(Претходни део)

Муке се видело с Александром, јер су га морали водити из одељења у одељење, али нико га не прима, и таман се сетише да би још по најбоље било да га некако прошверцују у бугарско одељење, а у том већ дође и час суда.

Почеше одабирати праведнике од грешника. Праведници свију народа одвојени су на једну страну, а сви грешници на другу.

Праведницима отворише рајска врата, где ће вечним блаженством засладити све муке и невоље привременог и кратког живота, а грешнике дадоше демонима да их у паклу муче према броју и величини грехова њихових. Драга је, разуме се, била међу најтежим и највећим грешницима.

— Александре, — рече краљу свети Петар кад је дошао ред на њега — ти си велики грешник. Мало је владара који су те у греховима својим надмашили. Ти си грешио и као човек и владар. За личне твоје грехове одговараћеш сам, сам ћеш искусити сву праведну казну. Али грехови твоји као владара, нису само грехови твоји; те грехове чинио си зато што је било врло много грешника, који су ти у злу помогли, те грехове без тих помагача, ти не би могао учинити, зато ће казна велика и претешка за те твоје грехове бити раздељена на све који су ти били саучесници. Ту ћеш казну поднети заједно с њима.

— Пре него што те упутимо у пакао, ти мораш издржати једну нарочиту казну — продужи даље светац говорити — ти мораш и овде на небу бити десет година владар.

— То је интересантно, а после се без сумње заједно са мојом милом Драгом враћам у Србију. Је л’ те, господине Светитељу, а и Драга ће бити са мном — прекиде Александар светог Петра.

— Неће Драга бити с тобом — беше Светитељев одговор.

— Како, молим вас, зар не?

— Не.

Александрова се душа заборави и он плану старим својим земаљским гњевом и одврати упорно и осорљиво:

— То мора бити, ја само могу бити владар под тим условом да и узвишена моја краљица буде поред мене.

— Слушај даље — продужи свети Петар, мирно и хладно — ти ћеш, као што ти рекох…

— Али ја хоћу да краљица буде поред мене, а ви знате да кад ја нешто хоћу, да тако мора бити! — опет прекиде Александар свеца осорљиво и нервозно као да разговара са својим министром председником, који у народу нема никога уза се.

Свети Петар га строгим погледом опомену да је била и прошла његова земаљска власт и сила, и да његове ћуди не вреде ништа на небу, где владају закони вечите правде.

Александрову душу обузе страх и она се стресе пред том страшном истином.

— Осуђен си, дакле — продужи свети Петар да владаш и овде на небу десет пуних година. То је прва казна коју имаш да издржиш.

— Врло интересантна казна! — промрмља Александар.

— А знаш ли како ћеш владати и ко ће бити твоји поданици? — упита га Светитељ и посмехну се знајући унапред шта ће Александар да одговори.

— Знам, зашто не. Моји ће поданици бити сви Срби који су на небу… то ће заиста бити врло лепо и занимљиво. Ја ћу бити краљ, а Стеван Немања, цар Душан и сви остали бивши српски владари моји поданици. Занимљиво, је л’ те, веома занимљиво… мој поданик и Кара-Ђорђе и кнез Милош и кнез Михаило, а већ папа (отац) ми је био поданик и на земљи… а хоћете да знате како ћу владати? — ту Александар застаде, замисли се дубоко, па после дуже паузе одговори:

— Прво и прво, побио бих све бивше владаре, јер су све то претенденти на српски престо, па би’ то исто учинио и са свима њиховим приврженицима, јер то су антидинастичари.

Свети Петар се слатко засмеја и преко свога обичаја, јер се он никад не смеје. Смејао се толико да му сузе ударише на очи и једва кроза смех изговори:

— Па онда ти нико не би ни остао, грешниче у Бога, коме би онда био до врага могао и бити владар, макар твојој Драги? Али зар ти мислиш да и она не би гледала ког бољег, она би бацила око на цара Душана.

— Па коме ћу онда бити владар и зашто је то казна? — упита Александар кроз плач.

— Ти мораш бити владар само оним Србима које сте ти и твој отац мучили, које сте, као праведнике окивали, ’апсили, тровали и убијали. Ето тим Србима ти ћеш бити владар, и то владар какав треба да буде прави владар! — рече Светац мирно.

— Е онда ја разумем своју дужност — прекиде га у говору Александар. — То значи, ја ћу имати дужност да их и овде мучим као и на земљи као што смо ја и папа радили. Онда молим вас да ми дате довољан број жандарма.

— Неће бити ни једног јединог жандарма. Ту ће бити све сами бивши честити борци за своја поштена и праведна убеђења. Између осталих, навешћу ти ова имена: Адам Богосављевић, Светозар Марковић, Љуба Дидић, Кнежевић, поп-Маринко и сви они остали стрељани и гоњени за време Краљевице; па онда Јеврем Марковић, Коста Таушановић а и Ранко Тајсић и сви остали њихови приврженици.

Александар се стресе од грозе и поче муцати:

— Али, ја, ја не могу без жандарма и без… Драге и без… — Ту Александар заплака горко.

— Ти ћеш бити и без жандарма и без Драге и без оне твоје покварене околине. Ти мораш владати уставно.

— То је немогућно, то се не да издржати. А хоћу ли имати бар пет-шест Устава на расположењу?

— Само један једини.

Александар зину од чуда и чисто механично изговори:

— Један Устав, то је немогућно владати! — па брже додаде:

— А сад знам, тај се један може сваки час обарати и враћати, а може се владати и мимо њега и ако он на хартији постоји!

— Не, строго по том Уставу и по законима мораш владати. Ти се мораш строго придржавати парламента и саветовати се са Светозаром Марковићем, Адамом Богосављевићем, Љубом Дидићем, поп-Маринком, Јевремом Марковићем, Таушановићем, Ранком и осталим првацима из те групе.

— Они ће да ме муче, они ће да се свете! — завапи Александар — то ће бити страшне муке, онда ја волим у пакао, ако сам згрешио. Да ли сам ја доиста грешио?

— Много!

— А зар ја не би’ могао владати над ђаволима?

— Не, тамо влада Мефистофело, то је његово право.

— Онда ме пошљите Мефистофелу, можда бисмо се ја и он могли споразумети!

— Биће онако као што је наређено! — заврши строго разговор свети Петар.

(Даље)