И он!

Мото:

Боже мили, чуда големога!
Или грми, ил’ се земља тресе,
Ил’ удара море о брегове?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ удара море о брегове.
Већ је беда српски народ снашла
Од потомка Суље Циганина,
Главног стуба Драгињине славе,
Фараунског сина Живојина,
Који народ на избор позива!…

— Хи, хи, хи! … Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! … Хи, хи, хи! …

— Ама који ти је андрак, што си се узео церекати!?

— Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! …

— Ама, побогу брате, шта ће се продужити, ко ће то резигнирати?

— Ух, ала си незналица! Па ко ће други продужити но Живојин Величковић, јер он непрестано продужује. Како је почео узимати менице за постављање кметова у оно благословено доба Александрово, није сличан „гешефт“ напустио ни после 29. маја, кад је настало ово „несрећно и проклето стање“! … Знаш и сам да се онда наплаћивао, па се и после наплаћивао, и то све „у парламентарној“ Србији, па се још онда пита „чему“ то води?

— Не разумем!

— Не разумеш? … Е, на читај његов изборни проглас!

— Ама чији?

— Па његов, „Живојина Величковића! …“

— Какав проглас?… Коме? … Где? …

— Па изборни проглас! Проглас српскоме народу, коме је он од увек био „пријатељ“ још од тровања пок. Адама Богосављевића, па све до 1892, кад је и он доживео постати министром правде у Србији; и отада све до 29. маја, кад се чак и од својих пријатеља наплаћивао да им „код Краља изради да их постави за кметове“, и од 29. маја наовамо, кад је због своје велике жалости опљачкао свастике Александрове све у име своје велике оданости законитости и поштовања према изумрлој династији! …

— Па онда? …

— Па онда! … Ништа, и он пише изборни проглас, и он се препоручује „бирачима у округу београдском“, где је и његова, „либерална“, листа лањских избора имала око 400 гласова, а сад, богу се молећи, неће имати ни толико!

— Па нека га! … Нека се млати ако му то чини задовољство! То бар никакве штете неће имати.

— Ама, побогу брате, неће ни за кога бити штете од тога, само ми је чудо да је сад куражирао па нашао да су сад настали „изборни балови“, он, који је своју кураж показао 29. маја, кад је, куражан као Краљевић Марко, спровођен за Београд да се од силне куражи није знало шта му је жуће — да ли панталоне, да ли онај хаљетак што се носи испод панталона.

— Па ако; кад је бал нека је бал, кад је „изборни бал“, што у њему не би, ма и кроз плот, учествовао Живојин Резигнација, на ћеф му са својим жутим историјским панталонама од 29. маја, ћеф му с оним жутим хаљетком својим, који се носи испод панталона.

— Ама нека га, брате, нека га нек се теши, нека бар уображава да је и сада сила као што је и некад уистини био. Али се смејем толикој махнитости његовој што замишља да је сав свет луд, па да је заборавио сва његова досадашња „добра“ дела откако се први пут чуло за његово име приликом тровања Адама Богосављевића, па све до безбожног и разбојничког пљачкања Драгиних сестара, којима се, ками, као „пријатељ“ нашао „у тузи и невољи“! … И помисли сад то чудо од људска непоштења прича о „демонском, поноћном колу“, о „покушају да се са злочином и злочинцима спријатељи и један читав честит моралан народ“, он напада и своје дојучерашње другове с којима је вршљао по овој земљи како је хтео, па чак у помоћ позива и оца Рибарчева; он налази да је сада „лажан парламентаризам“, док је за време владавине кабинета у ком је и он био члан, морало доћи чак и до „паковања“ поред свих других несрећа, чуда и покора! И он прича о моралу!.. Па зар то није за смејање?

— Па да видиш и није! Он није чак ни за презирање. И за једно и за друго би он доиста био, само да је свестан својих радњи. Али је он, јадник, свега тога несвестан, он пати од Grössenwahn-а, уобразио је да је сила, да је величина, да га неко у нешто верма, па кад је осетио „да се данас већ слободније пише и говори“ о догађајима „против којих је он устао“ (види његове жуте панталоне од 29. маја), он је нашао да његовој „величини“ таман доликује да пред народ изиђе са својим изборним прогласом, верујући да ће све листом појурити за њим… Истина, он није довршио свој изборни проглас, јер ће се тек „продужити“, али и из овога што је изишло види се да он није ни за смејање ни за презирање, но за жаљење, пошто је дао доказа да је сазрео за ону кућу Данићеву на Врачару!

— Жали га колико хоћеш, а ја ћу га и презирати и смејати му се, јер је то у најпунијој мери и заслужио, а тако ће и „његови“ бирачи дочекати његов „проглас“.

„Нови покрет“
6. јун 1906. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.