За часак радости

Влада д-р Вујића нити живи нити мре. Четврти дан је већ како се бори с душом. Дотле би умро и онај који има запаљење мозга. Међутим Цинцар-Марковићев кабинет неки с правом сматрају као побацај; није си ни родио, а већ је крепао. Управо дође му као мртворођено. Баш грдна штета! А јуче је онај несуђени беспортфељни бити имајући председник тако слатко разговарао на телефону као такав. И, да видите, лепо му је стајало. Тхе… судбина!

За један часак радости,
Хиљаду дана… хиљаду дана жалости.

„Одјек“
5. октобар 1902. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.