Поклон краљу (2/2)

(Претходни део)

Електричне лампе обмотане густом маглом кроз коју једва продире светлост; влажно, облачно, каљаво, језиво време. Ретко кога на улици. Тодор тражи, свраћа у сваку отворену ме’ану, прича свакоме своју невољу, неко га жали, неко се слатко насмеје. Такав је свет. Застајкује код затворених врата од кућа и ослушкује неће ли чути блејање. Пита сваког патролџију, пита и пролазнике. Један господин са подигнутом јаком жури из позоришта, нешто се замислио, док тек Тодор пред њега:

— Да ниси, бога ти, видео једног с јагњетом и једном белом овцом?

— Та иди до ђавола и ти и овца. Знам ти ја за овце. Јесам ли ти ваљда ја чобанин?! — осече се онај љутито и оде даље.

Тако је Тодор сву ноћ лутао кроз београдске улице. Зора га дочека мучна, невољна, изнурена и телесно и душевно, у очајању. Изгубио је сваку наду. Неколико је пута помишљао да скаче у Дунав, да се дави, а у таквом тренутку поткраде се у душу по један мали зрачак наде да још треба тражити, да ће се можда све лепо свршити, и Тодор запне кланцати даље.

Око 11 часова намера га намери на једног доброг човека, Пожали му се Тодор, а овај га лепо усаветова:

— Па шта ћеш у том крају? Иди ти, брате мој, право овако, еј, чак тамо горе, све овако право, па онда горе питај где је Тркалиште. Тамо се продаје стока. Тамо можеш наћи тога с јагњетом. Ако не буде продао, ти се лепо нареди с човеком. Дај му, богами, и нешто ћара, што рекну људи да је право, па мирна крајина! Штетити мораш, ал’ сад кад ти је таки случај…

— Море да штетим цело имање не марим… — поче Тодор.

— А ако онај буде продао, ти се од људи разбери ко је купио. Сад нема на пијаци јагањаца, те ће се лако знати ко је то једно купио. Кад сазнаш, а ти онда тражи тога. Рачунам да ма ко да га је купио, неће га клати до Св. Николе. ’Ајд’ сад, нека ти је са срећом!

Заблагодари Тодор и рече човеку да му неће бити на жао, само ако се добро сврши, припита га за кућу и име, па окрепљен надом оде на Тркалиште.

И заиста нађе га. Стоји онај близу једних кола с церовим дрвима, држи јагње у наручју, а један лепо одевен господин пипа по репу Тодорово јагње, и води се погодба.

— Не да продајеш, молим те, брате! — дрекну Тодор и притрча јагњету.

— Па ово је моје јагње, ја сам га купио — вели онај равнодушно, и окрете се господину па додаде — Тако, тако! … Није скупо у ова доба.

Тодор узео причати своју невољу, да би колико-толико умилостивио свога купца. Онај остаде хладан, па чак и хладнији постаде него што беше дотле.

— Ама, брате, све ја то знам, али ја сам јагње купио. Што си га продавао кад ти је требало.

— Да ти дам, брате, твоје паре само за јагње, а овца нека ти је алал!

Онај се насмеја. Тодор чисто посрну, осети како му запишташе уши.

— И још банку ћара! — вели Тодор чисто кроз сузе и погледом га моли, куми, преклиње.

— Не могу никако! — вели онај злобно. Он је знао да Тодора може сад уцењивати до миле воље, те је гледао да што више ћари у његовој невољи.

— Не иде никако. Стаде се Тодор жалити људма и питати шта може да ради у тој невољи.

— Жали се кварту! — вели му један.

Тодора као да сунце обасја, те брзо упита где је кварт. Онај му показа и Тодор одмах тамо. Пожали се члану каква му се невоља десила, а члан једва дочека што му се дала та ретка прилика да ту своју ревност покаже. Може му то донети можда још и класу, а већ орден не гине, и то орден за грађанске врлине и заслуге.

Брже-боље узе члан два жандарма, па потрча на Тркалиште. Нађоше оног прекупца.

— А ти ли си тај кесеџија? А знаш ли ти, море, за кога је то јагње? А?

Промуваше га мало жандарми, одузеше му јагње.

— Подај му његове паре, па нек се торња!

Овај се учтиво поклони, а Тодор на деветом небу. Остави Тодор овцу, па упрти јагње у наручја, те се пун среће и блаженства крете двору, и слатке слике његове скоре срећне будућности почеше му излазити пред очи. Тодор је дремао, и тек тек, кад удари о какав дирек, или се спотакне, он се тргне и погледа око себе.

Јави се маршалу. Жандарм га извести да маршал није ту, а затим га упита што долази. Тодор све то по реду исприча.

— Е, то си ти задоцнио, сад је 3 по подне. Упути га где ће да преда јагње и рече му да дође у 5 по подне па ће га јавити г. маршалу.

Тодор осети као да је скинуо неки терет с леђа. Оде, оде свеж, чисто некако одморен, као да је целу ноћ спавао на најбољем душеку. Стиже код „Тетова“ и одахну, а пред очима му почеше играти све лепше и лепше слике његове скоре будућности.

— ’Оће да види Дишко шта је Тодор! — мисли у себи, и мисао се развија даље како ће да пошље пандура за Дишка, а Дишко ће да се препадне, па кад дође, а Тодор се испрси, накашље и викне: „Где си ти досад?!“ „Па ја, знаш…“ шепртљи Дишко и увија капу рукама, а Тодор, разуме се, као познаник краљев, као човек који је у том месту, после поклона краљу, највећа власт, тек грмне: „Дишко, ’ајд’ у ’апс.“ „Молим те, Тодоре!“ преклиње Дишко, а тек Тодор дода кроз смеј: „Е, Дишко, то је за оне врљике што ми ти на кривду диже. Ти си мислио Тодор то заборавио, ал’ Тодор памти, мој брајко, па Тодор сад ’апси зато. Сад моја сабља сече, а твоја је некад секла.“

Исприча Тодор и Спири ме’анџији како га срећа послужила. Спири, како он каже, мило богзна како, а и Тодор не зна шта чини од радости.

Прибра се јадни Тодор, па поручи јело. Једе онако гладан и изнурен, па затим попи, уза своје слатке, срећне снове, близу литар и по вина. Задрема му се, а и не дремало му се. Он сељак, научио да легне рано и да устане у своје време, а сад ем неиспаван, ем толики штрапац, ем човек пио мало више вина него што је требало кад му ваља у 5 сати ићи краљу. Наслони Тодор главу на сто и заспа. Сања краља, златан „плајваз“, златне столице, велико златно право што му га је дао краљ на председништво „без промјене докле је крајине“, сања краљицу како скувала каву па га худи, а он вели: „Нека, море, пи ти, сад сам баш попио једну!“ „Е, чуда, боже, — вели краљица — пи[ј] то, бога ти, иако си пио!“ Тодор узео каву, срче, метнуо је на колено, па разговара с краљем о берићету. Док одједном неко га дрмну. Тодор прену, а над њим Спира ме’анџија.

— Шта је?

— Је л’ велиш ’оћеш код Краља?

— А, јес’, ја се видиш заспава! — рече Тодор и скочи као опарен.

— Колико велиш има сати? — пита Тодор.

— Шест, таман!

Тодора као да неко удари камџијом. Одједном стутну на врата као суманут и трчећи оде на више Балканском улицом. Туда он зна пут, ту му је, како он каже, некако „наопослу“.

Било је шест и четврт кад се Тодор јави маршалу.

— Е, па ти си задоцнио! Требао си доћи раније. Краљ је сада на седници, него дођи ти, Тодоре, сутра, па ћу те ја пријавити. Бићеш примљен, па после иди у село.

Није било право Тодору, ал’ шта је знао друго него се врати натраг „Тетову“.

Извече, одмах ти мало повечера, леже Тодор да спава како би сутрадан био што свежији. Није то, брате, ни лако с крунисаним главама говорити.

Нигде зоре, а Тодор већ на ногама.

Поручи једну врућу ракију адета ради и колико мало да попричека да се одјутри, па ће одмах, Боже здравље, у двор. Попи врућу, изразговара с неким сељацима и са Спиром, поприча куд иде, а њима то импонира, па га гледају с неким страхопоштовањем. Спира га чак понуди да попију још по једну врућу, боље ће, вели, говорити с краљем, а овоме се то допадне, те попише још по једну, и већ око седам сати Тодор се крете краљу. Неће он више да задоцшава. Прво се упути маршалату, ал’ тамо затворено, нигде никог. Тодор не клону духом, него се окрете ка главном улазу, али га стража препречи. Не да му ући. Узалуд Тодор прича све шта је и како је и како њега баш краљ лично хоће да види. Не да шиљбок опепелити. Све се то њега ништа не тиче.

Проба Тодор све што се може учинити, али ништа не помаже. Измаче се на средину улице, па стаде загледати у прозоре, али никог да види, Мислио је да ће се бар домаћица помолити, или ко од чељади, али нигде јава, нигде живе душе.

И Тодор изгуби сваку наду. Реши се да иде у село, јер у себи мишљаше: „Мора бити да краљ није код куће. Задоцнио сам опет. Поранио човек, па отишао својим послом, ете које је већ доба, а ја седим са Спиром па пијем врућу ракију. Тако ми и треба. Сад сам пропао!“

И Тодор се врати сломљен, тужна срца. Наврати на Спиру, те му рече збогом, па се крете право на железничку станицу. Воз је полазио у пола девет. Таман време. Извади Тодор карту, седе у вагон треће класе, машина писну и воз се крете.

Тодор забринут гледа кроз прозор и изгледа му сан све ово што се дешавало ових дана с њим. Раскрстио је већ са својим жељама и надама, чак га је место тога подузимао неки потајни страх, и место кметства, место председничког штапа, сада му је једина жеља била да му се никакво зло не догоди. Нека носи ђаво и јагње и овцу, нека иде све бестрага, само нека се све ово, што њему изгледа као какав чудан сан, све лепо и на миру сврши.

— Молим карте! — викну кондуктер и дрмну занета Тодора.

— Ја знаш бија до Београда, те одне’ краљу једно јагње, па ми се, знаш, догодила незгода, па сад к’о велим…

— Карту, брате!

— А карту… Еве! Тхе, ја знаш, баш велим Спири…

— Карте, молим! — виче кондуктер и иде даље прегледајући другима карте.

— Чудан неки свет! — мисли Тодор гледајући за њим.

Од најближе станице до свог села Тодор се упути кући… Требало му је читава два часа пропешачити. Мутно, сузно небо, магла притисла шуму и долину, пут раскаљан, над главом шуште гавранова крила, окисла стока чупка оно мало заостале траве по стрњикама. Тужно и досадно баш као и у души доброг Тодора.

— Но, само кад сам, богу ’вала, предао јагње, па сад шта је ту је. Рачунам да ми горе неће бити, ако не буде никакве вајде. Поклон је, а ко се на то љути. Види да сам се сетио ја њега, па ће се кад тад сетити и он мене. — Тако је размишљао Тодор клизајући по каљаву путу.

Али док је он таквим резоновањем утешен корачао кући, за њим се била дигла читава хајка.

Маршал исприча краљу о Тодоровој невољи због јагњета, а краљ се слатко смејао тој Тодоровој збуњености, па зажели да Тодора лично види. Брзо пошљу жандарма до „Тетова“. Врати се жандарм с понизним извештајем да је тај сељак отпутовао.

Ето ти малера!

Јави се Управи града Београда да се одмах известе све железничке станице и да се изда наредба да се човек такав и такав, из тог и тог места, по имену Тодор, одмах са дотичне станице спроведе Управи града Београда. Исто тако да се извести срески начелник тога среза у коме је Тодорово село да Тодора одмах упути натраг у Београд чим тамо стигне, ако се не буде раније вратио са које станице.

Управа такву наредбу из двора схвати као нешто врло опасно и страшно, па дода да се дотични Тодор стражарно спроведе.

Начелник срески схвати још страшније, и запне што више може да што ревносније задовољи краљевску жељу, а после му не гине бар одликовање или класа.

Кад је Тодор са оним својим утешним мислима пешачио, тада су га тражили по станицама, а начелник срески са два наоружана жандарма јурио је у галопу Тодоровој кући.

Тодор ни сањао није шта га чека. Таман он, прокисао, каљав и уморан, отвори вратнице свога дворишта, жељан одмора и да се гладан заложи јелом и којом ракијом, а у том тренутку га стегоше жандарми за руке, а глас капетанов грмну:

— А, стигао си ти што ровиш против краља, бунтовниче, сада ћу те ја научити како се ради против круне и власти!

Тодор се запањио од чуда. Какав бунтовник?!

Везаше га.

— Напред! — викну капетан — терај на станицу.

— Молим те као бога! — јекну Тодор.

— Терај зликовца! — виче капетан, а жандармски кундак нађе Тодорова леђа.

На Тодорову кукњаву изиђе жена из куће, па кад виде шта се ради, закука:

— Авај мени, шта ли је то несретник скривио!

— Скривио, ради против краља! — одсече се љутито капетан, а Тодор осети опет кундак.

Метнуше у воз везана Тодора, а с обе стране га чувају наоружани жандарми. Ту је и господин срески начелник. Свет се чуди, згледа се, а са страхом погледају господина полицајца.

Стигоше у Београд и капетан га лично са жандармима спроведе Управнику града Београда.

— Ево овог бунтовника!

— А, ха, ту је!

Управник нареди да се бунтовник затвори, а телефоном јави двору да је Тодор доведен у Управу.

— Нека га доведу мени! — јави се маршал.

— Спроведите га! — нареди управник и Тодора везана спроведоше.

Кад га изведоше пред маршала, а маршал удари у смех.

— Шта је то с тобом, несретниче, ако бога знаш?

— Ето, зло, господине!

— А што сте везали човека?

— Па он је бунтовник, таква је наредба.

— Какав бунтовник! Он је поклонио једно јагње Његовом Величанству, па Његово Величанство хоће да му захвали, те га зове.

Тодору пођоше сузе од радости, а маршалу од смеја.

— О, брате, малерозна човека! — говори, а тресе се од смеја.

Кад је Тодор изишао пред краља, и сам се краљ слатко смејао и нареди Тодору да му исприча од почетка па до сада. Тодор прича, а краљ се ухватио за трбух од смеја. Кад Тодор сврши, краљ му рече краљевско хвала и адета ради „поразговара са народом“:

— Рађа ли жито?

— Рађа!

— Имате ли цркву?

— Имамо!

— А имате ли попу?

— И попу!

— Пева ли попа?

— Пева!

— Тако. Збогом!

Тодор се поклони и изиђе.

—

Неће му више пасти на ум да чини краљу поклон. Видео сам га пре две године.

— Да немаш какво јагње да поклониш краљу? — нашалим се.

— Вала, не поклања више Тодор ни капетану, а камоли краљу. Није то лако, мој брате! А оног тутња, страховања и муке не дао бог ни душману.

— Јок, не поклања више Тодор!

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.