Stradija (10/12)
Mbasi u bana vizitë gjithë ministrave, vendosa me vizitue edhe Parlamentin e popullit. Quhet i popullit simbas nji zakoni të mbrapambetun, kurse në të vërtetë deputetët i emnon ministri i punëve të mbrendshme. Teksa ndërrohet qeverija, menjiherë shpallen zgjedhjet e reja dhe kjo don me thanë barem nji herë në muej. Fjala „zgjedhjet” në kët rast ka kuptimin: emnimi i deputetëve dhe e ka rrajën e vet në shoqnin e fiseve kur populli kishte me të vërtetë, përpos halleve tjera, ende kët detyrë të mërzitshme të mendojë dhe të bajë kasavet kend ka me zgjedhë për përfaqsues të vedin. Dikur kështu në mënyrë primitive baheshin zgjedhjet, por në stradin moderne të civilizueme, kjo procedurë e vjetër e marrë dhe ditë-tretun, u thjeshtue. Ministri i punëve të mbrendshme muer mbi vedi gjithë kasavetin e popullit dhe ai emnon, zgjedh në vend të popullit dhe populli nuk humb kohë, nuk brengoset dhe nuk mendon. Mbas gjithë kësaj pune asht e natyrshme që zgjedhjet të quhen të lira.
Kështu përfaqsuesit e zgjedhun të popullit mblidhen në kryeqytetin e Stradis të vendosin dhe të kuvendojnë në lidhje me çashtje të ndryshme të vendit. Qeverija, — kuptohet, çdo qeveri patriotike — edhe këtu kujdesohet që zgjidhja e çashtjeve të bahet me mend, në mënyrë moderne. Edhe këtu qeverija merr përsipër krejt detyrën. Kur mblidhen deputetët, para se të fillojë puna, duhet të kalojnë patjetër disa dit në shkollën përgatitore, e cila quhet klub. Këtu deputetet përgatiten dhe stërviten se qysh me e luejtë secili, sa ma mirë, rolin e vet.
E tanë kjo duket si përgatitje për çfaqje teatrale.
Qeverija vetë e shkruen veprën, të cilën deputetët do ta luejnë në Parlamentin populluer, Kryetari i klubit, si ndonji dramaturg, e ka për detyrë që, kët vepër, ta studjojë dhe për çdo mbledhje t’ua caktojë rolin deputetëve, merret vesh, mbas aftsive të tyne. Disave u jepen fjalime ma të gjata, disave ma të shkurta, fillestarëve edhe ma të shkurta, disave u caktohet që të flasin vetëm nga nji fjalë „për” ose „kundër”. Kjo e dyta ndodh shum rrallë, atëherë kur imitohet pamvarsija e këtij institucioni, don me thanë mbas kryemjes së votimit thuese numrohen votat që të shifet cila parti ka fitue; në të vërtetë kjo asht caktue shum ma parë se sa me u mbledhë Parlamenti. Disave që nuk mund të përdoren as për kët punë, u caktohen role memece, kur votohet, me u çue në kambë ose me ndejtë në vend. Mbasi kështu t’u ndahen bukur rolet, atëherë deputetët shkojnë në shtëpi dhe përgatiten për mbledhje. Jam çuditë në mënyrë të jashtëzakonshme kur kam pa për herën e parë se si deputetët mësojnë rolin e tyne.
U çova heret në mëngjes dhe shkova me shetitë në parkun e qytetit. Atje plot nxanës, fëmij të shkollave ma t’ulta dhe djelmosha të shkollave ma të nalta. Disa shetisin andej këndej dhe lexojnë me za secili landën e vet: dikush historin, dikush kimin, dikush mësimin e fes dhe tjera. Disa, dy nga dy, njani flet tjetri ndëgjon mësimin që kanë mësue. Kur përnjiherë pashë midis fëmijve disa pleq që shetisin gjithashtu ose rrijnë, mësojnë diçka prej disa letrave. I avitem ma afër njij plaku në petka kombtare, e ndëgjoj dhe ai përsërit, tue lexue po të njajtën fjali:
— Zotni deputet, me rastin e shqyrtimit të këtij projektligji të randsishëm jam i shtymë dhe unë që, mbas fjalimit të bukur të shokut të ndershëm T… M…, në të cilin paraqiti tanë randsin dhe anët e mira të njij ligji të këtillë, t’i flasë disa fjalë, në të vërtetë deri diku ta plotsojë mendimin e parafolsit.
Plaku e lexoi kët fjali ma tepër se dhetë herë dhe manddej e la letrën me nji anë, ngriti kryet, filloi me i kapsitë pak syt dhe zu përmendsh:
— Zotni deputet, mbas shokut të ndershëm në të cilin kanë… Këtu ndalet, mrrolet, hesht gjatë, kujtohet dhe përsëri e merr at letër, edhe prap lexon me za të njajtën fjali. Mandej prap orvatet me e thanë përmendsh, por pa sukses: gabon. Kjo procedurë përsëritet disa herë dhe suksesi gjithnji ma i keq. Plaku i dëshpruem fshani, e shtyni letrën me zemrim dhe kryet iu varr në krahnuer.
Kundruell tij, në ndejsen tjetër rrin nji nxanës. Në dorë e mban librin e mbyllun, dhe e thot përmendsh mësimin e botanikës.
— Kjo bimëz e dobishme rritet nëpër terene me lagshtinë. Rraja e saj përdoret në popull edhe si ilaç…
Plaku ngriti kryet. Kur fëmija e tha krejt mësimin, e pyeti:
— A e ke mësue tandin?
— E kam mësue.
— Rrnofsh e qofsh, biro! Mëso tash — sa të jesh i ri e mundesh me mbajtë në mend se kur të vijsh në moshën time nuk të ngulet ma në mend!
Nuk mujsha kurrsesi me interpretue qysh gjinden këta burra pleq midis fëmijve e çka dreqin mësojnë me flokë të thimë. A thue çfarë shkolle qenka kjo prap në Stradi?
Kureshtja ime u ba aq e fortë, sa ma në fund, tue mos mujtë me e spjegue at çudi vetëm m’u desht me iu afrue atij plaku dhe mbas bisedës me të, mora vesh se asht deputet i popullit dhe se i asht caktue në klub që ta mësojë fjalimin, prej të cilit pak përpara përsëritte fjalin e parë…
Mbas nxanjes së mësimit, vjen përsëritja dhe mandej bahen prova.
Deputetët vijnë në klub dhe këtu secili rrin në vendin e vet. Kryetari i klubit rrin në nji tavolinë të posaçme, për krah tij dy nënkryetarë. Pranë tavolinës së tij gjindet tavolina për antarët e qeveris dhe pak ma tej tavolina për sekretarët e klubit. Maparë e madalë nji sekretar i thrret me emën të gjithë me radhë, mandej fillon puna serioze.
— Të çohen në kambë të gjithë ata që kanë me e luejtë rolin e opozicionarëve! — urdhnon kryetari.
U çuen disa prej tyne.
Sekretari numron shtatë.
— Ku asht i teti? — pyet kryetari.
Kurrkush nuk paraqitet.
Deputetët filluen me kqyrë rreth vedit sikur secili prej tyne të donte me thanë: „Unë nuk jam, nuk e dij kush asht ai i teti!”
Sillen edhe ata të shtatët dhe kërkojnë me sy at shoqin e tetë, derisa mezi u kujtue njani dhe vikati:
— Qe bre ky këtu e ka marrë rolin e opozicionarit.
— Unë nuk jam, çka po më…!? — thot ai zemrueshëm tue shique për toke.
— Paj kush asht? — pyet kryetari.
— Nuk e dij.
— A gjinden te gjithe ketu?
— Të gjithë.
— Ta marrë dreqi, paj duhet me qenë dikush medoemos.
Kurrkush nuk paraqitet. Prap secili fillon me kqyrë rreth vedit, madje edhe ai për të cilin treguen se asht opozicionar.
— Le të paraqitet, cili asht!
Kurrkush nuk paraqitet.
— Ti je, pse nuk çohesh? — i tha kryetari atij të dyshimtit.
— Ai asht, ai asht! — bërtitën tjerët dhe u çliruen si njeriu që heq nga shpina nji ngarkesë të madhe.
— Unë nuk mundem me e luejtë rolin e opozicionarit — vikat ai krahthati dëshprueshëm.
— Si nuk mundesh? — pyeti kryetari.
— Le të bëhet nji tjetër opozicionar.
— Njisoj asht kushdo që të jetë.
— Unë dëshiroj të jem me qeverin.
— Ama, në të vërtetë ti je me qeverin, por vetëm sa për formë, duhet dikush patjetër me e përfaqsue opozitën.
— Unë nuk due me e përfaqsue opozitën. Unë jam me qeverin.
Kryetari zu me spjegue gjanë e gjatë dhe mezi e bindi, mbasi njani prej ministrave i premtoi nji kontratë të majme, ku njeriu mundet me fitue shum.
— O, shyqyr zotit! — bërtiti kryetari krejt i djersitun, i lodhun, tash i kemi tetë vetë.
Ndërsa kryetari e qeverija spjegoheshin me opozicionarin e tetë, të cilin mezi e bindën, ata të shtatët rrijshin.
— E, çohuni tanë opozicionarët! — tha kryetari me kënaqsi dhe e shkundi djersën prej ballit.
Rrin në kambë vetëm nji, ai.
— Po çka don me thanë kjo, ku janë tash tjerët — bërtiti kryetari, — si mos me qenë në vedi prej zemrimit.
— Na jemi me qeverin — murmurojnë ata shtatë vetët.
— E, bash e ka rrokë skamja kët opozitën — vikati dëshprueshëm ministri i mbrendshëm.
Mbretnoi heshtja, nji heshtje e merzitshme, e mundimshme.
— Jeni me qeverin, — filloi zemrueshëm ministri i mbrendshëm… — Paj sikur të mos ishit me qeverin, as nuk do të ju kisha zgjedhë. Doni ndoshta tash që na ministrat ta luejmë rolin e opozitëve? Në zgjedhjet e ardhshme nuk keni me m’ardhë. Për ato tetë vende kam me e lejue popullin të zgjedhi vetë dhe do të kemi barem opozicionarë të vërtetë!
Tekembramja mbas nji spjegimi të gjatë dhe si i premtuen secilit diçka, pranuen dhe ata shtatë vetët që të marrin përsipër këto role të mundimshme. Dikujt i premtuen pozitë, dikujt fitim të madh, kur të kqyrish secili u shpërblye për shërbimet e mëdha që i banë qeveris, së cilës i binte për shtat që parlamenti, pak ose shum, të dukej i vërtetë.
Mbasi kjo punë u krye me faqe të bardhë dhe u shkapërcye pengesa ma e vështirë, zunë me i provue opozicionarët:
— Cili asht roli yt? — pyet të parin.
— Roli im asht që ta interpeloj qeverin pse shpenzohen pa bisht pa krye paret shtetnore.
— Çka ka me u përgjegjë qeverija?
— Qeverija ka me u përgjegjë se kjo bihet për shkak të mungesës së të hollave.
— Çka ke me thanë ti për këte?
— Unë kam me thanë për këte se jam plotsisht i kënaqun me përgjigjen e qeveris dhe u lutem dhetë deputetëve që të ma mbajnë krahun.
— Ulu! — tha kryetari i kënaqun.
— Cili asht roli yt? — e pyeti të dytin.
— Unë kam për detyrë ta interpeloj qeverin pse disa nëpunës kanë marrë pozita të mëdha pa rend dhe kanë nga disa rroga të mëdha dhe shum shtesa, kurse nëpunsit tjerë, ma t’aftë e ma të zotët gjinden në pozitë t’ulët dhe nuk gradohen tash sa vjet?
— Çka ka me u përgjegj qeverija?
— Ministrat për këte do të përgjigjen se kanë gradue pa rend vetëm ilakat e vet ma t’aferm dhe njerzit për të cilët janë interesue miqt e tyne të ngushtë dhe kurrkend tjetër.
— Çka ke me thanë ti për këte?
— Për këte kam me thanë se jam plotsisht i kënaqun me përgjigjen e qeveris.
Kryetari pyet të tretin se cili asht roli i tij.
— Unë kam për dëtyrë me sulmue qeverin në mënyrën ma të rreptë pse merr hua me kushte të pavolitshme, kur rrethanat financiare në vend janë edhe kështu të randa.
— Çka ka me përgjegjë qeverija?
— Qeverija ka me përgjegjë se ka nevojë për të holla.
— Çka ke me thanë ti për këte?
— Unë kam me thanë se jam plotsisht i bindun n’arsyena aq të forta dhe se jam i kënaqun prej përgjigjes.
— Çka ke ti — pyet të katërtin.
— Ta interpeloj ministrin e mbrojtjes pse rrin unshëm ushtrija.
— Çka ka me thane ai?
— Nuk ka çka me hangër.
— E ti?
— Jam plotsisht i kënaqun.
— Ulu!
Kështu i ndëgjoi edhe opozicionarët tjerë e mandej kaloi në shumicën e parlamentit.
Kush e ka mësue rolin e vet do të falënderohet, kurse ata që nuk e kanë mësue rolin, nuk guxojnë me ardhë në mbledhjen e parlamentit.
Për shkak të rrethanave jo të volitshme në vend, Përfaqsija popullore u detyrue që të marri në dorë zgjidhjen e çashtjeve ma të ngutshme. Qeverija gjithashtu e kuptoi drejt detyrën e vet dhe që të mos e humbi kohën me çashtje t’imta, e paraqiti menjiherë për vendim ligjin në lidhje me organizimin e flotës detare.
Kur ndjeva për këtë, e pyeta nji deputet:
— Ju keni shum anije detare, luftarake?
— Nuk kemi.
— Sa keni sosh gjithsejt?
— Tash për tash nuk kemi asnji.
— Unë u shastrisa prej çudis. Ai e venoroi këte e, edhe atij ajo gja iu duk e çuditshme.
— Pse po çuditeni për këte? — më pyeti.
— Po ndiej se keni pru ligjë per…
— Po — ma preu fjalën ai — e kemi pru ligjën në lidhje me organizimin e flotës; këjo gja ka me qenë e nevojshme, sepse deri sot nuk e kemi pasë at ligjë.
— A shtrihet Stradija deri në det?
— Tash për tash jo.
— Atëherë si ka me u zbatue ajo ligjë?
— Deputeti u qesh dhe shtoi:
— Vendi ynë, zotni, kufizohej dikur me dy detna dhe idealet e popuUit tonë janë që Stradija të jetë ajo që ka qenë. Na, siç shifni, punojmë për at punë.
— E, kjo asht diçka tjetër, — thashë si tue kërkue ndjesë. — tash po e kuptoj dhe mundem me thanë lirisht se Stradija me të vërtetë do të bahet e madhe dhe e fuqishme, derisa për te kujdeseni kaq sinqerisht dhe si duhet edhe derisa të ketë nji qeverim të mençëm dhe patriotik si tash.
Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)
Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.
— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.
То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.
— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.
Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.
— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.
— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.
— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.
Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.
— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.
—
Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.
То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.
Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.
—
Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.
—
Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.
Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.
— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.
Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.
Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.
Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.
Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:
— Знам ја све, овде су твоје жртве.
Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.
Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.
И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.
Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.
Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.
(Даље)
Разговор с демократијом (2/4)
III
КАМАРИЛА Њ. В. ДЕМОКРАТИЈЕ
Ето видиш, демократијо, како си ти све то заборавила, како се данас, кад си на узвишеном престолу своме са скиптром у руци, са свима знацима краљевског ти достојанства, не сећаш старе своје беде и невоље.
Онда, када си у Одјеку становала, бејаше мода у овој земљи да те грде и руже, и светина се утркиваше ко ће те више испљувати, ко ће више бацити блата на честити дом твој. Сматрало се то за врлину, за заслугу ко ти се безобразније нацерека, ко те пиљаричкије изгрди.
И ти си мирно и јуначки подносила све то као Христос са трновим венцем на глави и слушала си варварску дреку присталица Александрових, који викаху:
— Распни демократију!
— Распни је, распни!
Сећаш ли се тог страшног времена, погледај само руке своје па ћеш на њима још видети трагове окова.
Колики је био број онда оних који су те смели поштовати, који су били готови и да живот изгубе само да могу са страхопоштовањем скинути капу пред врлином твојом.
А сада?
Сада се време променило: 29. маја ти си села на престо, узела скиптар у руке и повратише се сви знаци владарског достојанства твога.
Ти постаде владар и од оне твоје сиротињске избе где си у невољи проводила створише се одједном царске палате.
Ваше Величанство Демократијо, ви сада, ето, као што видите, имате све оно што владари имају. Имате и свој Двор, имате своје слуге, имате ласкавце, имате лицемере, имате и Ви сада, Ваше Величанство Демократијо, своју дворску камарилу.
И ти, Господару Демократијо, чим седе на престо, чим те опкружи сјај и блесак, чим настаде мода да се теби ласка, чим све живо потрча пред твој горди трон да ти се поклони, ти се збуни, заборави твој узвишени задатак, засенише се очи твоје. Како си некада гледала, Демократијо, бистрим, орловским погледом, а ето како се за кратко време помутише очи твоје и ти на жалост не видиш шта се све око тебе ради.
Камарила, ах та проклета камарила. На људе око Новог Покрета, на ту јадну камарилу, на те људе којима је често велика брига како ће доћи до новог пара ципела, вичу браћа Срби више но на иког, вичу тако како ни изблиза не нападају камарилу руског двора, где су велики књажеви.
Видиш ли ти, Демократијо, Господару силни! Теби министри твоји, прваци странке, подносе на потпис разне указе и ти и не читајући шта потписујеш чиниш и починила си до сада толике неправде баш према људима, често, који ти беху највернији, који те ропски слушаху, који те као бога поштоваху у доба твога мученичког и праведничког страдања. Ти сада нећеш да видиш какве све људе имаш око себе, ти несрећна и јадна Демократијо, имаш и сама своју страшну камарилу, имаш и ти своје династијаше, имаш и ти људе који се том врстом демократског династијаштва баве ради личног ћара свога, али веруј ми искрено да ти ипак и данас имаш мало, врло мало искрених поборника својих.
Погледај прво своју камарилу, своју владу, своје одговорне и неодговорне чиниоце, Демократијо, Господару, па онда потписуј указе којима осуђујеш друге.
А да ти још нешто пришапнем на уво:
— Па ти се не сећаш и да и твој двор има прави улазак, а да и он, као и сваки други владарски двор, има свој — капиџик.
Намести јаке страже и за стражаре постави одане и верне људе, па ћеш видети ко се све не увлачи на твој дворски капиџик и шта све без твога знања, а на штету твоју не вршља твоја дворска камарила.
О томе ћу ти идући пут причати.
IV
КАПИЏИК НА ДВОРУ ЊЕНОМ
На први поглед, као што се понеки и буне, многи одмахну руком, па веле:
— Којешта! Двор Демократије, то јест Двор Њеног Величанства Демократије. Камарила тога Двора па чак — није нег’ нешто, измисли човек, ни мање, ни више, већ — и капиџик тога двора Њеног Величанства Демократије.
То заиста изгледа и чудно и страшно, па чак и одвратно, али то изгледа само наивним људима, или деци, или младим, тазе-демократима, који гледају и најцрње ствари у ружичастим бојама. Такви људи, те добре душе — које су деценијама гледале у овој земљи за време опозиције, када се сматрало за порок волети Демократију и да су сви они што су подносили жртве и приступали Демократији и њој верни били, били људи поштени и искрени — морали су навићи, постаде им природно, да човека који сме да се јавно назове демократ сматрају за човека исправна, за човека од идеала и врлина.
Време се изменило, измениле се прилике, али се, како изгледа, у јавном мњењу није изменио појам о речи демократ и демократија.
Некада се није могло ни сањати да ће уз људе који заступају поштена и праведна начела, уз људе који траже правде потиштеном и ваљаном народу, моћи икад пристати шићарџије. У нас се млада демократија развијала у доба најцрњег мрака реакције и сви они беху у присенку заставе коју држаше та идеална чедна Демократија са чијег чела бије и просијава у мраку ропства зора, али не зора за то доба, већ зора будућа, зора за доцнија поколења. Неме усне те дивне богиње не одају бол, а у очима њеним светле сузе и те сузе се пока[д]што скотрљају низ божанске образе и падну на свеже гробове бораца, на гробове деце њене, на узвишене борце за народна права. Заиста то су и била права деца те узвишене Богиње, коју ја сада називам Њ. В. Демократија.
Нико се није томе у Србији надао да ће тако изненадно, тако неочекивано Демократија победити, да ће и она по пуном праву, које јој беше одузето, сести на престо свој.
У нашој земљи чуда и изненађења десило се и то. Ако смо се томе и ми Срби, навикнути већ на чуда и зачудили за тренутак, онда се немамо чему чудити што је демократија добивши свој двор добила своју камарилу и овој главни улаз, па и свој капиџик.
С победом демократије појавили су се одмах и неискрени људи, а чим се они појаве, чим настане време где се може сплеткарењем лично ћарити онда се појаве и капиџици.
Некада на Одјеку капиџика није било. А и на што би када је бежало све што није прави демократ од те куће, кад су сви они који иду против демократије служећи личним режимима и ћефовима сулудог Александра обилазили и улицу у којој је Одјек био. Доцније, чим су се прилике измениле, Двор демократије добио је и капиџик. Да наведемо сада само један пример:
Пре 29. маја у Одјеку бејасмо нас неколицина окупљени као у ратном логору и очекујући сваки час опасност, борили смо се противу оне одвратне реакције, против ондашњег личног режима, који је најјачим ланцима окивао слободе и нагло поткопавао темељ целе наше земље.
Између осталога што се дешавало, десило се и девето чудо. Каже се девето чудо, али код нас је било само једно чудо у безбројном низу разних чуда и — ако се може рећи — чудића.
Министар иностраних послова постао је војник по занату.
Као демократе схватили смо одмах сву страхоту, сву ту страшну иронију немилосрдне судбине према нашој земљи, којој је спољна политика најважнија ствар, јер у нашој земљи, управо у овој бедној земљици, која је међу другима „једна сламка међу вихорове“, тешко је, тешко би било, водити спољну политику и стручноме човеку из парламентарног режима. А на место тога видимо како освану једнога јутра указ којим постаје војник министар иностраних дела у личном режиму.
И ми смо ту спрдњу судбине наше земље умели одшалити горким подсмехом и насмеја се широм сва Србија, насмеја се земља, а шта ће друго, кад ју је ваљало насмејати да од чуда не излуди, кад је морала од бола и плакати и од муке се, што веле, насмејати.
Када смо онда то писали, кад је кроз целу земљу Одјек проносио ту луду ствар ондашњег режима да војник постројава у фронт спољне послове и да им строго војнички командира:
— Спољни послови у фронт!
— Европа равњај с’!
Шта бисмо ми онда, то се нешто мислим, радили да је дошао неко у редакцију Одјека и рекао:
— Шта радите?
— Ето, — рекли бисмо — жигошемо једно страшило од појава, не дамо да спољним пословима руководе војници по занату.
Па кад би на то онај непознати рекао пошто се безобразно, с презиравањем насмеје и прекрсти:
— Баш сте луди људи, само се џабе млатите као Максим по цркви. Причате којешта, а овамо кад ви победите и кад ви образујете парламентарни, демократски кабинет, ви ћете тога истог војника узети за министра спољних послова и писаћете уводне чланке да га браните баш у том истом Одјеку.
Боже, што би тада тај што би се усудио да нас тако страшно увреди излетео четвороношке на улицу.
А то је било! А наш билмез свет одвикнут да мисли некако се није томе ни чудио, а и ко је шта против тога и зуцнуо није се могло ни чути од галаме и силне руље која из разних побуда цепа ваздух Србије громогласним узвиком:
— Живела демократија!
— Живела демократија!
Узвикујем и ја данас, али јој желим да отвори очи, да добро мотри на капиџик свога Двора.
Има, као што се види, и ту капиџика.
(Даље)
Радикалној демократији (1/3)
I
Криза је свршена, место самосталне демократије долазе стари радикали.
Сви могући полтрони обрћу фронт. Многи од оних који су до јуче на сва уста хвалили млађе радикале сада имају обрнуту улогу: да се деру док не промукну хвалећи старије радикале. Посматрајте само људе на улици, посматрајте господу у отменој ме’ани, посматрајте је у најзабаченијој крчми, па ћете видети једну страхоту. Видећете оне који су до јуче били у централи самосталаца како најјаче протестују кад их ко тим именом назове, јер они су дошли ту само ради ћара, а у искреној и чистој политици ћара нити има нити га може бити.
Радикална странка радила је грчевито и ужурбано у добрим данима за се и за своја убеђења, за своја начела, и та начела била су светиња све донде докле Радикалној странци не дођоше бољи дани.
Оснивање Радикалне странке било је доба идеалног покрета. Ко је ту ушао, ко је ту ступио, само је могао очекивати зло за се и за целу своју породицу. Тада је било доба узвишене, идеалне и свете борбе, и та борба само је дала жртве, само је послала на губилиште најбоље синове своје земље. Тада, у то доба, око идеја и идеала демократије није се ни смео скупљати олош, нису се ни смели око онако страшне заставе Светозара Марковића искупљати шићарџије. Време је прошло, борба је била и крвава и страшна и та страховита борба која је заљуљала целокупан државни организам који је силином снаге после петвековног робовања избио из колосека ток друштвеног живота, малаксала је чим је главни мотор престао да дејствује. Светозар Марковић је умро, умро млад по годинама, али човек који је векове проживео по идејама и животу своме, а то значи да је његовом смрћу прскао моторни казан који целокупну машинерију креће. То се није дало заменити, такве се несреће не могу моментално исправити, јер се указима и наредбама не рађају генији. И ту борбу коју је почео див продужили су људи који нису могли ни изблиза ни схватити ни разумети сву ширину и сву дубину покрета Светозарева, покрета генија који вечност гледа. Онда није чудо што се десиле пометње у том идеалном покрету који је гледао остварење својих идеала у далеким поколењима у будућности, коју не би могла дочекати ни деца деце тих најискренијих бораца.
Постепено, мало-помало, место тих чврстих и идеалних бораца који су се кроз бајонете сејменске пробијали да даду право свога гласа за представника свога у Скупштини, почеше се у Радикалну странку увлачити људи који идејом тргују исто онако хладнокрвно, мирно, такозвано трговачки, као што се тргује јарећом кожом. Кад се први пут насмешила срећа на радикалну демократију, та прва срећа била је несрећа. Тај први осмејак био је велико зло, јер тај осмејак над демократијом створио је и политичке шпекуланте, политичке лиферанте, политички олош, политичке коцкаре; створио је политичаре који купују и продају политичке акције исто тако као што то раде са бившим „Укупним друштвом“, кога основа неки Дамљан пиљар. Што вели песма:
Где је среће, ту је и несреће,
Где несреће, ту и среће има.
Тачно је. Радикална странка, не идеје, него та несрећна и тужна девојка што се тим именом зове, никада среће није имала. Она је грешна дочекала ону судбину несрећне девојке из наших песама, те је сејала босиљак, а ницао јој пелен, место цвећа расло јој трње, место шећера добијала је отров, где је намислила певати, ту је у плач пала. То је наш велики песник Јакшић лепо казао у суморним стиховима својим, у којима се велика и суморна ојађена душа великог песника поклопила са осећањем, са суморношћу и јадом целог народа његовог.
И уместо оних старих бораца, који изгибоше у доба политичког мраза и невоље, дођоше ниткови, упадоше у политичкој југовини у Радикалну странку шићарџије, упадоше шпекуланти и лиферанти и створи се квантитет.
Квантитет, о јадни наш радикалски квантитет, каквим је плодом уродио, како је одмах у првој невољи обелоданио оне страшне, али вечно истините стихове нашег и светског великог песника Његоша:
Пучина је стока једна грдна,
Добра душа кад јој ребра пучу!
У фукаре очи од сплачине…
Не треба да идемо далеко, не треба се позивати на историјске документе и споменике у мрамору и камењу резане, јер смо ми још живи сведоци, још ми знамо и памтимо људе, још су нам пред очима све те одвратне шићарџије који раздробише снагу, који разбише веру и наду у онако велики и родољубиви покрет Радикалне странке.
Радикали, разуме се Срби, а по нарави задушне бабе, као што је суђено нашој нацији, примали су у доба добра свога сваког ко се умео додворити, ко се умео улàгати. И чак ти су имали јаче право пред првацима, пред онима којима је суђено да воде кроз кршно стење брод Србије, него искрени пријатељи који су с тим истим првацима делили зло и добро. И кад је та погрешка, то зло ударило по глави прво оне који су водили странку и закачило, или тако исто ударило то зло искрене пријатеље њихове, који се радикалној демократији јављају само онда кад је она у невољи: да се њојзи на невољу нађу, онда су сви они шпекуланти, који су на брзу руку створили пријатељство с демократама ручковима, осмејцима, печењем, удварањем и одобравањем и онога што не ваља, нашли за паметно, за мудро, за тактично да се повуку, да као паметни људи чекају боље ттрилике, а дотле да купују нове политичке акције, чији курс је у изгледу да боље скаче.
II
Радикална странка, као ретко која, имала је одмах од почетка свога тежак, мучан и опасан пут, пут трновит, крвав и језовит, пут који одмах чим путник ступи ногом на њега наговештава страшне муке, наговештава путнику да се ту, кроз ту стазу, тешко у животу пролази, да и онај који прође, прође измрцварен и осакаћен, рањен и крвав. Али крај свију тих језивих опасности што га одмах тај пут наговештава још у почетку, чим путник на њега ногом ступи, исто тако даје и наду, пуну наду да се једино тим путем, кроз такве крваве муке и невоље долази до добра које се вековима тражило а није се нашло. Најјачи људи, људи од идеала, људи с правим поносом човека, ступали су дрско на ту опасну трновиту стазу, па или да на том мучном путу пропадну, или да допру до идеала својих, да једном дану душом, да бар самртно рањени издишући виде правду, да угледају бога. То су били људи који би с нашим песником Јакшићем рекли:
Ја остављам цвећа стазе
Оном ком је нога мека —
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека! …
Ти људи који су ступали на тај пут били су искрени радикални борци који су слободе народу тражили, а нису питали по коју цену жртава се купују слободе.
И ми данас заиста гледамо у једну страшну истину. Тај најопаснији пут постаде најмилији пут поштеном народу српском, и народ поврве на ту страну где се пред уласком лепршала истакнута застава народне слободе и народних права.
Изгледа невероватно да се одмах око те страшне заставе окупи толики свет, да наш мирни сељачки народ, који по природи воли мир и спокојство, пође тако нагло у тако грдним масама, са толико одушевљења на тај крвави пут, којим га воде начела радикалне демократије.
Заиста чудновато и непојмљиво, али само за онога који не зна сву вековну муку и невољу нашег народа, а ко то зна, томе је тако природно и тако јасно да би се чак чудио кад не би тако било.
Српски народ откад је изгубио царство, народ наш још од Косова зна само за невољу и за муку. Вековима он се сродио с болом и патњом, а туга је постала његова највернија друга. И сва поезија, она велика и силна поезија што се изли из душе нашег народа, само је израз туге и бола, па и онда кад се роб весели и онда кад бедни, потиштени роб пева љубав, и та љубав је пребојена тугом и болом, и читалац осећа сву грозоту трагедије народа велике душе и силна ума, народа коме и љубав уздише повређеним поносом, а јаче од љубавне страсти веје кроз песму туга и плач за слободама, за правима човека коме насиља и зулуми угњетача и тирана не даду да буде човек, већ од људи праве стоку. Ево песме која карактерише силно и јако љубав потиштеног и угњетаног роба:
У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем.
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам.
Драга драгом поручује:
„Дођ’ ми довече!“
„Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину:
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио
Хоће да роби,
Куга мори, паша роби,
Туго голема!”
Наш народ, ето, кроз векове није могао данути душом, није могао заборавити да је роб, није се могао отрести туге ни у најслађем заносу љубави.
Па ипак у то страшно доба витешке муке и невоље наш народ није био сломљен, туга његова била је мушка, поносна, није било очајања, и народ се српски кроз пет векова борио и проливао крв за права своја. Често, врло често, тражио је та права и онда кад их је најмање могао извојевати, тражио је или поштен гроб или права и слободе своје, иако је тај јадни народ, како песма пева на зло научио да живи:
По три дана о лули дувана
А четврти о букову листу.
Па ипак тражи права, тражи слободе своје од угњетача Турака, који су се, што вели песма, научили добру, научили на свилу и кадифу, научили рахат „на шиљтету ноге прекрстити.“ Ето, тај се напаћени народ ни у најтежој невољи није понизио, није заборавио да војује за своје идеале, поручујући Турцима:
Да сабљама царство дијелимо,
А главама међе постављамо…
Уколико је кроз векове растао притисак, расла тиранија и зулуми, утолико се више у души народној гомилало бола и туге, утолико више се челичио понос, бујао гњев и жудња за осветом и жеља за слободом, за правима човечанским, и једног дана то је експлодирало страшним громовитим треском, и то је био први устанак. Тада се сви уздаси, плач и кукњава, вековно шапутање „сиротиње раје“ претвори у громове који су грмели свом страхотом вековима понижаваног и вређаног тарода.
(Даље)
Радоје Домановић 