Tag Archive | Javno mnjenje

Краљ Александар по други пут међу Србима (16/23)

(Претходни део)

IV
АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ
Мало објашњење с публиком

Чујем опет да чекате, да чак тражите и љутите се што писац „Краља Алексаидра по други пут међу Србима“ не доводи на земљу Александра, што га не доводи међу нас. О, мила и драга публико моја, ти која си научила да мењаш „љубезнике“ своје, зар заиста ти то тражиш? Из ког разлога ти то тражиш, ја никако не могу да разумем. Ти тражиш оно што против тебе иде, ти тражиш да се разголите све ране твоје, ти тражиш… Остави се, ти не знаш шта тражиш. Остави се, буди стрпљива мила и драга публико, јер свега ће бити, само нас неће бити. Ти хоћеш да се разонодиш, ти хоћеш, кад после добра ручка легнеш на дивану и прочиташ какав подлистак у новинама да се насмејеш, да се забавиш да ти се ручак боље свари, па да опет мислиш онако исто шашаво како си и мислила, кад се после сна пробудиш.

Е, видиш, ја то нећу. Ја хоћу намерно, баш зато, публико мила моја да те мучим, само ако могу; ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да те веселим, да ти правим ма какво задовољство; ја хоћу нешто друго, ја хоћу да пишем у књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко своме времену, кад већ немам моћи и снаге да водим по пустињи као Мојсије ово сумануто колено док не изумре, па тек будући нараштаји да учине што паметно, кад им ми затровани ваздухом овог лудог времена не можемо из гроба сметати.

— Што не доводи Александра на земљу, што тај човек који то пише малтретира нас искрене читаоце? — питају и љуте се.

Што? … Да вам ја кажем што. Мени је с њим тешко било, а без њега ми је верујте теже. Ја сам га по небу водио и то ми је лако било, јер на небу нисмо ми данашње колено и данашњи људи. Ја сам чак пишући први део мислио да сам проучио, да познајем наше ово лудо доба, да познајем прилике, и таман да приступим послу, а прилике се сваког тренутка тако мењају, тако ме нервирају, да ја не умем нити могу да ухватим ма и изблиза везу догађаја, везу политичких прилика које се дешавају по нашој земљи.

Па онда, кажите по души, кажите по срцу, немојте „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога“, јесам ли крив ја, који морам да пишем и описујем лудости моје рођене земље, или је крива моја земља и све њене лудости?

Видиш ли ти, публико, бог те не видео, где ја доводим Александра? Зар ти навалице или назорице хоћеш да се правиш чак и луда да као и не видиш и не разумеш зашто га ја доводим овамо. Нисам ја, публико, будало једна, друштво за легално решење, па да радим на томе да макар и мртва Александра доведем на престо српски, да тиме обновим сву реакцију и сву невољу, која би мене међу првима ударила по глави. Ја, напротив, доводим макар и мртвог Александра, измишљам га, што велите, али не њега ради, него нас ради.

Ми не ваљамо, ми смо тек Александри, ми смо гори него хиљаду Александра одједном.

Зар не видиш ти, публико, да је цела земља, да је цео овај наш народ, да смо сви ми колико нас има стали на луди камен, што веле стари? Хајде гледајте, хајде ви посматрајте прилике, деде, ја вас чикам, да можете и за тренутак уочити ма и једну одређену фигуру у том политичком калеидоскопу.

Александра имам да доведем, дакле, међу нас, али где и како, ја се и сам чудим. Не чудим се за то што не умем да измислим, јер измишљати није мука, већ се чудим, ја се сам згрозавам страшног посла и материјала који је готов, који је пред мојим очима, кога не морам да измишљам, али који је толико шарен, толико разнобојан, толико огроман, да очи прелећу гледајући та чуда, ту огромну масу, која сваки час изгледа другог облика, па се очи засену. Е, па онда, видиш ли, публико, је л’ ти бар сада јасно да је најтеже оно, што ти мислиш да је најлакше?

Ја нећу себе да прецењујем, нећу да кажем да ја боље видим него цео свет, али ја назирем нешто мало пута, ја се колико толико прибирам да видим шта треба радити.[1]

Али, ако ми наше јавно лудо мњење буде сметало да будем паметан, ја му јамчим да ћу утећи у другу земљу да отуд будем користан и паметан за своју рођену земљу, за ову земљу за коју ме везују гробови предака, и свети гробови витезова и јунака српских, гробови мојих старих, који су од нас бољи били, а везују ме и колевке, у којима се одгајују деца наша, а за ту децу, надам се, пустите ме да се надам, да ће бити боље колено него ми данас што смо.

Опростите, преци, праштајте и ви будућа покољења, ја имам да се разрачунавам и да се свађам са овим покољењем, са овим својим прљавим временом, ја ћу да говорим о нама који изгледамо пре да смо сој Суље Циганина него Краљевића Марка.

(Даље)

[1] Овај и следећа два пасуса, одштампана у 65. броју Новог покрета од 24. априла 1906. године, на другој страници, недостају у трећој књизи Сабраних дела из 1964. године. Ову грешку, највероватније нехотичну, овом приликом исправљамо, и надамо се да ће у неком следећем штампаном издању садржај сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“ бити допуњен недостајућим делом.

Краљ Александар по други пут међу Србима (12/23)

(Претходни део)

НА НЕБУ

Кад Александар чу за депутацију, он као да оживе и чисто заборави и на муку, и на невољу, и на Драгу, и на љубав према њој.

— То ће бити интересантно — рече он. Ја сам примао депутације, али нисам никада ишао у депутације. Хајде нека нам полиција нареди, па да идемо сви у депутацију. То ће заиста бити интересантно.

— Али ми идемо против тебе у депутацију Богу — објашњава му један Румун.

— Не чини ништа, молим, то је само форма. Ја се врло добро разумем у депутацијама! — одговори краљ.

— Па зар је он мало целог свог века радио против себе, кад се то неко чуди! — рече један од Румуна.

Ето, као што видиш, наше драго јавно мњење, ја одржавам реч и продужујем писати даље ову приповетку, или, ако ти се не допада тај израз, зови ово писање како хоћеш. Али ја, опет по свом нахођењу и настављам писати даље, исто онако, по истом оном реду и плану, како сам и почео, а не онако како си ти хтело.

Мени, веруј ми, јавно мњење, нимало није мило што је дошло дотле да се усред текста ове приповетке морадох с тобом завадити и изгрдити; и то кад? Ништа мање но баш ове страсне недеље, пред празник васкрсења Христова. Али то је само један нов доказ да смо Срби.

Ко шта ради, да ради, ми бар Срби знамо шта је наше. Сваки народ има своје: неки унапређују земљу привредно и културно, неки се одали на то да им се земља прошири, неки брину о просвети, неки о војној  снази, а ми смо изабрали за свој најглавнији посао свађу и инат.

Каже се обично: „Где је слава, ту је Србин“, али мени, ако хоћете искрено да говоримо, изгледа да је ту и тамо тачније рећи: „Где је свађа и инат, ту је Србин“.

Нама Србима је прошао век само у свађи. Кад је свађа и инат на дневном реду, онда смо увек били готови да бацимо у запећак сва друга питања.

Треба се сетити само оне карактеристичне причице о Лали Србину, кад је ишао на вашар.

Да дође на место где је вашар, морао је прећи једну ћуприју. На ћуприји Лалу дочека свети Петар, који се прерушио у сиромашка.

— Помози бог — вели он Лали.

— Бог ти помог’о — одговори Лала.

— Куда?

— Та ето, ’оћу ту на вашар.

— А не кажеш: ако бог да!

— Та шта ће ми ту бог давати, ето га ти вашар, касти, већ сам дош’о.

— А, не велиш, опет, да ћеш доћи донде ако бог да?!

— Та шта ћу ја ти касти, оно кад сам ја већ стиг’о.

— Баш то нећеш да кажеш?

— Та нећу, па ма и не отиш’о!

Свети Петар га казни за то тврдоглавство, претвори га у жабу и одреди га да под оном ћупријом крекеће сва три дана докле год траје вашар.

Идуће године опет пошао Лала на вашар и опет се понови исти разговор са светим Петром, и опет Лала не хтеде рећи: „ако бог да“ и опет за инат открекета три дана под оном истом ћупријом.

Треће године Лала, као прави Србин, коме је свађа и инат најпреча дужност, да би избегао да каже оно „Ако бог да“, а рад опет да за инат и без тога буде на вашару, пође три дана раније пре вашара.

Опет га сретне свети Петар.

— Помози бог!

— Бог ти помогао!

— Куда?

— Па ето пођо’ на вашар.

— А не велиш: ако бог да.

— Та шта ћу рећи: ако бог да. Знам ја шта је моје. Моје се зна: открекатати три дана под ћупријом, па мирна Бачка, Зато сам ја и пош’о три дана раније. Ал’ то ти баш нећу касти. Открекетаћу ја моја три дана, па ћу опет отићи на вашар без: ако бог да.

Ето, та стара и позната прича карактерише нас најбоље. Свадимо се ми и на слави и на свадби, и на даћи, па у цркви, и зар је онда чудо да се ја Србин, писац, и ти српска публико, завадимо пред ове благе дане, а у дане мука Спаситељевих.

Него, ето ми се брзо и помиримо и ижљубимо.

Ево, дакле, сад почињемо. Где смо оно, стали? А ево:

А, ха, ту смо. Александра, пошто су протерали из српског одељења, протерују и из румунског, а он тражи да са депутацијом Румуна иде и да тражи од Бога да га на сваки начин одатле протерају.

У румунском одељењу настао је због тога прави лом. Неће они с Александром да имају икакве везе. Међу пунокрвним Румунима било је и румунских Цигана. А они као народ без државе иду у одељења онога народа, оне државе, у којој су за живота живели. Српски Цигани, кад су Александра удаљили из српског одељења, почели су били тих међусобни разговор за свој рачун (то сам и заборавио и пре рећи), онако по цигански. Цигани, као Цигани.

— Отераше Александра, бре.

— Отераше га. Јаој, леле, шта ли ће сад сас нас несрећни Цигани?

— Море, ми смо српски Цигани.

— Море, нисмо Срби, шта то вреди што смо Цигани. Куј нас, Цигани, рачуња у људи.

— Ћути бре, несрећо циганска. Ми само свирамо и помало крадемо, ал’ ми не крадемо и нисмо крали на крупно како Александар. Много смо бољи ми Цигани него многи Срби овде.

Онај Лала кад је чуо то што Цигани веле, добацио је:

— Та да, они бар свириду и веселиду свет, а не порађаду и без деце, па да им после долазиду депутације.

Тако су исто почели шушкати и шапутати и влашки Цигани.

— Да л’ ће и нас да терају? — пита један млади Циганин маторога Цигу.

— Ћути, будало, видиш да има гори него Цигани.

— Их, ал’ да ми је и мен’ сас краља да ме терају, па уживација! — опет ће онај млади.

— Будало, несрећо циганска, ти мислиш ово је земља. Овде се сваком суди за дjела његова. Кој је више грехове поправио, тај је гори. Колико си ти покрао?

— Нисам могао млого. Млад сам умрео. Ама стиго да гепим неколико пари пилики, једне ципеле, нешто кошуље сам гепио с конопац у једну авлију а оно друго све на ситно…, поче да објашњава млади Циганин своја дјела, али га матори пресече:

— Кошуље, пилики, ципеле, будало циганска! Колко је то грошеви? Ама је овај сас његову дружину на големо гепио. Они, бре, не дижу се без цео милион док не звекне. Ти мислиш Александар ће да се дигне да згепи неку стару сукњу из туђу авлију за његову снашку? Друго је то било. Не бој се ти за те ситне крађе, то је нама Циганима опроштено.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (9/23)

(Претходни део)

Праведну жељу народну да и даље води борбу са Кара-Ђорћем пресекао је Милош. И он је у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум, како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање викнула Милошу:

— Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.

И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.

Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника престола од лозе Обреновића.

Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.

Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца Милана.

За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да је он веран традицији предака, а уствари, ничега од тога у истини нема.

Ево порекла твога оца Милана:

Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.

После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму, која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао потписати оставку на престо.

Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је волео децу, а није их имао.

Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.

Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића, изговарао:

— Слатко чедо моје!

Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се. Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.

Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им поремети срећан мир домаћи.

Ми овде на небу — продужи анђео даље — не морамо да детаљно описујемо те сцене љубавне као што то ви на земљи у романима радите.

Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.

Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.

Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.

Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил (доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.

Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.

Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом Разновановом, а мајком Емиловом.

Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.

— Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми лакше на души.“

— А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет к’о свет говори и разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог скр’ају на робију, к’о, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је — мислила је за се душа оног шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.

— Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, к’о нека влашка земља. Ми овамо робовали Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило — мисли се за се душа оног Лале у истом том тренутку.

Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у пустој и тешкој тами туђинскога притиска.

И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај; Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао, оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик, или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.

Анђео продужи даље:

— На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време били, како се то вели, избројани.

Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу, слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу — и био је као наручен кнезу Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и иначе негодује на његову управу земљом.

И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.

— Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.

И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована Обреновића.

Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.

(Даље)

Радикалној демократији (3/3)

(Претходни део)

VI

Ти људи који су упадали у Радикалну странку увек најактивније, најжешће само онда кад је то требало лично њиховим циљевима, кад се то рентирало само њиховој кеси, класи или положају и који су се вешто повлачили и прикривали чим је било и најмање сумње да ће им радикализам донети ма и најмање штете. То су људи који се увек пре одричу и убеђења, и начела, и морала, и поштења, него шестог јела на њиховој трпези. То су они нездрави елементи који су највећа опасност у једној странци. И што је, готово рећи, по правилу бивало у Радикалној странци да људи те врсте најчешће бивају најјачи, најчешће они неким подземним, неким волшебним и невидљивим путовима уносе забуну и стварају пометње у странци. А сви они поштени, који увиђају, који осећају сву незгоду, не знају откуда зло долази, откуда је застој и пометња. Наши политичари обично врљају и обрћу се на сто страна, премишљају од сваке руке, траже узроке застоју рада по целоме свету „од истока паке до запада“ и не виде оно што је баш међу њима, пред њима и око њих. Они гледају лица која одобравају, људе који вичу: живела демократија, удружују се и пријатеље с њима као с најбољим и личним пријатељима, а ни у сну не сањају да баш зло отуда долази, да су ти људи криви за свако зло и пометњу која се деси у политици.

Тих елемената навукло се врло много и у једно и у друго крило поцепане радикалне странке, и због њих, којих је и у врховима и у позадини, не може никако бити правилна рада, јер они, хтели не хтели, ради себе, ради својих личних планова, не смеју седети скрштених руку и мирно гледати заједнички рад спојене и уједињење Радикалне странке, којим би се једино и могло учинити нешто. Они и сами знају, они нису глупи да не виде да би тај и такав удружен рад донео велике користи земљи и народу, али њима није ни до земље ни до народа, они одиста и искључиво и живе само себе ради и интереса својих ради. Они су од оне врсте људи који веле: Где је мени добро, ту ми је и отаџбина. Све остало може се претурити, све може пропасти, све изгинути, шта се то саможивца тиче. Зар радикална странка није имала и нема непрестано људи који никад нису ни једну длаку с главе изгубили за ту странку, људи који су се само умели улагивати добричинама првацима, додворити ручковима, гозбама и вечерама, који су цела века увек у добро доба радикалне странке умели систематски експлоатисати само за се и своју кућу пријатељство првака, а који су у доба сваке реакције „гледали свој посао“, јер „нема с ким да се ради“. Или зар нема много ћифтара који су на каквој радикалној забави, и то онда кад је радикална странка бивала на влади, приложили за партијски орган пет динара или банку, за њу се зеленашки наплатили у својој околини, и онда гледају преко рамена искреног ваљаног човека који је дао или цело имање, или толике године службе, или сахранио целу своју будућност за странку и за њена начела. И они се још цинички смеју баш тима који све жртвоваше, који су остали без ичега, који због поштених убеђења изгубише средства за живот.

Зар се не дешава у Радикалној странци да за једну ноћ никну радикали? Као што се дешавају чуда у фантастичним источним причама: да се за дан посади лоза, да одрасте, да узри, да се обере плод, да се измуља вино и да се донесе цару да пије, тако исто је бивало волшебија да се накалеми заклети непријатељ радикализма или да се у политичко земљиште посади прва непозната политичка личност и да та личност за ноћ буде политички редов, каплар, и редом брзо пређе све политичке чинове и у зору је политички генерал и првак у странци.

Зар није било да је у Радикалној странци неко за врло мало услуга што је учинио некад странци, грешио врло много, и кад год греши, држао да има права да греши?

Зар Радикална странка не пати од родбинских веза, зар се ретко дешава да каква тетка или стрина, или овај и онај да положај заклетом непријатељу радикала, који их исто тако гони и дави као што је то и раније радио, те се тиме деморалише све што је поштено у странци?

VII

У Радикалној странци било је људи који су се вештим глумовањем, лепом косом, слатким манирима и поглавито популарношћу код лепог пола, који најчешће земљом и влада, умели, могли и успели да постану идоли јавног нашег мњења. А код нас у Србији то је лако, јер код нас у Србији и сулуди и глупаци са неколико суманутих испада постају славни, постају предметом општег разговора, опште пажње, па често и витези дана.

И такви људи били су врло важан елеменат који су сметали напретку поштеног покрета радикалне демократије, управо то су били најопаснији људи. Они су били само за то да за своју популарност експлоатишу најсимпатичније моменте, да целокупну трагедију народног страдања изигравају пред масом, да масу уза се придобију и да масу, да народ после употребе против исте те масе, против истог тог народа.

Радикална демократијо, ваљда си добила једва једном искуство, ваљда си колико-толико сазрела да видиш суштину ствари. Доста је било и лутања и лакомислености, доста је земља пљескала политичким глумцима.

Је л’ ти ово није јасно? … Видим да није! Чекај да ти боље објасним!

Имамо скромна, поштена и искрена човека. Њега нико не зна, он се не рекламира, он не тражи ни помпе, ни славе, ни параде, нема ни ситиих ни крупних амбиција, не распињу га жеље за влашћу, већ живи животом обична поштена човека. Али дође моменат да се неко дрзне, па ма ко то био те удари на уређења политичка, на честитости и поштење тога човека који је далеко од славе политичке и он забачен негде у свом скривеном куту врлине, у доба кад се на све стране размећу само политички пајаци, погине, распне се на крст за мисли и убеђења своја и племенитом крвљу својом започети свој поштен рад.

И шта мислиш, радакална демократијо, да ли он, примером и страдањем својим импонује маси? Зар се не сећаш, зар ниси демократијо, очи ти испале, гледала хиљаде примера да такве случајеве, да те поштене борце, да та идеална страдања екоплоатишу политички глумци?

На гроб палог витеза, на гроб човека који животом плаћа политичка убеђења долази политички глумац, долази да масу завара, и маса се редовно пуштала да буде заварана.

Политички глумац уме да над самим мртвим телом тог симпатичног, омиљеног човека, који на тако идеалан начин гине, експлоатише све у своју корист. Он се први ту нађе, вешто се учини да плаче, да рида, да жали великог покојника, грува се у груди, чупа косе, представља, игра улогу очајника; излази пред масу и над мртвачким одром почиње главну улогу. Ту држи говор. Свет га гледа. Он разбарушио косу, удесио позу као на позорници, вежбао се да му глас трепери болом (кога он у ствари и не осећа) и почиње:

„Тужни зборе!

„Ево још једне жртве, ево племенита човека, ево борца за идеале где мртав лежи. Ова уста из којих је истина, из којих су излазиле само речи поштених убеђења, та уста из којих је сваки невољник могао чути само утеху, непријатељима слободе та уста беху јерихонска труба, која је наговештавала смрт тиранији.“

Ту глумац забаци косу, уздрхти јаче гласом, начини се да га је бол свладао, обори главу, тужно уздахне, погледа лепи пол, па рекне:

— Народе, ја с тобом плачем…

А народ?

О, јадни народе, ти заборавиш пред том вештом глумачком игром оног племенитог човека, па место да озбиљно заплачеш за правим браниоцем твојих права, а теби се допадне представа и сумануто викнеш лажљивом политичком глумцу:

— Живео! — и то над мртвачким одром палог витеза за поштена начела.

Представе си ти волео, јадни народе, али сутра ћу ти тек рећи куд воде људи са тим политичким пајацлуком.

(Крај)

И он!

Мото:

Боже мили, чуда големога!
Или грми, ил’ се земља тресе,
Ил’ удара море о брегове?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит’ удара море о брегове.
Већ је беда српски народ снашла
Од потомка Суље Циганина,
Главног стуба Драгињине славе,
Фараунског сина Живојина,
Који народ на избор позива!…

— Хи, хи, хи! … Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! … Хи, хи, хи! …

— Ама који ти је андрак, што си се узео церекати!?

— Хи, хи, хи! … Резигнација! … Продужиће се! …

— Ама, побогу брате, шта ће се продужити, ко ће то резигнирати?

— Ух, ала си незналица! Па ко ће други продужити но Живојин Величковић, јер он непрестано продужује. Како је почео узимати менице за постављање кметова у оно благословено доба Александрово, није сличан „гешефт“ напустио ни после 29. маја, кад је настало ово „несрећно и проклето стање“! … Знаш и сам да се онда наплаћивао, па се и после наплаћивао, и то све „у парламентарној“ Србији, па се још онда пита „чему“ то води?

— Не разумем!

— Не разумеш? … Е, на читај његов изборни проглас!

— Ама чији?

— Па његов, „Живојина Величковића! …“

— Какав проглас?… Коме? … Где? …

— Па изборни проглас! Проглас српскоме народу, коме је он од увек био „пријатељ“ још од тровања пок. Адама Богосављевића, па све до 1892, кад је и он доживео постати министром правде у Србији; и отада све до 29. маја, кад се чак и од својих пријатеља наплаћивао да им „код Краља изради да их постави за кметове“, и од 29. маја наовамо, кад је због своје велике жалости опљачкао свастике Александрове све у име своје велике оданости законитости и поштовања према изумрлој династији! …

— Па онда? …

— Па онда! … Ништа, и он пише изборни проглас, и он се препоручује „бирачима у округу београдском“, где је и његова, „либерална“, листа лањских избора имала око 400 гласова, а сад, богу се молећи, неће имати ни толико!

— Па нека га! … Нека се млати ако му то чини задовољство! То бар никакве штете неће имати.

— Ама, побогу брате, неће ни за кога бити штете од тога, само ми је чудо да је сад куражирао па нашао да су сад настали „изборни балови“, он, који је своју кураж показао 29. маја, кад је, куражан као Краљевић Марко, спровођен за Београд да се од силне куражи није знало шта му је жуће — да ли панталоне, да ли онај хаљетак што се носи испод панталона.

— Па ако; кад је бал нека је бал, кад је „изборни бал“, што у њему не би, ма и кроз плот, учествовао Живојин Резигнација, на ћеф му са својим жутим историјским панталонама од 29. маја, ћеф му с оним жутим хаљетком својим, који се носи испод панталона.

— Ама нека га, брате, нека га нек се теши, нека бар уображава да је и сада сила као што је и некад уистини био. Али се смејем толикој махнитости његовој што замишља да је сав свет луд, па да је заборавио сва његова досадашња „добра“ дела откако се први пут чуло за његово име приликом тровања Адама Богосављевића, па све до безбожног и разбојничког пљачкања Драгиних сестара, којима се, ками, као „пријатељ“ нашао „у тузи и невољи“! … И помисли сад то чудо од људска непоштења прича о „демонском, поноћном колу“, о „покушају да се са злочином и злочинцима спријатељи и један читав честит моралан народ“, он напада и своје дојучерашње другове с којима је вршљао по овој земљи како је хтео, па чак у помоћ позива и оца Рибарчева; он налази да је сада „лажан парламентаризам“, док је за време владавине кабинета у ком је и он био члан, морало доћи чак и до „паковања“ поред свих других несрећа, чуда и покора! И он прича о моралу!.. Па зар то није за смејање?

— Па да видиш и није! Он није чак ни за презирање. И за једно и за друго би он доиста био, само да је свестан својих радњи. Али је он, јадник, свега тога несвестан, он пати од Grössenwahn-а, уобразио је да је сила, да је величина, да га неко у нешто верма, па кад је осетио „да се данас већ слободније пише и говори“ о догађајима „против којих је он устао“ (види његове жуте панталоне од 29. маја), он је нашао да његовој „величини“ таман доликује да пред народ изиђе са својим изборним прогласом, верујући да ће све листом појурити за њим… Истина, он није довршио свој изборни проглас, јер ће се тек „продужити“, али и из овога што је изишло види се да он није ни за смејање ни за презирање, но за жаљење, пошто је дао доказа да је сазрео за ону кућу Данићеву на Врачару!

— Жали га колико хоћеш, а ја ћу га и презирати и смејати му се, јер је то у најпунијој мери и заслужио, а тако ће и „његови“ бирачи дочекати његов „проглас“.

„Нови покрет“
6. јун 1906. године

Љубавно писмо милој публици

Драга и мила публико моја, ево дошло је време да се опет разговарамо, само што овај наш разговор неће дуго трајати. Ја смо се и ти, хвала милостивом богу, довољно објаснили, па није више потребе да се џаб-џабе кавџимо и крвимо. Ето, као што видиш, ја ти и данас нећу дати продужење приповетке „Александар по други пут међу Србима“. Можда ти то читаш, а можда и не читаш, а то је мени потпуно свеједно. Ја знам шта хоћу, а ти не знаш. Ти, публико, врљаш и тамо и тамо и амо, ти си час овоме, час ономе наклоњена без икаква смисла и разлога, а ја сам све док те не познадох био сталан. Али сада ћу и ја да се обрнем твојим путем, хоћу и ја да правим глупости и лудости као и ти, хоћу и ја да вичем на оно на шта не треба, хоћу и ја из моде да радим оно што не треба.

Ево, видиш, драга и мила моја публико, ја хоћу заједно с тобом, на твој начин, без икаквих задњих намера, с тобом заједно да оговарам самога себе. Зашто и не бих. Ти, публико, глупа наша добричино, не питаш и не разбираш, ти чак и најрадије читаш оно што је и против тебе и против мене. Ти чак, мало-помало, примаш све измишљотине као поуздану ствар, само ако се оне стално понављају. Кад је тако, кад ја то добро знам, онда није никакво чудо што ево хоћу да ти помогнем у лудости твојој, јер ја се тебе не бојим. Ти, драга моја некадашња публико, изгледа да изневери нашу стару љубав. Зар нисам ја теби, мила моја, дао срце своје, а зар ми ти ниси вратила истим жаром свете љубави? А сада? Сад ја, који за кратко време бејах далеко од очију твојих, одох даље, још даље, управо одох у невидиш, од срца твојега.

Љубав је наша пукла, ми смо се раздвојили, а то си крива ти. Ти си некад грлила и љубила идеале моје, а сада си постала непоштена, па грлиш и љубиш нитковлуке; ти се сада, пропала љубави моја, повлачиш по срамним редакцијама последњег олоша; ти сада пљујеш на све идеале наше из старог доба наше заједничке узвишене љубави; ти се сада церекаш на све лажи које ми подмећу непријатељи наши.

Мила моја, ја ти праштам, ја сам остао стари, ја тебе никад омрзнути нећу, јер сам уверен да ти не знаш шта радиш, али ја ћу ти заслепљен оном старом љубављу принети и последњу жртву. Ево видиш, ја ти помажем, публико, злато моје, да се боље насмејеш и разгалиш.

Ја ћу, видиш, душо, продужити онај фељтон из листа За Отаџбину. Не читам га стално, некад је и одвратан, али нећу да ми те глупостима муче, мила публико, слатко јагње моје. Ја ћу продужити онде где су они, тамо они, стали, а исписујем пун њихов наслов. Сад читај како се и ја сам грдим, да не слушаш уста друга, јер, веруј, не умеју ни да ме изгрде, јер не знају слабе стране моје.

„Нови покрет“
9. април 1906. године