Све према приликама

Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:

— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.

Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.

Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.

Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.

Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“

Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:

„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“

Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.

А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.

Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:

— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.

Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.

По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:

Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:

„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“

Устану људи и нададу вику:

— То је немогуће, то је лудост!

И један стручњак распали пред забленути свет статистику:

— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!

Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.

— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.

Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.

„Страдија“
9. јануар 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.