Tag Archive | Zakon

„Трула грађа“

Ономад увече, враћајући се својој кући кад сам дошао близу трамвајске станице код Славије чујем неку велику дечију вику: „Уа! … Уа! …“ орило се по улици.

Неки дечаци весело и несташно почеше се гурати, затим трчати средином улице у правцу од Славије идући ка Цветном тргу. Мало затим сви дечаци стадоше у неки ред и пођоше улицом певајући:

„Труј, труј!
Трула грађа
потопи се лађа…“

Већина ових дечака слабо одевени, ношаху неке књижице [и] таблице; мрак је био те нисам могао добро видети.

Многи се грађани зауставише и посматраху ову веселу и живахну децу.

Упитам – која су то деца? Јесу ли то ђаци?

Неки мимопролазећи одговорише ми: то су ученици из вечерње занатлијске школе.

– А тако! – рекох и пођох даље својој кући. Помислих у себи како су они „шегрчићи“ много живљи и бујнији од наше деце из основних школа, а поред тога и много враголастији. Шта ћеш? Деца, како деца.

И нехотично ми се низаху мисли о нашим занатлијским школама. Сетих се како је још 1891. год. донет „Закон о занатлијским школама“, којим се законом предвиђа: да држава организује стручне, занатлијске школе, па уместо тих, добисмо нешто површно – „вечерње занатлијске школе“ где деца уче само читати, писати, рачунати, да добију опште појмове.

Упитах се: а где су наше стручне занатске школе? Где одлете тај „сапунски мехур“ који је онда хтео да организује пок. Коста Таушановић? Зашто смо ми Срби проклети да вечито остајемо „полутани“, што не оремо нашу привредну њиву дубље, већ „бауљамо по површини“?!

Донесмо закон, 1891. г.; али наши државници не хтедоше да га такну, чини ми се да су још и листови овог језгровитог закона неисечени. Тај је закон био срећан! Помислих, да су знали за њега наши државници пређе, они би га, ако ништа, барем изиграли, или погазили по својој навици. Али овај закон остао је „целац“ – нетакнут! …

Хеј, наши привредници и државници, шта учинисте? Зашто се наше Министарство нар[одне] привреде налази још у тако дугој летаргији?

„Страдија“
10. и 13. фебруар 1905. године

Краљ Александар по други пут међу Србима (21/23)

(Претходни део)

Александар, препун разноврсних и чудних утисака, збуњен и запрепашћен, остаде сам на улици не знајући куда ће и на коју страну.

Најзад, њега је тешило једно, био је задовољан што чује да противници новога стања уживају слободе веће него ико, да су им дата чак права да чине све и мимо устав, и мимо обичаје, и мимо све законе земаљске, докле се радикали, за то време, између себе кољу. А он њих мрзи смртно. Ах, колико ли је пута само он за живота зажелео да сви радикали имају само једну главу, па да је он једним ударом мача одсече.

— Али како се радикали, како се та гадна демократија не боји својих противника, како она има куражи да пусти њима и свакоме најшире слободе? — мишљаше Александар даље и опет његов ум не могаше се наћи у тој ситуацији. Он опет осети клонулост, опет је био обузет неразговетним, сметеним осећањем страха и неразумевања свега што се око њега дешава.

Остави масу и зажеле да се склони некуда даље, негде где нема људи, и хте ићи једном споредном улицом. Ишао је, а и сам није знао ни куда иде, ни зашто иде туда, тек главно је да је душа његова осећала потребу за тишином.

Врљао је дуго споредним улицама, по крајевима Београда, без циља и без смисла. Занет у необичне мисли, препун чудних првих утисака, он није ни примећивао ни куда управо иде, ни ко поред њега пролази.

Кад је осетио умор, он приђе једној малој крчми и седе, и не мислећи, за један празан сто. Погледа око себе. За једним столом су двојица играли „џандара“, а њих неколико је „кибицовало“. Пред њима по чашица ракије. Ту је и псовка, и пошалица, и свађа, и смех, све се измешало.

Неки пут настане тако страшна свађа да би мислио човек да се ту за тим столом решава најкрупније балканско питање, а мало после раздраганост и смех у толикој мери да би човек мислио бог зна шта се пријатно догодило тим дивним Србима, као да им је јављено да добијамо Босну и Херцеговину. За другим столом седе два таљигаша. Мршава њихова кљусад и олупане тарнице стоје пред механом, а они сели да мало дану душом. Они разговарају о неком њиховом другу, који је неискрен, и уверавају један другога о узајамном пријатељству. Ме’анџија се свађа с неким унутра у ме’ани и већ је дошло до крупних речи. Суседни бакалин, фурунџија, залудан свет, већ се почео окупљати.

Оставише и они што играју „џандара“ свој посао и сви уђоше у меану да виде шта је и зашто толика вика. Све се више и више света поче тискати унутра и најзад и Александар, љубопитљив, уђе да види шта се то тамо догађа.

Близу до келнераја, код једног стола, објашњава се газда од радње са порезником. Управо то није више објашњење, већ је прешло у најжешћу свађу.

— Ја вршим своју дужност по закону! — виче порезник.

— Ти вршиш дужност! Јадна је твоја дужност кад ти тако радиш; сутра ћу ја тебе министру тужити, и хоћу да га питам шта је ово по овој земљи, какви су сад ово зулуми.

— Ти мораш да платиш, ја ћу извршити наплату путем који ја знам.

— Да избијеш ти очи, господине! Ти мени овде пред мојим муштеријама убијаш углед.

— Плати, па да… — поче порезник.

— Прошло је старо време, а ти си научио под Александром да чиниш безакоње, па мислиш и сад југовине. Е нема, синко, опаметио се данас свет. Спремао си Драги колевке, па ти опет дали и данас за порезника! Место да ћутиш, срам те било, а ти упадаш мени овде у радњу, да ми бламираш радњу. Ја ћу такве силеџије за јаку, па напоље из радње.

— Кога? Ја долазим у име закона!

— Ако шта имаш, ти ме зови у канцеларију, а не да ми ти овде узнемираваш моје госте и да ми ометаш пазар.

— Ја сам тебе три пута звао и онда сам морао да дођем овако.

Ме’анџија, омален, крут, буцмаст човек, удари се руком у груди, па иронично додаде:

— Причај ти то! Ја сам, бре, пропао за радикалну странку. Мене су онда гониле власти и кажњавали ме једнако, све због партије, а сад га, вала, више неће. Чекај док одем само код твог министра, па ћеш ти часком напипати чак негде тамо око Ужица. Потковаћу ја теби опанке. Нема више то што је било, сад наша сабља сече!

— Џукело једна, а шта си радио за време Цинцар-Марковића, ко се скупљао овде код тебе? Ти мислиш не зна свет тебе. Сад и ти неки радикал ватрен, а ја толико пута премештан и губио службу.

*

Александру су и ове сцене биле досадне, узнемиривале га још више и он изиђе из ме’ане и упути се опет ка Теразијама. Како је био толико времена на небу, где не треба ни стана, ни преноћишта, ни хране, он је заборавио на све то. Чудновата појава. Кад је Александар са овога света, као краљ, отишао на онај свет, он се на сваки начин морао и бунити, и препаднути, јер заиста није лако „свијетом променити“, али кад се враћао с онога света на овај, он је мислио да ће доћи у стари познати свет, да ће се осећати исто онако, као што је то и раније бивало. Он се ничему другом није надао, није очекивао ни најмању измену и наједанпут толико се грдно разочарао, јер он се враћао из земље којој је био краљ, као обичан човек. И Александар је одмах у почетку видео да је њему свет овај, да су њему прилике, жеље и мисли у Србији, људи и све што сада наново види, све је то њему много непознатије, много интересантније, него све оно што је видео на другом свету.

Али сада није он ни краљ, нити је душа, којој ништа не треба, јер он је повраћен с неба да на земљи издржи неко време као обичан човек, да се сам брине за свој опстанак, да сам себи заради насушни хлеб, да се осећа исто тако као сваки други човек, који осећа глад, осећа бол, осећа, једним словом, све потребе жива човека.

Он осети и глад и умор. Требало је да се негде одмори и требало је да чиме глад утоли.

Стао је насред улице и бленуо у свет који мимо њега пролази. На њему је било цивилно одело исто онако одлично, као што га је као краљ носио, али није било сада средстава, која је он као краљ имао. Он види да сви који мимо њега пролазе знају куда иду, имају свога циља, располажу са бедним средствима, али они нису на боље ни научили. Ту их има љутих невољника, који су се у беди родили и у беди ће умрети. За људе вреди оно: „Како га колевка однија, тако га и мотика закопа“.

Он је опет ишао даље удубљен у своје чудне мисли, а и забринут шта ће предузети, и тако, тискајући се кроз гомилу, кроз улице, нађе се одједном на Теразијама.

Било је вече. Шетња у највећем јеку. Тротоари препуни господе старе и младе и госпођа и старих и младих, ту су и госпођице младе, управо ту је тај свет неудатих дама од шипарица, па до неудатих баба, ако се с опроштењем, неудата госпођица кад много претури година сме назвати бабом. Ту су у тој гуреми, том хаосу, у тој вајној шетњи измешани сви могући сталежи.

Ту се дражесно затежу сукње и подижу уз ногу колико старовремски морал не би никад дозволио. То се зове шетња, то се мотљање у тој тишми, где човека заболи глава од разних мириса, који се најчешће употребе да заклоне нечистоћу и смрад, најобичније зове „проћи се ради апетита“, „ваља шетња ради здравља“. Све као из неких игијенских, здравствених разлога, ради апетита, ради чиста ваздуха, ради здравља. А све лажно, то све што се туда тим главним улицама слегне и чепа, што се тиска и гура једно мимо друго, долази из сасвим других разлога. Ту су беспосличари, чијем јадном, а иначе вечно доконом мозгу и нема места да шта друго ради у овој земљи. Очи таквих људи шта ће друго, већ да блену у какав женски струк или груди, па и ако су на тим грудима свилом покривеним често налазили насладу и покућари београдски. Ту се иде ради кокетовања, ради курисања, ради свега другог само не здравља ради. Коме је до озбиљне шетње, тај оставља смрдљиви Београд, и све глупости његове, тај се не вуче по прашини и не мирише парфиме, већ иде на свежину, иде ван Београда.

Александар се загледа у тај свет што се тако сјајно обучен тиска тамо-амо тротоарима и с једне и друге стране. Ту су осмејци, ту су ватрени погледи, кокетно климање главом и отмено, дубоко скидање шешира. Ту се беспослени београдски свет бесплатно продуцира на разне начине. Александру и нехотично падоше на ум они препланули, подрпани радници, који онако тешким, упорним радом у исто то доба, мучним знојем зарађују вечеру својој деци. Он и сам, да би га ко питао, не би знао зашто је при тој помисли, при том случајном поређењу уздахнуо, али он је дубоко уздахнуо.

Па ипак и једни и други били су срећнији од Александра. Онима је била слатка њихова мука, слатко је оно парче хлеба, кога радник поштеним знојем натопи, а овима је опет слатко њихово глупо и често одвратно ачење по улицама. Али шта Александар да предузме, шта ће он? Он је далеко и од једног и од другог сталежа, он нити је тамо ни овамо, а осећа да мора некуд, да се мора одлучити на једну страну.

Прво што је онако изнурен и уморан учинио, то је да потражи стан, да се прибере, да се одмори, да колико толико среди утиске и да размисли шта све он треба да предузме у Србији, да види куда да иде, кога да тражи, с ким да се разговори и договори.

— Куда ћу? — чисто гласно запита самог себе.

И заиста он није умео да на то да себи одговора.

Разне мисли падаху му на ум, ал’ он је некако осећао да све то нема смисла, да све то што би он желео не може бити. Најзад паде му на ум Драга и душу му обузе чежња и бол, а сузе се скотрљаше низ његове бледе образе.

— Морам тамо ићи! — изговори опет полугласно за се и јурну ка Крунској улици, како је обично Београђани зову и сада и онда, а иначе улици Краљице Драге. То тамо, то место куда је он нагао била је кућа његове миле Драге, кућа тог његовог и „српског“ Анђела милосрђа.

Стигао је тамо, стао пред кућу и гледао тако као да гледа у затворен рај, гледао и сећао се љубавних часова своје младости.

Улица мирна. Тек гдеко промакне мимо њега и иде даље својим послом, или жури кући. И жандарм је на својој линији, шетка тамо амо и загледне овде, онде на покоји прозор сутерена.

Крај једнога је баш нарочито шеткао, нарочито лупао при ходу цокулама, нарочито се искашљавао, док се најзад не појави на прозору румено свеже лице младе Тотице и један део њених облих груди. Ту настаде шушорење, смех, мењају се чежњиви погледи, и чим се чују улицом нечији кораци, жандар се склони мало у страну, направи лице озбиљно и важно, као што и доликује његовом чину и достојанству, а Тотица се одмах нађе у кујни у послу. Па и пролазник често иако није заинтересована личност, није баш с раскида да погледа у крепко тело, у обли го врат и у пуне засукане руке до рукава. И чим опет нико на улици не смета, опет се двоје мило и драго нађу заједно на прозору и продуже свој разговор, који је, ценећи по изразу њихова лица, веома сладак и интересантан.

— И он је срећнији од мене! — уздахну Александар, мислећи на жандара. Он своје злато има крај себе, а ја сада немам никога.

Стојећи у присенку, посматрао је то срећно двоје што се тако слатко забављају и туга све јача и јача обузимаше његову разорену и растројену душу.

Наједном он виде како се жандар наже ближе лицу младе Тотице, она га ђаволасто пљесну руком по образу, трже се натраг и њен звонак весео смех разлеже се улицом.

Жандар још једном погледа на своју драгану, па онда пође улицом напред идући Александру. Александар се није мицао с места. Опет се загледа у прозоре Драгине куће и слатка прошлост се обнављаше у живим сликама пред очима његовим.

Жандар наиђе поред њега, погледа га подозриво, прође даље и застаде на другом ћошку да одатле посматра Александра. Александар је дуго и дуго гледао у прозоре, па опхрван тешком тугом клону, обори главу и сузе га наново облише. Жандарму, који га пажљиво посматраше, учини се још сумњивије његово понашање, и пође опет к њему.

Александар се трже и погледа у жандарма, који се примицаше све ближе, гледајући га право у очи.

— Војниче, — рече му Александар — кад неко овде у Београду не зна где ће да се одмори и да преноћи, шта он онда ради?!

— Тхе, шта ради?! Одакле сте ви?

— Ја сам… — поче Александар, али се некако на брзу руку није могао сетити како да се каже.

Жандарм га погледа строго.

— Ја сам странац — додаде живо Александар — па не знам како то иде у Београду. Треба умети наћи стан.

— Иде се у хотел, а ако не, онда полиција понеком нађе места.

— Иде се у хотел?

— То сваки зна.

— Врло је интересантно спавати у хотелу у Београду, дакле то и ја могу?

— Сваки, брате, иди па спавај! — рече му жандарм, видећи да је заиста збуњен и необавештен, а једва је и иначе чекао да се врати оном прозору и Тотици.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)

(Претходни део)

На улици се чује граја.

— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.

Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:

— Живела слобода!

— Живела!

— Живела наша војска!

— Смрт тиранији!

— Живео народ!

То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.

— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?

— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.

— Живела слобода!

— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.

— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.

— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.

— Живела слобода!

— Живела!

— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:

— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…

— Живео! — проломи се кроз ваздух.

— И краљица која ми донела спокојство…

— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…

— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.

— Живео престолонаследник!

— Живео!

— Живело благословено стање!

— Живело стање!

— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:

— Живела слобода!

Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:

„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“

Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.

— Живела Слобода!

— Живела! — грме гласови.

— Живео народ!

— Живео!

— Чујеш ли? — упита краљица.

— Чујем.

— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.

— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.

И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.

Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.

Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.

Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.

„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“

Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.

Сада тек види да је све то било лажно удешено.

Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.

Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.

Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.

Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:

— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.

И душа Александрова се стресе.

— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.

Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.

— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.

*

Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.

Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.

Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.

Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.

*

Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.

Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:

— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.

— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!

— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.

Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:

— Напред на суд вечног Бога!

Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.

— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.

— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.

Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:

— Ви нисте потребни.

— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.

Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.

Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:

— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (1/23)

УВОД

Како противници желе да представе мајску револуцију, то би та значајна револуција отприлике овако требало да се опише.

Био тако некад један добар, побожан и мудар владар, који се звао Александар. И дању и ноћу је само бринуо о напретку своје земље, бринуо за добро свога верног и послушног народа. За време његове владавине владало је благостање у земљи, то је управо била идеална земља и цео свет се толико отимао да живи у тој земљи Србији да се чак морала истаћи крупно написана објава свуд на граници: „Заузета су сва места поданичка у овој земљи.“ И замислите како је било странцима који живе у бедним неуређеним земљама, као што је Енглеска, Француска, Швајцарска и остале које не имадоше ту ретку срећу да у њима владар буде мудри и паметни Александар.

И видите групу Енглеза на граници како скрушени стоје и сузним очима гледају објаву.

— Ах, боже мој, остависмо отаџбину своју, остависмо гробове предака и куће своје, потегосмо толики пут да би само били поданици тог дивног, мудрог и преданог краља, па ето сад несреће наше! — јадикују, плачу и грувају се у груди. Један Швајцарац је из очајања што не може бити поданик Александров скочио у Дунав, а многи Французи су се одмах ту на граници убили из револвера, пошто су упутили молбу српској влади: „Кад не можемо бити поданици вашег мудрог и паметног краља, ми се убијамо на граници његове државе и молимо да нам бар кости буду сахрањене у тој идеално уређеној држави праведнога Александра.“

А ми већ Срби као у рају, срећни-пресрећни, па куд год идемо, ми просто мртви од смеја. Па још кад видимо како се странци убијају из очајања што нема места за њих у нашој земљи, ми већ не знамо шта да чинимо од поноса и радости, па чисто велимо странцима својим изразом лица:

— Шта да вам радимо, кукавци сињи, кад живите у рђавим земљама. Не, мој брајко, није то лако имати оваквог краља као ми, један је Александар, па богами не може да стигне свима.

Једаред је дошла једна велика депутација народа француског, која је хтела да умоли краља Александра да буде и њихов краљ, али он као велики родољуб рече с Балкана:

— Французи, ја жалим што немам толико времена да се старам и за добро ваше, јер све своје бриге, према заклетви својој, која ми је најсветија, морам посветити само и једино моме драгом народу.

— Па уступи нам барем твога узвишеног шурака Луњевицу! — завапише ожалошћени Французи.

— Жалим што и то не могу, јер су и они потребни нашој милој отаџбини. Шта би урадио мој народ да га толико уцвелим, јер кад Луњевицу дам, ја сам нашој моћи десно крило сломио. Не, не, ја као носилац таковске идеје не смем толико уцвелити мој добри народ.

И заплакаше горко Французи, посуше главе пепелом и погружени одоше из идеалне земље Србије да својој отаџбини однесу црне гласове.

И заиста беше златно доба наше земље под тим мудрим и поштеним краљем.

Сељаци певају куд год иду, нуде чак и већу порезу, јер не знају шта да чине са силним парама, чиновници осигурани на својим положајима, плата се прима уредно, нико се не отпушта из службе, нико се не гони, нико не ’апси на правди бога као у другом свету, краљ поштује заклетву, устав и законе, војска одевена као цвет, а у касарни кад ручају наши војници, мислио би човек да је то трпеза спремљена за енглеске лордове. А кад се краљ женио он није онако натерсуме, већ је добро отворио очи да нађе „слику [спро]ћу[1] себе“, да нађе у свету најдостојнију која

„Може бити за њега краљица,
Може бити свој земљи госпођа.“

Једним словом бољег и идеалнијег краља никад није било, али Србија није имала среће, не дâ јој се да и она дане душом, да дуго ужива слободе и благодети које се разлеваху по срећној Србији са узвишеног престола последњег Обреновића.

Једна чудна случајност поремети, управо уништи сву срећу ове дивне земље.

Ево како је то било.

Једног вечера, а то је било 28. маја 1903. године, нађу се случајно неколико официра. Дуго им и досадно време, па к’о веле да поседе мало по вечери. Безбрижни људи, задовољни као и сваки поданик мудрог и праведног краља Александра, али им само дуго време, не знају шта да раде од задовољства. Седе тако на доколици, ћаскају, разговарају, па се и то досади. Исцрпели се у разговору, па већ дуга времена зевају и ћуте.

— Хоћемо ли кући? — вели један.

— Шта ћеш кући, рано је! — додаје други. Опет настаде досадно ћутање.

— Ај, хај! — прекиде један тишину и зену.

— Шта да се ради, тек 10 часова? — опет ће неко из друштва нервозно.

— Како би било да мало прошетамо? — предложи један после дуже паузе.

— Којешта, каква шетња? — привикаше остали.

— Остави се, бога ти, досади и то.

— Да играмо карата.

— Таман, ко ће сад то опет.

— Баш досадно.

— Како би било да нешто певамо.

— Ух, куд ти да глупост паде на ум, тек што год.

Тако се водио разговор, падали разни предлози како би се прекратило досадно време и никако да неко измисли што интересантно, неки шпорт што би се свима допао.

— Баш досадно! — рече неко, — не зна човек шта да ради.

После краће паузе узвикну један:

— Ха, знате ли шта ћемо?

— Шта? — повикаше сви радознало.

— Мислим нешто како би било да идемо часком да убијемо краља и краљицу!

— Збиља је то интересантно! — додадоше двоје-троје.

— Што да га убијемо? — упита један.

— Што, како питаш, па шта да радимо сад, деде ми кажи шта ћеш из дуга времена.

— Па јест, шта можемо друго.

— А кад?

— Па сад, брате, идемо часком да га убијемо, па ће у том доћи и време да се спава.

— Бога ми то ти је паметно! — одобрише остали, дигоше се, одоше и убише краља кол’ко тек да прекрате време као људи.

Сутрадан их сретоше неки од другова.

— Сервус!

— О, здраво!

— Ви тако синоћ се забављали, а нама нисте ни јавили, просто смо гинули од досаде.

— Ама ко се то сећао, брате, вере ми, сасвим случајно.

— А тако ли је то, е кад је тако, ми смо сад против вас, јер то није другарски да се сами забављате.

Ето, тако би хтели противници да представе важну и спасоносну револуцију, која је земљи донела много користи и части.

(Даље)

[1] У трећој књизи Сабраних дела Радоја Домановића, приређивач проф. др Димитрије Вученов ставља на ово место неколико тачкица и напомену: „Једини примерак Новог покрета који је сачуван оштећен је на овом месту. Никако није било могуће реконструисати реч или две које недостају. Зато смо ово место означили тачкицама. — Примедба приређивача.“, завршавајући текст увода пасусом „…се и поносе, што се могу уистини назвати непоколебљиво верним и оданим пријатељима дома Карађорђевића“. Наведени примерак Новог покрета, 2. број од 17. фебруара 1906. године, који је доступан на сајту Дигиталне Народне библиотеке Србије, заиста јесте оштећен, али само за тих неколико слова последње речи на страници, док је на следећој страници цео текст сасвим очуван, али је из неког разлога у Сабраним делима одштампан сасвим неповезан пасус с врха те странице (отуд немогућност реконструисања речи које недостају), а не текст Домановићевог увода. Ову, очито случајну, грешку овом приликом исправљамо и надамо се да ће се, у случају поновног штампаног издавања Сабраних дела потпуни садржај увода у сатиру „Краљ Александар по други пут међу Србима“ наћи у њима.

Говор на Х годишњем збору Професорског друштва

Господо, ја мислим да смо се сви погнуте главе и са истим осећајима састали у времену кад је положај наставника, а исто тако и положај Професорског друштва, сведен на најнижи ниво, јер се његов глас није чуо баш у времену када је био најпотребнији. У овим, за школу најкритичнијим тренуцима, наше се Друштво обишло, те није могло послужити своме позиву у оној мери како су то интереси школе захтевали. Према свим овим приликама, ја налазим да би било умесно да овај десети редовни збор реши да се рад овога збора прекине резолуцијом коју сам спремио, и за коју молим да је збор прими. Резолуција гласи:

„Десети редовни збор Професорског друштва на својој седници од 9. августа 1898. године, саслушавши пажљиво извештај Управе Професорског друштва, налази да Управа није довољно у своме извештају дала израза новом стању, створеном у најновијем времену по средњу школу и њене раднике и изјављује:

  1. Да је право стање у средњим школама назадније од пређашњег;
  2. Да је великом школарином сужено поље васпитања средњошколске омладине, као и слободе наставничког кретања у школи, противно педагошким захтевима;
  3. Да је његово извођење назадак за школску омладину;
  4. Да је ово извођење својом наглошћу потресло скоро цео рад наставника средњих школа, да је омаловажило значај факултетске спреме, значај нашег највишег просветног завода – Велике школе, државне испите, и оштетило углед наставника средњих школа и у држави, и у друштву, и у школи.“

Београд,
9. августа 1898. године

(Домановићева резолуција је на крају збора усвојена без дискусије, прим. ур.)

Разговор с демократијом (4/4)

(Претходни део)

VII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
I

Вечна сметња и вечна невоља за нас радикале. Има једна пословица народна врло духовита која би најлепше објаснила узрок овим нашим сметњама, али је, на жалост, речена незгодним речима те је не могу овде употребити.

Па, откуд све то? Ствар страшна, ствар необјашњива! Огромна, велика странка, странка какве свет није запамтио, странка која се борила лавовском снагом, управо титанском снагом за време опозиције; у доба када си ти, Демократијо, господару наш, била без силе и власти краљевске твоје; та страшна сила, од чијег се гласа, као од гласа трубе јерихонске дрмао, тресао и претурио престо Миланов а скршио и ишчезао, развејао се у прах горди трон горег краља Александра, који је наследио на престолу Србије рђавог оца свога… ето, та страшна сила из доба реакције, ето тај силни ветар што је у праведној помами својој чупао из корена престоле, који су, благодарећи полтронству времена, пустили онако дубоко жиле у земљу Србији, чији је корен био онако јак — ето, то се претворило у немоћ данас, данас кад сметње нема, када свет рачуна, када изгледа да је Демократија победила.

Колико су, помисли Демократијо, господару наш, влажних тамничких слама испушили борци за победу твоју, апостоли твоји; колико је ногу вукло тешке ланце за идеале твоје, колико је руку хватало се за оштро гвожђе, а колико се груди набадало на бајонете и издисали верни твоји падајући у борби са џелатима твојим узвикујући последње речи:

„Кад ми не дадоше да дам глас за тебе, Демократијо, вечна правдо овога света, ја ето дадох живот место гласа!“

Сећаш ли се само, опомени се, Демократијо, свега што је прошло, зар не видиш како се страшно разликују данашњи људи и обичаји од негдашње врлине. Зар ти не памтиш кад си као Молох гутала на жртвенику децу Правде и Врлине, зар се не сећаш да си као Хронос, ти праведна Богињо, морала гутати и децу своју, ради добра ове земље; када си се причешћивала из путира напуњена праведничком крвљу што се пролила из праведничког срца разапета народа, који као и Христос има своју Голготу, али, али — запамтите ви, џелати правде — има и своје васкрсење.

Зар се ти, Демократијо, не сећаш Краљевице, зар се не сећаш страшнога Горачића?

Сељаци, верни твоји, бране права своја, народ стоји пред судницом и не брани се мачем, већ се брани Уставом, брани се законима земаљским!

И када наперише пушке, када груба сила позва народ да напусти права своја, тада народ, место да сили силом одговори, усправи се гордо, стаде праведнички као Христос у врту Гетсиманском и рече: „ко ножем ради, од ножа ће и погинути!“ И кад погледа дивље непријатеље своје узвикну:

„Демократијо, боже мој, нека ме мимоиђе ова чаша, али ако је воља твоја нека ту горчину отрова живота испијем до краја!“

И народ као Христос не хтеде силу да одбије оружјем, већ се заклони законима. Сељаци су пред оружаним војницима, пред напереним пушкама истакли Устав, подигли га високо, држећи у десној руци, и узвикнули:

— Пуцајте, али ви не пуцате на нас, ви пуцате на наша права, ви пуцате на Устав ове земље, на законе земаљске!

Припуцале су пушке, крв се запушила, пали су борци држећи штампан Устав попрскан крвљу срца свог.

Ето, то су били борци, то су били твоји верни, Демократијо, и пре него што продужимо разговор, устанимо на ноге да скинемо капу, да клекнемо на колена и да одамо достојну пошту изгинулима за свето право своје, за слободе ове земље!

Кад још пропратим многе догађаје прошлости, тек онда могу објаснити шта су одговорни, а шта неодговорни чиниоци.

VIII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
II

Откуда долази то, мора се чудити цео паметан свет, да лав који се бори за права своја постане магарац, кад права извојује.

Од силне рике лава, каква је била Демократија у опозицији, тресла се цела земља, дрхтао у животињском страху цео режим, цео систем владавине, тресли се и скрхавали престоли страшних тирана од тог моћног гласа, и од те рике моћног лава — одједном постаје њакање магарца.

У Србији је свако чудо обична ствар, па ни то није никога зачудило што се за ноћ лав претворио у магарца, али се морао зачудити српски свет што је тај магарац добио вољу да и даље игра своју стару улогу, да представља страшног лава. И као што је пре Радикална странка била страшна, уливала у душу страхопоштовање, тако сада постаде смешна за противнике своје. Њаче, а тражи да то зовемо риком лава.

Откуда то да Радикална странка постане бојажљива, да преза од сваког шума, да не сме да влада иако има за собом стотинама хиљада гласача. Кабинет радикални, разним својим лудостима, место да импонира ауторитетом, преза и онда кад се и последња будала продере на њих.

Радикални министри и једног и другог крила често изгледају, боже ме опрости, не као људи од власти већ као Цигани који су покрали коње на вашару, па се боје да њих власт не похвата за јаку и не похапси. Дотле су дотерали они својом сулудом тактиком, својим, такозваним, вишим државним разлозима; а самосталци ће још мало, кад су на власти, позивати, конкурсом контраће да их све окују и по’апсе „из виших, државних разлога“.

Радикална странка, радикали „неће да се замере“, „неће да им се пребаци“, а непријатељи употребљавају већ три године ту слабост и исто тако сметају напретку земље као и под Александром. Ти назадни и наказни елементи мрака умеју врло вешто да искористе будалу која има силу. Пре је та будала био Александар и они су га експлоатисали до тоталне пропасти његове. Данас је место Александра у највишој сили целокупна Радикална странка са својих 270.000 гласача и с том огромном, снажном будалом, с тим лудаком терају данас комендију и ординарну спрдњу кепеца.

Александру су помогли да се скр’а, али они се труде да истим путем скр’ају Демократију.

Али то не сме бити, јер, иако нико не види, ја видим и бићу целога свога века искрена, верна, одана стража на улазу у дворе Демократије. Ту се неће моћи упасти, а има мајка Србија још хиљадама будних стражара, који су верна стража господара Демократије, који су у стању да умиру са узвиком:

— Живела Демократија!

IX
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
III

Радикална демократија постала је бојажљива зато, што су врхови њени натрули и што се целога века радило и агитовало демагошки, а не строго демократски. С демагоштвом се мора једном престати, свет не треба лагати, јер никад лаж није могла уродити плодом истине, лаж је вечно рађала плодовима штете и назатка. Међутим ми, на жалост, имамо једну несрећну особину да своје погрешке кријемо, да не дамо никоме зинути чим отвори уста да нам истину каже, и одмах закукамо и захучемо као какве кукумавке:

— Ћути, брате, шта ти је сада, није сада време да се тако говори. Истина је, али су политички разлози да се данас ћути!

Три деценије ми радикали се ћуткамо и једнако понављамо једно те једно:

— Ћути, није сад време!

Ћути данас, ћути сутра, ћути тридесет година. Па кад је за нас време да говоримо, бестрага му глава и том нашем времену! Једни седимо, а многи су помрли чекајући то проклето време и не дочекаше га да рекну истину својим пријатељима, својој странци, којој су искрено служили.

Ја немам кад, нити волим тако глуп шпорт да чекам то време радикалско, већ хоћу да разговарам баш сада, мени је опет време за разговор.

Догод је радикална демократија била у опозицији, дотле је заиста гоњена, имала је сметње, она је и викала на те сметње, одговарала се тиме, и прилике су биле такве да се томе морало веровати.

— Краљ Милан! … не можемо ништа учинити док је он жив; Милан кочи точак напретка, Милан је гробар Србије и аустријски измећар!

Умре Милан, и ми, као о сваком мртвом, рекосмо „Бог да га прости“, а у себи помислимо: „Срећа је за земљу што је умро!“ И шта би, опет ништа. Елем, опет ми радикали нисмо криви, крив је Александар, крива је Драга, криве су Луњевице, криви су лични режими, а у ствари криве су оне огромне депутације демократске. Јест, њих се нико није сећао, то чудовиште нико и не спомену, нико не рече крива је она сулуда маса, јер онда беше у моди, као и данас, да се подлост масе крсти као: „Глас народа, глас сина Божија!“

Александар окује и по’апси најбоље људе, а драги народ се креће „од истока паке до запада“, креће се из целе земље у депутације да честитају „мудром господару“. Кад тај „мудри господар“ пусти те људе из затвора путем милости (о, јадна земљо!), онда драги народ опет долази да честита мудром владару. Па да је радио то само народ, да су то радили збиља најнеодговорнији чиниоци ове земље, орачи и копачи! И заиста често су се држали боље они вечни патници, којима је лично потпуно једнак био 28. и 29. мај. 28. маја су јели лук и сирће и отишли на њиву, а у почаст 29. мају могли су променити јеловник те јести сирће и лук. Али вајна интелигенција, вајни борци за демократска начела, и они су претекли народ. Они су први почели давати рђаве примере. Они су, на жалост, почели честитати све и свја.

Ако се укине устав:

— Честитамо, господару!

Ако се врати устав:

— Живео, господару!

Ако се људи ’апсе: „Живео!“; ако се пусте: „Живео“! И што год сулудом Александру падне на ум, што год, и какву год глупост учини, увек се нађе интелигентних демократа, који све то одушевљено поздрављају са „Живео! Бог да чува Србију!“

Па добро, ко је сада крив? Ко сноси одговорност? Сада немамо ни Милана, ни Александра, ни Драге, ни Луњевица, нема ни оне моде изјава, нити полиција ’вата за јаку народ и шиље га да честита укидање устава, па опет на сав глас виче Радикална странка, час једно, час друго крило:

— Не може да се ради, сметају нам неодговорни чиниоци!

И тог чудовишта што се зову неодговорни чиниоци, капиџици, камарила, код нас браће радикала час има, час нема.

О тој интересантној појави, о томе волшебију, рећи ћу идући пут опширније, а за сада напомињем само једно:

Тога чудовишта или има, или га никако нема. Ако га нема, онда је нитковлук што се клевета други да се само своја немоћ оправда; а ако га има, онда је Радикална странка целокупна, са свих својих 270.000 гласача, гора од магарца, кад са том силном снагом нема куражи да са тим бауком рашчисти.

Ако је ово друго, напомињем за сада, онда би народ боље урадио да је место 270.000 гласова, што их је дао радикалним демократама, оломио о своје прваке по Београду 270.000 мотака.

270.000 мотака држим да би имале јаче дејство него куглице.