Tag Archive | Predsednik

Поклон краљу (1/2)

Једном сељаку из Јасенице ојагњи се овца баш некако пред Св. Николу. Седне он лепо са својом домаћицом, па се стану договарати шта да раде. Да ли да се јагње прода или да га оставе, јер су и иначе с омало оваца.

— Ама знаш, човече, шта ми нешто паде на ум? — рећи ће нагло жена.

— Шта?

— Чини ми се, наш краљ слави Св. Николу.

— Слави.

— Е, ја би’ лепо отерала у Београд и овцу и јагње, па јагње поклонила краљу, а овцу продала. То ти може много вајдити. Ето, како Дишко сваки час код капетана, па код начелника, па им носи на поклон прасад, јагњад, врећу овса за коње, сира, ово, оно, па њему лепо. Он председник и виђен, и чувен. Оно што да капетану истера од света трипут толико, а ономад, видиш, добио орден! Ух, боже, што се изедо’ од неке муке! Па хајде он, но се и она његова белотрепа напела, па јој ни на лопати не можеш принети. Председниковица, шта ти мислиш?

Тодор (тако се сељак зове) замислио се па џара једним угарком по ватри. Ћуте обадвоје. Тодору заголица жељу председнички штап. Дишко није бољи од њега; ако није гори, мислио је, па кад он добије за председника што чини поклоне капетану, а шта се тек он може надати кад, ни мање ни више, већ поклони јагње самом краљу. А краљ узме златан „плајваз“, па запише његово име. Па га пита из ког је села, па како му име жени, па деци, а Тодор одговара све лепо. Па онда га краљ потапка по рамену и пита:

— Ама, вере ти, Тодоре, ко ви је у селу председник општине?

— Богами, Господару, није најбољи. Мучи и кињи свет, глоби народ.

— Шта кажеш, море!? — плане краљ, па тек зазвони у звонце, а министри тап, па пред њега. Он њих не гледа, већ ће Тодору:

— Како се, велиш, зове тај гад?

— Дишко, Господару.

— Ха, јесте ли чули! ’Оћу да ми се тај Дишко одмах истера из Србије! — цикне краљ и окрете се „министерима”.

„Министери” само играју пиперевку, а Тодор ужива и мисли: Тако, тако, чекај, синко кисели, да видиш како Тодор уме. Има, брајко, и над попом попа. Дед сад зуцни!

— ’Ајд’ сад напоље! — викне краљ на њих, а они се поклоне па брже на врата.

— Е, Тодоре, ти ћеш бити председник у твом селу докле си год жив, а на смрти предај коме год ти хоћеш! — вели му краљ.

— Ама, знаш, Господару, како би било да ми даш мало написмено од твоје руке, к’о велим сигурнија ствар.

— Не треба то ништа. Све сам ја то наредио, уживај ти само, па накриви капу.

— Е, ’вал’ теби, Господару! — поклања се Тодор, па као хоће да пође, докле тек краљ њему:

— Ехе, куд мислиш? Чекај да поручамо што је бог дао. Не иде то тако.

— Е, ’вала, Господару, баш сам сад кад пођо’ до теб’ вруштуковао дол’ код „Тетова”, знаш оног, Спиру ме’анџију, туна.

— Ето ти, па јеси л’ за вино? — пита краљ.

— Не могу, вере ми, пио сам и вина, пописмо два шишета ја и Спира. — Лаже Тодор, ал’ чува он образ. Куд би он пио код краља вино.

— Е, ’вала, Тодоре, каву баш мораш, па то ти је. Не знам, брате, чим да те угостим?! — вајка се краљ, па тек — тако Тодор замишља — викну краљицу:

— О, Драга!

— Ој?

— Одидер овам’ часом!

— Чекај, лечка, обувам се!

Изиђе краљица, а Тодор се као клања до земље.

— Ово је Тодор из… (каже село) — вели краљ краљици.

— А! То је Тодор!

— Деде, жено, бога ти, мети лонче за каву да пијемо по једну.

— Ама ја реко’, боље попите по једну љуту.

— Вруштуковао човек! — вели краљ.

— Е, добро, ’ајд’ да скувам каву! — вели краљица, изиђе да кува каву.

Тако Тодор мисли и замишља своју будућу срећу. Па тек кад се врати кући! Срце му поче јако лупати од узбуђења очи сијају, а образи успламтели од јаког узбуђења и јаког пламена на огњишту. Жена преде, врчи вретено, пламен пуцкара, а Тодор се сав предао слатким мислима.

— Вала жено, тако ћу и да урадим!

— Шта то?

— Па ово што говоримо.

— Морам да јавим Станији да дође.

— Остави сад Станију.

— Како остави, морам да гребенам.

— Ама ја говорим о јагњету.

— Аха, куд сам се ја дела! А ја нешто мислим за гребенање, па и заборавила. Па шта мислиш?

— Идем сутра у Београд. Ту друге нема. Спреми ми све што треба, па сутра, у име бога, сабајле.

Стигао Тодор у Београд. Одсео код „Тетова“, и пошто није лака ствар извршити тако крупну мисију „где глава игра“, како он замишља, то се још неколико пута преслишао шта му ваља рећи. Доцкан је стигао. Преноћи, пун слатких снова, а сутрадан поранио рано, и уз каву се преслиша још неколико пута. Кад је мислио да је добро научио шта треба, упрти јагње на леђа, па хајд’ краљу.

Код двора га обавесте да треба да се јави прво маршалу, па ће га он обавестити шта му ваља даље радити. Ето ти сад! Оно како је Тодор замишљао изменило се на првом кораку. Он сирома није ни сањао о некаквом маршалу. Какве сад везе, дођавола, у тој целој ствари има неки маршал, и шта се опет он испречио. Он је замишљао да дође до двора, да припита где је краљ, па кад добије одговор, да лупи на врата. Врата отвара момак и он улази. У соби седи, управо лешкари на свиленом душеку, краљ, пуши на чибук и срче каву, а сав у злату трепти. На златној троножној столици седи краљица и преде свилу. Кудеља сребрна, а вретено златно. Тодор се поклонио до земље и преда јагње краљу. Краљ узме јагње, милује га, попридигне се те начини места Тодору да седне и он, па започне разговор. Таман он пита те ово, те оно, а тек краљица прекине разговор:

— Немој, болан, да га кољемо, да га оставимо за запат.

— Женска посла! — вели краљ на то, па продужује с Тодором озбиљно разговарати о берићету, о председнику и другим стварима, а јагње блеји у краљевом наручју.

Е, али ево сад се све измени из основа, сад неки маршал, о коме Тодор није ни сањао.

Сад, шта је, ту је, кад није друге, јави се Тодор и том ђавољем маршалу, а већ после зна како ће и шта ће.

Пустише га пред маршала. Тодор с јагњетом па пред њега:

— Помага бог, господине!

— Шта је? — одсече се маршал љутито, шта ћеш с тим овамо? — и показа на јагње.

Тодор зна шта ради, не говори он много онде где му није вајде. Кад он има посла с главом, шта да се боји од репова, те ће рећи:

— На, однеси ово краљу, па кажи: то ти поклања Тодор из (каже село), а ја ћу већ с њим после имати разговор.

— Напоље! Зар ја да ти носим јагње?! Гледај ти безобразника!

— Мора да је овај први до краља! — помисли Тодор и ноге му се одсекоше, па ће преплашено, збуњено:

— Опрости, господине, ако сам што рђаво рекао, ми смо знаш прости људи, па из простоте и погрешимо. Ете, знаш, ја сам рад да нашем господару поклоним ово јагњенце за његовог светог да га у здрављу изе са његовом домаћицом, а нашом госпођом краљицом.

Маршал се насмеја:

— Е, то не иде тако, пријатељу. Ти мораш да тражиш аудијенцију, па да питаш Његово Величанство хоће ли примити поклон, па тек онда…

— А где ли му је та уденција? — прекиде га Тодор.

— Мораш написати молбу мени, и у молби рећи да желиш да изађеш пред Његово Величанство, а у цељи тој и тој, рецимо ради питања да ли смеш учинити поклон. Ту молбу и твоју жељу ја ћу саопштити Његовом Величанству, па ако он допусти, ја ћу ти јавити у које ћеш време моћи бити примљен.

Тодор разрогачи очи, па не може од чуда да се прибере. Наједном завапи очајно, хита да му шта овај горе не би казао:

— Ништа ти то ја не умем, а нисам ни писмен, него молим ти се, господине, ујдуриши ти то мени, па ћу ти дати шта кошта.

Маршал се насмеја. Види с ким има посла, слеже раменима и написа лепо човек сам себи молбу.

— Иди ти сад, Тодоре, — рече — а ја ћу ти јавити кад ће те Његово Величанство примити.

Тодор извади кесу из памуклије, одвади два гроша, врати кесу натраг, па се поклони:

— Хвала теби, господине, ево ово да попијеш каву, а боже здравље, нећемо учинити жао један другоме, ако добро не учинимо.

Маршал баци она два гроша. Да је дао бар за једну меничну отплату, па и да прими, ђене-ђене, а овако нема ни за листу и бланкет. Изгрди Тодора и изјури. Тодор савршено збуњен оде „Тетову“ да очекује страшни суд. У тој забуни нити је маршал питао Тодора где је одсео, нити је Тодор знао да то треба рећи.

Чекао Тодор до ручка, па никаква авиза. Кад нема, он сео те поручао као човек. После ручка чека, нема опет никог. Постаде Тодор нестрпљив. Мало, мало, па тек изиђе на врата и погледа на ону страну где је двор. Све му се чини: сад ће однекуд помолити маршал. Гледа, гледа, враћа се, ичлази поново, ал’ маршала нема.

Поче се Тодор жалити људима. Ко вели, моћи ће га ко и усаветовати. Више људи више и знају.

Већ се смркава, а маршала нема. Тодор изгубио сваку наду. Куне у себи и себе и жену и маршала и судбину и јагње, па чак и краља. Премишља како је и зашто све то тако рђаво испало и најзад дође до закључка да су све покварили она два гроша.

— Е, брате, — мисли у себи — не можеш ни овод господи у’ватити крсна имена. Тамо код нас ако не даш на пиће коју пару, не можеш у селу свршити посао па да дречиш, а овај те опет зато истера напоље.

Мисли се стадоше развијати у том правцу, и уједном му сену кроз главу страшна мисао:

— Кад ме онај истера због два гроша, а ако се краљ дрне кад му дам јагње, па кад дрмне у меденицу, а министри ђипе, па пред њега, он цикне:

— Овога лопужу обесите!

И министри га сподбију за врат па поведу на вешала, а један узео јагње за задње ноге, па Тодора јагњетом по глави: Пупе! пупе! пупе!

И Тодор се стресе од такве страшне мисли.

И Тодор већ замишља како су га обесили, како га код куће жале, како жена нариче:

— Убио ме бог и кад помену јагње!

Наједном приђе Тодору један човек у кожном неком масном капутићу, са шубарицом на глави:

— Помози бог, пријатељу!

— Бог ти добро дао!

— Што си тако невесео, нешто си као замишљен? — вели онај човек и седе за Тодоров сто.

Тодор отвори срце. Није му ни лако. Исприча он и како му се овца ојагњила, и колико има оваца, и каква му је кошара, и како је са женом разговарао, и шта је јео кад је пошао и како је био код маршала и шта му је казао, исприча човек све по реду, не прескочи ништа, а на крају додаде:

— Шта ћу сад, ако ко бога зна?!

— Тхе, није ти лако, знам ја то — вели онај и трља руке.

— Па шта да радим?

— Не знам шта ћеш — вели онај и мисли као шта би се могло предузети у тако тешкој ситуацији. Тодор га гледа као у бога и очекује шта ће га усаветовати овај мудар човек.

Човек мисли, меће ногу преко ноге, час једну, час другу, налактује се час на једну, час на другу руку, па некад мане главом, некад слегне раменима, а Тодор као на угљевљу. Најзад онај започе:

— Шта ћеш сад, друго ти не остаје ништа! … Мораш тако! … Тхе, тако је то имати с господом посла. Лажу они, брате! Они хоће да је само њима добро, па макар ми поцркали!

— Лажу, лажу! — додаде Тодор.

— Лажу, ја шта раде — продужи онај — нити је тај маршал јавио то краљу, нити ништа.

— И ја мислим — додаде Тодор — краљ би ме одмах, рачунам, призвао, а овако…

— Него знаш шта ја мислим? Продај ти лепо то јагње, па се дигни сутра, па кући. Да је хтео онај, ти би већ досад био пред краљем, овако се не надај, ето које је доба.

— Право велиш! — одобрава Тодор — само ако ми цена буде по вољи.

— Ето ја ћу ти дати за јагње и овцу 25 динара. Мислим да је толико доста.

Настаде пазар. Отуд одвовуд, те се погодише за 26 динара. Теслими Тодор, узе паре, седе задовољан пазаром, те поједе порцију говеђег паприкаша, попи пола литра вина и леже. У ме’ани пуно сељака. Једни пију и лармају, лупају штаповима по столу, једни разговарају и седе налакћени, једни већ легли. Меанџија уноси асуре и простире, један дремљив дечко меће дрва у пећ, други меанџија, ортак Алемпије, пребројава пазар и свађа се с онима што пију, тера их да спапају, па вели: сутра боже здравље, а сад да се спава. Већ лежу. Једни лежећи пуше и разговарају, једни већ хрчу, неки легао на леђа, неки потрбушке. Ваздух загушљив, кисео. Тодору се задрема. Ухвати и он једно место с краја, прекрсти се и леже.

— Одакле си, пријатељу? — пита га један што лежи до њега.

— Из Јасенице.

— У, ух, брате, из далеко! — рече онај и зевну.

— Далеко! — вели Тодор и зену и он гласно.

— Па куд идеш?

— Ех, куд?! И Тодор исприча своју невољу.

Проразговараше се тако, окретоше се један од другог и заспаше.

И док је Тодор спавао, може се чак рећи мирно спавао, дотле је полиција претурала, што веле, небо и земљу тражећи га. Маршал је саопштио краљу Тодорову жељу и краљ одреди аудијенцију за сутра у дванаест и по часова. И тек кад маршал изиђе од краља, кад у својој канцеларији нареди да се напише Тодору позив, онда се тек сети да он зна само Тодорову адресу у селу, али не овде у Београду. Шта је знао друго радити, већ јави телефоном Управи града Београда како сељак из (село) жели да поклони краљу јагње, али да није назначио у молби адресу ме’ане где је одсео, те моли Управу да се што пре потражи и да му се саопшти да га краљ прима у аудијенцију и да радо прима јагње као поклон.

Управник часа не почаси. Сместа објави свима квартовима и нареди да жандарми траже сељака Тодора који је донео јагње за краља и да га краљ прима.

Запну жандарми из ме’ане у меану: питај, гледај, тражи, разбирај, нигде никог што је какво јагње донео. Најзад натрапа доцно у ноћ један код „Тетова“.

— Има ли ту каквог сељака што је донео јагње за Његово Величанство Краља?

— Ето га тај ту с краја што лежи, до вуруне.

Жандар дрмну Тодора.

Тодор скочи, протрља очи, и кад угледа жандарма, следи му се крв у жилама. Није то шаљиво имати с њижа посла.

— Јеси ли ти тај Тодор што си донео јагње на поклон Његовом Величанству Краљу?

— Ја сам! — рече Тодор збуњено.

— Дакле, Његово Величанство Краљ прима твој поклон и позива те он себи сутра у 12 и по часова. Јеси ли разумео?

— Разумем! — вели Тодор тупо, промукло, а хладан га зној облио.

Жандар отиде нагло да саопшти члану радосну вест, а Тодор остаде запањен. Наједном се сруши на земљу и јекну као рањен, а кроз главу му се укрстише страшне мисли.

— Шта би човеку? — скочи ме’анџија и узе Тодора прскати хладном водом. Једва се Тодор поврати. Он има јаке, здраве нерве. Да су му јавили како су му сви по кући помрли, он би лакше поднео. „Божја воља!“ рекао би најзад, а тако и јесте, али ово је за њега био гром, ово је страшно, он тако што није могао на ногама издржати.

— Слагао сам краља! — мислио је с очајним страхом, а срце хоће да пробије и груди и памуклију.

— Шта ћу, Спиро, брате мој?! — викну Тодор као ван себе.

— Како шта ћеш?

— Јавио сам краљу да му поклањам јагње, а ја вечерас у први мрак продадо’. Мислио сам: неће краљ.

Спира се забрину. Ћути озбиљна, намрштена лица, па одмахну сумњиво главом, слеже раменима, и не проговори ништа.

— Пропао сам! Где сад да нађем друго јагње, а ко краља слаже, зна му се његово! — вели Тодор очајно.

— Тхе, шта ћеш. Јагњади сад нема… Него трчи те тражи онога што си му га продао.

Тодор скочи. Како се и није свлачио то му је било лако. Јурну на улицу без речи, као суманут, и изгуби се у ноћ.

(Даље)

Наша посла (2/2)

(Претходни део)

Искупили се грађани, и богати и сироти, и виђени и незнани.

Један од најуваженијих од сазивача овога збора отвори збор речима:

— Господо, свима је вама позната невоља у коју западоше толики крајеви нашега народа. Не треба ни да вам говорим колико је огромни губитак претрпела наша земља, јер сви то добро знамо, сви осећамо; губитак који се не да надокнадити, то је рана која ће се тешко залечити. Али, господо, ако се не може надокнадити тај велики губитак, може се штета поделити, јер ћемо је лакше поднети сви скупа него појединци; може се, господо, убрисати многа суза, може се ублажити тешки јад и невоља толиких породица. Ми смо вас позвали овде да се братски, искрено договоримо и размислимо како ћемо најбоље, најбрже и највише моћи указати помоћи тим бедним породицама. Ја држим да нас све овде, без разлике нашег занимања и политичких убеђења, руководи заједничко осећање, које нам српско срце диктира, осећање узвишена Христова морала: „Помози ближњега свога као себе сама“…

На завршетку говора напоменуо је како је свуда ред да се избере председник, који ће руководити збором, и моли да му се дозволи да он кандидује, или да грађани кандидују сами из своје средине.

Настаде жагор.

— Нека сам кандидује! — вичу једни.

— Ми ћемо кандидовати! — вичу други, и већ се поче одвајати свет у групице.

— Будите ви председник, што ту да трошимо време! — вичу трећи.

Мишљења се укрстише, гласови све јачи и јачи, и најзад се из опште вреве није могло ништа разабрати. Онај говорник што је отворио збор лупа у звоно, моли да се утишају, дижу се руке из публике, циче гласови: „Молим реч!“ Вуку се за капуте, доказују један другом рукама, неки се наљутили и отишли.

— Седите, да се гласааа! — продра се неко који се беше пропео и метнуо руке с обе стране уста, а викнуо је толико да му све вратне жиле набрекоше.

И заиста, седоше сви. Председник (овај привремени) већ помутио очима и клонуо од умора, па једва говори, већ промукао:

— Молим вас, господо, овде имамо три предлога; гласаћемо за сваки редом.

— Немојте тако — пропе се опет онај и викну. — Него ко је да остане овај председник, нека седи, а ко је против, нека устане.

Већина седи, и тако оста председник овај исти који отвори збор.

— Господо, ви сте ме одликовали ретком почашћу, а ја ћу се трудити… — Тако је почео подужи говор, у коме се захвалио скупу на избору, а на завршетку је додао да је потребно „да се избере и потпредседник и два секретара, који ће водити записник“.

— Кандидујте ви! — вичу једни.

— За потпредседника Тому Томића — вичу други.

— Нећемо Тому! — вичу трећи.

Четврти кандидују секретаре.

Неки опет виче против те кандидације.

Мало-помало, опет лом, метеж, неспоразум.

— Устајањем и седањем! — продра се опет онај са столице.

Реши се да кандидује председник, и он, разуме се, као најпогоднијег кандидова оного што се пропиње и пење на столице.

Тако се до предвече изабра потпредседник и два секретара.

Они се, као што је већ у реду, захвалише скупу на избору и заузеше своја места.

— Како су исцрпене све тачке програма овога збора, то објављујем да је збор завршен…

Председник је још нешто хтео рећи, али му граја, која се подиже као по команди, прекиде реч. Чу се са свију страна:

— Шта је с „предлозима појединих чланова?“

— Није овај збор зато да се избере председник!

— Нећемо га!

— Дај ми реч! …

— Рееееч! — цичи један што се попео на сто, пропео на прсте, стегао песнице, разбарушио косу, зној му липти низ лице, опружио шију, па му све жиле вратне набрекле.

Потпредседник одгурну председника, па се и он попе на столицу и дрекну:

— На реду су још „предлози појединих чланова“.

Маса се умири. Скочи онај са стола, скиде се потпредседник са столице.

— Нека се јави ко ’оће да говори!

Сви се окретоше ономе што је са стола онако силно викао за реч. Он намести оковратник, промешкољи се, испружи врат, прогута с тешком муком пљувачку, зажмуривши и процеди:

— Хтео сам да кажем за предлоге.

— Па предлажи, брате! — цикну нервозно потпред седник.

— Ја немам засад ништа да предложим! …

Устаде један из буџака, ступи достојанствено мало напред, наслони се левом руком на столицу, а десну пружи за реч важно, некако кисела лица.

— Има реч Сима Симић.

Сима се накашља, прогута и он пљувачку, погледа око себе и поче тихо:

— Ја видим, господо, да овде не може бити споразума ни братског договора…

Настаде тајац.

— Изјасните се што сте тиме хтели! — викну потпредседник.

— Молим вас да ме не прекидате у говору…

— Да га саслушамо!

— Нећемооо!

Говорник скрстио руке, стоји као кип сред окршаја и вреве што се у тренутку подиже.

Стиша се граја.

— Ја, господо, поново напомињем да овде не може бити заједничког рада. (Глас је бивао све јачи…). Изгледа да су сазивачи хтели само да парадирају, а није им…

— Забрањујем му реч! — грмну потпредседник.

— Да га чујемо!

— Тако је!

— Доле с њим!

— Да се избаци напоље!

Укрстише се гласови, измешаше се руке, настаде свађа, грдња, поче један другом претити штапом. Потпредседник промукао и изломио звонце; онај, опет, са стола цичи: „Реч!“

Говорник хладан као стена, скрстио руке, па ћутећи чека резултат те страховите уке.

Како је већ било дубоко у ноћ, и свађа све већа и већа, јер се пређе на пречишћавање старих пикова и личних ствари, то се објави да је збор прекинут. Уосталом, то нико није ни чуо од чланова, већ су само председник, потпредседник и и секретари напустили своја места.

Једни већ иду кући, свађају се улицом, други пошли, па се враћају да кажу још што онима с којима су се препирали. Једна групица остала преко пола ноћи. Објаснили се на неки начин, и ударили у пиће. Пили и завадили се још два-три пут до зоре, и два-три пут измирили, па се разишли и они.

Сутрадан тек настаде шушкање, трчкарање, агитовање. Смешала се ту и политика и лична питања и инат и све на свету, а то се тек не може лако раскрстити. Новине неке нападоше Тому Томића и сазиваче: како су хтели „по свом старом обичају да ударе подвалу и овом приликом„, и додале: „На ову срамну појаву вратићемо се још једном да о њој кажемо коју више, а засад само бележимо по новинарској дужности.“

Друге, опет, новине донеше како је „признати родољуб и уважени грађанин Тома Томић са још неколико одличних грађана ове земље сазвао збор родољуба да се договоре како ће се помоћи пострадалим од поплаве. Г. Тома је тако изнео патњу становника опустошених крајева у свом кратком и разговетном говору, да ћемо га ми у идућем броју донети нашим читаоцима у целини… Али племенити овај рад сметоше познати букачи, на челу којих је озлоглашени Сима Симић… итд.“

И у новинама, и усмено у дугим ноћним договорима, ствар се све више и више заплетала, те почеше по новинама разна „припослана“, пуна грдње.

У току од петнаест дана држано је неколико зборова, који су бивали све бурнији и бурнији. Кажу да је једном дошло и до неких шамара.

Напослетку победи група коју је водио Сима Симић, а Тома и његови „дигоше руке“ и узеше грдити по новинама.

Сима Симић сазива збор. Искупило се више но икад.

Наравно да опет није без дебате. Опет бирање часништва, ужи избор, „устајање и седање“, „удаљавање од предмета“, „избор тројице да се овере записници“, лична објашњења, пола сата одмора. (На одмору се највише свађа.) „Да се реши!“ „Још да се говори!“. „Не може то питање тако, преко колена!“. „Јесте се договорили?“ „Јесте ли обавештени?“ и „Да се збор одложи за сутра!“ Гласа се и за то и разиђе се збор опет с грајом.

Сутра опет збор. Читање записника. „Има ли ко шта да примети?“ „Молим за реч!“ — „На дневни ре-еед!“

Пао је предлог да се оснује „Друштво за потпомагање пострадалих од поплаве“.

— Ја држим — узе реч један — да се не треба ограничавати само на поплаву, већ уопште пострадалих.

Брани први свој предлог, обара га овај други говорник. Носише се читав сат.

— Обавештени смо, да се реши! …

— Молим за реч!

— Не може више да се говори! …

— Имам нов предлог!

— Да решимо прво ово!

— Јавило се још десет говорника да говоре о овој ствари. Жели ли збор да их саслуша?

— Ауу! … Нећемо! … ’Оћемо! … Да се одложи!… Ставите на гласање!

Тако се то радило живо из дана у дан. О сваком питању се темељно размишљало и договарало. Ту су бирана лица која имају да оду личностима од положаја и да их умоле за ово и оно, па онда избори шесторице који ће направити „друштвене штатуте“. И ту већ на претрес сваког члана правила оде по неколико зборова. Па, онда, дође позив на упис у чланство; привремена управа, то јест најпре избор привремене управе, која има да сазове збор чланова у року од десет дана, и ту да буде избор сталне управе.

Изабрана стална управа после неколико бурних скупова, па онда дође на ред избор надзорног и контролног одбора, па избор двојице за преглед рачуна. А, већ, унето је у правила „надзорни одбор има права да сазове увек збор свију чланова друштва“.

И сад настаје конституисање управног одбора, а то тек не иде од ока, на брзу руку.

Свршено све, постало друштво, објављен позив на упис у чланство. Пада новац, чека се само да се намири округла сума, па да се пошље.

Тек, једног дана, ’рупи контролни одбор, прегледа рачуне и нађе да је на канцеларијски материјал много утрошено. Разуме се да се сазове збор. И ту настане обаљивање управе, нова свађа, нова граја.

Опет дуги ноћни договори, опет читав низ зборова.

За годину дана, и нешто више, било је збора и договора, али се сума није заокруглила.

Најзад, искрсну предлог, онако крај чаше пива, више приватно:

— Да, ми, брате, пошљемо тај новац ком треба, па мирна крајина. Ког ће нам ђавола друштво и те лудорије… Тандара, мандара, лудирамо се тамо, лармамо, а бар да знаш зашта!

— Право кажеш — додаде други. — Видиш, то треба да се договоримо једног дана кад се састанемо.

— Добро, онда да се састанемо једног дана, па да се договоримо лепо о свему, па да раскрстимо с тим трицама! — вели трећи.

— Ја сутра нећу моћи! — вели четврти.

— Не мора то сутра! … Наћи ћемо се једнога дана, па ћемо се договорити кад да се састанемо. Да се утврди тачно дан, па сви да се састанемо! — вели пети.

— Па, готово. могли бисмо сад. Сви смо ту! — вели шести.

— Е, сад, не иде то тако! Треба, брате, нарочито за то да се састанемо, а не да радимо нешто као од беде.

*

Прошло је дуго времена. Сума се заокругљавала, збацивале се управе, бирале се нове, агитовало се да се друштво растури, договарало се, свађало се, мирило се, па се чланови већ уморили, стишали и готово дигли руке од свега; нити плаћају, нити бирају, нити прегледају рачуне. Друштво за потпомагање пострадалих није додуше званично растурено ни укинуто, али у ствари не постоји, нема га. Нити се управа осећа управа, ни чланови члановима. Неки пут, онако у свађи, чује се тек где неко узвикне:

— Нека он не ларма, јер може да се потражи мало рачуна од оних друштвених пара! …

На том се сврши.

Већ се готово и заборавило на поплаву. Сељаци из оних села где је била поплава опоравили се и штета се готово више и не осећа. Чак су неки из тих села слали прилоге друштву за помагање пострадалим од поплаве и веле: „Знајући шта је невоља кад вода оплави крај и однесе усеве, шаљемо“ … итд.

Док одједном, из унутрашњости почеше слати разни одбори прикупљени новац друштву. Прочу се то и по новинама.

— Откуд сад ово? — забезекну се председник управног одбора.

— Мора да је нова поплава!

— Бог би га знао!

— Ваљда нису луди да шаљу због оне поплаве од пре четири године, кад већ и тамошњи свет заборавио, а многи из оних крајева шаљу и сами прилоге.

Многи су сматрали ту појаву за загонетку, а ствар је проста:

Срби су то, требало је и њима времена да се темељно договоре, јер није тек онако у ветар речено: „Договор кућу гради!“