Наша посла (2/2)

(Претходни део)

Искупили се грађани, и богати и сироти, и виђени и незнани.

Један од најуваженијих од сазивача овога збора отвори збор речима:

— Господо, свима је вама позната невоља у коју западоше толики крајеви нашега народа. Не треба ни да вам говорим колико је огромни губитак претрпела наша земља, јер сви то добро знамо, сви осећамо; губитак који се не да надокнадити, то је рана која ће се тешко залечити. Али, господо, ако се не може надокнадити тај велики губитак, може се штета поделити, јер ћемо је лакше поднети сви скупа него појединци; може се, господо, убрисати многа суза, може се ублажити тешки јад и невоља толиких породица. Ми смо вас позвали овде да се братски, искрено договоримо и размислимо како ћемо најбоље, најбрже и највише моћи указати помоћи тим бедним породицама. Ја држим да нас све овде, без разлике нашег занимања и политичких убеђења, руководи заједничко осећање, које нам српско срце диктира, осећање узвишена Христова морала: „Помози ближњега свога као себе сама“…

На завршетку говора напоменуо је како је свуда ред да се избере председник, који ће руководити збором, и моли да му се дозволи да он кандидује, или да грађани кандидују сами из своје средине.

Настаде жагор.

— Нека сам кандидује! — вичу једни.

— Ми ћемо кандидовати! — вичу други, и већ се поче одвајати свет у групице.

— Будите ви председник, што ту да трошимо време! — вичу трећи.

Мишљења се укрстише, гласови све јачи и јачи, и најзад се из опште вреве није могло ништа разабрати. Онај говорник што је отворио збор лупа у звоно, моли да се утишају, дижу се руке из публике, циче гласови: „Молим реч!“ Вуку се за капуте, доказују један другом рукама, неки се наљутили и отишли.

— Седите, да се гласааа! — продра се неко који се беше пропео и метнуо руке с обе стране уста, а викнуо је толико да му све вратне жиле набрекоше.

И заиста, седоше сви. Председник (овај привремени) већ помутио очима и клонуо од умора, па једва говори, већ промукао:

— Молим вас, господо, овде имамо три предлога; гласаћемо за сваки редом.

— Немојте тако — пропе се опет онај и викну. — Него ко је да остане овај председник, нека седи, а ко је против, нека устане.

Већина седи, и тако оста председник овај исти који отвори збор.

— Господо, ви сте ме одликовали ретком почашћу, а ја ћу се трудити… — Тако је почео подужи говор, у коме се захвалио скупу на избору, а на завршетку је додао да је потребно „да се избере и потпредседник и два секретара, који ће водити записник“.

— Кандидујте ви! — вичу једни.

— За потпредседника Тому Томића — вичу други.

— Нећемо Тому! — вичу трећи.

Четврти кандидују секретаре.

Неки опет виче против те кандидације.

Мало-помало, опет лом, метеж, неспоразум.

— Устајањем и седањем! — продра се опет онај са столице.

Реши се да кандидује председник, и он, разуме се, као најпогоднијег кандидова оного што се пропиње и пење на столице.

Тако се до предвече изабра потпредседник и два секретара.

Они се, као што је већ у реду, захвалише скупу на избору и заузеше своја места.

— Како су исцрпене све тачке програма овога збора, то објављујем да је збор завршен…

Председник је још нешто хтео рећи, али му граја, која се подиже као по команди, прекиде реч. Чу се са свију страна:

— Шта је с „предлозима појединих чланова?“

— Није овај збор зато да се избере председник!

— Нећемо га!

— Дај ми реч! …

— Рееееч! — цичи један што се попео на сто, пропео на прсте, стегао песнице, разбарушио косу, зној му липти низ лице, опружио шију, па му све жиле вратне набрекле.

Потпредседник одгурну председника, па се и он попе на столицу и дрекну:

— На реду су још „предлози појединих чланова“.

Маса се умири. Скочи онај са стола, скиде се потпредседник са столице.

— Нека се јави ко ’оће да говори!

Сви се окретоше ономе што је са стола онако силно викао за реч. Он намести оковратник, промешкољи се, испружи врат, прогута с тешком муком пљувачку, зажмуривши и процеди:

— Хтео сам да кажем за предлоге.

— Па предлажи, брате! — цикну нервозно потпред седник.

— Ја немам засад ништа да предложим! …

Устаде један из буџака, ступи достојанствено мало напред, наслони се левом руком на столицу, а десну пружи за реч важно, некако кисела лица.

— Има реч Сима Симић.

Сима се накашља, прогута и он пљувачку, погледа око себе и поче тихо:

— Ја видим, господо, да овде не може бити споразума ни братског договора…

Настаде тајац.

— Изјасните се што сте тиме хтели! — викну потпредседник.

— Молим вас да ме не прекидате у говору…

— Да га саслушамо!

— Нећемооо!

Говорник скрстио руке, стоји као кип сред окршаја и вреве што се у тренутку подиже.

Стиша се граја.

— Ја, господо, поново напомињем да овде не може бити заједничког рада. (Глас је бивао све јачи…). Изгледа да су сазивачи хтели само да парадирају, а није им…

— Забрањујем му реч! — грмну потпредседник.

— Да га чујемо!

— Тако је!

— Доле с њим!

— Да се избаци напоље!

Укрстише се гласови, измешаше се руке, настаде свађа, грдња, поче један другом претити штапом. Потпредседник промукао и изломио звонце; онај, опет, са стола цичи: „Реч!“

Говорник хладан као стена, скрстио руке, па ћутећи чека резултат те страховите уке.

Како је већ било дубоко у ноћ, и свађа све већа и већа, јер се пређе на пречишћавање старих пикова и личних ствари, то се објави да је збор прекинут. Уосталом, то нико није ни чуо од чланова, већ су само председник, потпредседник и и секретари напустили своја места.

Једни већ иду кући, свађају се улицом, други пошли, па се враћају да кажу још што онима с којима су се препирали. Једна групица остала преко пола ноћи. Објаснили се на неки начин, и ударили у пиће. Пили и завадили се још два-три пут до зоре, и два-три пут измирили, па се разишли и они.

Сутрадан тек настаде шушкање, трчкарање, агитовање. Смешала се ту и политика и лична питања и инат и све на свету, а то се тек не може лако раскрстити. Новине неке нападоше Тому Томића и сазиваче: како су хтели „по свом старом обичају да ударе подвалу и овом приликом„, и додале: „На ову срамну појаву вратићемо се још једном да о њој кажемо коју више, а засад само бележимо по новинарској дужности.“

Друге, опет, новине донеше како је „признати родољуб и уважени грађанин Тома Томић са још неколико одличних грађана ове земље сазвао збор родољуба да се договоре како ће се помоћи пострадалим од поплаве. Г. Тома је тако изнео патњу становника опустошених крајева у свом кратком и разговетном говору, да ћемо га ми у идућем броју донети нашим читаоцима у целини… Али племенити овај рад сметоше познати букачи, на челу којих је озлоглашени Сима Симић… итд.“

И у новинама, и усмено у дугим ноћним договорима, ствар се све више и више заплетала, те почеше по новинама разна „припослана“, пуна грдње.

У току од петнаест дана држано је неколико зборова, који су бивали све бурнији и бурнији. Кажу да је једном дошло и до неких шамара.

Напослетку победи група коју је водио Сима Симић, а Тома и његови „дигоше руке“ и узеше грдити по новинама.

Сима Симић сазива збор. Искупило се више но икад.

Наравно да опет није без дебате. Опет бирање часништва, ужи избор, „устајање и седање“, „удаљавање од предмета“, „избор тројице да се овере записници“, лична објашњења, пола сата одмора. (На одмору се највише свађа.) „Да се реши!“ „Још да се говори!“. „Не може то питање тако, преко колена!“. „Јесте се договорили?“ „Јесте ли обавештени?“ и „Да се збор одложи за сутра!“ Гласа се и за то и разиђе се збор опет с грајом.

Сутра опет збор. Читање записника. „Има ли ко шта да примети?“ „Молим за реч!“ — „На дневни ре-еед!“

Пао је предлог да се оснује „Друштво за потпомагање пострадалих од поплаве“.

— Ја држим — узе реч један — да се не треба ограничавати само на поплаву, већ уопште пострадалих.

Брани први свој предлог, обара га овај други говорник. Носише се читав сат.

— Обавештени смо, да се реши! …

— Молим за реч!

— Не може више да се говори! …

— Имам нов предлог!

— Да решимо прво ово!

— Јавило се још десет говорника да говоре о овој ствари. Жели ли збор да их саслуша?

— Ауу! … Нећемо! … ’Оћемо! … Да се одложи!… Ставите на гласање!

Тако се то радило живо из дана у дан. О сваком питању се темељно размишљало и договарало. Ту су бирана лица која имају да оду личностима од положаја и да их умоле за ово и оно, па онда избори шесторице који ће направити „друштвене штатуте“. И ту већ на претрес сваког члана правила оде по неколико зборова. Па, онда, дође позив на упис у чланство; привремена управа, то јест најпре избор привремене управе, која има да сазове збор чланова у року од десет дана, и ту да буде избор сталне управе.

Изабрана стална управа после неколико бурних скупова, па онда дође на ред избор надзорног и контролног одбора, па избор двојице за преглед рачуна. А, већ, унето је у правила „надзорни одбор има права да сазове увек збор свију чланова друштва“.

И сад настаје конституисање управног одбора, а то тек не иде од ока, на брзу руку.

Свршено све, постало друштво, објављен позив на упис у чланство. Пада новац, чека се само да се намири округла сума, па да се пошље.

Тек, једног дана, ’рупи контролни одбор, прегледа рачуне и нађе да је на канцеларијски материјал много утрошено. Разуме се да се сазове збор. И ту настане обаљивање управе, нова свађа, нова граја.

Опет дуги ноћни договори, опет читав низ зборова.

За годину дана, и нешто више, било је збора и договора, али се сума није заокруглила.

Најзад, искрсну предлог, онако крај чаше пива, више приватно:

— Да, ми, брате, пошљемо тај новац ком треба, па мирна крајина. Ког ће нам ђавола друштво и те лудорије… Тандара, мандара, лудирамо се тамо, лармамо, а бар да знаш зашта!

— Право кажеш — додаде други. — Видиш, то треба да се договоримо једног дана кад се састанемо.

— Добро, онда да се састанемо једног дана, па да се договоримо лепо о свему, па да раскрстимо с тим трицама! — вели трећи.

— Ја сутра нећу моћи! — вели четврти.

— Не мора то сутра! … Наћи ћемо се једнога дана, па ћемо се договорити кад да се састанемо. Да се утврди тачно дан, па сви да се састанемо! — вели пети.

— Па, готово. могли бисмо сад. Сви смо ту! — вели шести.

— Е, сад, не иде то тако! Треба, брате, нарочито за то да се састанемо, а не да радимо нешто као од беде.

*

Прошло је дуго времена. Сума се заокругљавала, збацивале се управе, бирале се нове, агитовало се да се друштво растури, договарало се, свађало се, мирило се, па се чланови већ уморили, стишали и готово дигли руке од свега; нити плаћају, нити бирају, нити прегледају рачуне. Друштво за потпомагање пострадалих није додуше званично растурено ни укинуто, али у ствари не постоји, нема га. Нити се управа осећа управа, ни чланови члановима. Неки пут, онако у свађи, чује се тек где неко узвикне:

— Нека он не ларма, јер може да се потражи мало рачуна од оних друштвених пара! …

На том се сврши.

Већ се готово и заборавило на поплаву. Сељаци из оних села где је била поплава опоравили се и штета се готово више и не осећа. Чак су неки из тих села слали прилоге друштву за помагање пострадалим од поплаве и веле: „Знајући шта је невоља кад вода оплави крај и однесе усеве, шаљемо“ … итд.

Док одједном, из унутрашњости почеше слати разни одбори прикупљени новац друштву. Прочу се то и по новинама.

— Откуд сад ово? — забезекну се председник управног одбора.

— Мора да је нова поплава!

— Бог би га знао!

— Ваљда нису луди да шаљу због оне поплаве од пре четири године, кад већ и тамошњи свет заборавио, а многи из оних крајева шаљу и сами прилоге.

Многи су сматрали ту појаву за загонетку, а ствар је проста:

Срби су то, требало је и њима времена да се темељно договоре, јер није тек онако у ветар речено: „Договор кућу гради!“

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.