Tag Archive | Samouprava

„Самоуправи“

Мислим да је у два маха неко у Самоуправи на своју руку и на своју одговорност додирнуо Нови Покрет на врло неделикатан начин, те због тога одговарам ја лично, јер и ово што ја велим говорим у име своје.

Људи око Самоуправе, а тврдо сам убеђен да је тамо много честитих и поштених душа, треба да припазе да Самоуправа не изгледа као каква стара, да не постане хистерична тетка-Самоуправа, која ни сама не зна шта хоће, а ларма, псује и грди и кад има права и кад нема.

Покрет је од свога почетка био и искрен и отворене душе, и ако је ишта било очигледно, бар је то било јасно као дан да се у овом листу говорило са највећим поштовањем о свима ваљаним људима из старијег и млађег радикалног крила. Ја сам лично увек сам с поштовањем скидао капу пред врлином, а то ћу и убудуће радити.

Неко у јучерањој Самоуправи, а бог би га сам знао зашто, испаде и рече како је Самоуправи одвратно исто тако оно што пишу Домановићеве новине као што им је одвратно и фалсификовање историје Правдино, Виделово и Гачино.

Тај неко што је то писао и није видео, или, у шта сумњам, намерно није хтео да види да је Покретов чланак о Цветима, мањи и краћи, Самоуправа само проширила, али је смисао један и исти.

Ко је то у Н. Покрету рекао да Цветима и устанку од 1815. године треба одрећи историјску важност?

Боже сачувај, то нити велимо, нити се то овако у чланцима, на брзу руку, може рећи.

Наше колено, ми данас знамо и можемо добро знати историју стару, историју средњег века, али ја вам могу смело рећи, ми појма немамо баш о најскоријој прошлости, ми најмање од свега знамо нашу историју од устанака.

Ми историју тога времена најмање знамо, а оно што знамо, знамо окако како су нас учили у школама, знамо је онако како је власницима и њиховим подлацима требало да је знамо.

Кад би тај неки господин из Самоуправе ма и мало претурио писма и документа из тога времена, а што ја за сада не смем износити, јер ми то забрањује закон који штити Државну архиву, онда би могао бар намирисати да 1815. година није оно како су нас учили и научили школски уџбеници, а они су били такви јер другојачији нису смели бити.

Онда би тај неки господин заиста дошао до закључка да није тако лако говорити о важности или неважности 1815. године. 1815. година, ослобођење Србије и сви ти догађаји стоје под погодбама и условима, које нису зависиле једино од рата већ и од споразума књаза Милоша и Порте. Да ли је то било боље, или горе, ја за сада остављам, јер није тако лако ни пресуђивати о тако крупним и епохалним догађајима.

Нови Покрет, односно ја, да се јавим отворено, констатовао сам у чланку „Цвети“ да је то лаж што су нам толике године причали да су Цвети васкрс народних слобода.

Тога сам мишљења и сад, и био сам и бићу.

Самоуправа, чији су људи лежали по тамницама, окивани и стрељани за поштена убеђења, проналази да је сад одвратно што ми кажемо истину јасну и светлу.

Не говорим ја о ослобођењу званичне Србије, него о слободама народа.

Ако ви из Самоуправе докажете и доказујете да су Цвети васкрс народних слобода, онда сте заслужили да се над вама понови стара реакција тих старих Цвети.

Ако проучите буне и узроке буна под књазом Милошем, онда не смете ни у шали рећи да су Цвети „празник васкрса народних слобода“. А кад је реч о Милану и Александру, ваљда тек нећете чекати да вас ја ових година подсећам на ваше ланце што сте их вукли, и на тамнице у којима сте провели толике дане баш у доба кад су Обреновићи славили „празник народне слободе“.

То исто и рекли сте и мислите и ви, и онда се чудите што је овом вашем неком што је писао чланак да се без икаква разлога и повода онако обрецује.

„Нови покрет“
29. март 1906. године

Избор радикалног папе

Место уводног чланка испричаћемо један интересантан сан, јер и нема смисла никаквом чланку кад је оваква неодређена ситуација у круговима млађих и старијих радикала. Жеља је наша искрена била да поштени елементи, а њих има доста, из једног и другог радикалног крила буду једна јака и моћна странка, чија би снага могла довести у ред, ако не милом а оно силом, све ове смутљиве елементе, који, користећи се борбом ова два радикална табора, очигледно мирно и постојано раде против данашњих слобода, против земље која их, на жалост, и поји и храни.

Сањам једног дана — прича нам један пријатељ — како целокупна Радикална странка бира радикалног папу. Мучила се странка, невољисала, пекљала (не буди ником криво на изразу), али све наопако. Непрестано свађа, граја, политичке шатрице, које за свој рачун крчме радикалска убеђења, а углавном две главне веће радње: Одјек и Самоуправа. Мирили се, свађали се, опет се мирили, опет свађали. Таман помисли народ: боже помози, ено их заједно око једног листа, праве заједнички програм, док тек после три дана настане у редакцији врева као у кошници:

— Амале овамо да носе наше ствари, хоћемо деобу.

— Вала и ми хоћемо.

И браћа се деле.

Погледа народ, а половина ствари вуче се из једне редакције у другу. Ту, разуме се, пре него што ће у листовима настати политичка полемика и свађа, прво долази препирка око столова, столица и других ствари.

— Ово је поњава наша.

— Није истина, то је наша.

Амалин товари један сто, а браћа у’ватила једни с једне, други с друге стране:

— Шта, хоћете и ово?

— То је наше.

— Наше је. Ви отимате као што сте отимали и име странке.

— А ви, молићемо, заборављате као и убеђења и програм наше странке.

Ето тако се браћа на неки начин поделе и онда се у две редакције настани генералштаб са врховним командантом и за тили час се развију два непријатељска ланца. Борба очајна, бори се до истраге.

Последњих дана чуло се:

— Примиријеееее!

Делегати једног и другог зараћеног табора састају се и већају да се успостави мир.

— Како је? — питају се војници једни и други.

— Веле добро.

— Да се одморимо.

— Уморни смо, треба спавати.

И војске таман поспале и у сну заборављају ратне незгоде и тешке напоре, па сањају о миру и бољем животу.

Док одједном се на Одјеку и Самоуправи истакоше неочекивано ратне заставе и трубе у таборима једног и другог крила зајечаше узбуну.

— Узбуна!

И војске пренуше, диже се опет оружје и ланци се непријатељски развише један према другом.

Ето тако отприлике — како сања човек — текла ствар, док се војсци оба табора, то ће рећи народу, не досади.

И затворише вође и прваке једног и другог крила у једну зграду.

— Браћо, — предложи један, — ако ми не поступимо с њима као оно кад се бира папа римски, ми ћемо изгинути и вечно ратовати. Да их зазидамо и да само на крову оставимо уску баџу. Да им не дамо ’леба ни воде док се не расправе. Они су наши политички кардинали, па нека нам једном изберу радикалног папу.

И зазидаше политичке кардинале и рекоше им:

— Докле се не споразумете, док једном не нађете пута и начина за мир, нећете изићи напоље. Ви се између себе и бијте и убијајте и молите и објашњавајте, радите како сте вешти. Кад свршите посао повољно, онда запалите Одјек и Самоуправу, дим ће избити на баџу, и то ће бити знак да је радикални папа једном изабран после толике муке.

Унутра граја, лом, туча. Мало-помало стишава се. Народ около чека нестрпљиво, нагађа ко ће бити, из ког крила. Најзад покуља дим на баџу, исто као и при избору папе, и народ стаде бацати капе увис и ликовати. Срећни што ће у миру и слози живети стадоше се људи љубити.

— Одграђуј!

Одградише да папу свечано дочекају.

И шта виде.

Све се између себе исклало, све пало у међусобној борби. Остао само један, а и тај један рањен и искрвављен, то је био неки што га зову Пекљавина.

Кад га народ виде, место да закука, удари од муке у смех и чуше се гласови:

— Вала је ово време баш права заврзлама и пекљавина.

„Нови покрет“
28. фебруар 1906. године

Ако је виц, добар је!

Од пре неког времена приметило се како се — чувени са своје конфузности — Профаца [Алекса Станојевић] смуца по редакцији Самоуправе.

Изгледа да то биће ништа не мисли, али он је „смишљао нове путове и нове компромисе“, што рекао он у Народној вољи, а можда је по свом бујном темпераменту заснивао и „нову заверу“, или је спремао чету да је води у Арнаутлук. Све он може, за ове је та дивна глава способна. Час себи уврти у главу како је просто рођен за дипломату, час је таленат за управитеља позоришта, час уобрази да је велики војсковођа, свакодневно мори њега понека крупна и тешка идеја. Онда није никакво чудо што је у судару тако силних идеја конфузан; не може то памет да поднесе.

Кад пропадне на једном пољу, он не клоне духом, већ одмах се баца на „други фах“.

Хтео је да буде конзул, и таман свршено, а на несрећу погибе Александар; хтео је после да се представи јавном мњењу као „главни завереник“ у чијој је кући потписана Александрова смртна пресуда, а јавно мњење пакосно и гадно удари у смеј, те умало не пуче јадно наше мњење од смејурије, и још „главног завереника“ назва „рђаво испуњеном птицом“. Е, па дед ти сад живи.

Профаца није клонуо. Он је у последње време почео студирати, „то јест, није студирао у строгом смислу те речи, или управо, ако хоћемо, читао је, то јест, овај, није баш, како да кажем, ни читао, него је… управо… писао нешто о томе у Самоуправи“. Но, хвала богу. Елем, писала та бистра уочљива памет, и, шта мислите, запазио је ствари које двоножац није у стању уочити и запазити. Фино око, бадава.

Знате ли шта вели овај генијални човек? Вели: „Хвала Господину Министру што је установио резервни фонд у Класној лутрији, те је тиме овој племенитој установи обезбедио будућност!“

Тако, бистра глава наша, како си могао да тако лепо уочиш и запазиш нешто што је тешко запазити, само што је тај резервни фонд за нас обичне смртне и неуочљиве људе установљен пре пуних 15 година!!

Но, хајд’ најзад тебе знамо, поносе наш. Поодавно ти дајеш српској публици материјала за смех, али шта би Господину Министру привреде?

Најзад, можда се и њему прохтело да направи виц са Класном лутријом, те јој је за члана Управе поставио, ни мање, ни више, већ баш Профацу. Од два и по милиона Срба нико не бих боље пристао да се тај виц направи.

Ако је министар мислио да насмеје публику, то му је одлично испало за руком!

„Страдија“
27. фебруар 1905. године

„Из публике“ (4/4)

(Претходни део)

БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Велиш јавно и отворено да си ти излишан Србији, а то зато што ти није у овој земљи добро, што си запостављен, што ниси награђен итд. Отприлике то излази из твога писма упућеног мени. Кад ти тако јавно напишеш и потпишеш, то је и сувише дрско, да не кажем да је размаженост.

Књижевник живи од књижевности. Признајем да су прилике у нас за књижевност још такве да је хлеб књижевников горак. Ко ти је томе крив? Тај си позив тако мучан за наше прилике изабрао сам, изабрало га твоје осећање. На то те није нико приморао, нити те је могао приморати. Признајем да се боље рентира трговати с јарећим и јагњећим кожама него писати приче, и ако хоћеш оно што се рентира ти бирај то, то је твоја воља. Нико ти неће стати на пут. Али, рећи ћеш, или ће ко други рећи: Знам, знам, пријатељу, у том случају држава је дужна да подиже и помаже таленте. Јесте. Тебе је помагало и ово доба пре 29. маја и зато му хвала. То једно добро не оправдава многа зла оног режима, али ја му то, можда једино добро, признајем. Долази 29. мај и револуционарни кабинет шиље те у Француску с платом као писара министарства финансија, са штипендијом министарства просвете и додатком из Финансијског Прегледа. То ти је држава могла учинити и учинила, а за наше прилике то није мало. Велиш одузет ти додашак из Фин. Прегледа. Јесте, ал’ зато што је Народна скупштина избрисала ту партију из буџета. То признајеш сам. И сад после одсуства од године дана, као чиновник по закону не можеш узастопце одсуствовати још годину. Ваљда нећеш тражити да се сви земаљски закони удешавају према теби. Сем твојих прича има ова земља и других важних, па и важнијих потреба. Давао си оставке, које како по твом писму изгледа, имају ружну мотивацију. Према теби се има обзира, не уважава се и ти примаш плату, коју још нису добили твоји школски другови, који су стручнији, спремнији од тебе као правници. Сем тога нико ти не забрањује да наплаћујеш хонораре. Књиж. задруга те прихвата и издаје твоје приче. Води се о теби рачуна. Што држава и друштво може то чини, а остало је твоје. Ти дакле ниси залишан, па кад то тврдиш, опет ти понављам изгледаш сувише нескроман, ћудљив, размажен.

Зар је залишан Јанко, који данас прима са државне касе око 5.000. Змај је примао 4.000, Љ. Ненадовић 4.000, а данас Милован Глишић, а ваљда тек он има и година и заслуга, прима 4.800. Ти у тим годинама не можеш бити председник касације, нити можеш тражити да се донесе закон по коме свака пореска глава у Србији мора купити по једну твоју књигу.

Па баш да те и власти и данашњи режим истински гоне, ти мораш имати љубави према земљи, ти се мораш томе мушки одупрети, веровати у том случају још пре, не само да ниси залишан, већ потребан. Пушкин и Достојевски нису кукали, већ се борили. Толико засад.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
25. новембар 1904. године

(Следећи дан, Бора Станковић је написао одговор којим се ова полемика завршила)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Јучерашњим твојим писањем ти: или не знаш шта хоћеш, или заиста имаш какву улогу и онда је човеку немогуће да с тобом има посла.

Борисав Станковић
„Самоуправа“
26. новемба
р 1904. године

„Из публике“ (3/4)

(Претходни део)

БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Ти знаш мене, ја знам тебе. Сувише је излишно, да не кажем смешно, кад ме ти питаш у каквом сам ти својству упутио питање: „да ли као овлашћени бранилац данашњег режима, или као приватно лице?“ Кад већ питаш, онда ти морам и то рећи. Ја се никад не бих стидео да браним данашњи режим кад га ко неправедно нападне, нити бих се устезао да укажем прстом на мане, ако их има. Данас су на влади радикали, а ти ваљда знаш, да сам и ја радикал. То ти је бар јасно.

Овлашћени бранилац нити сам био, нити сам сада, нити могу бити. Та ти је реч чудноватија и неразумљивија за мене него и цело твоје питање. Ваљда хоћеш да ме доведеш у сумњу пред јавним мњењем?! То тек ти не можеш, јер сви они чијег би[х] се суда страшио били су са мном заједно у борби против прошлих режима, а ти с нама ниси био. Не замерам ти, али бар онда буди политички скромнији. Ако си ме често одушевио твојим причама како шуште шалваре, и жуборе потоци, то ти нимало не даје права да овако нескромно питаш мене: јесам ли овлашћени бранилац режима.

Ја сам ти упутио питање као човек, као пријатељ, како теби тако и Јанку. Побуде су моје пријатељство и љубав према људима који раде исти посао као и ја, с једне стране, а љубав према земљи, с друге стране. Вас сте двојица оном нотицом Правдином компромитовани, и ја вас на то упозоравам. То је једно, а друго: оном нотицом, сем тога, Правда жели да неправедно и ружно карактерише данашње прилике у земљи, а ја и то не дам, не као овлашћени, већ као човек, ако баш хоћеш и као радикалац, јер за ово данашње, боље стање, нису се борили сарадници Правде, него ми. Је л’ ти сад јасно?

Разговор прекинут засад, овим одговором на твоје питање, продужићу, а како, зависиће од твог и Јанковог одговора.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
18. новембар 1904. године

(Неколико дана касније, у истој рубрици „Самоуправе“ објављен је и Станковићев одговор)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Писац поменуте белешке у Правди нисам, пошто до сада нисам био сарадник никаквог политичког листа. О „конференцији“ није ми познато, као ни о одлуци. Али, сада, изазван, поменуту белешку о „Сувишним људима у Србији“ примам, слажем се с њоме и одобравам употребу мога имена у њој.

А разлога зато ево:

Кад сам за време бившег Краља и Краљице био изабран за њиховог питомца, ради упознавања стране литературе, пред полазак био сам денунциран. Денунцијација је била у овоме: да мислим да идем у Женеву и потајно ступим код данашњег Краља. И тад а и сада, када бих имао рачуна да овако шта признам, одбио сам и одбијам. То мој посао није, нити ће бити.

После 29. маја привремена влада послала ме је на страну. Чак са већим додатком него што бих пре имао: са стипендијом из Министарства Просвете и из Министарства Финансија, поред моје плате још и једном помоћи у виду месечног хонорара за Финансијски Преглед.

И сада ево шта се дешава:

Г. Милић Радовановић, министар финансија одузима ту помоћ из Ф. Прегледа. Али не само да се ја о томе на време у Паризу не извештавам, већ за то не зна ни мој начелник г. Сава Кукић. Кад сам га пред нову годину, чувши за то с приватне стране, упитао и потужио му се, он ми одговара: да то он прво од мене чује и да о томе он не зна. И кад сам, на основу таквог одговора свога надлежног, у Паризу и даље остао, и даље задржао све издатке на рачун мога прихода, после два месеца, место новца, добијем извештај: да ми је заиста помоћ одузета и да је заиста о томе постојало г. Радовановићево решење још пре четири месеца. Одмах сам на овакво понашање, не због самог одузимања помоћи, већ због неизвештавања о томе, послао г. министру финансија оставку на државну службу. Оставку нису уважили, већ ми се начелник извинио, уверавајући ме како заиста о том решењу није знао. Помоћ ми је послата још за два месеца. У томе је и нов буџет донесен и у њему партија на Финансијски Преглед била укинута, и тако сам остао на цедилу. И сада, нека се замисли мој положај у Паризу, па још и са породицом!

Даље:

Кад сам се данашњем министру финансија г. Пачу-у обратио с молбом за продужење о[д]суства да бих довршио започети посао, јер услед оваквог ненадног одузимања помоћи, услед трзавица, испраћаја породице, коју сам морао натраг да враћам, морао се сваки посао да напушта — на ту молбу месец и по дана није било одговора. Онда сам му се обратио другом молбом којом сам га, пошто сам изложио све ово, молио: да, ако он не може и нема кредита, нека ову ствар изнесе пред Министарски Савет, и онда да ми се пошље извесна сума како бих могао платити дугове које сам учинио на основу писма свога начелника задржавајући се и даље у Паризу. И, уопште да ми се регулише овај двогуби положај: писар Министарства Финансија са стипендијом Министарства Просвете.

На ову другу молбу добио сам једно званично писмо државног правобраниоца г. Мих. Ст. Динића. Ненадлежно, пошто он мој шеф није, без нумере, без жига и у коме ми се поред осталих разлога, због који се не може г. министар одазвати мојој молби, наводи још и овај правни разлог: зато што ми он ту помоћ „није ни дао ни одузео“!

После десетину дана добија наше посланство депешу министра спољних послова г. Николе Пашића, да се имам репатрирати. Од посланства за то добијем писмо за конзулат. У конзулату ми се написмено саопшти да ми се више од 80—100 динара не може дати, а усмено ми рекоше: да је и то сувише, јер кад се репатрирам, онда добијам само карту, и то онда када буде воз полазио. Одмах сам по други пут послао оставку на државну службу, а у исто време и јаван протест преко овд. Дневног Листа. И ово моје понижавање и као државног чиновника и као књижевника ни твоју, нити ичију толиких пријатеља и познаника бар пажњу да сврати!

Па даље:

Вратио сам се у раскућену кућу, не свршив ништа, са дуговима без своје кривице, и понижен. Отишао сам у мин. финансија да и лично протествујем, Одговорено ми је: да је зато морао министар спољних послова да ме репатрира што је министар просвете г. Љубомир Давидовић одговорио моме министру, кад га је овај упитао о мени: „како ја никаква посла немам са министарством просвете“. Дакле, према томе изишло је да сам без ичијег знања и без икаква посла дунуо у свет!

Министар просвете г. Љубомир Давидовић после дужег одупирања кад сам му отишао узео списак питомаца, па кад је међ осталим питомцима видео и моје име почео ми се извињавати, обећавши да ће се заузети да се све поправи.

Али, после тога, не само да није ништа поправљено, него кад сам се овоме министру г. Пачу-у јавио, да га уверим како стоји са тврђењем министарства просвете, а да му целу ствар објасним, не само што ме није хтео примити већ ми је поручио: „да неће да ме прими, и да идем онамо и да се јављам ономе министру чији сам питомац и био“.

По трећи пут сам поднео оставку. После тога зват сам у министарство, где ми је саопштено да ћу бити премештен у министарство правде у суд. Одбио сам, наводећи: да сам свршио економско-политички одсек, дакле да је моја струка административна а не судска, и понова замолих да ми се оставка уважи. И ова трећа оставка ми је враћена, и тражена друга, проста, без икакве мотивације. На то нисам могао пристати, већ сам замолио да онда будем отпуштен из државне службе.

Ти си Радоје, за све ово знао. Знао је и г. Аца Станојевић, и г. Стојан Протић, и г. Љубомир Стојановић, и г. Љубомир Давидовић, и г. Јаша Продановић, и г. Добра Ружић, и толики други. Дакле, углавном, представници данашњег режима. Од свих добио сам искрено сазгчешће и обећање… И онда, овакву и оволику недаћу, а поред мојих квалификација, поред имена и поред толиких пријатеља, ја не могу ничим другим да објасним, до да сам постао заиста — сувишан! И ето зашта поменуту белешку у Правди „О сувишним људима у Србији“ примам и слажем се с њоме.

Борисав Станковић, књижевник
„Самоуправа“
23. новембар 1904. године

(Даље)

„Из публике“ (2/4)

(Претходни део)

КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ

Упутио сам се на вас двојицу искрено, без икаквих задњих намера, питање јесте ли читали у Правди белешку о залишним људима у Србији, који рад комада хлеба морају ићи преко у какав манастир. Та белешка Правдина, опет понављам, није наивна. Очигледно је шта се с њом хоће, а ја никако не могу да будем равнодушан да неко употребљава ваша имена за тако рђаве смерове. Вама је оном белешком Правда нанела неправду, оним вас Правда денунцира, а ја вас упозоравам на то. Ја сам искрено хтео да вас одвојим од људи, који вам се праве пријатељи, а могу да за љубав својих политичких спортова жртвују и ваша имена, и да вас пред јавним мњењем преставе онако ружно, као што је Правда оном белешком учинила.

Никога ја не мрзим, а вас двојицу не само што не мрзим, већ имам разлога да вас волем.

Дакле, молим вас, не дозволите да се овај разговор продужује, кад се све то може лепо и красно свршити без љутње. Ви имате да одбијете од себе оно што вам Правда подмеће или да ћутањем признате, да је ова одлука тачна, и да ви имате за њу разлога.

Што Правда о мени пише, то ме не љути. Она је и покренута зато да пиљарачки грди. То је њен занат.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године

(У истом броју „Самоуправе“ и у истој рубрици, „Из публике“, oдштампан је и одговор Боре Станковића на први чланак)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Пре него што ти одговорим на твоје јучерашње питање, питам те: У каквом си ми га својству поставио, да ли као овлашћени бранилац „данашњег режима“ или као приватно лице? — јер од тога ће зависити и начин мога одговора.

Борисав Станковић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године

(Даље)

„Из публике“ (1/4)

КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ

У Правди од 14. новембра у рубрици „Важне вести“ под натписом „Сувишни људи у Србији“ штампано је ово:

„Синоћ је једна група људи, који су у Србији постали сувишни, одржала конференцију на којој су решавали шта да раде кад су овде постали сувишни. После подуже дебате, решено је да се обрате Браниславу Нушићу — који је први постао у Србији сувишан те отишао у Нови Сад, да хлеб зарађује — да им он — ако може — изради од Патријарха, да добију један од српских манастира у који би се могли сместити“ … итд.

Напоменуто је да сте и вас двојица били на тој конференцији, где се оваква одлука донела.

Ако ово нисте прочитали, ја вас молим да прочитате, јер је за мене јасно да вас двојица нисте ни у ком случају могли бити сагласни са горњом одлуком, ако је она уоште и донета. Држим да је Правда намерно измислила и конференцију и одлуку, а та шала ни у ком случају није наивна. Њом се, очигледно је, иде на то да се данашњи режим представи свету као назадан и свиреп према људима од књиге, а у том су случају имена вас двојице врло нетачно употребљена.

Бојећи се да вам се ова белешка не промакне из вида, ја сам учинио своју дужност, а на вама је да учините своју.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
15. новембар 1904. године

(Даље)