, после малог ћутања, с раширеним рукама и задовољним лицем)… Ништа лакше, ево овако: то је као и у војсци.

— Није то војска, драги мој. Општина, полиција, еј, главо, разумеј! Кака војска?! — рече злобно председник, сркну опет ракију, искашља се, пљуну далеко од себе и окрете се косо према Милосаву, као оно кад се човек с ким споречка.

— Општина и јесте, слушај ти само… Или, чекај, молим те, ево овако: ти си, рецимо, војник… Лепо! —започе Милосав.

— Нисам ја војник! — обрецну се председник.

— Лепо, молим те, свеједно, то је пример. Добро, ти си, рецимо, наредник; овај овде поручник (показа на једну празну столицу), а ја капетан.

— Ја сам резервни потпоручник. Што да сам наредник? Не можеш ти тек то: „рецимо”.

— Тхи, брате, свеједно је, молим те, то је пример.

— Али, молим ја тебе, не могу ја тако…

— Лепо, молим те: Шта си ти, велиш?

— Потпоручник.

— Добро, ти си, рецимо, потпоручник, онај овде (она столица опет) капетан, а ја мајор… Или овако: Ти си, Димитрије, капетан! Лепо, овај потпуковник, а ја пуковник, или, рецимо, он пуковник, а ја генерал, то је свеједно… Е, сад, лепо! (Ту заглади задовољно бркове, превуче рукама по столу и задовољно предахну као човек који је из честе срећно изашао на чистину)… Шта си ти?

— Ја сам капетан! — вели председник задовољно.

— Добро — рече Милосав и дохвати га руком по рамену — а шта је овај? — додаде и показа ону столицу.

— Пуковник — одговори председник, а Милосав, исто као њега по рамену, дохвати руком столицу.

— А ја? — пита даље Милосав и куцну се прстима о груди.

— Ти си генерал! …

— Е доброоо! … Ти си капетан, овај је пуковник, ја сам генерал! — понови Милосав задовољно као и наставник кога је ученик разумео и лепо поновио његово предавање.

— Е, сад пази: Ово је ракија! (Подиже он председников полић и метну га насред стола).

— Ракија! — понови председник.

— Добро! … Ти, као капетан, узмеш овако ракију да пијеш (принесе полић устима), али овај, као пуковник, дође, па каже: „Димитрије, не смеш да пијеш!“ … Шта ћеш ти?

— Ако наредба старијег није умесна, имам право да се жалим редовним путем! — расрди се председник, и лупи руком по столу.

— У, брате слатки, остави то. Ко те то пита? … Питам ја тебе шта ћеш ти кад теби пуковник каже: „Не смеш да пијеш!“ Нема ту тамо, овамо. То ти мени кажи.

— Ја ћу да кажем: „Разумем, госпо’н пуковниче!“ — продра се председник, пошто стаде мирно и салутира по војнички.

— То је оно: „разумем!“ и ништа више! — узвикну Милосав задовољан.

— Па шта је с тим? — пита председник.

— То је оно што не смеш да пијеш, а стоји ракија овако…

— Знам, брате, ал’ ако наредба.није умесна…

— Остави то, молим те; опет плећеш друге ствари! — узвикну љутито Милосав и отресе рукама. — Главно је, не смеш да пијеш. Лепо. Сад, стојиш ти, стоји овај пуковник (ту помаче столицу која представља пуковника), стоји пред тобом ова ракија, овако (тресну љутито и озбиљно онај полић преда се) али дођем ја као генерал (лупи се у груди шаком), па кажем: „Димитрије!“ — шта ћеш ти.

— Ја ћу да кажем: „Заповедајте, госпо’н’ генерале!“ — вели оштро Димитрије и салутира по војнички, а Милосав стоји и заузео генералско држање.

— Добро! — вели Милосав — а ја ти као генерал кажем: „Димитрије, попиј ову ракију“, и ти, разуме се, узмеш, и (пошто попи ракију из полића, Милосав заглади бркове, пљесну устима, па тек продужи) … попијеш!

— Тако је! — одобрава председник.

— Тако ти је и та твоја ствар: капетан вели ово (подиже опет кутију), а министар гуди ово (показа шубару) … Шта ћеш ти?

— Сад знам — вели председник посрамљено, — старији је старији.

Милосав сад узе понављати испочетка. Напослетку председник би задовољан што је то крупно питање лепо расплетено, поручи веће стакло ракије и две чашице, те исту ствар помоћу испијања чашице стадоше претресати на разне начине.

Радојка им донесе још једном ракије, скува мени „грејаницу“ и однесе расплакано дете, ваљда да га успава.

У сам сумрак уђе поп у ме’ану. Црномањаст, висок човек око тридесет и неколико година. Отресе ноге и капут од снега, растресе косу и браду, по којима је такође снег нападао. Поздрави се с председником и Милосавом. „Шта оно беше јуче?“ — рече председник, и сви се засмејаше. Кад мене угледа, изненади се мојим присуством. Приђе те се поздрави и каза своје име. Учиним то исто. После обичних разговора: „Како сам дошао?“ „Ружно је време данас било, а сад престао ветар, па само пада крупан снег“, итд. — дођоше питања где живим, јесам ли одатле родом, кога имам, познајем ли тога и тога, и вазда других ствари.

— Председниче! — викну га поп.

Председник се окрете.

— Ама, нешто сам заборавио: који беше дан јуче; сећаш ли се? Чини ми се четвртак! — опет ће поп, па се засмеја.

— Памтим ја шта је било јуче! Него, можеш ти, попе, да запамтиш данашњи дан — вели председник.

— Изгубио јуче шест гроша на „таблунету”, па га дирам — објасни ми поп шапатом. — Нек спреми Радојка тамо у соби да те слишам час, па да идем кући — продужи поп, а брзо потом додаде:

— Ако мислиш да изгубим, пусти из апса оног несрећника, па му нареди нек оде мојој кући да уди месо, ил’ да помогне штогод. Боље му је него У апсу.

Председник замоли Милосава да оде и каже пандуру да га пусти и да му нареди да иде поповој кући — да што послуша.

Док су они у соби играли карте. Радојка ми спреми вечеру, постави, те седнем вечерати.

Утом уђе Милосав с још тројицом, кицошки одевеним у оделу сеоскога кроја, али од шајака, украшену скупим гајтанима; о појасима висе им ланци од часовника. Поздравише ме подигнувши капе и климнувши главама, па уђоше у собу где председник и поп играју карата.

Док ја вечерам, Радојка узела игле, стала исто онако крај огњишта како сам је затекао кад дођох.

Чим се у соби разлегне граја, смех, трупкање, пљескање рукама, Радојка већ разуме да је једна игра свршена и одмах иде собњим вратима, одшкрине их, промоли главу унутра и пита:

— На чији рачун сад пијете? Ког су слишали? — и засмеје се као кад кокошка какоће. — Да нису попи очитали горопадну? — закакоће.

Затим улази у собу, изнесе празне полиће и унесе пуне ракијом. Тек тада настане врева и смеј, да уши заглухну. Радојка се врати и продужи плести.

— Долазе ли даљи са села у ме’ану?

— Долазе празником и недељом кад долазе цркви ил’ кад дођу општини, па сврате. Недељом ту не може да се окрене човек. И жене и деца и људи — све то из цркве наврати, па жене пију каву, људи ракију ил’ вино, па око подне нема никог. Па и то који су бољег стања, а сиротнији не пију у — ме’ани, они на казанима. Зими наврате, те се огреју кад иду из чаршије, заноћи понеки даљи, купи марјаш ’леба, попије ракију, па легне ту на клупу, те спава — прича Радојка.

— Слабо радите? — упитам.

— Па прилично. Они овде из комшилука ту су поваздан. Некад се заузму, па по целу ноћ играју карте. С њима седи мој човек. Не може да изиђе из атара. Комшије, па тако воде љубав. Долазе сви. Не знам што га вечерас нема уча. Мора да је отишао негде у село. Много добар човек. Шалџија, да пукне човек од смеја с њим. Има доста комшија: имамо и дућанџију и терзију и, сем тога, опет четири куће.

— Јесу ли сељаци ова тројица што уђоше с Милосавом? — упитам.

— Сељаци, ал’ се тако заузели са овим комшилуком што не ради у пољу, па и они се прогосподили. Долазе и они сваки дан, а приличног су стања. Ноћас су били до неко доба.

Распитам се о постељи, и Радојка ми објасни да је молила госте да иду раније, јер ћу, вели, ја спавати у тој соби где они играју карте, и напомену како ту и господин капетан спава. Кочијаш ће, рече ми, спавати ту на клупи. Ту, вели, спавају и пандури, па им ништа није.

И, заиста, још нисам ни довршио вечеру, а гости са смејом изиђоше.

— ’Оћете да пијете што, господине? — пита поп, па се заведе од смеја.

— Подноси ми кеса, могу и да плаћам! — рече љутито председник и седе за сто где кочијаш вечераше, где је и малопре с Милосавом седео.

— Радојка, донеси свима, нека пије ко шта ’оће!

— Одма’, председниче, сад! — ужурба се Радојка.

Председник баци динар на сто, устаде и без поздрава изиђе на врата, за њим и Милосав.

Поп се засмеја и узе лупати ногама по поду, па се потом поздрави са мном и изиђе. За њим изиђоше и она три кицоша. Подигоше капе и поздравише се при поласку са мном.

Радојка изиђе за њима. Остадосмо ја и кочијаш.

На среди кафане мала лампа виси о таваници, кроз прљаво стакло једва продире светлост. Тиња ватра на огњишту. У плеханој пећи бубње и пуцкају разгорела дрва. Ветар треска прозоре, јер се врло слабо приклапају.

Наједаред се врата с треском нагло отворише. На вратима се указа омален, дежмекаст човек, подбула модрикавоцрвена лица, коса му пала у нереду испод накривљене шубаре. На њему одело раздрљено, у нереду, по коленима и изгужваном раскопчаном зимском капуту виде се трагови од снега, како је негде падао. Ветар духну на отворена врата, стаде се повијати и трнути пламен од лампе, која и иначе слабо светли. Лампа се угаси и светлост још бацају разгорела дрва од пећи кроз отвор на вратима. Трепери пламен из пећи и игра се његова сенка по поду, таваници и зиду, дајући час слабији, час јачи одсјај.

Онај човек, посрћући, коракну неколико пута. Упаде Радојка и заплака.

— Напоље, кујо, напооољеее! — продра се онај и замлатара рукама. — Ја служим госте… Напоље! …

Радојка изиђе.

Он, посрћући, приђе огњишту. Кочијаш уђе у собу, упали свећу и метну је пред мене.

Онај се човек окрете, па, нијајући се, подиже руку капи, рука му клону, и он процеди:

— … б… вешеее! (То је ваљда требало да буде: „Добро вече!“).

Затим поче нешто баратати око огњишта, док се, тек, претури џезва, чвркну вода по врелу пепелу и диже се пурњак.

— Брррр — пу! — учини он и махну рукама по лицу, тресну затим џезву о под, опсова нешто гадно, и с неразговетним, срдитим гунђањем пође посрћући вратима, која при изласку тако залупи да се свећа умало не угаси, а из пећи куљну густ млаз дима.

Мало постоја, па се, тек, из побочне собе зачу тутањ, вика, кршење. Чу се детиња вриска, па онда лупише врата и пред вратима од ме’ане зајаука жена и стаде запомагати, а за њом се скрши неко стакло што удари у врата од ме’ане.

— Знам ја ту будалу! — рече кочијаш и отрча на врата.

Жена, с грдном модрицом више ока, упаде у ме’ану и зацика:

— Помагајте, уби, уби ме! … Јаој! …

Излетим и ја тамо. У соби газда-Тасиној (тако се зове ме’анџија) мрачно, само што се из пећи мало осветљава, али и отуд, због отворених врата, куља више дима него светлости. У једном углу вришти дете, а у другом углу једва се назиру две контуре: кочијаш стегао Тасу преко паса и вуче га у кревет, а овај се отима, млатара и рукама и ногама, псује, грди, прети пушком, док, најзад, промуче — и настаде само кркљање с неразговетним, испрекиданим гласовима. Кочијаш га савлада и баци у постељу. Онај застења, пљесну неколико пута уснама — и захрка.

— Савладаше га куси! — рече кочијаш, узе дете које се већ заценило од плача и унесе га у ме’ану.

— Мааамааа! — завапи дете кад угледа Радојку, и пружи јој руке.

— Јадно моје, кукавче сиње! — зацвили кроз сузе Радојка и узе дете, седе у један крај на клупу, те му даде сисе.

И мајка и дете јецају. Радојка га кроз сузе пољуби, а оно пусти дојку, па јеца и загледа се плавим, уплаканим очицама у матер.

— Зашто то тако ради твој муж? Шта му је?

— Није то њему првина! — рече Радојка и уздахну, а затим додаде: — Сад ћу ја вама спремити постељу, само док дете намирим.

— Да те опет не нападне? — упитам.

— Сад он спава, топове не би чуо! — рече, и однесе дете.

— Не знате ви њега? — рече кочијаш кад она оде.

— Не.

— Знам га ја још из Крагујевца. Тај је упропастио и своје и туђе. Био је и бакалин, па пропао, па после држао пекарницу, па пропао, па дође овамо и узе ту из села ову красну женицу. И сад има свега. Она је као кртица: цепа дрва, носи воду чак оздо с бунара, служи госте, двори њега, пере, плете, шије, никад не стоји. Она је све зарадила. Он иде од куће до куће, пије, дође својој кући, избије жену, па тако из дана у дан.

*

Немирно сам спавао те ноћи, иако сам доцно заспао. Нека туга ме обузела од ових утисака и једва сам чекао да отпутујем сутрадан.

Најтежа осуда (3/3)

(Претходни део)

— Тако се они вајно измирише, а и мени је, кад сам чуо, било мило као да сам богзна шта добио. Пред светом лепо са Јелом, не може друкчије бити. А Јела кад једном дође нашој кући, жали се опет пред мојом женом и вели:

— Све ме иека слутња обузела да се све ово неће добро свршити. Додуше, више ме не бије и не мучи и пред светом боље но икад, ал’ то ме баш стра’, јер код куће кад је, ћути као Турчин, и кад ме погледа, погледа ме некако крваво чудно да се сва следим и одсеку ми се ноге. Не можеш знати како је то неки страшан поглед, као да ме, боже сачувај, све ми се чини, смрт гледа, па ме зове. Е таки му је поглед, ка’ да ми, кажем ти, смрт из њега зјапи. Кад се тако усамимо, а то је ретко, а он ме тако погледа, а ја се лепо обнезнаним и дође ми да цикнем и побегнем ка’ од неке провалије. А он се тад чисто тргне, пребледи и сав уздрхти.

— Више пут’ — прича ми она сирота — дође ми да га питам, да та молим, да везујем, што кажу небо за земљу, ал’ ко сме проговорити кад сам ја, откад он ћути и тако ме погледа, на’ватала већи стра’ но док ме је онако мучио и био као скота. Пре сам се бојала и нисам, ал’ сад ми се све чини да нећу дуго живети. Не знам што, ал’ све ми тако у памети, па повазда, сирота, плачем и љубим децу, па стрепим и чисто, опрости ми боже грешној, као да чекам суђени час па ми се срце заледило и рачунам као да сам давно умрла, па се ’нако тек вучем по земљи као нека сенка… Дао бог, те и није често код куће. Некад оде, па га по три дана нема да дође кући, а кад дође, затвори се па опет тако сам седи у соби по два-три дана, као да је сишао с памети! …

Ме’анџија заћута и нешто се дубоко замисли, па после дужег ћутања предахну и некако меланхолично прошапута:

— И погоди јадница, бог да јој душу прости! Баш се човеку предскаже суђени час!

— Па шта је било с њом? — упитам, иако сам већ унеколико нагађао завршетак његове приче.

— Шта је било? … То је грозно човеку и да прича. Таког чуда ово село давно не памти.

— Једне ноћи око зимњег Светог Николе отиде Вићан у К… и кад пође, вели да ће тамо ноћити. Кад те исте ноћи у неко доба протутња коњаник поред моје куће и оде тамо на ту страну идући Вићановој кући. Мене нешто тек ледну у срце и обузе ме нека слутња, јер одма’ помислим, а и сам не знам што да помислим, кажем ти, не гледао сунца ако те слагао, одма’ ми тек нешто сену кроз главу: „Ноћас ће Вићан убити Јелу“… Брзо се обучем и потрчим његовој кући.

— Задуван онако од трчања, зауставим се пред његовом капијом, да мало повратим душу. Ослушнем да чујем шта, а они пси се, наврага, окупили из целе мале, па надали лавеж да не можеш ништа у бога чути. Хтедох ући у двориште, ал’ опет помислим: „Куда ћу ноћас, кад је можда баш све у реду, па би, знаш, могло изгледати рђаво; шта ја тражим ноћу по туђим кућама.“ За један часак престадоше лајати пси и до мене допре дечија писка. Испрва ми се учини неверица, али послушам боље и баш лепо чујем дечије гласове и познам глас оне најстарије девојчице где кука за мајком. Прескочим преко врљика па потеци унутра. И врата од ’одника и врата од собе беху отворена. У кући мрачно и само што се помало назире од слабе месечине што просијајва кроз прозоре. Ноћ тиха, а славуји певају у лугу иза куће као да није ништа ни било од онога што се у кући десило те ноћи. Упаднем у собу; кад тамо, имам шта видети. Према слабој месечини једва се назире Јелино тело где лежи на поду. Из друге собе, која је одмах до те и на којој су врата затворена, допире страховита писка престрављене деце. Такве писке никада више нећу чути. Помислим да је и њих несрећник напао и протрчим мимо Јелино тело, па јурнем тамо оној соби, повучем за кваку, ал’ закључана врата. Избијем шип и врата се отворише, а деца са још јачом писком и кукњавом јурнуше поред мене па потрчаше мајци и попадаше као ’тичићи по њеном телу. Једва сам одвојио децу од ње, узмем је дрмати, викати; аја, не одзива се. Узмем је за руке и подигнем је мало од патоса. Руке млитаве, а ’ладне као лед, а глава клону земљи. Видех да је мртва.

— Еј кукавице, шта дочека — изговорим кроз зубе, чини ми се, за себе, а деца још јаче писнуше, јер се као и беху примирила док сам је ја претурао и звао, па опет попадаше по њеном телу и узеше је љубити по лицу, коси и грудима. Обузе ме некако и стра’ и туга. Најгоре ми бејаше због деце, јер помишљах да позовем још кога и да се договоримо шта ћемо, ал’ не знадо’ како да оставим децу.

— Изиђем опет у двориште. Месечина још лепша, а славуји певају у шуми као и малочас. Овце се прибиле уз један крај тора па мирно преживају и покаткад зазвони звоно на овну.

— Глас ми дечији нагна сузе на очи, јер се сећам како је она за њих, кукавица, једино и живела.

— Еј, шта учини несрећник, земља му кости изметала, у једном часу. Па што бар не помисли на ову децу, ако ништа друго. — Мислим у себи и пођем онде до првог суседа да позовем њега и његову жену да се нађемо бар оној дечици на невољи.

— И дан-дањи ми чудо откуд ми се онако предсказа да ће је убити, те ми то паде на ум чим онај коњаник пројури поред моје куће — рече још ме’анџија после краћег ћутања.

— Па шта је било даље? — упитам.

— Шта је било? … Зна цело село да је Вићан удавио жену, па опет ништа…

— Како ништа? . . .

— Тако… Брат Јелин терао тужбом Вићана и позове за сведоке безмало пола села. Па и девојчица Вићанова прича све како је било: како их отац закључао у соби и како је био пијан, и како их тукао и претио да не смеју писнути о свему шта је било, а он опет сео на коња, па одјурио натраг у град. Сутрадан ми већ са’рањујемо мртваца, а он дође, па као божем поче кукати, чупати косу и грувати се у прса.

— Кад смо као сведоци пошли на суђење, договоримо се нас неколико како ћемо сведочити.

— Па како сте сведочили?

— Казали да ми не знамо ништа о томе! . . .

— А што, болан, тако, кад знате…?

— Е што, што? … Тако је морало да буде. Знамо сви, то јесте, али кад сведочимо против Вићана, онда би и њега отерали на робију и за кочић, те би деца, ем осташе без мајке, остала и без оца, па шта би с њима било. Тако смо ми мислили да ће се он тргнути, те бар да гледа ону дечицу да не пропадну и она. А ако је до казне, рачунали смо да то није ништа ако се испод суда извуче, јер бог је то видео, а од божије казне нико га неће спасти. Ту не могу ништа сведоци помоћи! …

Ме’анџија се замисли и уздахну.

— Па заклесте се? …

— Заклесмо се како ништа не знамо. Ту није грехота. Бог ће опростити јер зна да смо то урадили да спасемо ону дечицу да не страдају и она кад би њега стрељали.

— И суд га пустио? …

Пустио пошто није било доказа, али боље би било за њега да су га одма’ оног дана стрељали.

— Како боље?

— Тако, што се он после пропи, па сваки дан не зна ништа за себе, већ иде као луд и шкрипи зубима у пићу, ломи чашу зубима и једнако плаче.

Истерасмо га из кметова, и после изберу мене. Нико се с њим више није хтео поздравити на улици, а и који би се поздравио, то све некако преко рамена, ‘ладно. Децу његову узе себи његов брат, а он остаде сам у кући, као пусто дрво у планини. Ноћу кука, причају комшије, а некад узме те пева, па све трешти кућа, па тек одједанпут од песме пређе у кукање, или у плач. Сви смо мислили да је полудео. Тако је трајало то, богами, неколико месеци, док се одједном поче опет појављивати у његовој кући она несрећна девојчура, које беше од пре негде нестало, те нико не знађаше ништа о њој. Мислили смо да се поплашила те побегла да суд не би и њу осудио због Јелиног убиства.

— Па је ли још она код њега? — прекинем му причање.

— Венчао се он доцније с њом, па живео три-четири године и онда је једног дана испребијао на мртво име и одјурио од куће. Умрла је она већ пре неколико година.

— Изгледало је у једно време да се Вићан повратио и опоравио, ал’ се после опет окрете на зло, те поче пити све више и више. Много га је тиштало што сви зазиру и некако избегавају и да се сретну с њиме.

Једанпут, сећам се, седео је пијан баш за тим столом овде пред ме’аном па ме онако пијан погледа и упита:

— А што не дођеш мени, мојој кући?

— Не могу — реко’ му ја више опоро.

Он заплака као мало дете и поче викати:

— Право имате, нико нека ми не дође, и моја деца беже од мене…

— Зар су бежала његова деца од њега? — упитам љубопитљив ме’анџију.

— Како да нису. Отишао он једном његовом брату да види децу, а деца чим га спазе, ударе у писку па побегну као од чуме. То га је много болело. Чим се опије, а он шкрипи зубима, лупа рукама по столу, сече ножем руке и виче као у лудилу:

— Бежите децо, бежите од мене даље, даље. Мрзите ме, мрзите свињу оваку.

— Шта му је сад с децом?

— Они мали су скоро помрли, а она најстарија се удала па је ту пре две године умрла на порођају. Али док је год била жива, није хтела оца погледати. Шта није он радио да се удобри, ал’ га она није могла очима гледати. Чим га види како корача њој онако пијан посрћући, а она сва задрхти и утекне да се не сретне с њим. Онде се једном сусретоше на путу, па она окрете кроз њиву чим га угледа.

— Цале, Цале (тако је звао малом док беше, кад јој тепа) стани, твој те оца зове — виче он за њом пијан докле год већ не промукне.

— И куда ћеш гору осуду — продужи ме’анџија — куда ћеш горе него кад његово рођено дете бежи од њега, а камоли други свет. Имање испродава, деца после и помреше, па се тако ископа цела кућа, а он сам остаде да га још толико година гризе савест.

— Па шта сад чини? …

— Ништа, ето баги тера ту злоневољну кљусад, али ће му и она полипсати како их по три дана не гледа. Подрпан је, поцепан, обосио, мастан, мучан, сав рањав од неког јада, у лицу модар, а очи му крваве и избечене као у вампира. Кад иде, клецка, па му се тресе и глава и дрхте руке од пића. Иде тако по селу, па му опет даду ракије те пије овде мало, онде мало, док се напије, па после онако пијан врља по гробљу док се не сване или га често нађемо на гробљу где спава.

— Па шта тамо чини кад оде?

— Кука по сву ноћ и вуче се од једног гроба до другог. Час виче жену, час децу. Легне на женин гроб, па је зове по имену, плаче и лупа главом о плочу. Сва му глава изразбијана, све чворуге по њој. Гледао сам га ноћу једанпут тако на гробљу и слушао кад нариче и зове жену по имену, па се сажалим на њега несрећника.

— Жена се не одзива. Ко ће се одазвати на мртву гробљу. Ноћ, не види се прст пред оком и само мараме и пешкири на крстачама лепршају и петар хуји кроз грање и носи суво лишће што је нод јесен опало. Глас му дошао некако чудан, као да и он у гробу виче, а грца од суза. Он узме кукати па за срце уједа како набраја, кажем ти, да оплаче човек. Стане лупати о плочу главом па посрћући иде после па пада по дечијим гробовима и зове децу свако по имену. Опет се, разуме се, нико не одазива и само ветар хуји кроз голо грање у шуми, а лепршају мараме на крстачама, а он грца од плача и лупа главом по оним ‘ладним плочама, а понекад изговори:

— Прими Цале оцу, прими чедо моје, не бежи од мене!

Београд, 1899.

Најтежа осуда (2/3)

(Претходни део)

Прошла година отада; кад ја једном око велики’ заранака, баш у ово доба, некако око Светог Илије, беја’ пошао на гумно — продужи ме’анџија — па да се сретнем са Јелом Вићентијевом; она носила радницима ужину. Није ми род ни помози бог, што веле, ал’ баш кад је видо’ кака се кукавица начинила, дође ми тешко и нешто ме гану у срце, па ми само сузе пођоше. Она и онако ситначка и мала, па још ослабила, па је немаш шта видети, као биљчица остала сирота, а очи јој све подадуле и поцрвенеле од плача. На рамену јој обрамница и на њој велики лонци с неком чорбом, две котлајке кисела млека и две торбе с пројама, па, знаш, и ’нако слабачка, па се сва увија мислиш до земље, под теретом. Са њом иде њена Стаменка и носи ракију у бардаку. Велики неки бардак, па дете једва иде, а искривило се на другу страну и једнако преповаћа бардак те га намешта на кук. Паметно дете, а иста мајка, гледа ме као анђелак неки, а њему очи уплакане и црвене, а затурило се од врућине и зној му се само слива низ лице.

— Зар, ти Јело, носиш? — једва је запита’, тако ме нешто стеже у грлу од туге.

Она ме само погледа па јој грунуше сузе на очи, као да их просу човек из неког суда, и зајеца. Заплака и дете. Ја се сетим моје деце, па ми још теже дође и чисто ми се обртоше оне њиве око главе.

— Спусти то, јадна, па се одмори мало. А зар не држите момка? — упитам.

Она спусти обрамницу с рамена и, кад се исплака, погледа ме као да зове за помоћ, уздану, па ће рећи:

— Ето шта се учини од мене… — Као да хтеде још нешто да каже, али је сузе загушише.

Плакала је дуго, а ја гледам ћутећи час њу, час дете, па, богами, нећеш ми веровати, чисто и ја оплака кад помислим како је то живомученица жена, а двори опет оног несретника и пази га не мож’ лепше бити. Знао сам ја све како он с њом поступа! Цело село наше само о томе и говори и сви жале ову јадну жену. Хтео сам, знаш, да је тешим некако, ал’ куда ћеш је утешити. Није то, брате, лако гледати зло очима у својој рођеној кући: радити цео дан као роб, удворити и човека и дечицу, па још и ону проклетницу, коју не може очима да гледа.

— Па зар је узео у кућу? — упитам.

— Узео, но како! Његова добросретна жена, што ти реко’, ради као роб и двори и њу и њега, а он је још туче и закера те ово, те оно.

— Па кажеш ли му што јадна? — продужи ме’анџија причати — упитам је. Она уздану, право рећи јекну, па само слеже раменима.

— Па питаш ли га бар што тако чини, што упропашћава кућу и овако красну дечицу? …

— Шта ћу га питати црна и ојађена, кад не смем ни на сенку да му станем. Он ме сматра као скота, па и горе од скота. Нађе он кривицу мени па нек сам ка’ анђео, само да ме избије, а камоли да га што питам. Каменим се тако па само гледам зло очима и плачем несрећна за овом кукавном дечицом. Па не могу више ни да плачем. Вучем се тада као авет и сва некако као да сам се скаменосала, а немам, грешна, коме ни да се пожалим, но сама се гризем, па ми баш нека мука пала на срце, па ће лепо да ме живу умори.

Она опет зајеца и помилова девојчицу руком, па узе нарицати и оплакивати и себе и децу, као да је већ умрла, а ја слушам и мислим на своју децу па се чисто љуљам, а у глави ми само зуји, и све ми неки мравци уз леђа, а под грло ми стаде нешто па оће да ме удави.

Ал’ кад узе дете љубити и зацвиле:

— Јаој мени, сирочићи моји, ко ће да вас пази кад мајке немате! …

Мене обузе туга по хтедо’ утећи само да не слушам ту запевку. Жива оплака себе саму. Море, да си био то да видиш само, па никад ти не би с памети сишло. Закука и дете, па се приљуби уз њу и све цепти кукавче од неког стра’ и запомаже:

— Јаој, нано, не дам те, јаој, не дам те.

А слабачко и једно и друго, па да камен проплаче од јада.

— Не дај ме, благо нани, не дај твоју нану, не дај, благо нани! — нариче кукавна жена и једва кроз плач да јој разабереш речи.

— Остави се, бога ти, ћорава иосла, не плаши то дете; виш’ како се узнезверило па само преза и трепери ка’ јасиков листак.

— Осећам ја да ће ми скоро доћи крај. Не може се овако — поче опет она кроз сузе. — Ево види само, рече, па подиже повезачу, те ми показа разбијену главу. — Ето, вели, а у телу сам сва испребијана. Уби ме крвник, крв га изела и убило га добро моје. А ја сам га пазила и дворила као бога, а роб сам куће и ове дечице наше, а он тако. Ономад опет до неко доба ноћи луњао некуд с оном дрољетином, земља јој, боже ти нареди, кости изметала. А не сметам им, грешна, но се склањам и правим мања од макова зрна за љубав деце; што видим, не видим, што чујем, не чујем, ал’ ме крвник опет не оставља. Удари ме чим до’вати. Дође доцне, готово после поноћи. Ја му поставила совру, спремила постељу, намирила децу, успремила сваки кутак, па меда да лазнеш како је чисто, зготовила вечеру не мож’ бољу бити, уточила вино и ракије, па метула на совру; свршила све, па седим те чекам. Деца поспала, а ја запалим кандило и станем пред икону те се молим богу да га окрене на боље само, и нека га умудри да мене остави на миру да гледам децу, па му све просто било. А и деца се сирота устравила па једнако презају из сна и запиште. Плаше се, па ме све стра’ пашће у занос ил’ у фрас. Јер он дође пијан свако вече, па претури совру ногом и изразбија стаклиће, па мене у’вати те туче за пра бога, а деца се тако чисто уџапила, па сву ноћ презају. Ако му опет не спремиш, онда се држи што не спремиш, а кад му спремиш, онда што си спремила. Кажем ти, дође ономад тако, па чим на врата, а он потеже ногом совру, па све прште под ногом у комаде. Ја стојим у буџаку па се тресем и чини ми се: дође ми суђени час. Дечица пођипаше, па узеше кукати и збише се око мене као пилићи, божем да их ја браним кукавица! …

Ту жена зајеца и једва опет продужи од плача:

— А он стоји, па се љуља пијан и шкрипи зубима. Ја ни да данем, а камоли да му што кажем.

— Што не купиш ове комаде, кучко, но дремаш? … — викну ми он и пође мени, па се саплете на сломљену совру и паде. Деца вриснуше и још јаче почеше уз мене приљубљивати, а мени срце да пукне за њима, а не смем ни да шушнем, а камоли да заплачем. Утом он скочи па посрћући јурну на мене и до’вати ме за косу, па ми поче ударати главу о дувар.

— Немој, Вићо, — почех ја молити — тако ти добра мога, немој, тако ти ове наше дечице, остави ме болан, само њих да гледам па све ти просто, све, све, све ти просто.

— Шта ми ти прашташ, курво? Ти да ми нешто опростиш? … — дрекну он, па ме узе још јаче грувати песницама по глави.

Још је она даље нешто причала, али то се од плача није могло разабрати…

Утом дођоше још два-три сељака, те механџија хтеде завршити своје причање речима:

— Море, много би имао човек да прича о томе: тридесет дана и тридесет ноћи да не станем и једнако би имао само да говорим, а камоли тек што други знају. Него, што тебе занима кад ти не познајеш никога одавде.

Ђогат зарза некако потмуло, да се тек једва чуло, а сељаци се насмејаше и један од њих ће рећи:

— Надај се, надај, скоро ћеш газду дочекати! …

Мене јако заинтересова та тужна историја кочијашеве породице и замолим ме’анџију да ми продужи причати. Она три сељака седоше за други сто да играју карата, а ме’анџија продужи причати:

— Много је Јела, сирота, пропатила, кажем ти, жао ми је као да ми је сестра рођена. Вићентију би боље било да је давно стрељан него што је овако дочекао, али њега ми и није жао. Жалим га сад несрећника, али, знаш, кад се сетим његови’ покора, а ја помислим: и горе муке треба за њега …

— А где је седела, велиш, та Вида, како ли јој беше име? … — упитам.

— Како где је седела? Седела, брате, ту код њега у кући. Да ти знаш како је у његовој кући био долазак: једни одлазе, други долазе, па то повазда, а Јела је умела да те дочека што мало ко, па ти се чисто мили да навратиш у так’у кућу. Ал’ како се Вида усели, а оно пресече долазак. И ко би случајно навратио, а Вићану није право, све гледа човека попреко, и баш му криво кад ко сврати, а пре је то био дружељубан човек, да вазда с њим седиш… У кући она богме, па још она права домаћица и газдарица, а Јелка је дворила као нека робиња. Знам како јој је било сиротој кад јој сузе капљу, а она јој, причају, поставља да једе, ал’ је морала да трпи тако кукавна до суђена часа, све, вели, због дечице. Е то је, слободно ти могу рећи, била мајка да јој и данас нема равне. И ако се вала и један двоножац што једе и пије ка’ човек посвети то је она морала постати светитељка… Долазила она крадом тако покадшто мојој кући, па се изјада код моје жене, а ту се, знаш, слегну све жене из комшилука, па све превичу, тако ми бога: „Е није га, друго, гре’ота ни убити ни отровати кад може тако да мучи и тебе и онаку децу!“ И заиста, што кажу, није било гре’ота, грешан је у бога, кад морам да кажем, ал’ она кротка ’нако само тек заплаче, зајеца као дете како, па тек вели:

— Е не би’ ја то урадила, па да ми круну метнеш на главу. Зар да оставим ону дечицу под таком бруком, а и отац им је, па каки је, таки је.

— Па што не бегаш, грдна, видиш да ће да те убије проклетник, бежи оцу и склони се за време док му прође лудило, па ваљда ће му доћи кад-тад памет — веле јој жене.

— Е — уздахне она, па тек превали жалостиво очима (баш сада као да је гледам сироту) — али куда ћу, друге, тешко мени и кад сам се родила ’ваке црне судбине мимо срећне моје друге: куда ћу кад он деце не да из куће, а коме ћу их оставити, црна и ојађена? Зар да их оставим оној несрећи и њему несрећнику? Да не да мој бог. Волим изгубити главу у оној кући, где сам децу изродила и подизала, но оставити ’наку слатку дечицу, као анђелке, да их пази и гледа баги она лоћа, а ја да се потуцам, после петнаест година од удадбе, од немила до недрага…

— Ишао је тако тај лом по њиној кући више од неколико месеци. Док неко докаже то Јелином оцу. А има она брата једног, млађи је мало од ње, ал’ ватра жива. Као да их није једна мајка родила: ова кротка, не би ни мрава нагазила, а онај јој брат као рис зао, а воли и њу и децу јој, све се куне њима, па како чује (а знаш отац је његов и крио дуго од њега зато јер зна каква ће се брука начинити) узјаши коња (њихова је кућа одонуд реке, под брдом, у Т… Има око три сата довден) па право те пред Вићанову кућу. Веже коња пред кућом, па отвори лагано врата и уђе унутра. Кад тамо, има шта и да види. Сестра му дошла као авет, да је не може познати. Седи као очајница, покупила децу око себе па нариче и плаче. Како угледа то, није могао ни сачекати да се поздрави с њом, но се, веле, одједном окрене натраг, изиђе из куће (а сестра ни деца нису га ни видела) па се прикрије у вајату да сачека док Вићан дође. Чекао тако до пола ноћи, док тек наиђе и Вићан са Видом. Он пијан посрће кроз двориште и псује све на свету што да удари ногу о дирек од капије и пронашао како му је и томе жена крива. Он грди жену, а Вида га придржава да не падне, па га и она још више дражи противу Јеле. Кад дођу код кутњих врата, он уђе унутра, а она право па у вајат, где је и брат Јелин прикривен чекао. Како она на врата, онај је ухвати за косе, па извошти на мртво име. Боловала је она дуго после од тога. Затим појури у кућу; кад тамо, види ужасан призор. Исто онако како је оно Јела причала код њиве. Ту се направи читав лом по кући. Вићан је био испребијан на мртво име, а глава му разбијена, те је остао онесвешћен лежећи кад је брат одвео сестру и децу својој кући. Ми смо тако сутрадан нашли Вићана крвава и онесвешћена, где сав надувен и модар лежи на поду, а по соби све у нереду и поломљено. Њега одвуку у болницу, а Јелиног брата, Марка, оптужи Вићанов брат, те га затворе и осуде годину дана затвора… Вида утекне, па је нико не виде докле је год био Вићан у затвору, а после тек дође однекуд и пређе опет код Вићанова брата у службу.

— Био је он тако сам без жене и деце више од два месеца, па кад виде како га се свет чисто поче клонити, отиде своме тасту, измири се са свима њима, а код суда обали тужбу и не хтеде ништа у име трошкова потраживати. Замоли их да му опросте и обећа да ће од тада боље са женом поступати.

(Даље)

Најтежа осуда (1/3)

На станицу б…чку стигао сам возом из Београда у четири часа изјутра.

Леп, шумовит предео својим свежим ваздухом зачињеним мирисом липе одмах ме разгали и освежи иако целе ноћи нисам тренуо у купеу препуном света и био осуђен да, поред монотоног ркања два-три моја сапутника, саслушам од једне дебеле даме неколико биографија њених рођака, који су богати и вићени људи и које је њен отац помагао док су се школовали и извели на пут, а сада они њу неће ни да виде, а камоли помогну. Одмах до станице железничке је мала, лепо окречена сеоска ме’ана, која се с пута једва назире кроз густе, гранате липе, које баш тада беху расцветале. Седнем за сто пред ме’аном и затражим каву од неког дремљивог дечка што ме дочека зевајући гласно и протежући се. Дечко је тек по мом доласку почео ложити ватру, те сам имао доста времена да разгледам шумовиту околину, коју обасјавају румени јутарњи зраци сунчеви.

— И заиста — мишљах — у оваком дивном шумовитом крају, у часу кад се природа буди из сна, кад осећамо овај свежи мирисав јутарњи дах, слушамо пој птица, остављају човека све ситне земаљске мисли и душа жели да се стопи с дахом природе и уздигне некуд високо, високо над земљом — чисто ми је изгледало да се у оваквој дивоти не може догодити ништа ниско, нечовечно, прљаво.

Можда би ме моје маштање далеко одвело да чак уобразим како ту само анђели станују, да ми не сметаше и нехотице брига о тражењу кола и путовању од неколико часова на припеци по прашљиву друму. Чим дечко донесе каву, одмах га упитах за кола. Он се опет протеже и почеша и као за се промрмља с подсмехом:

— А кола; то ће скоро бити!…

— Како скоро? — одсекох се љутито на дечка.

— Па овде има само један што вози.

— Па где је тај један.

— Е тај је сигуран — одговори дечко и насмеја се, па после мале паузе додаде:

— Тај пије, па дође с мене на уштап. Ено му тамо уз наш ар кола и коња. Ту их оставио још јуче у подне. Нити дао коњима да једу, нити их напојио. Ја их синоћ појио ту на реци: жао ми кљусади, а баш због њега не бих то учинио.

— Па шта он ради? — упитам.

— Он иде те пије поваздан по селу, а ноћу врља по гробљу. Жали се како нема посла, а и кад има којег путника, онда се он запије па не дође. Ено каква су му кљусад: саме кости и кожа од њих кукавних. Мора да омршају: коњу треба нега, па уредно појење, па сено, па зоб, а он веже ’нако ви’ш за плот, па их по два дана не види.

И нехотично погледам кљусад, мршаву, бедну, где дремају везана за плот крај механског ара. И кола бедна, изувезивана неким конопцима, а покривена поцепаним арњевима. Свуда крај плота нађикао густ коров и бурјан са купином, која се пење до половине плота, а на месту где су коњи везани црни се земља, из које овде-онде стрчи до земље готово стабљика бурјана, а са оструге оглодано лишће.

„Све што су могли појести, то су појели“ — помислим гледајући ова два бедна кљусета што више личаху на костуре коњске, па ме обузе туга и сажаљење према тим бедним створовима. — „И њихов госа их оставио, а он пије, опија се, попије оно што му ова два бедна скелета последњом још засталом снагом зараде, теглећи оне готово још бедније тарнице.“ И нехотично ми се код таквих мисли оте уздах из груди, а туга, нека чудна, нејасна туга поче ми све више и више освајати душу, те сва милина и лепота природе са својим свежим јутарњим дахом не могаху изгладити ове чудне утиске и повратити оно прво расположење.

Зовнем дечка и наредим му да однесе коњима сена, што он одмах учини. Чим коњи опазише да им се носи храна, почеше ногама тући о земљу и захрзаше некако благодарно и тужно.

„И та животиња пијанчи по селу” — помислим опет на кочијаша и дође ми нека жеља да га повалим онде баш на ону земљу где су кљусад опасла коров и опалим му двадесет батина.

Утом изиђе газда од механе, омален, врло угојен човек са плавим брчићима, плавим лицем и светлим малим очима неке шућмурасте боје. На глави му шубара, испод које вире праменови неочешљане косе. Одело му је само гаће и дугачка бела кошуља, лепо убрана, а запасан широким вуненим тканицама; на плећима сукнено јелече, а на ногама сукнени дизлуци преко којих су шарене подвезице и каиши од опанака. Назва ми бога и пошто разабра ко сам и откуд идем, седе до мене за сто. Ћутали смо дуго. Он лупка прстеном медењаком по столу, а ја са задовољством гледам како коњи халапљизо једу сено.

Наједаред се окрете и он на ону страну куда и сам гледам, па кад угледа да је коњима положено сено, викну љутито дечка и осу грдити:

— Зар ја да раним коње којекаквим бекријама и пропалицама; нека му полипшу кад је будала, и боље је и он да не живи кад је онакав.

— Ја сам казао да их нахрани; жао ми је да се муче онако везани за плот.

— То нисте требали, господине; мени су, знаш, и ови коњи некако, не умем ни сам да ти кажем: чисто не могу да гледам ни коње. Видиш оног ђогата, њему има више од двадесет и три године. Њега је он јашио још пре двадесет година, кад је био кмет овде у селу. Ух, да знаш како то беше бесно, урањено кљусе, па му се цакли длака. На њему је сваки дан долазио мојој кући. Онамо ми је кућа, ено онде, преко оних шљивара, где се оно црвени ћерамида на качари. Ту имам и сад два брата задругара.

— Па је л’ ти то о томе кочијашу говориш да је био кмет овде у селу? …

— Јес’, јес’, он; њему је име Вићентије, а зовемо га Вићан… Код мене је, знаш, била у кући нека Вида, синовица једног мог пашенога из Р… Њен отац је умро још кад је њој било два месеца, па је после узме стриц, тај мој пашеног, у кућу, заједно с мајком. Мајка јој је била једна, простићеш ме, како да ти кажем, шарена женска. С ким ти она није врдала, па се њеном деверу досади да му брука кућу, те дете задржи, а њу одјури из куће, те она оде оцу. И тамо ти је била така иста, па најзад утекне са неким Циганином што је био ковач у селу. Кад је детету било пет година, потегне те умре тај мој пашеног Сима и поручи ми да узмем Виду себи у кућу. Знаш, он није имао деце, па заволео то дете од брата му ка’ своје. Код мене је, готово рећи, Вида и одрасла с мојом децом, и нисам је одвајао од своје деце, већ сам је пазио, чини ми се, боље но моје рођено. Е, ал’ шта ћеш кад, што веле, сам ђаво не да мира, ни добра. Хтео сам је удомити као и своју Соку, ал’ се не даде, баш као да је неко проклетство, ил’, што ти рек’о, сам ђаво…

Ту се ме’анџија замисли као да тражаше дубља узрока свему оном што је намислио даље причати, па после подужег ћутања настави:

— Шта ћеш му? — ту одмахну руком, као да одбаци са себе сваку кривицу и слеже раменима, и као да би хтео тиме рећи: ја не дадох ником памети. И поћута потом још читав минут готово док продужи: — Шта ћеш му? Ја се трудио као за своје, а вала у мојој кући није могла примити ништа рђаво. Ето, имам и ја ћери, па чик ко ’волицко изнесе за њи’… Него и крв му, брате, така. Што но реч: как’а мати, так’а кћи!… — Приметим ја једном да она врдака са неким Милисавом, а то ти је најгори момак био у селу. Ето га сад је робијаш у Топчидеру. Украшће, што кажу, покров с Божје Мајке. Сатирао је јагњад по селу горе но курјак…

— Па шта је било с девојком? — опоменем га да се не би удалио те прешао причати о Милисаву.

— А, ја! … Приметим ја, кажем ти, да она с њим врдака. Девојка, знаш, у мојој кући, а на моју кућу нико није могао прст пружити за таке ствари. Куд сам могао да трпим, но намислим да притегнем и девојку и Милисава, а он ми и онако био се и овде попео (ту показа руком на теме) због крађе. Пре тога ми украо најбоље назиме, па га с неким несретницима испекао и појео ено баш онде под оним обрешком…

— Па шта си урадио с девојком? …

— Издеветам ја њу на мртво име и запретим да га више никад не сме ни погледати, а Милисава јавим кмету. Тај несрећни Вићентије беше онда кмет, а и за њега се говорило много таких ствари како иде код туђи’ жена. Он одмах потеже те уапси Милисава. Таман ја помислим: боже помози, кад не прође неко време, а Вићан учеста долазити нашој кући и чим улучи прилику, а он нешто шушка са Видом. Знам ја и њега и Виду, а и мајку јој несрећну знам, па одмах видим да ту нису чиста посла. У’ватим ја Виду опет, па ожежи, бре, па ожежи, и запретим јој да се не појави жива кад дође Вићан нашој кући. Опет ништа; само ме од то доба намрзе Вићентије, а кмет је, знаш, па ми је сто невоља правио, а долази опет сваки дан: јутро, вече, он ту окука. Веже, ви’ш, оног ђогата за крушку пред качаром, а он беше у бесу коњ: вришти па све се разлеже. Од то доба ми се, право да ти кажем, огади и коњ, па кад пођем кући с њиве и угледам ђогата везана за крушку или га чујем кад врисне, а мени све мрави уз леђа…

Ја и нехотице погледах ђогата.

— Тако, богами, то траја више од месец дана. Вида се променила као да није она девојка. Нити с ким говори, нити хоће што да ради. Што год јој заповедим, а она само одговори: „Нећу!“ или „Што да ја радим у туђој кући!“. Почне да се завади с чељади. Направи ми читав раздор по кући. Видим ја да она баш жели да је изјурим из куће, а неће сама да оде… Затвори се у свој вајат па не излази никако докле год не дође Вићан. А он опет, што ти велим, учестао па сваки дан по двапут, а све као има нека посла са мном због општине. Ја сам био одборник.

— А Вићентије није био ожењен? — упитам.

— Како да није био ожењен! Ожењен, брате, и имао троје деце као три златне јабуке, једног мушкарца и две девојчице. Мушкарац му најмлађи, тек пушља од четири године, а старија девојчица од осам година, Стаменка јој је име. Како су то била красна и паметна деца. Стаменка беше као кака маторка, а вредна као пршљен. Слободно би могао човек целу кућу на њој оставити, па да нико не позна да ту нема домаћице… На мајку су била деца, Јелка му се звала жена. То беше злато од жене, а из најбоље куће овде у нашем селу. Кротка, блага, чуварна, вредна као кртица. Како је она водила кућни ред и пазила децу и човека, то се не рађа више. На Вићентију најчистија кошуља, најлепше ишаране чарапе и тканине, а и деца чиста и одевена као цветићи. Повазда то створење у послу. Никуд не изиђе она да се проведе као њене срећне друге, но само тако послова по кући кукавица до суђена часа.

Па он је, додуше, све до то доба био ваљан, вредан, а и добар домаћин. Јесте хтео да врдне помало ’нако по женским пословима, ал’ опет је пазио жену и децу и водио домаћинске послове не може бит’ боље. Ал’ се загледа у несрећну Виду, лепо као да, боже ме прости, уђе онај куси у њега: лепо излуде човек. Батали се много; занемари и кућу и жену и децу и послове, све, ама све, брате. Само тако пригрне гуњић на једно раме па врља по селу и пије. Седне ту пред мејану, па полић за полићем. Затрчи девојчица те га зове на вечеру или га траже радници, а он псује све на свету. Дође неки сељак те се тужи вели ударио ме коцем Павле кад смо ’ватали рибу, а он слегне раменима, истресе полић, па одговори: „Удри и ти њега!“ Један опет, дошао те му се жали како су му украли јагње, а он одмах посла за оног несретника што је с Видом шуровао, па обали човека ту пред мејаном, потеже штап, па лепо уби: отеже се онај ко маче. Ништа му не помиње јагње, но само виче: „Тако, ’оће момак да вара девојке по селу!“ А већ то било пре толико времена и чак га апсио за то. Откако се то деси, нико није смео ни да се здрави с Видом на улици, па ни да је погледа љуцки; склања се сваки да га зло не снађе. А мене поједе срамота што је то чудо у мојој кући. Избегавају је и моји укућани, а и ја. Пролазимо мимо њу ка’ мимо гробље. Нико јој не каже ни црне ни беле…

— Па шта је било с њом? …

— Траја тако још неко време, па се зар и њој досади, те, ’вала богу, утече из моје куће и погоди се бајаги да служи код Вићанова брата. Уочи тога дана су она и Вићан шапутали нешто до неко доба ноћи иза моје качаре. Зар је он и научио да тако уради, јер знаш његовог брата кућу и његову само плотић раздваја.

(Даље)