Ако је виц, добар је!

Од пре неког времена приметило се како се — чувени са своје конфузности — Профаца [Алекса Станојевић] смуца по редакцији Самоуправе.

Изгледа да то биће ништа не мисли, али он је „смишљао нове путове и нове компромисе“, што рекао он у Народној вољи, а можда је по свом бујном темпераменту заснивао и „нову заверу“, или је спремао чету да је води у Арнаутлук. Све он може, за ове је та дивна глава способна. Час себи уврти у главу како је просто рођен за дипломату, час је таленат за управитеља позоришта, час уобрази да је велики војсковођа, свакодневно мори њега понека крупна и тешка идеја. Онда није никакво чудо што је у судару тако силних идеја конфузан; не може то памет да поднесе.

Кад пропадне на једном пољу, он не клоне духом, већ одмах се баца на „други фах“.

Хтео је да буде конзул, и таман свршено, а на несрећу погибе Александар; хтео је после да се представи јавном мњењу као „главни завереник“ у чијој је кући потписана Александрова смртна пресуда, а јавно мњење пакосно и гадно удари у смеј, те умало не пуче јадно наше мњење од смејурије, и још „главног завереника“ назва „рђаво испуњеном птицом“. Е, па дед ти сад живи.

Профаца није клонуо. Он је у последње време почео студирати, „то јест, није студирао у строгом смислу те речи, или управо, ако хоћемо, читао је, то јест, овај, није баш, како да кажем, ни читао, него је… управо… писао нешто о томе у Самоуправи“. Но, хвала богу. Елем, писала та бистра уочљива памет, и, шта мислите, запазио је ствари које двоножац није у стању уочити и запазити. Фино око, бадава.

Знате ли шта вели овај генијални човек? Вели: „Хвала Господину Министру што је установио резервни фонд у Класној лутрији, те је тиме овој племенитој установи обезбедио будућност!“

Тако, бистра глава наша, како си могао да тако лепо уочиш и запазиш нешто што је тешко запазити, само што је тај резервни фонд за нас обичне смртне и неуочљиве људе установљен пре пуних 15 година!!

Но, хајд’ најзад тебе знамо, поносе наш. Поодавно ти дајеш српској публици материјала за смех, али шта би Господину Министру привреде?

Најзад, можда се и њему прохтело да направи виц са Класном лутријом, те јој је за члана Управе поставио, ни мање, ни више, већ баш Профацу. Од два и по милиона Срба нико не бих боље пристао да се тај виц направи.

Ако је министар мислио да насмеје публику, то му је одлично испало за руком!

„Страдија“
27. фебруар 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.