Tag Archive | Život na selu

Невоља и кеса

— Кога сте изабрали за председника? — питам једног сељака.

— Па… Знаш… изгласасмо Панту! — развуче он тужно, па слеже раменима и рашири руке, као да би рад рећи:

— Шта да му радиш? Тако је!

— Што њега?

— Тхе, што, ’вала богу?!

— Зар немадосте ви бољег човека, ако бога знате?

— Има, има, није да нема, ал’ шта да му радиш, тако мора да буде!

— Ко вас приморава, власт?

— Ко? … Как’а влас’?! … Мука, па то!

— Није то морало бити — велим.

— Е, није, боже, шта говори разуман човек. Па ти бар знаш како је у селу, овде код нас.

— Знам, зато и кажем није то морало бити.

— Није морало?! А видиш како је неродица. Погоре све од суше. Дођи овамо о Божићу, па прођи кроза село, знај добро да неће ланут’ на тебе ниједно куче.

— Што?

— Што? Што ће све да полипше! Ко ће још моћи ’ранити куче, кад за децу нема. Кучићима је свршено њино! Они ће први.

— Па?

— Па? Па кад завеје ћорава Анђелија, а трбу’ крчи, а деца плачу, ’оће ’леба? Куда ћеш онда? Затурим врећу на леђа, па пред Пантину капију:

— Еј, домаћине, еј, домаћине!

Домаћин се тек помоли, а ја запнем:

— Молим те, газда-Панто, дај ми на позајмицу врећу кукуруза, па ја л’ да ти одрадим, ја л’ да вратим. Наредићемо се ка’ људи.

— Па, најзад, и да дам кад је тако!

— Ето, то ти је — продужи сељак — а ако га не гласам, он ће тек, кад му зацвилим пред капијом, да рекне:

— Ама, ти гласа летос Марка, па к’о велим отиди до њега, а ја немам жита.

— Е, па онда куд смем да се вратим кући? А да поиштем у Марка, Марко нема ка’ и ја. Поштен је, разборит, добар, све све, али, брате, нема.

Шта могу на то да му кажем.

„Страдија“
16. јануар 1905. године

Мусини ђемови

Продавале се на једној лицитацији разне ствари. Ту је сваки понешто купио, и од свега еспапа остаде непродато само неколико ђемова. Њих није хтео нико, иако су нуђени будзашто. Напослетку по ниску цену купи их газда-Анта Муса, један од најбогатијих трговаца из те паланке. Крупна људина, у дубоким и сукненим чакширама и с цокулама на босим ногама; плати ђемове, забаци их на леђа и упути се ћутећи и полагано у дућан. За њим се орила подсмевка:

— У здрављу, газда Анто, да и’ носиш… и да се поносиш. Ха! Ха! Ха!… Не брини, ти, за газда-Анту… Има он јаке зубе… за ђемове…

У тој гомили било је и неколико богатијих сељака из оближњега села, који су се такође слатко смејали на рачун газда-Антин.

Газда Анта ћути и одмиче, а у себи мисли: „Добро, геџо, добро! Доћи ћеш ти код Анте да глођеш ђемове, али и’ нећеш лако преглодати.“

Прошло од тога доба три године. Удариле поплаве две године узастопце; стигла неродица; стока се испродавала за храну, па дошло време да се потражи зајам у чаршији. Неколико од оних сељака дођу газда-Анти, и: — ти па Бог! Сви јемствују један за другог; уреде се облигације, и газда-Анта им броји дукате. Кад је дошло до последњега дуката, а он пред свакога сељака по један ђем.

— Шта је то газда-Анто? — вичу зачуђени сељаци.

— Па то вам је као и дукат… ако нећете, ништа није ни било: мени моји дукати и ђемови, а вама ваше облигације.

„Страдија“
9. јануар 1905. године

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.

Позориште у паланци (2/3)

(Претходни део)

У кафани код „Орача“ све је спремно. Направљена је бина од дасака уз врата читаоничка, на која ће глумци улазити и излазити пред публику.

Пред вратима каванским је г. Ивић, те причекује госте као управитељ.

— Нек ти је са срећом, Јово! — вели му једна тетка, улазећи унутра, врло озбиљно.

— Хвала! — одговара овај у басу још озбиљније.

— Почесмо, а? — говори г. Спира, здравећи се са управитељем.

— Трчи још за једну клупу — виче глумац чешљару.

— Па у име бога! — одговара Ивић Спири и окрете се унутра кафани, те рече да се иде код Стеве берберина за клупу.

Као што видите, ту шале нема. Дошла већ и публика.

Ушао и управитељ унутра, јер се не нада више посети. Чека се само на почетак. Један дечко носи вино у стаклету и по наредби управитељевој служи публици.

— Деде, служи г. Спири.

— Хвала; нека ти је дуговечно! — одговори овај, пошто испи чашу.

— Дај чича-Гаври једну.

— Нека, море, баш не могу нешто; тек дођох теби за љубав!

— Хвала ти, ал’ де попи једну: добро вино!

— Е ’ајде; срећно ви било и дуговечно! Дабогда на велики степен дошли! — благосиља Гавра.

— Дај боже! — одговара смирено Ивић сав срећан.

— Хајде, почињите, Васо! — викну кубеџијском калфици стриц, кад Васа извири на вратима читаонице.

Почела је и представа. Дечко служи и даље вино, а публика пије и смеје се, да већ мислиш све ће пући. Нарочито Јови што игра Пелу.

Срету шустера игра глумац, и да би га боље представио пијана, то се и сам опио.

— Како се овако направи пијан, па истина као пијан човек!? — чуди се чича-Гавра.

Остали глумци на бини прснуше у смех кад то чуше, а нарочито они што вире кроз ошкринута врата читаоничка.

Суфлер говори из рупе између дасака, која је томе и намењена, али глумци и запитају кад добро не дочују.

— Пела му полети у очи — говори суфлер.

— Не мувај се! — виче један у читаоници, јер хоће да га гурну они други, да боље види.

— Ћутите ви тамо, не чује човек! — саветује их суфлер, а Пела клима главом и чека да јој суфлер наново каже.

— Пела му полети у очи! — изговори Јово меланхоличним, тужним гласом, климајући главом.

Глумац севну очима од љутине и значајно одмахну главом док се тек Пела присети, цикну колико га грло доноси, и потрча на Срету.

Громогласан смех разлеже се у публици.

— Гле ти опаког Јове! — вичу неки.

Игра се даље.

— Пела кија! — виче суфлер.

— Пела кија — понавља Јова.

— Та кијај, мамлазе; чујеш што ти се каже! — гунђа глумац.

— Не кијам ја, ти треба да кијаш! — одговара му Јова љутито.

Глумац га крадом муну ногом испод стола и промрмља: — „Кијај, животињо!“

— Питај га ко кија? — брани се Јова.

— Пела, Пела — чује се суфлер.

Јова се сад намести, диже главу и кину.

Игра се настави даље.

— Готово да се иде — рече чича-Гавра и диже се. Глумци прекидоше часком игру и погледаше на ту страну.

— Седи још мало — задржава га г. Ивић.

Почеше да се дижу и остали, и опраштају се са онима што остају и са управитељем, па довикну и глумцима:

— Е, лаку ноћ! Баш се исмејасмо!

— Лаку ноћ! — одговоре они, да се не замере.

— Деде, попиј још једну, нуди управитељ понекога и на вратима да га придобије и за други пут.

И тако мало-помало одоше сви пре но што се представа свршила.

Даване су још две-три представе после тога, али посете све мање. Ко је био једанпут, тај не дође други пут, јер сваки држи да то треба једанпут видети, као год и чудовишта што приказују на вашарима.

Па ипак се одушевљење код младих људи не хлади. Раде они неуморно.

Прођете поред чешљара Саве, а тек иза тезге се чује глас, рецимо:

— Ја част своју морам крвљу опрати!

То Тоша, његов калфа, учи улогу, а шегрт стоји на вратима, па пази да газда не наиђе.

Чудите се и идете даље; тек пред кубеџиницом вас тргне дрека:

— Удри, неверо, у ове слабе груди!

Још се више чудите кад тек наиђете пред мумџијски дућан, а оно се слегао силан свет, па гледа и слуша што није чуо.

Газда-Цоне ошамарио калфу, а овај протестује и прети како ће се осветити.

— Тој ли те плаћам, свињо погана, да ми се дереш по дућану као луд! Све ће ми муштерије попудиш!

— Немој ти никог да грдиш и да бијеш! — вели калфа.

— „Да ви’ш како Милош туче!“ … Да ви’ш ти сад како газда-Цоне туче! — виче газда-Цоне што га грло доноси.

Мадо-помало распали се и калфа, изгрди газду што боље уме, па оде из дућана.

Могли сте опет једном слушати како се куварица у кавани код „Плуга“ завадила с газдарицом.

— Ако ви тако мислите, мени позориште не гине! — прети куварица.

И збиља, само да оде, дочекали би је раширених руку.

Једном речи, преобразио се цео град. Мало у којој кући да нема свађе и галаме. Газде вичу на калфе и шегрте, оцеви на децу. Млађи и старији свет је на ратној нози.

Управитељ Ивић покрпао се са својом женом, па брука једна — пуца цео град. Није жени ни лако, ако хоћемо право. Откако је позориште отпочело, нема она мира по вас дан; а по сву ноћ, као што се она жалила сусеткама, седи сама као скот, ,,па и скот то не би трпео“ — говорила је она.

Код ње се једном искупиле жене, а она се жали:

— Те хајде шиј одежду, те хајде туцај смесу, те ово те оно; па чак јуче каже да му правим неке перјанице за војводе. Баш, верујте, не можеш да данеш; ето, нисам, откако то позориште дође, протнула иглом.

— Баш се и ми чудимо како можеш да поднесеш тај „штрапац“ толики?! — говоре оне остале.

— Море, то ништа, него чим вече, он у позориште, па до неко доба чекај, чекај; па кад дође, устај, те отварај врата, па прозебох, ето кашљем једнако!

— Мука, богами — вели једна — то није никакав живот!

— Па што му не кажеш да се остави! —предлаже друга.

— Коме, је л’ њему?! … Воли он позориште и оног брљивог глумца него мене сто пута! — рече јетко Ивићка, а сузе јој заблисташе у очима.

— Е, е, шта се учини, ако ко Бога зна! — вичу друге и климају главом тужно и као с неким изразом саучешћа на лицу.

Ето, из тих су се разлога дешавале свађе између Ивића и његове жене, и једно вече дошло је до тога да је Ивић опалио жени шамар.

Играо се „Бој на Косову“. Ивић седео по подне код куће и учио улогу Милоша Обилића. Он шета по соби из краја у крај, застајкује, лупа се у груди, изговара поједине реченице тако јако да се прозори тресу. Жена седи у крају, плете и гледа шта се чини од човека, а љута као ђаво.

— Ја невера никад био нисам! — виче Ивић, и дигао једну руку увис.

— Што не гледаш ти, бога ти, да купиш дрва? — пита га жена оштро.

— Излази Вук — говори лагано Ивић даље — не, не, Милош опет излази.

— Што ти је, бога ти, те излуде! — рече жена јетко.

— Ухватићу Вука Бранковића! … — декламује Ивић даље и не осврћући се на женине речи.

Дошло вече, а он се спрема да иде. Мора ићи. Како ће бити косовски бој без Милоша?

Жена стаде викати и псовати, и запрети да неће врата отворити.

— Мораш! — цикну Ивић и полете на њу срцем Обилића.

— Нећу да отварам! Торњај се куд знаш као сваки луд човек!

— Ко луд?

— Ти!

— Зар ја луд! — цикну Ивић жаром Обилића, и шамар пуче.

Ко зна овакве прилике, тај само може замислити колико је злих последица било за Ивићеву кућу због тога шамара.

Главно је да знате да је Ивићева жена отишла оцу, а њега оставила.

Пошто је г. управитељ Ивић опалио шамар жени и отишао да игра Милоша, био је свестан свега што отуд може да изиђе. Нико није знао шта му је, јер су сви оценили, према игри, да је Милош незгодан.

Кад се врати с представе кући, затекне кућу празну; жене нема.

Да се ко од публике вратио за њим с представе, имао би шта гледати.

— Тако, будало! — дочекао га је прекорно отац још на вратима.

Онда га стаде грдити, а он оборио главу, па нити шта слуша нити шта уме да мисли, а осећа на себи терет, голем, преголем.

— Ето, шта учини с твоју млатњаву, шашавко! — грди га отац.

Ивић се у том тренутку осећао као у неком страшном сну, а презирао је и себе и позориште и глумца и цео свет.

— Ах, Јово, будало над будалама! — рече очајно кад му отац оде из собе, па паде на постељу. Ко зна шта је мислио, али тек сву ноћ није спавао.

Сутрадан се у граду говорило само о том догађају. Знао је он то, и то је чинило његов положај још тежим.

Није излазио никуд из куће, а позоришту је послао оставку, у којој вели да због слабог здравља и породичних ствари не може и даље остати управитељ. Интересантно је што и у таквим околностима стил његов гласи: „Много жалим што не могу да и даље будем на важној услузи својом спремом том позоришту.“

Настала је пометња у позоришту. Лаза и Стева су говорили, износећи разлоге, како треба да престану, јер нису ништа ћарили. Глумцу, Миливоју, Сими и кубеџији није ишло то у рачун, и они су зато да и даље раде, јер:

— Почетак је тежак! — вели глумац, пун поноса и поуздања.

У ствари, сви су они једино ту положили своје наде да се имају чиме хранити, а у ствари и Лаза и Стева су хтели да им то доноси личне користи, као каква трговина, па зато се и љуте што споро иде.

После дужег већања реше да позориште остане, али да сада позову у одбор неке од професора, учитеља, свештеника и имућнијих трговаца, који ће се заузети да одрже тако лепу установу.

И искупи се славни одбор од петнаест лица. Један млади професор, Воја, држи говор и запенио доказујући како је то дивна установа и школа за грађанство, како ће ту да се шири образовање, јачају карактери, свеже духови, јер, вели, и иначе је материјализам све и сва за наше грађане.

Ђакон Таса вели да се избере управа и изберу два лица да направе статуте, јер се њему не чека много. Говори то и слуша шта други говоре, а једнако погледа у сахат да не одоцни на опело.

— Нема овде за мене ћара — мисли Стева, председник читаонице, мезетећи леблебију, пијући комову и мотрећи на свој дућан да не наиђе ко да се брије или шиша!

Настаде жагор и разговор о томе шта ће и како ће. Мало-помало, па пређоше на сасвим друге ствари, и разговор се вођаше као обично у ме’ани, као да су и заборавили што су дошли.

Ђакон оде; Стеви уђе муштерија у дућан, па отрча и он.

— Чека те Томча за оне даске да видите! — јави шегрт једном трговцу из одбора, те оде и он.

Одоше многи, и сваки кад пође вели да ће пристати како се год реши.

Па што се могло и решити друго до да се за управитеља избере г. Воја професор, за потпредседника један учитељ, за благајника један трговац, за драматурга опет један млад учитељ, и четири трговца за надзорни одбор.

(Даље)

Позориште у паланци (1/3)

Веле неки људи: „Многи се таленти губе у паланкама и остају непримећени“! Уосталом, сваки сме говорити што хоће, само ако не дира у власт; али мени се чини да немају право. Да не почнем одмах са уметницима које сам ја пронашао; треба да знате, драги читаоци, да се тек у паланци води о свему рачуна и цени свачији таленат више но у престоници.

Сви ми овде знамо како Љуба књиговођа уме направити мезе од ротака са зејтином и сирћетом и, верујте, да га необично ценимо и поштујемо, па чак му дајемо редовно прилике да свој дар усаврши! Шта мислите тек о Васиљку „ћевабџији“? Мислите што год хоћете, али ми њега и његов дар више ценимо но Београђани дар каквог свог лирског песника!

Ја сам пре неки дан дуго размишљао чак и о томе: што ли не прелеће више у моје двориште шарени петао Лазе шустера? Лупао сам главу можда више но какав историк док објасни неки догађај; и напослетку дознам од момка да је петао заклан кад је Лази долазила у госте тетка Цака. Мени то момак прича, а моја сусетка стоји на прозору, јави се, па одмах додаде: „Штета за онаквог петла, ја баш јуче говорим с Митом. Навикли смо, знате, на њега — је л’те да је вама необично?!“

Много смо о томе разговарали; а ето, то је петао и ништа више.

Јавно мњење будним оком прати свачији покрет. И најситнија ствар подлежи оштрој критици. — У Београду напише какав новинар најбољи уводни чланак, па о томе нико ни речи: учини, рецимо, неки државник погрешку, од које пати цео народ, па ипак му нико не вели ни потамо се, и још му скидају капу.

А у паланци: седну тројица да играју санса, и већ се остали столови у кафани празне и скупљају сви око играча. Сваки одмах узима своју столицу у једну, а пиће које је почео пити, у другу руку, па прилази играчима. Ако не буде довољно места за седење, ревносни „кибицери“ стоје около, и будним оком прате свачији покрет и пропраћују играње најбурнијом дебатом, која је често много оштрија но кад се у Народној скупштини решавају најважнија питања!

Миша писар је једанпут одбацио десетку „трефа“, а чувао даму „ерца“, и изгубио четврти штик Пери апотекару, који га „звао за рачун“. „Уплаткао“ човека, и јавно мњење га тако грозно избруси и изгрди, да човек, тако ми бога, није цео дан излазио у кафану. Стиди се своје погрешке.

Ето, како се људи брину о свему и прате свачији рад; па да ли бих ја смео пропустити ову ретку и значајну појаву у нашој паланци.

Кафана код „Орача“ је обична кафана у нашем месту, где обично одседавају сељаци кад долазе у град. Дрвени столови без чаршава, велике незграпне столице око њих; у средини ме’ане велика блехана пећ, око које зими седе сељаци, греју се, пуше, пљуцкају и пију ракију; свуд по зиду повешане некакве објаве и општинске наредбе; под је од цигле, прозоре упљувале мухе. По простору је велика, и пуна је само суботом, кад је пазарни дан, а иначе тек по троје-четворо прекодан седи за „чокањем комове“ и зева ревносно, а понеки у подне једе купус или паприкаш и пљеска устима тако да се разлеже по целој ме’ани. Ништа, дакле, не би била важна ова ме’ана да нисам приметио на вратима што стоје лево од келнераја, кредом написано, мало накриво и ружним рукописом: „Занатлијска читаоница“. Испод тога стоји: „Који није члан забрањено да улази без дозволу“, а испод тога пише другим рукописом: „Јанча Ђ. из Златокоп остаде од суботу 5 гроша и 30 пара“.

Унутра, у читаоници, није боље намештено него у ме’ани. На средини је велики сто и око њега неколико столица; уза зид стоји дрвена полица и у њој неколико књига и листова, које је давно попала прашина; уз књиге, у једном крају полице, стоје два „шпила“ карата и таблице за бележење.

Читаоница има око двадесет чланова, махом самих занатлија. Председник читаонице је неки Стева берберин, а благајник и нека врста књижничара Лаза обућар. Радним даном слабије долазе, а празником готово редовно.

Данас је празник, и ето их на окупу. Хладан фебруарски дан, те су сто примакли ближе пећи. За столом седи Јова молер и Васа кубеџија, те играју „жандара“. Стева председник сео уз пећ, те разгрће жар да пече месо за доручак. Лаза час чита новине, час гледа како она двојица играју карте.

— Калино џубе зелено! — певуши Јова и мисли се шта да баци.

— Калино џубе… — поче и Васа певушити, па тек прекиде речима: — Не може седмица са осмицом.

Месо у пећи цврчи и почиње мирисати. Стева га преврну, олиза прсте и рече: „Ох, ал’ је мераклијски испечено!“

— Ух, шта је жандара, веру им њину! — говори Јова, и баца карту.

— Што ми пљусну вода на уста за месом — каже Васа, па погледа на Стеву.

— Видиш, свиње поскупеле — рече Лаза прекинув читање.

— Дај, ме’анџија, малко хлеба — иште председник.

— Калино џубе зелено! — пева опет Јова играјући карте.

Тако су се отприлике проводили дани у читаоници мирно и тихо, и ко би се још надао да ће то друштво основати позориште, али ваљда је само провиђење тако хтело.

Дође у наше место некакво путујуће позоришно друштво и објави да ће давати само три представе. Улазна цена доста мала, те једно зато, а друго, бог би га сам знао зашто, тек позориште дупке пуно света.

Ту су били и наш Лаза и Стева и многи из читаонице, и одмах по првој представи Стева и Лаза су водили у читаоници овакав разговор:

— Пало је синоћ на пе-шес’ банке! — рећи ће Лаза замишљен, и изгледа као да нешто рачуна сам за се.

Стева такође нешто мисли, врти главом, рачуна на прсте, па после дужег ћутања рече:

— Ви’ш како се они проводе!

Опет настаде дуго ћутање, које прекиде Лаза потмулим уздахом, а затим додаде:

— Тако то: протуве из бели свет, па ћаре; а ја се мучим и радим, па ништа!

— Џиб-џаба толике паре дигоше! — прихвати и Стева злобно.

Тај њихов разговор би био и прошао, као и толики безначајни разговори у свету, да се није друго нешто десило неколико дана после тога.

Једаред предвече дођу Стева и Лаза код „Орача“ на ракију. Кад тамо, а за једним се столом шћушкало неколико калфица, и међу њима један од оних истих глумаца што су давали представе.

Глумац је млад човек од двадесет и неколико година, висок и снажан, а лица врло пријатна. Забацио шешир на затиљак, велика црна, накудрана коса пала му по челу, млатара живо рукама, и говори ватрено и с декламацијом. Окреће се свима редом и сваком гледа јасно у очи. Сви за столом ћуте, слушају га са отвореним устима и гледају нетренимице у њега, и гутају сваку његову реч. У глави сваког од њих развијају се чудни планови услед његових речи, и сваки, према својим мислима, ставља покадшто тек питање, очекујући одговор с још већом пажњом.

— Колико може да се заради? — упита један.

— Живи се славно — ето колико; али ми не тежимо за богатством — издекламова глумац одговор.

— Ал’ кад би штедео човек? — пита један чешљарски калфица.

Таман њему да одговори и потпуно заузме прописну позитуру, а запитаће сапунџијски калфа:

— Грди ли вас понекад старешина?

— Ја да трпим грдњу? — викну громко глумац, показујући прстом на себе.

Настаде ћутање, а он гледа у сваког редом; диже се са столице, па још важније понови: — Ја да трпим грдњу? … — а затим се устури мало назад, климну неколико пута главом и иронично додаде: — Ха, ха, ха, глумац сме да трпи грдњу?! Којешта!

Затим се насмеја тако као кад би се човек насмејао детету које не зна оно што изговара.

Док се сав тај разговор водио, Стева и Лаза су стајали уз пећ и пажљиво су слушали.

Ућуташе сви.

— Ал’ старији мора да има чес’! — уплете се Стева.

— Ја моје шегрте грдим, па ако не слушају, изјурим! — рече готово у исти мах и Лаза.

— Ја ћу за правду да гинем и не трпим никог! — осече се глумац љутито, па, поћутавши мало, додаде тише, развлачећи сваку реч у реченици:

— Моја је држава на даскама; са овом вештином ја могу обићи цео свет и да живим боље него иједан овдашњи газда. Ја сам напустио дружину због неправде, јер управитељ хоће да утрапи мени комичног јунака, а ја сам трагичар.

Лаза се преклони неколико пута, правећи се да је врло лепо разумео све што овај вели, вичући:

— Да, да, да, разуме се, разуме се — а у ствари муче га речи комичар и трагичар.

— Нећу ја да ми он утрапи комичну ролу! — опет ће глумац јачим и важнијим гласом.

— Разуме се, разуме се, то је безобразлук, то баш није лепо — прихвата Лаза и мисли у себи: „Шта ли је то хтео да му утрапи?“ — замишљајући речи „комична рола“ као нешто врло гадно.

— Па, наравно — процеди кроз зубе Стева председник више нехотично, а после кратког ћутања додаде живље:

— Колико велиш може да падне од представе?

— Па, овај, поче глумац, може, може, како да кажем… — Ово изговори, жмурећи на једно око, главу затурио мало, а стопалом десне ноге лупка по поду.

У главама младих калфица развијају се чудни планови.

Свака реч младога глумца развија пред њиховим очима нове светове, пуне неке дражи, а досадашњи посао њихов све им више и више изгледаше одвратан. Нарочито бејаше жива машта у Миливоја и Симе, који беху без рада. Миливоје зна занат тишлерски, а Сима кројачки.

Миливоје се зажарио и поручује ракију за ракијом, испијајући наискап; а Сима изгледа нешто зловољан, и све се некако врти на столици, као да једва чека да остане с глумцем насамо. Сркуће и он помало ракију и пљуцка непрестано.

— Може да се заради много, али треба право делити! — изговори глумац своју почету реченицу.

Лаза и Стева се нешто замислише, али с лица им се чита као да и сами не верују у оно што мисле.

— А има ли лепих глумица? — пита Миливоје зажарен, намигну на Симу, а чешљарског калфу удари по рамену и узвикну:

— Јао, Томо, шта велиш!? — Затим прсну у смех, устаде са столице и поручи опет ракију.

— Да је она што беше царица Милица! — каже му Спира механџија.

— Боља је Вукосава, море! — додаје Тома, а и он се зажарио.

— Кисело грожђе, децо! — вели Стева и протеже се.

— Зато су образоване даме! — рече глумац басом, с неке висине.

— Наравно, разуме се, да, да, разуме се! — одобрава Лаза, клања се и клима главом…

Разговор се тако водио још неко кратко време. Разиђоше се сви, само осташе глумац, Миливоје и Сима.

Разговарали су се живо и ватрено преко пола ноћи, и Миливоје се од одушевљења тако напио да га је једва Сима одвео кући.

На улици мрачно, хладан ветар дува и наноси ситан снег у очи. Миливоје се поводи и штуца, а Сима га придржава да не падне.

— Да свратимо код „Круне“! — виче Миливоје, а овај му не даде.

— Да ви’ш, Вуче, како Милош туче! — викну Миливоје и гурну Симу од себе.

— Хајде, море, да спавамо, не млати се ноћас — виче Сима.

— На-а-атраг, Вуче, или ћу те расећи! — виче Миливоје и подиже десну руку у одбрану, као кад држи сабљу, леву ногу опружио натраг, а десном искорачио напред, савивши је у колену.

Од овога вечера није прошло ни три-четири дана, па истераше из службе неког Јову Ивића, практиканта. Ко зна зашто. Неки веле да је посланик наш хтео ту да намести свога сестрића, неког истераног ученика из VII разреда гимназије, па, да се начини место, буде истеран сиромах Ивић.

Сада се Ивић поче најчешће виђати с глумцем, одметником од своје дружине, која је још пре неколико дана отпутовала из нашег места.

Ивићу има око 30 година. Носи дугачку косу и капу затурену натраг. Причали су да је он још пре неколико година био статиста у неком путујућем позоришту, а свршио је шест разреда гимназије. Проводио је љубав и с неком глумицом, те га отац примора да тај посао напусти, и одведе га кући. Отац му је прилично имућан, а онда су били његови људи на влади, те он помоћу пријатеља изради Јови за практиканта, на ком је месту био до пре 3–4 дана.

Сад свима изгледа као да се у њему појавила стара љубав ка позоришној уметности.

И глумац (збиља заборавио сам да кажем да се зове Гаврило Михајловић) и Јова одлазили су у читаоницу и тамо врло често водили дуге разговоре са Стевом, Лазом и осталим члановима. У кафани су се опет увек предвече састајали са оним калфама, а поглавито са Симом и Миливојем.

Из тог њихова разговора поникоше једног дана објаве по нашем месту са оваквом садржином:

„Чланови Л…чке читаонице одлучили су да се старањем истих образује грађанско позориште под управитељством г. Ј. Ивића, бив. овд. писара, а под сталним редитељством публици добро познатог, извежбаног глумца г. Гаврила Михајловића, а уз суделовање чланова читаонице; а приход од истог ставља се на руковање управи поменуте читаонице за набавку новина и књига, а нарочито шаљивих престава за нашу публику, као и патриотских комада.

„Јављамо ово поштованом грађанству и молимо да нас обилато потпомогне, како би се ова племенита установа на дику нашег места могла одржати.

„Прва престава ће се давати код ,Орача’, за коју ће грађанство добити за сада аутографисане плакате са именима лица, а доцније ће се и штампати у овд. штампарији.

„Позориште ће се звати ,Грађанско позориште Југ-Богдан’.

Управа

Испод тога је додато:

„Како оскудевамо у глумицама, то ко жели нека се обрати управи ради пробе и пријема са добром наградом, а може прекодан радити и своје послове.

Горња управа

И постаде позориште. Кавана код „Орача“ ностаде славна и чувена, а улица у којој је она, живља него обично. Сваки из радозналости прође туда, и тек завири у ме’ану да види шта се тамо чини. У самој ствари у ме’ани бејаше као и обично; а за прво време припреме су вршене у читаоници. Управитељ прави од хартије калпаке, Јова молер засукао рукаве у једном ћошку па молује шуму на неким даскама обложеним хартијом; Прока шнајдер у другом крају шије одежду за светог Саву од неких старих постава; Миливоје тишлер прави сабље и мачеве од чамовине; глумац туца неку смесу, те прави бенгалску ватру. Једни трче по вароши, те траже старо одело, пиштоље, црногорске капе, турске сабље. Кад погледате, а оно се само ради, и то са журбом.

Пуно је деце на прозорима и радозналих грађана унутра у читаоници: једни оду, други дођу. Сваки кад пође, тек слегне раменима, насмеши се, па рекне: „Е, ’ајде, ’ајде, видећемо!“

Радило се ту не само дању него и ноћу, нарочито кад, после дугих преговора, друштво издејствова код Косте бакалина да добије петролеума на вересију.

— Гадни ћифта! — љути се глумац — као да ће позориште утећи због његове киле гаса! — а затим поче грдити механџију што му тражи новац за храну унапред.

— Свиње једне, и за њих вреди радити! — викну и тресну ногом о под с таквом жестином како само доликује ономе што игра „трагичне јунаке“.

Како-тако прекршише све препоне и отпочеше пробе.

Једна је од највећих тешкоћа била док се погодише ко ће играти Пелу у Стеријиној „Злој жени“, јер се није ниједна женска јавила. Сваки се осећа мушко, па неће да игра жену. Умало није било и боја, али, богу хвала, глумац надвика све, и запрети да ће он посао баталити ако га не слушају, и тако се та улога даде Јови молеру, јер су пронашли да он личи на Пелу.

— Пело, седи до мене! — дирну га Миливоје кад он, после поделе улога, љут, као ватра, довршаваше моловање неких прозора.

— Марш, џукело! Не лај! — одсече се овај оштро, и замахну четком.

Сви су се напели од смеха, а нико не сме да се насмеје, јер се боји свађе. Понеки се тек дочепа врата, па викне:

— Пело, не љути се!

Псује Јова све што му на ум дође; а чешљара гађа четком и скочи да поцепа у љутини све што је радио.

Опет нова врева и галама. Једва се споразумеше да је то шала и да се не љути, после дугих глумчевих објашњења.

— Свака улога мора са љубављу да се игра — декламује глумац, завршујући своје поуке о уметности!

(Даље)

Човекова сладост

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да учим школу, испратио ме је отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот, бије те и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето припече у њиви звезда у темењачу, мозак провире, па опет си и гладан и жедан и не доручаш и не довечераш, а одмор је сељаку само кад га под земљу мету…! Јес’, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад…

Ове речи остадоше тако јасне у мом памћењу да ми се и после толиког низа тодина чини као да чујем глас очев, као да гледам њега. Да ли је то због важности њихове или што падаше баш у тако важном моменту мога живота не знам, тек мени се то никада из памћења неће изгладити. Сећам се чак и појединости. То ми је говорио кад је већ хтео поћи кући из града. Ја му пољубим рапаву, испуцану од рада руку и полих је топлим сузама, јер при растанку с њим осетих да сам оставио кућу. Он је дуго ћутао и ја дуго плакао, а поред нас промиче свет и многи застајкују и гледају на мене. Зар што плаках. Али ја се још не осећах у страном свету док отац беше преда мном, док сам гледао ону шарену торбу што стоји крај његових ногу, а из ње вире пресни опанци и две-три шипке челика, што је купио за Тому, суседа да нади сикиру.

— Не плачи… Труди се само неће л’ дати Бог милостиви да ти бар срећно и лако поживиш… Ја бих плакао кад би и ти остао сељак-живомучник, слепац код очију — рећи ће отац и даде ми грош да купим што хоћу. То је био израз његове милоште.

Ја сам се трудио и учио, напрезао из све снаге еамо да ме не стигне тешка судбина коју ми отац претсказиваше својим речима, ако бих остао сељак. Дуге године провео сам у школи. Читао сам, радио, седео дуго ноћу над књигом, пушио цигару за цигаром и пио каву само да бих растерао дремеж кад се опремам за испите.

Напори су били тешки, али сам ипак успео — срећно сам завршио школовање.

Постао сам чиновник, а на две-три године потом умре мој отац и остави ми велико имање у наслеђе. Није прошло ни неколико година, а ја већ стекао леп положај у једној служби и од стрица који бејаше богат трговац у Београду наследим велико богатство, јер умре без ближих наследника.

Срећа! … Је ли то она срећа коју ми отац припремаше. Он би на сваки начин био пресрећан да је доживео да види свога сина школована, млада, са добрим положајем, богата, врло богата и наравно са добрим изгледима иа женидбу са каквом богатом наследницом. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети без икаква рада, а већ о мучном сељачком раду и да не говорим… И ја поверовах срећи својој, која ме бејаше тако раскошно даровала и пред мојим очима пуче будућност у ружичастом ојају, понеше ме слатки, чаробни снови и ја загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох за њом напред у будућност на сусрет рајским уживањима, која ми се обилно нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе стране земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам и ја сам уживао све дотле док се нисам ево већ у својих тридесет година преситио свега. Почео сам измишљати нова задовољства, тражити нове дражи за живот, да биркам, пробирам.

Досадило се све и ја с очајањем, без наде гледам у пуст и празан живот, из кога сам узео све што се могло узети, утрошио сва задовољства пре времена; попио сам наједаред из златног пехара све слатко пиће што ми га срећа пружи место да њиме штедљиво, кап по кап, разблажујем горчину живота кроз цео век свој! …

Решио сам се да пропутујем, да проведем неко време и на селу, у зеленилу, не би ли то колико-толико опоравило моје нерве, јер већ од дуже времена патим од бесанице.

Цео дан сам већ провео на путу и остадох да заноћим у једној паланчици код неког свог доброг пријатеља. Туда води пут што иде за моје село, па застанем увече ту, јер ми се путујући на колима учини да ћу заспати чим легнем у постељу. Све заман. Опет немам сна. Тешка, досадна иоћ измеђ четири собна зида. Из друге собе, која је одмах од моје, допире тупо, монтоно и безбрижно хркање мога доброг домаћина. По столу у мојој соби разбацане књиге које сам понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, пера, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ни једну. Ходам по соби, пушим — глава ми већ бучи од дуванског дима. Осетим умор, малаксалост, трепери цело тело; легнем. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, грабе се која ће пре да дође на ред, па се загуше хиљадама одједном и онда не знам ништа, у ушима запишти, крв се пење у главу; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, која причињава несвестицу, час потом избије хладан зној… досадно, тешко… Седам опет за сто, осећам јаку главобољу, свест мрчи као у јакој грозници, очима једва назирем предмете на столу. — У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена на фитиљу тиња и цврчи бледомодар пламичак са кога се диже дим непријатна задаха и стакло на лампи поцрнело, а на прозорима с истока подбељује. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Момак откључава кујну и звиждучући тумара нвкуд по дворишту, затим прошушкараше његови опанци крај мог прозора и мало па зашкрипе точак на бунару. Почињу да шкрипе врата и код осталих суседа; заклапарају с часа на час папуче и крај мог прозора промакне по нека неочешљана женска глава или по какав радник с будаком или мотиком на рамену. Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме ио лицу, али мени изгледа као да ми је лице дрвено па одбија од себе ту свежину. Из собе покуља загушљив ваздух пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тако тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору и прве сунчеве зраке, оне меке, нежне, миле зраке, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен, недостојан. Мој се домаћин умива на чесми свеж, са мало подбулим капцима од спавања; домаћица седи на прагу од кујне, зева слатко после крепког сна и окреће жрвањ те меље каву… А ја сам постао злобан на све што гледам.

Сутрадан сам пошао опет колима за своје село. Дан диван, пријатан; преконоћ падала киша па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве са камарама или сложеним крстинама, на које падају и одлећу грлице, а деца под ’ладовима се играју или једу седећи око торбе на којој је заструг сира и проје, а стока, овце и говеда пасу около по стрњици или леже по ливадама. Понегде непожњевене њиве, жетеоци са грајом, смехом и песмом жању повијени, мушкарци са великим шеширима од сламе и девојке с белим марамама, неубрађене, већ само са вешто пребаченим крајевима преко главе, певају звонко, силно, са осећањем, час мушки, час женски наизменице, сваки по једну строфу. У путу сретам понеку старицу жену са обрамницом на рамену, о којој висе са једне и друге стране лонци с јелом или млеком поврзени поврзницама, торбе пртене пуне проје и из њих вире пераја лука. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу у забрану крај пута тице, или косић зазвиждуће у каквом трњику. Мој кочијаш постао као никад досад разговоран. Прича ми о свему, пита, одговара ми иако га ништа ја не питам, па све то надугачко и нашироко. Читаво четврт сата и више траје његово објашњење како се легу косићи и каква су јаја и где се налазе. А ја отежао, зловољан, глава ме вуче земљи, злобан на све; после непроспаваних, тешких ноћи, није ми ни до чега.

Око девет часова пре подне сам већ био у свом селу у старом дому својих родитеља. У њему је седео мој брат од ујака са својом женом и децом. Дочекали ме са усхићењем. Нису знали шта чине од радости. Доносили све што имају и нудили чим су год се сетили, укрштали се по дворишту узбуђени, сретали једно с другим, ударали једно о друго, ’ватали пилиће, клали, дотеривали стоку пре времена на мужу, окруживали ме са дивљењем и пуни радости на лицу, загледали кола и распитивали кочијаша дуго и сви редом наизменице и о свему. Мени је све то још теже падало; тај срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака и нехотице ме је побуђивала да то поредим са данима којима сам ја проживео. Па онда поворка умрљане деце босе, прљаве, пуних обрашчића, светлих очију, са разбарушеним косицама у прљавим кошуљицама биз икаквог другог одела, а са погледом стидљивим, забезекнутим, страшљивим. пуним неповерења. Вуку их мајке и свака објашњава: „Ајде, сине, ово је чика, да дâ шећерлеме. Он воли децу! …“ Било ми је тешко све ми је јаче излазио пред очи луд и пуст готово развратан живот којим сам толике године провео.

Позвали су ме на њиву да изиђем, веле да видим како се муче. Ни по ручку нисам могао заспати, те сам изишао пре нег што сам обећао.

Тек су били ужинали, па леже у хладу под брестом, о коме висе љуљке и у њима кмече и плачу мала деца, па онда српови, торбе, гуњеви. Уз дебло од дрвета празни лонци и чиније, дрвене кашике. Око тога се роје муве и златнице са својим јасним зујањем. Мушкарци леже са својим знојавим кошуљама на себи ко потрбушке, ко на леђима, на трави раширили руке, под главом им сваком свој зубунић, отворили уста па дишу дубоко и мрдну покадшто главом бранећи се од мува. Мало подаље деца плету од сламе шешире, неки се играју рокчића, неки опет спавају, а крај њих дугачки штапови; около волови стоје повијене главе машући репом или главом, те звоне меденице или мирно, равнодушно спокојно леже по хладовима и преживају; у страни крај пута испрегнута кола, стрчи руда и јарам, под њима се испружио пас па дакће од врућине, а однекуд и крчаг с водом заптивен лишћем. Неке од жена седе у другим ’ладовима и доје децу нишкајући их да што пре заспе или им певуше. Девојке за се у буљуку уврискују се, јуре се, ћућоре нешто, гађају мушкарце грудвицама земље и коре их како су ленштине.

По мом доласку се избудише. Прилази ми један по један с испруганим лицем од спавања на трави или превијеном зубуну, здраве се с неким необичним поштовашем и љубављу, а и пуни радости и среће што сам и ја међу свима.

Сунце се клони западу, ветрић поче пиркати, шума крај њиве као да гори у рајској румени, небо мирно, тихо, по њему златни облачићи све лепши што ближе западу. У околним њивама и у овој настаје жагор, плачу пробуђена деца, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, крцка јарам, звоне меденице. Још понека грлица прне иза крстине, зашуште крила; овде-онде чује се гукање и укање са церова из околних забрана. Препелице пућкају по трави и полећу, путем се дижу облаци од прашине од говеда и оваца, за њима чобани са крчажићима, прутовима, започетим колутовима исплетене сламе за шешире, или јаше голу кљусад лупајући их голим, прљавим, испрсканим, босим ногама кад кљусе забрљи главу у трњак крај пута да завиличено уларом чупне још и узгред мало траве, или откине лист купинов или од бурјана, чује се блејање, рикање, свирале чобанске, танке звонке песме девојчица.

Зраци сунца на западу све блеђи и већ слепи мишеви почињу да се укрштају кроз ваздух; што више ваздух постаје непровидан, то се жагор све више диже, а гукање голубова ове ређе, али некако јасније, с више дражи.

Из њиве полазе с грајом, довикују се, скупљају се радници из свију њива; крцкају путом кола, бију меденице. Смеј, шала. Девојке у кошуљама, што се знојаве и улепљене од прашине прилепиле за једро тело и набрекле бујне груди, преко главе пребачене мараме пуне осаћа, а вунене шарене сукње пуне чичака и сламе. Загрлиле се две и две, носе српове у рукама и котарице о руци па одлазећи певају:

Мој јаране, боле ли те ране? …

За њима момци опет са срповима и пригрнутим гуњићима преко знојаве кошуље на плећима. Они одговарају јачим, пунијим гласом, продужујући другу строфу певати:

Да не боле, не б’ се ране звале…

Старији још пре тога сели под брест, бришу зној прљавим пешкирима, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне вечерњи поветарац, примакли уза се бардак с ракијом, па са задовољством гледају сређено жито у њиви, по коме су до мало час падале грлице и друге ’тице и с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се круни кад везиоци ударе коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли малопре чуда божја како ’тице сироте гладне поврвеле на зрневље и вазда бубица на ове мрвице од јела! … рећи ће ’ча-Мијајло, растреса знојаву, прљаву, већ поцрнелу кошуљу са знојава тела, забаци мастан фесић на затиљак, па заглади риђе бркове, по којима попала прашина и узе бардак, отпљусну из њега ракију, обриса грлић рапавом, прљавом руком, прекрсти се и благослови с достојанством ведра, мирна задовољна и срећна израза лица гласом убедљивим свечаним:

— Помоз’ Боже и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који рани и црва и мрава и ’тицу из горе и чиновника! … Боже, дај свако добро… здрав си, Перо!

Заклокота бардак, одујми и опет отпљесну и пружи Пери, те овај наздрави другим речима.

— Боже, овесели, услиши… Помози, Боже, и нама мученицима, а вала ти на овоме…

Код тих речи сви са задовољством, пуни среће погледаше у сређено жито. Пера се прекрсти два-три пута, заглади брке и каже, а у исто време остали.

— Дај, Боже, свако добро сваком раднику… услиши и увесели…

Мишљах бежећи од рада да нађем среће, а срећа само се налази у мучном и тешком раду поштена човека.

Београд, августа 1900.

Срећа

Кад сам још пре толико година пошао из села у град да тамо продужим школовање, испратио ме отац овим речима:

— Труди се, синко, учи и дан и ноћ… Ти видиш како је сељаку мучан живот: бију га и мраз и киша, и голотиња и босотиња; грбача пуца од рада, а кад у лето на раду припече звезда у темењачу, мозак провире, па опет је и гладан и жедан, и не доруча и не довечера. Одмор је сељаку само кад га под земљу метну… Јест, мој синко, сељаку је одмор само под земљом, а на земљи никад! … Ту је мој отац заћутао, а после дуже паузе са уздахом додаде:

— То те, синко, чека овде, у селу.

Ове речи остадоше тако јасно у мом памћењу, да ми се и после толиког низа година чини као да чујем крупан, рапав глас очев, као да га гледам. Као да ме гледају оне његове уморне очи, у којима се огледа толики низ мука и невоља у животу његову. Као да гледам његово коштуњаво, огрубело лице од ветра и кише, мраза и припеке; као да гледам његов чисто повијени стас; сећам се тако јасно његове искрпљене гуње, масног феса на глави, испод кога вире праменови косе, које је попала друмска прашина.

Те речи рекао ми је кад се опростио са мном враћајући се из града натраг кући, а мене оставио ту у граду да учим школу и да се сам о себи бринем, јер ми је он, као сиромашак, мало шта могао помоћи. Нашао ми је место где ћу служити и учити школу.

Пружи ми и ја пољубих његову испуцану од рада руку и облих је сузама, јер тек тада осетих тугу за кућом.

Он не оде одмах. Стајао је преда мном оборене главе, замишљен, суморнијег лица него што сам га икад видео, и лупкаше глоговим, кривим штапом у један камен од калдрме. Ја сам стојао према њему, плакао и заклањао лице рукама, јер ме беше стид од трговаца, који су из својих дућана гледали нас двојицу, а тако исто на улици застајкиваху многи од пролазника, те нас радознало посматраху.

Најзад, отац узе шарену, ткану торбу, коју беше спустио крај себе, упрти је и веза упрте на грудима. Затим извади из недара прљав пешкир, одреши га, извади из њега грош и метну га у зубе док онај остатак веза у пешкир и врати наново у недра. Затим ми пружи грош да ми се нађе у туђем свету. Примајући грош из руке његове станем љубити руку и зајецам у плачу.

Отац истрже руку.

— Не плачи. Труди се само, неће л’ милостиви Бог дати да ти бар срећно поживиш. Ја би’ плакао кад би’ знао да ћеш и ти остати невољни сељак, живомученик, слепац код очију! — рече ми отац, нагло се окрете од мене и пође улицом на ону страну куда се иде нашој кући, у село. Гледао сам за њим и плакао докле год не замаче за ћошак жуте, двоспратне кафане. Сећам се како ишчезе испред мог вида најпре његов повијени стас, па онда и торба на леђима, из које су стрчали пресни опанци и неколико шипака челика, што отац беше купио суседу Томи да нади секире.

*

Ја сам се трудио; служио друге, мучио се и учио, напрезао сам се из све снаге, само да ме не стигне тешка и горка судбина коју ми отац предсказиваше ако останем у селу, радник. Колико напора и непроспаваних ноћи над књигом, колико мучних и тешких дана при том проведених у борби са сиротињом и немаштином!

Најзад савладао сам све препоне на које сам наилазио, упорношћу, енергичним радом, и за све своје невоље, беде, патње и труд, у чему сам младост провео, добих као награду сведоџбу о свршеном факултету на Великој школи.

Постао сам чиновник. На две-три године после тога умре ми отац и ја примим у наслеђе његово имање, које беше много веће него кад оставих родитељску кућу и пођох на науке.

За неколико година ја сам у државној служби добио врло леп и утледан положај, а утом ми умре и стриц, богат трговац из Београда. Како је умро без деце, то све своје велико имање завешта мени, као свом најближем.

*

Срећа! … Шта је срећа? Је ли то она срећа коју ми отац указиваше прстом, за којом ме упути. Сиромах мој добри отац како би он био задовољан, срећан, пресрећан да је само доживео да види свога сина школована, здрава, млада, са одличним положајем у државној служби, богата, врло богата и, разуме се, с добрим изгледом на женидбу каквом богатом наследницом. Ја сам далеко од онога чега ме жељаше да сачува мој добри отац, далеко сам од потребе да морам ма шта радити. Нисам, дакле, морао радити ништа, могао сам живети сјајно без икаква рада, па и без државне службе а већ о мучном, сељачком раду да се и не помишља.

После мука и невоља с којима сам се морао борити, ја поверовах срећи својој, која ме беше тако раскошно даривала, и пред мојим очима пуче будућност ведра, весела, обасјана ружичастим сјајем среће; понеше ме чаробни, слатки снови, и ја, загрљен са срећом својом, пун вере и наде, пођох с њом напред, у будућност, на сусрет рајским уживањима, која ми се обилато нудише са свију страна.

Свега доста, сувише. Пропутовао сам многе земље, познао многе људе, стекао многе пријатеље, познао сва могућа задовољства, а средства су ми допуштала да их уживам. И ја сам их уживао све дотле, докле се нисам свега заситио. У својих тридесет година ја сам био већ сит, пресит свих могућих задовољстава.

Затим сам почео измишљати нова, нарочита, дотле непозната задовољства, тражио сам нове дражи за живот. Почео сам биркати, пробирати.

Брзо и с тим бејах готов, врело среће и задовољства као да мало-помало сасвим пресуши. Досадно, све досадно. Без наде, са очајањем гледам у пуст, празан живот, из кога сам узео све што се могло узети; утрошио сам сва задовољства, управо, ја сам их, као какав распикућа, проћердао, прокоцкао. Ја сам наједаред испио цео пехар што ми га срећа за цео живот даде да из њега штедљиво пијем само кап по кап, те да тако том слашћу разблажујем горчину живота кроз цео век.

Најзад, учини ми се, као још једино што би могло колико толико разблажити и примирити моје растројене нерве — село, место мога рођења, оживљење оних слатких успомена детињства, она мирноћа нашега села, свежина, тишина и зеленило. Бар нек ми село и пут сан поврате.

*

Цео дан сам провео на путу. У сумрак стигнем у једну паланчицу и ту останем на преноћишту код неког свог доброг пријатеља и познаника још из детињства. Туда, кроз то место, води пут за моје село, те иако ми није још далеко било путовати, остадох на преноћишту, јер ми се неиспаваном, ломном и уморном од путовања чинило да ћу заспати чим легнем у постељу. Мој пријатељ ме искрено и свесрдно дочека. По вечери смо мало поседели и ја га замолим да ме због умора пусти да одмах легнем, иако ми је његово друштво било пријатно.

Тешка, досадна ноћ између четири собна зида. Из друге собе, одмах до ове у којој сам спавао, чује се монотоно, безбрижно хркање мота доброг домаћина. По столу ми разбацане књиге које бејах понео да се у путу забавим, хартија спремљена за бележење утисака с пута, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам две-три књиге, а не могу да читам ниједну. Ходам по соби, пушим, глава ми већ бучи од дуванског дима. Осећам умор, малаксалост, трепери ми цело тело, сваки живац. Легнем. Осећам слатко неко треперење живаца, сан ме почиње обузимати. Одједном кресну однекуд изненада, неочекивано неповољна мисао, тешка, а ни сам не знам што, мучна. Она изазове другу, луђу, тежу; друга трећу, трећа четврту, и за тренутак их је читав рој, управо читави ројеви. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, као да се грабе која ће пре доћи на ред, па се загуше хиљадама одједном, и онда ја њима нимало не владам, не знам ништа. Крв се пење у главу, осећам пиштање у ушима; очи као да су пуне трња, а по челу час осетим како ме задахне нека јара, припека, од које осетим несвестицу, час потом избије хладан зној. Досадно, тешко, очајно осећање наступа у таквим часовима. Прибирам се, устанем, седнем опет за сто. Јака главобоља, свест мрчи као после најјаче грознице, очима једва назирем предмете на столу.

У лампи нестаје петролеума; место јасног пламена кроз поцрнело стакло од дима једва се види како на фитиљу чкиљи и цврчи бледомодар пламичак. Кроз прозоре већ се види како се исток бели. Кукуречу петлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Неко откључа кујну, а затим чух како поред прозора промаче момак, шушкајући опанцима; звижди неку веселу песму, а мало затим чух где звекну ланац којим је везана кофа и зашкрипа точак на бунару. Зашкрипе овде-онде врата и код суседа; клапарају женске папуче по дворишту, и крај прозора што гледа на улицу промакне по која неочешљана женска глава, или по какав радник с будаком или мотиком на рамену.

Отворих прозор што гледа у двориште и у собу јурну свеж ваздух и удари ме по лицу, али мени беше лице као превучено нечим грубим, непробојним, па не пушта нимало свежине. Из собе покуља загушљив ваздух, пун дуванског дима и задаха од петролеума. Дође ми нешто тешко, тужно, да хтедох заплакати што зору, свежу зору и прве сунчане зраке, нежне, миле, дочекујем тако бедан, сломљен, утучен — ја, недостојан те нежне светлости и јутарње свежине. Мој домаћин, свежа лица, ведра погледа као добро испаван човек, загледа калеме по дворишту, а домаћица седи на прагу и окреће млинац, те меље кафу. Постао сам био злобан на све што сам очима гледао, завидео сам свему, све ми изгледаше свеже, испавано, срећно, само ја бедан, сломљен, јадан.

*

За своје село сам се кренуо опет на колима. Дан пријатан: преко ноћи падала киша, па нема ни прашине. Крај пута отуд и отуд пожњевене њиве и у њима камаре или сложене крстине, на које падају и одлећу грлице и дивљи голубови. Свуда по стрњикама пуштена стока да пасе. Чобани седе под хладом, те се играју, трче за стоком, или понегде једу из дрвеног заструга сир и хлеб, седећи око шарене торбе, на којој им је ручак.

Погдегде још непожњевене њиве жању жетеоци, а разлеже се надалеко њихова шала и смех. Момци у великим сламним шеширима, девојке у тканим сукњама и јелецима, с белим марамама, вешто пребаченим преко главе. Певају и једни и други наизменично, час мушкиње, час женскиње, сваки по један стих песме, које се певају у двопеву. У путу сусретох понеку старију жену с обрамицом на рамену, о којој висе и с једне и с друге стране лонци с јелом, поврзени поврзлицама, пртене торбе у којима су проје, чанци и лук, од кога пераја стрче ван торбе. Понегде пред колима прне шева, зацвркућу из забрана ’тице, или косић зазвижди из каквог трњака крај пута.

Око девет часова пре подне стигао сам у своје село, већ сам био у дому својих родитеља. У тој кући седели су моја браћа од ујака са својим женама и дечицом. Дочекали су ме са усхићењем. Нису знали шта да чине од радости. Доносили су преда ме све што су лепше имали у кући, и нудили ме чим би се чега лепог сетили што мисле да је за мене, за господина. Узбуњена чељад од радости, изненађења, а и из претеране жеље да ме са што већим поштовањем и што боље дочекају, укрштају се по дворишту, среће се једно с другим, удара се у хитњи покаткад једно с другим. Хватају се и кољу пилићи, дере се јагње, шури се младо прасенце, дотерује се пре времена стока на мужу. Дворе ме, окружила ме лица с којих читам радост, дивљење, поштовање, жељу да све учине што само пожелим; чисто им криво што им ништа не заповедам, ништа не тражим. Кад које од чељади улучи згодну прилику, оде те загледа моја кола, распитује кочијаша дуго, по свој прилици о свему. Кочијаш, и иначе разговоран, препричава сваком редом без сумње једно те једно, дуже него што треба, више него га питају.

Мени је све то још теже падало. Тај тако срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака при виђењу и нехотице ме је побуђивала да ову простоту, пуну свежине живота, поредим с данима којима сам ја проживео.

Па онда поворка деце, разбарушених косица, светлих безазлених очица, пуних једрих, румених обрашчића, умрљаних уста и носића од воћа, од чега се виде трагови и на тежињавим кошуљицама. Погледи им страшљиви, љубопитљиви, али пуни неповерења. Вуку их мајке мени и свака им објашњава:

— Иди чики, сине, благо нани! То је твој чика; он воли децу, чика ће ти дати шећерлеме.

Деца се стидљиво затежу, узмичући натраг, заклањају се за мајку или мећу ручице на очи, а понеко мање и заплаче, па, као да је пред каквом опасношћу, пружа руке мајци да га узме у наручја и тек се умири кад добије сисе и загњури плавокосу главицу у недра мајчина.

— Гаде детињи! — кори их мајка. — Добро, кад ти нећеш, чика ће волети друго дете, па ће њему купити пуно шећерлеме. Је ли, чико?

— Воли чика децу — велим ја, а у себи помишљам: „И треба деца да ме се клоне, нисам достојан њих“, јер ми у том тренутку најјасније изиђе пред очи луд, пуст и раскалашан живот којим сам проживео.

*

Увече сам нешто боље спавао но обично у последње време иако је постеља била доста неугодна.

Сутрадан по подне предложише ми да изиђем на њиву.

— Изиђи на жетву. Давно ниси, знамо, видео.

— Изићи ћу, како не бих? Камо среће да сам остао на селу, па да сад и ја жањем!

— Ћути, не говори — вели ми Сима, најстарији ми брат (три сам брата од ујака имао: Симу, Павла и Радоја. Рођеног ниједног). — Ћути, бога ти! Ти си срећан кад не знаш шта је мука. Ти знаш што живиш. Ово је наше мука, горак хлеб, мој брате!

Нисам га хтео разуверавати, јер и да сам хтео, покушај би био без успеха.

Кад сам стигао на њиву, радници су већ били ужинали. Било их је више од тридесет, које мушкиња које женскиња, сем деце. Нешто је домаћа чељад, позајмичари, нешто под надницу. Многи леже у хладу под брестом, ко на леђима, ко потрбушке; неко метнуо под главу пресавијен зубунић, неко је и без тога. О гране од бреста и једног ораха који је до њега везане љуљке и у њима се грче, спавају мала деца, или плачу млатарајући ножицама. О гранама још обешени српови, торбе, гуњеви; уз дебло од бреста стоје празни лонци, чиније, дрвене кашике, крчаг с водом и бардак с ракијом, заптивени лишћем; ту су ројеви мува, а прозуји и по која златица. Гледам како слатко спавају људи с раширеним рукама, како се јако надимају разголићене груди, како се слатко и дубоко срче свеж ваздух; понеки само каткад мрдне главом или купи уста и мрда лицем кад га мува салети. Мало подаље, у хладу, седе деца, те мотре да волови не зађу у непожњевено жито или не раскваре снопове и крстине, и узгред плету шешире од сламе; крај њих дугачки прутови чобански. По стрњици пасу волови, или мирно, спокојно леже по хладовима и преживају. У њиви крај пута, у увратини, стоје кола, стрчи руда и јарам. Под колима се испружио пас, па дакће од врућине. Жене седе даље од мушких по хладовима, те доје децу и певуше им песме, или плету. Девојке се скупиле за се у буљук. Узвикује се, шале се, јуре, задиркују гађају момке грудвицама земље или зрневљем жита, и коре их што спавају. Један се од момака уплашено трже кад га ударише, и онда међу девојкама настаде урнебесан смех и кикот, а младић погледа буновно, протаре очи и лице, по ком се виде бразде од траве на којој је лежао, или од испресавијана гуња, па тек ће као срдито (а види се по њему да му та шала прија):

— Закон ли ви женски! Ако ја потегнем одовуд овим бусењем — и показује на грдно велики бусен земље.

— Деде чик! — зачикну га једна.

— ’Ајд, ’ајд! — одговори он и махну главом, па леже опет и прогунђа нешто за се.

Мало је трајало по мом доласку, па се сви подизаше.

Прилази ми један по један, те се здрави с неким поштовањем и љубављу.

*

Сунце се клони западу ветрић поче пиркати. Оближњи забран крај њиве као да се запалио, па гори вечерњим руменилом. Небо мирно, тихо, по њему плове позлаћени, лаки облачци, све лепши и златнији, што ближи западу. У околним њивама, као и у овој где сам, настаје жагор: плачу узнемирена деца, прте их мајке на леђа, купе жене ствари, кошкају дечаци волове, те крцка јарам и звоне меденице на воловима. Још понека грлица или голуб прне иза крстине, зашуште крила. Из забрана, с високих церова разлеже се гукање голубова и гркање грлица. Препелице пућкају у трави; путем се дижу облаци од прашине — то чобани враћају стоку с пашњака; ричу говеда, мече телад и заигравају се по путу, блеје стада. За стоком иду чобани с крчажићима, прутовима, колутовима исплетене сламе за шешире, неки од њих јаше голу кљусад, лупајући их по трбуху прљавим, испрсканим, поцрнелим, босим ногама. Кљусад се на то не обзиру, већ с времена на време понеко забрљи главу у трњак крај пута да, завиличено уларом, онако узгред, чупне још мало траве или откине купинов лист или бурјан. Чобанин се љути, виче, бије још јаче ногама, вуче улар, а кљусе тромо подигне главу, осврне се, трава му виси из уста, и тек после дуге муке и удараца пође мало брже. Кроз ту грају чују се свиралица и звонки гласови девојчица, које певају идући за стадом с котарчицама за рад преко руке.

Зраци сунца на западу све блеђи, и већ слепи мишеви почињу се укрштавати кроз ваздух. Што сутон више пада, то жагори све већи, а гукање голубова све ређе, али некако јасније, с више дражи.

Радници се почињу разилазити, млађи одлазе пре. Скупиле се девојке из свију околних њива, па иду заједно, са срповима преко рамена. Знојаве кошуље залепиле се за њихово једро тело и обле груди, преко глава им пребачене мараме, вунене сукње пуне осаћа, а један крај подигнут и заденут за пас, те се види кошуља. Загрлиле се две и две, па запеваше песму:

Мој јаране, боле ли те ране?

За њима у групи иду момци. Девојке отпеваше овај један стих меким, нежним, али звонким гласом, а други стих продужише момци пунијим, јачим мушким гласом. као одговор на девојачко питање:

Да не боле, не б’ се ране звале

Старији људи поседали под брест, бришу зиој, растресају с груди знојаву кошуљу да их запирне и расхлади вечерњи поветарац. Примакли уза се бардак с ракијом, а са задовољством, одмарајући се, гледају сређено жито у крстинама, на које су до пред вече долетале грлице, голубови и друге ’тице, а с њих слетале на земљу, те купиле просуто зрневље што се окруни од снопа кад везилац при везивању удари коленом у сноп.

— Их, брате, гледа ли данас чуда божјег од ових ’тица, како су, сироте гладне, навалиле, па падају по њиви и кљуцају жито? — рећи ће ’ча-Мијаило, побратим мог покојног оца. Одвоји од груди залепљену, знојаву кошуљу, раскопча је и растресе је да га мало дохвати ветар, а и сам поче пирити у недра, затим узе бардак, отпљусну из њега мало ракије, заглади риђе бркове, обриса својом храпавом црном руком грлић од бардака, прекрсти се и наздрави Пери, до себе, речима:

— Боже, помози и овесели сваког брата и вредна радника, сељака, који ’рани и црва и мрава и ’тицу из гора и чиновника; Боже, ти га подржи, укрепи. Здрав си, Перо!

Док је ’ча-Мијаило пио, рећи ће Пера:

— Истина је, људи, чудо живо. Све на сељака чека. Гледам оно место где смо ручали, па на мрве се окупиле бубице и мрави; а што вели Мијаило, и ’тица из горе чека на сељака.

— Сељачке руке и зној земљу држе! — опет ће ’ча-Мијаило, и сви са срећним задовољством погледаше у сређене крстине.

— Боже, услиши нас и овесели; помози нама мученицима, а ’вала ти и на овоме! — наздрави Пера првом до себе и наже бардак, а остали додадоше:

— Дај, боже, свако добро вредну раднику, услиши и овесели!