„Радуј се“, земљо!

Посвећено решењу завереничког питања

Радуј се, земљо Србијо, весели се и шенлучи народе српски, јер ето се једном реши, сврши се једном и то чудовиште од питања, то страшно завереничко питање не постоји више.

Зар не примећујете како цела земља другојачије изгледа, зар не видите како се од јутрос све окренуло набоље?

Пошао сам рано од куће и, чим изиђох на улицу, дође ми нешто тако мило да чисто запевам од радости. Никада се у животу нисам тако срећан осећао. И небо, и ваздух, и сунце, и београдске липе, и кестенови, па чак и безобразни врапци, и калдрма и куће, све као да се смеје, све као да пева химну у славу данашњег дана.

„Шта је ово са мном?“ — помислим чудећи се како се све то изменило, па гледам и друге људе на улици, кад имам шта и да видим; како кога сретнеш, сваки се лепо отегао од смеја, или метнуо прст у уво па развукао песму колико га грло доноси.

Упитам овога, онога:

— Шта ти је тако мило, те се смејеш?

— Не знам шта је, али так’ога расположења нисам никада у животу осетио! — одговори човек и смеје се даље, лепо да пукне од смеја.

Питах и једнога што пева каква му се радост десила, па ми и он рече да не зна, али му тако нешто мило у души да не може да одоли срцу, већ мора да пева.

Једним словом, не може човек више да позна Београд. Не виде се она српска изнурена, суморна и брижна лица, не чује се уздах, амалски самари се претворили у чисто суво злато, а од радничког сувог хлеба, створила се богата трпеза са многим скупоценим ђаконијама. Ко је био богаљ нога му оздравила, ко је био болестан оздравио је, ко је био глуп опаметио се, ко је био дужан добио писмо из завода:

„Господине, нама је од јутрос дошла од неке необјашњиве радости ћевчина да смо све ваше менице поништили, и од данас више нисте дужник.“

Нисам прошао ни двеста корака кад имам шта видети: улицом вуку топове; нове новцате, брзометне топове.

— Шта је то?

— Дошли топови.

— Колико батерија?

— Више него што нам треба.

И заиста, веле да су на нашу обалу топови сами дошли, или су ту никли.

И још већа радост обузима човека.

Таман опет кренеш мало улицом кад одједном среташ грдну масу света. Весеље неописано.

— Шта је ово?

— Иду људи из енглеског посланства.

— Зар је ту енглески посланик?

— Ту, јȁ шта је, и сада је баш прочитао писмо Едварда VII којим нама Србима уступа Индију.

— О, Господе боже, куд нас та срећа одједном потера.

Једва да издржи човек да му ту не препукне срце од радости; кад крени мало, па опет натрапам на још веће весеље:

— Шта је сад опет?

— Наша је Македонија и Стара Србија, Босна и Херцеговина.

— Откад, море?

— Од јутрос, тако су решиле европске силе.

Мало одмакнеш, па опет не можеш већ да примаш утиске радосних гласова. Све радоснији и радоснији, и лепо се човек мора каменити од чуда, откуда се све то дешава тако нагло, неочекивано, чисто неким волшебним путем. Чак у Београду нема ни прашине, нема ни оних чатрља у главној улици, све се то за ноћ претворило у палате, а регулација и канализација потпуно изведене, а што је најлепше, Аустрији је нешто дунуло у памет, па поручила да она пристаје на трговински уговор онако како год ми Срби хоћемо, и како је за нас најбоље.

— Откада се дешавају ове страшне промене, ако ко бога зна?! — упитам једног пријатеља.

— Зар ти је то чудо?

— Како неће бити чудо, молим те?!

— Па није то никак’о чудо, то значи ти не знаш шта се десило, а да то знаш, било би ти све то природно, као нешто што се морало десити у том случају.

— Ништа не знам.

— Па решено завереничко питање, пензионисани су њих пет.

Аааа! то је, дакле! Е онда заиста није чудо што се овако на добро окренуло.

„Нови покрет“
17. мај 1906. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.