Радикалној демократији (1/3)
I
Криза је свршена, место самосталне демократије долазе стари радикали.
Сви могући полтрони обрћу фронт. Многи од оних који су до јуче на сва уста хвалили млађе радикале сада имају обрнуту улогу: да се деру док не промукну хвалећи старије радикале. Посматрајте само људе на улици, посматрајте господу у отменој ме’ани, посматрајте је у најзабаченијој крчми, па ћете видети једну страхоту. Видећете оне који су до јуче били у централи самосталаца како најјаче протестују кад их ко тим именом назове, јер они су дошли ту само ради ћара, а у искреној и чистој политици ћара нити има нити га може бити.
Радикална странка радила је грчевито и ужурбано у добрим данима за се и за своја убеђења, за своја начела, и та начела била су светиња све донде докле Радикалној странци не дођоше бољи дани.
Оснивање Радикалне странке било је доба идеалног покрета. Ко је ту ушао, ко је ту ступио, само је могао очекивати зло за се и за целу своју породицу. Тада је било доба узвишене, идеалне и свете борбе, и та борба само је дала жртве, само је послала на губилиште најбоље синове своје земље. Тада, у то доба, око идеја и идеала демократије није се ни смео скупљати олош, нису се ни смели око онако страшне заставе Светозара Марковића искупљати шићарџије. Време је прошло, борба је била и крвава и страшна и та страховита борба која је заљуљала целокупан државни организам који је силином снаге после петвековног робовања избио из колосека ток друштвеног живота, малаксала је чим је главни мотор престао да дејствује. Светозар Марковић је умро, умро млад по годинама, али човек који је векове проживео по идејама и животу своме, а то значи да је његовом смрћу прскао моторни казан који целокупну машинерију креће. То се није дало заменити, такве се несреће не могу моментално исправити, јер се указима и наредбама не рађају генији. И ту борбу коју је почео див продужили су људи који нису могли ни изблиза ни схватити ни разумети сву ширину и сву дубину покрета Светозарева, покрета генија који вечност гледа. Онда није чудо што се десиле пометње у том идеалном покрету који је гледао остварење својих идеала у далеким поколењима у будућности, коју не би могла дочекати ни деца деце тих најискренијих бораца.
Постепено, мало-помало, место тих чврстих и идеалних бораца који су се кроз бајонете сејменске пробијали да даду право свога гласа за представника свога у Скупштини, почеше се у Радикалну странку увлачити људи који идејом тргују исто онако хладнокрвно, мирно, такозвано трговачки, као што се тргује јарећом кожом. Кад се први пут насмешила срећа на радикалну демократију, та прва срећа била је несрећа. Тај први осмејак био је велико зло, јер тај осмејак над демократијом створио је и политичке шпекуланте, политичке лиферанте, политички олош, политичке коцкаре; створио је политичаре који купују и продају политичке акције исто тако као што то раде са бившим „Укупним друштвом“, кога основа неки Дамљан пиљар. Што вели песма:
Где је среће, ту је и несреће,
Где несреће, ту и среће има.
Тачно је. Радикална странка, не идеје, него та несрећна и тужна девојка што се тим именом зове, никада среће није имала. Она је грешна дочекала ону судбину несрећне девојке из наших песама, те је сејала босиљак, а ницао јој пелен, место цвећа расло јој трње, место шећера добијала је отров, где је намислила певати, ту је у плач пала. То је наш велики песник Јакшић лепо казао у суморним стиховима својим, у којима се велика и суморна ојађена душа великог песника поклопила са осећањем, са суморношћу и јадом целог народа његовог.
И уместо оних старих бораца, који изгибоше у доба политичког мраза и невоље, дођоше ниткови, упадоше у политичкој југовини у Радикалну странку шићарџије, упадоше шпекуланти и лиферанти и створи се квантитет.
Квантитет, о јадни наш радикалски квантитет, каквим је плодом уродио, како је одмах у првој невољи обелоданио оне страшне, али вечно истините стихове нашег и светског великог песника Његоша:
Пучина је стока једна грдна,
Добра душа кад јој ребра пучу!
У фукаре очи од сплачине…
Не треба да идемо далеко, не треба се позивати на историјске документе и споменике у мрамору и камењу резане, јер смо ми још живи сведоци, још ми знамо и памтимо људе, још су нам пред очима све те одвратне шићарџије који раздробише снагу, који разбише веру и наду у онако велики и родољубиви покрет Радикалне странке.
Радикали, разуме се Срби, а по нарави задушне бабе, као што је суђено нашој нацији, примали су у доба добра свога сваког ко се умео додворити, ко се умео улàгати. И чак ти су имали јаче право пред првацима, пред онима којима је суђено да воде кроз кршно стење брод Србије, него искрени пријатељи који су с тим истим првацима делили зло и добро. И кад је та погрешка, то зло ударило по глави прво оне који су водили странку и закачило, или тако исто ударило то зло искрене пријатеље њихове, који се радикалној демократији јављају само онда кад је она у невољи: да се њојзи на невољу нађу, онда су сви они шпекуланти, који су на брзу руку створили пријатељство с демократама ручковима, осмејцима, печењем, удварањем и одобравањем и онога што не ваља, нашли за паметно, за мудро, за тактично да се повуку, да као паметни људи чекају боље ттрилике, а дотле да купују нове политичке акције, чији курс је у изгледу да боље скаче.
II
Радикална странка, као ретко која, имала је одмах од почетка свога тежак, мучан и опасан пут, пут трновит, крвав и језовит, пут који одмах чим путник ступи ногом на њега наговештава страшне муке, наговештава путнику да се ту, кроз ту стазу, тешко у животу пролази, да и онај који прође, прође измрцварен и осакаћен, рањен и крвав. Али крај свију тих језивих опасности што га одмах тај пут наговештава још у почетку, чим путник на њега ногом ступи, исто тако даје и наду, пуну наду да се једино тим путем, кроз такве крваве муке и невоље долази до добра које се вековима тражило а није се нашло. Најјачи људи, људи од идеала, људи с правим поносом човека, ступали су дрско на ту опасну трновиту стазу, па или да на том мучном путу пропадну, или да допру до идеала својих, да једном дану душом, да бар самртно рањени издишући виде правду, да угледају бога. То су били људи који би с нашим песником Јакшићем рекли:
Ја остављам цвећа стазе
Оном ком је нога мека —
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека! …
Ти људи који су ступали на тај пут били су искрени радикални борци који су слободе народу тражили, а нису питали по коју цену жртава се купују слободе.
И ми данас заиста гледамо у једну страшну истину. Тај најопаснији пут постаде најмилији пут поштеном народу српском, и народ поврве на ту страну где се пред уласком лепршала истакнута застава народне слободе и народних права.
Изгледа невероватно да се одмах око те страшне заставе окупи толики свет, да наш мирни сељачки народ, који по природи воли мир и спокојство, пође тако нагло у тако грдним масама, са толико одушевљења на тај крвави пут, којим га воде начела радикалне демократије.
Заиста чудновато и непојмљиво, али само за онога који не зна сву вековну муку и невољу нашег народа, а ко то зна, томе је тако природно и тако јасно да би се чак чудио кад не би тако било.
Српски народ откад је изгубио царство, народ наш још од Косова зна само за невољу и за муку. Вековима он се сродио с болом и патњом, а туга је постала његова највернија друга. И сва поезија, она велика и силна поезија што се изли из душе нашег народа, само је израз туге и бола, па и онда кад се роб весели и онда кад бедни, потиштени роб пева љубав, и та љубав је пребојена тугом и болом, и читалац осећа сву грозоту трагедије народа велике душе и силна ума, народа коме и љубав уздише повређеним поносом, а јаче од љубавне страсти веје кроз песму туга и плач за слободама, за правима човека коме насиља и зулуми угњетача и тирана не даду да буде човек, већ од људи праве стоку. Ево песме која карактерише силно и јако љубав потиштеног и угњетаног роба:
У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем.
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам.
Драга драгом поручује:
„Дођ’ ми довече!“
„Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину:
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио
Хоће да роби,
Куга мори, паша роби,
Туго голема!”
Наш народ, ето, кроз векове није могао данути душом, није могао заборавити да је роб, није се могао отрести туге ни у најслађем заносу љубави.
Па ипак у то страшно доба витешке муке и невоље наш народ није био сломљен, туга његова била је мушка, поносна, није било очајања, и народ се српски кроз пет векова борио и проливао крв за права своја. Често, врло често, тражио је та права и онда кад их је најмање могао извојевати, тражио је или поштен гроб или права и слободе своје, иако је тај јадни народ, како песма пева на зло научио да живи:
По три дана о лули дувана
А четврти о букову листу.
Па ипак тражи права, тражи слободе своје од угњетача Турака, који су се, што вели песма, научили добру, научили на свилу и кадифу, научили рахат „на шиљтету ноге прекрстити.“ Ето, тај се напаћени народ ни у најтежој невољи није понизио, није заборавио да војује за своје идеале, поручујући Турцима:
Да сабљама царство дијелимо,
А главама међе постављамо…
Уколико је кроз векове растао притисак, расла тиранија и зулуми, утолико се више у души народној гомилало бола и туге, утолико више се челичио понос, бујао гњев и жудња за осветом и жеља за слободом, за правима човечанским, и једног дана то је експлодирало страшним громовитим треском, и то је био први устанак. Тада се сви уздаси, плач и кукњава, вековно шапутање „сиротиње раје“ претвори у громове који су грмели свом страхотом вековима понижаваног и вређаног тарода.
(Даље)
„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (4/4)
Председник њиховог збора прекиде нам реч:
— Јесмо ли, браћо, вољни да и даље дискутујемо о овоме питању? Пријавило се још пет говорника. Хоћемо ли саслушати и те наше другове, или ћемо прећи на решавање тога питања. Ја држим да сам ја довољно рекао о свему што сам требао рећи, а на вама је да овој ствари решите.
— Да се говори још!
— Нисмо довољно обавештени!
— Обавештени смо!
— Да се пређе на гласање!
Такви гласови заглушише разговор мој и тумачев. Настаде једна тишма, доказивање, објашњавање, узајамна потмула, међусобна грдња и псовка, како сам то по њиховим покретима могао протумачити. Упозорио сам чак и тумача да строго то мотри, па и он је, иако је Србин, једва могао извадити неколико реченица.
Између осталих ово ми је свега превео:
— Ти си крив.
— Ти си животиња.
— А, извлачиш се?
— А ти се као не извлачиш? Море да су они паметнији него што су…
— Који они?
— Па они што нису с нама. Треба да узму…
— Па сви су с нама!
— Животињо, како сви с нама кад видиш да нас нико у овој земљи не сматра за људе.
— Па ти ћеш да поправиш?
— Није него ћеш ти.
— Ти си љуљао и колевке.
— Чије колевке? Наше друштво, као што знаш, у својим правилима избацило је реч: колевка. Како смеш да помињеш реч колевка?
— Што, мустро, па и ти си ми за неко легално решавање, а крао си…
— Доста! — дрекну један промукао глас да прекине свађу која је отпочела на све стране.
Свађа која је била отпочела на све стране међу овом дружином „за законито решење“ утиша се. Ларма и препирка која је у групицама од двоје-троје вођена, умири се да чује свога првака.
— Браћо, престаните са прекорима један другоме, све грехове своје да заборавимо. Ми имамо много важније задатке пред собом, ми имамо да решимо питања замашна, да изведемо народ из заблуде.
— Овај мени, кад беја капетан код нас, диже крмачу. Џиб-џабе створи ми кривицу, па отуд, одовуд, диже чова крмачу, а ја једем пасуљ.
— Остави сад крмачу, на питању је решење историје.
— Легално решење! — виче један.
— А долази ли, молићу, и моја крмача у то наше „легално решење?“ — пита престрављено један из некакве, како ми рече тумач, сељачке слоге.
— Енглеска, будало једна! — дрекну нечији глас.
— А крмача? — пита онај кукавац.
— Ко те сад пита за крмачу? Преча је Отаџбина од тваје крмаче! — опет му неко из гомиле добаци љутито.
— Ми тражимо, као што видиш, „легално решење!“ — јави се један из буџака са цилиндером на глави, фраком, потурама чакширама од чохе и ужичким опанцима.
— Па зар никако да не тражимо моју крмачу? — љутито овај одврати.
— Ама, остави се сад крмаче кад је и Американац већ овде. Ваљда је важнији Американац од крмаче. Ми Енглеску и Американца, а ти се као будала укопистио с твојом крмачом.
VIII
„Крмача, Енглеска, Американац“! Кад сам све то ја као Енглез чуо, дође ми и тешко и смешно.
— Па шта хоће на крају крајева ови људи, што у ове њихове чудне ствари уплећу и Енглеску? — упитам тумача чисто љутито.
— Е, што, зато што овде у земљи сем ове гомилице немају никога, и онда, хтели-не хтели, морају измишљати другу неку земљу! — одговори ми тумач.
— Па зар код толиких земаља изабраше нас Енглезе, откуда то? — упитам опет тумача. а чисто готов на свађу.
— Па појмљиво је, господине! Наш народ зна Швабу и Турчина, а за Енглезе ретко кад и чује. Ви сте далеко, много далеко, па зато вас, Енглезе и употребљавају ови овде.
— Па ви кажете они претресају историју свога народа и све своје јунаке оглашавају и за издајнике отаџбине и за зликовце последњег реда. Па зар сад измислише нас Енглезе да потпомажемо такво њихово мишљење? Ко је тако што глупо и лудо могао измислити?
— Они — одговори ми тумач — не могу са суседним земљама, јер се зна шта оне и желе и хоће, а тамо код вас у Енглеској имају и једну своју врачару…
— Како се зове та врачара, кажите ми име те бајалице! — запитам љутито.
— То није жена! — рече ми тумач.
— Па кажете врачара?
— Јесте врачара, јесте бајалица, али то је човек, то није жена! — одговори тумач.
— О, Гослоде боже, па шта се ове земље тиче шта та њина врачара ради по Енглеској, шта се ове питоме и плодне земље, шта се овог ваљаног народа тиче шта код нас по Енглеској баје нека бајалица, шта говори једна мушка врачара?
За време тог мог разговора са тумачем свађа и граја те гомиле људи била је све већа и већа.
— Да се реши! — надмаши један висок глас остале гласове.
— Да говоримо и о другим зликовцима као што је Војислав, па тек онда да донесемо одлуку за све одједном — предложи један старац ’рапава гласа.
— Не можемо тако, већ морамо, да би ствар била тачнија, претресати једну по једну личност, једну по једну особу, па да о свакој донесемо свој суд, своје законито и легално решење. Ми, браћо, не можемо овако важне ствари кршити преко колена, ми морамо добро отварати очи да у брзини не пропустимо ни једнога зликовца из историје коме наш луди народ, необавештен, одаје још славу и хвалу. Ја предлажем да прво свршимо са Војиславом, да прво пресудимо њему за злочинство и свирепо убијање Грка, па тек онда да пођемо даље.
После дуже препирке решише:
- Да се Стеван Војислав — који је онако кукавички, ноћу, у глуво доба, напао у кланцу непријатеље своје Отаџбрше и измрцварио их и потукао на онако један нечувени варварски начин, — прокуне и анатемише.
- Да се његово срамно и разбојничко име избрише из Историје Српског Народа, да својом ниском, разбојничком и убилачком особом не скрнави светла и велика историјска имена заслужних Синова Отаџбине, као што је, на пример, један Вук Бранковић.
- Да се тачно разбере и распита да ли има потомака Стеван Војислав, и ако их буде било, да се сви даду под суд, јер не треба од зла рода да има порода.
- Да се исто тако поступи и са осталима који су помогли, као саучесници, Војиславу у том крвавом злочину.
Збор прими ово легално решење и објави други састанак за сутра. После збора неке коморџије дотераше на колима нешто мрса и потребан број тајина.
По целом збору разлеже се урлик огладнелих чланова друштва за легална решења свију историјских питања. Коморџије, које врло слабо говоре српски, узвикнуше:
— Сат пуде ви нарањено!
И после тога узеше бацати нека кокала и комаде хлеба.
Халапљиво нагрну збор и настаде гужва и гушање ко ће бољи комад докопати.
— Полако, фи много гладне, свака че још боље тобије, кад фи тобра слуша.
Одоше коморџије. Збор се поче разилазити. Понеки остадоше да ту и проспавају и да дочекају нову своју скупштину заказану за сутрашњи дан.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Опште право гласа
Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.
Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.
Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!
— Којешта! — рећи ће неко.
— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.
Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.
Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.
Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.
— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.
Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:
Господину Министру просвете.
Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:
- У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
- Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
- Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
- Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.
Народни посланици
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Све према приликама
Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:
— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.
Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.
Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.
Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.
Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“
Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:
„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“
Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.
А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.
Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:
— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.
Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.
По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:
Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:
„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“
Устану људи и нададу вику:
— То је немогуће, то је лудост!
И један стручњак распали пред забленути свет статистику:
— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!
Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.
— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.
Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Дај, Боже, згодан случај!
Опозиција „неразмишљено“ тражи изборе за народно представништво, а влада мудро и разумно вели:
— Скупо је то. Народ и иначе пропада од немаштине.
— А што не сазовете исту, прошлогодишњу скупштину? — љути се опозиција.
— Којешта! — вели влада.
— Како којешта?! — пита опозиција.
— А ова зима? — вели добра влада.
— То нема везе са скупштином.
— А што треба грејати скупштинску дворану, о томе не мислите! — вели гњевно родољубива влада.
— Хоће ли онда бити на пролеће скупштине? — пита опозиција.
— Ни онда, јер у календару се вели да ће и пролеће бити ’ладно.
— Добро. А у лето?
— У лето? Којешта! Ко ће оце отаџбине мучити по припеци и запари! — одговара влада.
— Па кад онда? — пита опозиција.
— Има кад. У згодном случају!
Дај, Боже, згодан случај.
„Одјек“
13. јануар 1903. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Укидање страсти
Ми смо Срби, хвала милостивом богу, свршили сва своја посла, па сад можемо, ’нако тек у доколици, зевати до миле воље, дремати, лешкарити и спавати, па кад нам се и то досади, можемо, шале ради, навирити, да видимо шта се ради по другим несрећним земљама. Кажу — боже нас спаси сваке беде и напасти и далеко им лепа кућа! — како има земаља где се људи једнако крве и кавже око некаквих права, око некакве слободе и личне безбедности. Кожа се најежи човеку кад помисли на такве несрећнике што још нису расправили своје домаће ствари, а ми стигли чак да уређујемо Кину и Јапан. Сваким даном идемо све даље од своје земље, и ако потраје овако, наши ће новинари почети доносити дописе с Марса, Меркура, или, у крајњем случају, с Месеца.
—
И ја сам члан овог срећног народа, па, ето, хоћу, не би ли задовољио моду, да вам причам о некој далекој, много далекој ваневропској земљи, и шта је у њој било давно, врло давно.
Не зна се тачно где је била та земља, како се звао народ у њој, али по свој прилици није у Европи, а народ се могао звати ма којим именом, само не Србима. У томе се слажу сви старији историци, а нови ће можда тврдити обратно. Уосталом, то наш посао и није, те ја остављам ту ствар, па ако ћу се и огрешити о обичај да треба говорити и о ономе што не разумемо и радити онај посао за који нисмо.
Зна се поуздамо да је тај народ био веома покварен и неваљао, препун порока и рђавих страсти, те ћу вас тиме и позабавити овом причицом.
Наравно, драги читаоци, ви не можете веровати на први мах да је могло икад постојати тако покварених људи, али знајте да сам ја све ово радио према старим записима, које имам у рукама.
Ево, у тачном преводу, неколико достава разним министрима:
Земљоделац Н. Н., из Кара, данас је после орања свратио у механу, те пио каву и страсно читао новине у којима се напада на данашње министре…
Учитељ Т… из Борка, чим изиђе из школе, скупља око себе сељаке и наговара их да оснују певачку дружину. Сем тога, овај учитељ игра клиса са шегртима, а са својим ученицима дугмића, те је тако врло штетан и опасан. Неким сељацима је читао књиге и нудио им да купују. Ово се зло не може трпети, јер развраћа целу околину и подмеће мирним и поштеним грађанима како траже слободу, а у самој ствари он непрестано говори пако је слобода слађа од свега. Пуши страсно и пљуцка кад пуши.
Свештеник Ђ… из Сора, после службе у храму, ишао је на политички збор у оближњи град.
Ето, видите, какве бруке у свету није бивало!
Пазите даље:
Судија С… данас је гласао за општинску управу. Овај срамни судија прима опозициони лист и страсно га чита. Усудио се да у суду каже како није ништа крив један сељак који је оптужен за увреду и противстајање власти, што је пред сведоцима казао како неће ништа пазарити у дућану кмета Габора. Осем тога, тај исти судија изгледа замишљен, а то је јасан доказ да је пун порока и сигурно смишља какву крупну заверу против данашњег режима. Треба га оптужити за увреду господара, јер он и иначе не може бити пријатељ династије, кад иде на кафу код Мора кафеџије, а Моров деда је био добар познаник са побратимом Леоновим, који покрете онај метеж у Јамбу против доглавника на двору деде данашњег владара!
Имало је још и горих људи у тој несрећној земљи. Читајте само ову доставу:
Адвокат из Тула заступао је неког сиромашка чијег су оца убили лањске године. Тај адвокат страсно пије пиво и иде у лов, а, што је још најгоре, основао је неку дружину за потпомагање сиротиње у нашој околини. Тај дрски изрод, који говори да су државни шпијуни најгори људи!
Професор Т… данас је трчао по граду с разном белосветском дечурлијом и крао од пиљара крушке а јуче је праћком гађао голубове и разбио прозор на једној државној згради. То би му се могло и опростити, али он иде на политичке зборове, гласа на изборима, разговара с грађанима, чита новине, говори о државном зајму, и какве још покоре не чини на штету наставе!
Сељани из Вара почели су правити нову школу и, како изгледа, тим ће се пороком заразити цела околина. Треба што пре сузбити ту гадну струју, штетну за државу!
Занатлије из Вара оснивају читаоницу и скупљају се свако вече у истој. Та страст је ухватила дубок корен, нарочито код млађих, а старији се носе мишљу да се сем читаонице оснује — занатлијски пензиони фонд. Ово се не може трпети у нашем крају, јер служи на саблазан свију поштених људи, који не грде министре! … Један занатлија чак хоће поделу рада! … Грозне страсти! …
Сељаци из Падоа траже општинску самоуправу!
Грађани у Троји хоће слободу избора.
Многи овдашњи чиновници раде савесно свој посао, а један сем тога свира у флауту и зна ноте!
Писар Мирон страсно игра на забавама и једе слано семење уз пиво. Треба га отерати — да би се излечио од тих страсти.
Учитељица Хела купује цвеће сваког јутра, те тако саблажњава околину. Не може се трпети, јер ће нам покварити омладину.
—
Ко би још могао изређати све гадне страсти тог несрећног народа? Довољно је рећи да бејаше само десет ваљаних и честитих људи у целој земљи, а све остало, и мушко и женско, и старо и младо, покварено, што но веле, из темеља.
Шта мислите, како је могло бити овој десеторици добрих и честитих људи у овој поквареној земљи? … Тешко, врло тешко, а највише због тога што морадоше гледати пропаст своје рођене земље, коју тако жарко љубљаху. Нису спавали ни дневи ни ноћи од бриге: како ће поправити своје грешне суграђане, како ће земљу спасти од пропасти?
Пуни жарког родољубља, пуни врлина и племенитости, бејаху у стању поднети све жртве за срећу отаџбине своје. И једнога дана стегоше јуначко срце, приклонише главу пред вољом горке судбине, која им досуди тежак терет, и постадоше министрима, узевши на себе племенити задатак да земљу очисте од греха и страсти.
Учени су људи, али, тек, није било лако извести тако тешко предузеће.
Најзад, једном, што бејаше најглупљи (то је у том народу значило најдуховитији), кресну кроз главу мисао да треба позвати Народну скупштину, али да у њој решавају странци. Прихватише сви ту дивну идеју и узеше о државном трошку, под најам, две стотине људи, а толико похваташе неких странаца који су се случајно затекли у тој земљи због трговине. Бранили се ови, отимали, али сила бога не моли!
Тако се слеже четири стотине странаца да буду посланици и да решавају разне ствари за срећу земље, да буду израз народних жеља.
Кад тако свршише посао и нађоше довољан број људи које наименоваше за народне представнике, одмах после расписаше и изборе народних посланика. Немојте се томе чудити, јер је такав обичај владао у тој земљи.
Отпочну скупштинске седнице. — Решава се, говори се, дебатује се… Није лако свршити тако важан посао. Све је било лако и иде брзо, али чим се дође на страсти, одмах се наиђе на тешкоће. Док се неко не нађе, те предложи да се донесе решење, којим се укидају све страсти у земљи.
— Живео говорник, живео! — проломи се у скупштинској дворани радосни усклик из свију грла.
Сви прихватише одушевљено предлог и донесе се одлука:
Народно представништво, увиђајући да страсти сметају напретку народном, налази се побуђено да донесе још и ову тачку у новом закону, која ће гласити:
„Од данас страсти престају и укидају се као штетне по народ и земљу.“
Није прошло ни пет минута откако је закон о укидању страсти потписан, и за њега знађаху само посланици, а да видите што се дешавало по народу, у свим крајевима без разлике.
Довољно је да вам наведем само у преводу једно место из нечијег записника.
Ево од речи до речи тог записника:
…Пушио сам страсно. Чим се пробудим, одмах за цигару. Једног дана се пробудим и узмем кутију с дуваном, те завијем (по обичају) цигару. Некако ми непријатно (тада је баш онај посланик предлагао), док одједном осетих како ми рука сама задрхта, а цигара паде; погледам је, па са одвратношћу пљунем… „Више нећу пушити“ — помислим, а дуван ми се учини гадан, па не могу да га гледам очима. Чудим се шта то би одједном и изађем у двориште. Кад тамо, имам тек шта видети! Пред вратима мој сусед, једна древна пијаница, који није могао без вина ни часа; стоји човек трезан, а гледа преда се и чешка се по глави.
— Ево вино, донех — рече му момак и пружи боцу, као и обично.
Мој сусед дохвати боцу, па је треснуо о земљу и она прште на сто комада.
— Ух, гадне ствари! — викну он с гнушањем, гледећи просуто вино.
Ћути затим дуго, па заиска слатко и воду.
Донеше му, те се послужи, па оде на посао.
Његова се жена заплака од радости кад виде како јој се муж нагло поправи.
Један, опет, мој други сусед, што страсно читаше новине, седи крај отворена прозора, па и он нешто преображен и чудно изгледа.
— Јесте ли добили новине? — питам га ја.
— Не бих погледао више новине, тако ми нешто одвратне! Сад баш мислим да узмем читати археологију или грчку граматику! … — одговори овај, и ја прођох, те изиђем на улицу.
Читава се варош преобразила. Један страстан политичар бејаше пошао на политички збор. Иде човек улицом, па се тек одједном окрете и потрча натраг, као да га ко јури.
Зачудих се шта му би, те га упитам што се тако нагло врати?
— Пођох на збор, па ми тек одједном паде на ум да је боље ићи кући, те поручити какву књигу из пољопривреде и домаће индустрије, па читати и усавршавати се у раду. Шта ћу на збору? — вели овај, па отрча кући, да изучава ратарство.
Нисам се могао начудити чуду шта се почини одједном, па се вратим кући, те узмем претурати психологију. Хтео сам да прочитам место о страстима.
Наиђем на лист где пише „Страсти“. Остао само наслов, а оно све друго побелело, па као да никад ништа није ни писано! …
— О, шта је сад ово, за име бога?!
У целом граду нигде не можеш наћи рђавог и страсног ма у чему, па чак и стока постаде паметнија!
Тек сутрадан читамо у новинама скупштинску одлуку да се све страсти укидају.
— А, ха, то је даклем! — виче свако. — Чудимо се ми шта би с нама, а оно видиш, Скупштина укинула страсти!
Овај записник довољан је да објасни шта је бивало у народу кад се у Скупштини доносио закон о укидању страсти.
После већ бејаше знано свима и свакоме, и чуђење престаде, а наставници су у школама предавали својим ученицима о страстима овако:
Некад је било у душама људским и страсти, и то је био један од најзаплетенијих и најтежих делова из психологије; али решењем скугпнтинским страсти су укинуте, те тако сад нема те партије у психологији, као год ни у души људској. Страсти су укинуте датума тога и тога, године те и те.
— Хвала богу, кад их не морамо учити! — шапућу ђаци, задовољни том одлуком скупштинском, јер за идући час треба само да науче:
Тога и тога датума, године те и те, решењем скупштинским укинуте су све страсти, и тако их више нема код људи! …
Чим то изговори без погрешке, добије одличну оцену.
Ето, тако се нагло спасе тај народ од страсти. ноправи се, па од тога народа, по неким предањима, постадоше анђели! …
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Страдија (10/12)
Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори“ значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.
Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада – разуме се, свака патриотска влада – и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу.
Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.
Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, – разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за“, или „против“. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.
Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој предмет: ко историју, ко хемију, ко веронауку, и тако даље. Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу.
„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог говора поштованог друга Т… М…, у коме је изнео сву важност и добре стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним мишљење поштованог предговорника.“
Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:
„Господо посланици, после поштованог друга у коме су…“ – Ту застаде, намршти се, ћута дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.
Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:
„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу употребљава и као лек…“
Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:
– Научи твоје?
– Научих.
– Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!
Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?
Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сâм, морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу…
После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.
Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. До његовог стола је сто за чланове владе, мало даље сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се почиње озбиљан рад.
– Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! – нареди председник.
Устаде њих неколико.
Секретар изброја седам.
– Куд је осми? – пита председник.
Нико се не јавља.
Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!“
Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну:
– А, па овај овде је добио улогу опозиционара.
– Ја нисам, шта ме бедиш!? – вели онај љутито, а гледа у земљу.
– Па ко је? – пита председник.
– Не знам.
– Јесу ли сви ту? – пита председник секретара.
– Сви.
– До ђавола, па мора неко бити!
Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, па чак и онај кога проказаше.
– Нека се јави који је!
Нико се не јави.
– Ти си, што не устајеш? – рече председник ономе осумњиченом.
– Он је, он је! – узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики терет.
– Ја не могу да играм улогу опозиционара – јекну онај грешник очајно.
– Како не можеш? – пита председник.
– Нека буде други опозиционар.
– То је свеједно, ко било.
– Ја волим да сам уз владу.
– Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.
– Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.
Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.
– Но, хвала богу! – узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.
Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше.
– Е, сад устаните сви опозиционари! – рече председник задовољно и отре зној са чела.
Стоји само онај један.
– Та шта то значи, где су сад остали? – викну председник, ван себе од љутине.
– Ми смо уз владу! – гунђају она седморица.
– Е, баш је оскудица у овој опозицији! – узвикну очајно министар полиције.
Настаде тишина, досадна, мучна тишина.
– Уз владу сте – поче сада љутито министар полиције. – Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!
Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.
Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре.
– Шта је твоја улога? – пита првог.
– Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.
– Шта ће на то влада одговорити?
– Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.
– Шта ти имаш на то да кажеш?
– Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме потпомогну.
– Седи! – рече председник задовољан.
– Каква је твоја улога? – пита другог.
– Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.
– Добро, шта на то има влада да одговори?
– Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.
– Шта ћеш ти на то рећи?
– На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.
Председник пита трећег шта је његова улога.
– Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима, кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.
– Шта ће влада одговорити?
– Влада ће рећи да јој требају паре.
– Шта ћеш ти на то?
– Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан.
– Шта ти имаш? – пита четвртог.
– Да интерпелишем министра војног што војска гладује.
– Шта ће он рећи?
– Нема шта да једе!
– А ти?
– Потпуно сам задовољан.
– Седи.
Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.
Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.
Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон о уређењу морске флоте.
Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:
– Ви имате много морских ратних бродова?
– Немамо.
– Колико их свега имате?
– Засад немамо ниједан!
Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.
– Шта вам је то чудно? – упита ме.
– Слушам да сте донели закон о…
– Јест, – прекиде ме он – донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона.
– Допире ли Страдија до мора?
– Засад не.
– Па нашто онда тај закон?
Посланик се насмеја и додаде:
– Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.
– Е, то је нешто друго – рекох као извињавајући се. – Сад разумем, и могу слободно рећи да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.
(Даље)
Радоје Домановић 