Наша посла (1/2)

Губе се многи народни обичаји, али се дивни обичај наших врлих предака: пити изјутра врућу ракију, потпуно одржао у благодарном потомству и предаваће се ревносно с колена на колено докле тече сунца и месеца, докле дотраје последњег Србина. Многе су мудре изреке наших старих дотрајале, пропале, управо, ако се сме рећи, излапиле, оглупеле, и некадашње се глупости, мало-помало, дугим низом година промудриле. Тхе, шта већ можемо кад је тако; све иде с временом, мења се. Али, има једна изрека која, као и овај најлепши обичај, остаде у пуној снази, и не само што не пропаде, већ се сваким даном све више цени и поштује. Та је изрека: Договор куће не обара, или још боље: Договор кућу гради.

Ми Срби ниједан посао не предузимамо на брзу руку, онако тек натерсуме, већ о свему размислимо, договоримо се с овим, с оним: више очију, наравно, више виде. Обазрив, паметан народ. Чуо сам да ниједан други народ сем Срба и нема ову мудру изреку. Зато свима њима и иде тако добро, те долазе, што рекли наши, са свију страна код нас овде да се исхране хлебом. Е, али Србин неће ни пљунути док се не договори.

Имао сам ја у селу једног суседа који није хтео маћи с места без договора.

— Хоћемо ли данас окопати кукуруз? — питају укућани.

— Па, чекај да се договоримо.

— Дан не чека — вели жена. (То већ није права Српкиња, Неки изрод!)

— Треба да нађем Марка да се договоримо хоћемо ли данас код њега у позајмицу, а сутра код нас.

Иде и тражи Марка. Нађу се у ме’ани и седну да се договоре. Сркућу тако ракије и договарају се као паметни људи. Па разговор, као разговор, пређе на друге ствари, док тек погледаш, Марко се прекрсти и узе се нешто правдати:

— Тако ми овога крста што се крстим и овога ми пића, не нашло ми се у кући и пролазио куд и ова ракија, ако ја будем што против тебе говорио!

Испију чаше и куцну се.

И опет објашњавања, опет правдања и уверавање узајамно о пријатељству и љубави, опет куцање, и, безмало, у том прође цео дан.

— Па шта рекосмо за оно? — пита Марко при растанку.

— Договорићемо се сутра. До’ћу ја до тебе пре зоре.

Тако, дакле, мој сусед договарао о свему, па и најситније ствари није без темељног договора предузимао.

Био је то красан човек, прави Србенда.

Превлачио једном жито с гумна. Помаже му неки његов пашеног, опет у позајмицу. Дотерали двоја кола.

— Где ћемо стоварити?

— Чекај мало да да’нем, шта си навалила; и бог душу чека! Пропадо’ у послу цео дан.

— Сунце још мало да зађе! — опет ће жена.

— Нек зађе; то му је посао. Дајте, децо, онај бардак!

Седоше на једну греду пред качаром. Заглади брке, отпљусну из бардака, прекрсти се:

— Боже, помози и овесели и дај свако добро. Здрав си, пáшо!

Пију тако, крсте се и наздрављају, и, као вредни радници, воде разговор о свом послу и дотоварају се да ли да вуку и ноћу или да заноће на гумну, па сутра за дана.

— Досад би, вала, превукли откад се договарате поред тог бардака! — љути се жена.

— Е, што су жене будале, то је за чудо! Само блебећу, а ништа не мисле шта говоре. „Превукли би, превукли би!“ А не пита ни како, ни где да се стовари. Знаш ли да амбар још није довршен? „Стоварај, стоварај!“ Где ћеш? Дед стоварај кад знаш како треба и шта треба!

— Шта знам где ћеш, то ти треба да водиш бригу.

— А?! Ја да водим бригу?! Па шта ја друго говорим, слепце водила?! Видиш да се договарам с човеком и бринем шта ћу… ’Ајд’ очепи, па гледај свог посла… Здрав си, пашо!

*

Али све су то ситнице. Још се ту ни издалека не види шта је Србин, као што се види у стварима крупнијим, у питањима значајнијим, од шире вредности.

Кад би само Французи, Енглези, Немци и остали народи знали ко смо ми Срби, и шта вредимо, ја тврдо верујем да би се морали подавити или побити од туге и очајања што и њих бог није удостојио те ретке почасти и среће да се могу звати Србима. Шта да радимо? Ми им не можемо помоћи! Тако је бог рекао да буде.

Али, разговору краја нема. Да не трошим речи узалуд, већ да причам шта сам намислио. Бог свети зна да л’ сам ово досад уопште и требао причати, али ми ви, драги читаоци, нећете замерити, јер знате да нисам имао прилике да се с вама договорим. Ако ми не испадне ова ствар за руком како треба, верујте да и ја не смем замерити кад ви с праведном љутњом узвикнете: „Дабогме, тако је то кад човек пише без договора!“

*

На сваки начин се сећате оних страховитих поплава што наиђоше пре неколико година, и нашу земљу грдно оштетише.

Однети усеви, сена, кошаре, трле, на многим местима и куће разорене, или сасвим однете. Са њива на обрешцима снесена сем усева и земља, те остао го камен, а најплоднија земља, крај река, или засута грдним слојем песка и шљунка, или је река, изменивши корито, однела понеком беднику целу њиву, цело имање. Страховит утисак кад се одмах после поплаве посматра несрећни предео. Где су се жутиле пшенице, не видите веселе жетеоце, већ голет избраздану дубоким јаругама; где се крај река зеленеле ливаде, ту пустош, песак и шљунак. По врбама крај река, и иначе на многом снижем дрвећу и жбуњу гледате како је лишће каљаво, гране многе поломљене, или се некако тужно повиле на ону страну куд је бујица драла, а на гранама нанети читави навиљци поцрнела сена; између грана се уставиле даске, муље, пшенично класје, кукурузна пера, и вазда дроњака, крпа, чега не. Све то остављено стрчи из муља и блата, те целом опустошеном крају даје још тужнији, беднији израз. Стока изгладнела, пресукала се, па се чисто поводи кад иде. Нема ни птица тамо где дохвати поплава, и оне утекле од пустоши и отишле некуд у други крај, ваљда да својом веселом песмом не вређају очајне становнике.

*

Не беше човека иоле од срца кога оволика невоља толиких породица није потресла. По целој земљи се осети жив покрет и старање да се укаже што бржа помоћ пострадалим породицама.

Одмах су предузете најпотребније мере. Све новине донеше на челу листа дуге дирљиве чланке, пуне бола и искреног саучешћа.

„О, Боже! видиш ли вечни јад овог нашег намученог и напаћеног народа? Зар је мало маричке пропасти, зар ни Косово није довољно, зар ни петвековно робовање не може да задовољи ту злу, тешку судбину? …“ итд.

Тако једне новине. Друге, опет, ставиле мото: „Ал’ невољи на овоме свету, све је глуво до бога једнога“ (Змај), и почињу дирљив чланак: „И таман се поче подизати привреда, таман наш намучени и напаћени народ да дахне душом, таман да се оснаженом привредом и културом залече косовске ране, а гле, нашу земљу, земљу напојену крвљу врлих предака наших, снађе тежак удар немиле судбине. Из свију крајева драге нам отаџбине стижу црни, немили гласови, који нас до суза потресају, до очајања доводе…“

Треће новине: „Сваки прави родољуб који искрено љуби своју земљу поникао је главом и дубоко, од срца, уздахнуо пред овом немилом појавом, пред овом несрећом која нашу отаџбину задеси…“

Дакле, све су новине искрено, од срца, проговориле о овој невољи, и као да се утркиваху да што тужније, што дирљивије представе целу ствар. Све су завршиле чланак апелом на „родољубиве грађане, на Србе, који су увек умели показати да имају срца и да с правом могу стати раме уз раме са осталим цивилизованим народима“.

Сем чланака поврвеше дописи из унутрашњости. Латише се пера и они којима је давно зарђало, и узеше описивати глад, невољу и пустош. Није тим људма до славе, до имена, већ невоља човека свему научи. „Морам да се латим пера — како сами кажу — иако ми то није занат, морам, јер ме само срце нагони. Пишући, господине уредниче, ове редове, сузама их заливам. Ох, кад погледа човек ову пустош, кад чује писку нејаке гладне дечице…“ На крају дописа чисто гледам дописника како, бришући сузе, невољно пресамићен, убијен јадом, једва изговара кроз јецање оно: „Ах! примите, господине уредниче, и овом приликом уверење мога одличног поштовања!” Само смо срце!

Сем дописа испунише се новине изјавама саучешћа телеграфским путем:

„Народу округа… тога и тога… — Дубоко потресени великом невољом која задеси тај крај, не можемо пропустити да вам и овим путем не изјавимо своје топло саучешће. Грађани — (долазе силни потписи).“

Чим су се за неколико дана (каже се: да ко броји, и више би било) свршили тако ови најпречи, управо неопходни послови, одмах се пошло даље.

Поче образовање одбора, пододбора, а ту већ, разуме се, бирање управа, ужи избори, конференције, конституисање, и све остало потребно за озбиљан, темељан рад у тако важним приликама. Одбор госпођа, разуме се племенитих, одбор такође племенитих госпођица, одбор родољубивих грађана… Једним словом, цела се земља претвори у одборе.

Родољубиви писци похиташе да напишу тужне приповетке, песме и разне дирљиве саставе, и да то издаду на свет „у корист пострадалих“.

Концерти у корист пострадалих, забаве у корист пострадалих.

Пуне новине разних објава, позива на ово и оно, све у корист пострадалих. На пример: „Господин Н… Н… наш уважени научник, држаће у недељу 4. овог месеца своје јавно предавање „О ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“, у корист пострадалих од поплаве. Јављајући ово, апелујемо на родољубива срца наших грађана, којима се дала прилика да поред лепе забаве укажу помоћ невољнима. Надамо се да ће се грађанство у што већем броју одазвати и посетити ово научно и занимљиво предавање, јер „више вреди убрисати једну сузу сиротињску него пролити море крви“, како то дивно вели велики песник Бајрон.“

Изникоше, као из земље, читави легиони путника глумаца и глумица, који брже, боље полетеше на све крајеве наше отаџбине да се и они пострадалима у невољи нађу, дајући представе. „Чист приход од представа намењен је пострададалима од поплаве.“ Ту опет долази апел на родољубива и милостива срца.

Само се о томе пише, о томе говори, договара.

Разговарају госпе:

— Хоћете ли на забаву?

— Коју?

— Па, забога, ова велика забава у корист пострадалих од поплаве! Биће врло одабрано друштво. Прве госпође су у том одбору.

— Јух, јадни људи! … Баш треба ићи, али је трошак!

— И ми смо се, верујте, истрошили много, али, ипак, мој муж вели: за ту ствар не жали трошка. Морао је он себи правити одело и мени свилену хаљину за ту забаву, јер, дабоме, ту ће бити прво друштво, па мора и прилог дати већи него обично, па кола… Махните, молим вас, грдно то кошта. Ал’ опет помислим како је оним јадним људима тамо. Читали сте новине.

— Читала сам. Ох, боже, јадни људи, тако их жалим! Баш морамо и ми ићи.

Растану се, и сутрадан муж јури као бесомучан. Тражи жиранте, подноси меницу. Жена купује свилу, кроји се на брзу руку, ради се живо. Али, што веле, за тако племениту ствар мора човек и потрчати, жртвовати се, па, богами, и потрошити, јер није лако ни оним бедницима што очекују помоћ.

И заиста, та велика забава била је сјајно посећена. Како су новине објавиле, „потрошено је преко три хиљаде динара на декорисање сале, која је, благодарећи нежном укусу племенитих госпођа, била величанствено намештена, да човек није могао знати куда пре да погледа, чему пре да се диви!“

*

И одбори родољубивих грађана? — Раде они по целој земљи. Свуд је журба, не стоји се нигде.

Ја ћу вам од свега испричати само о оснивању друштва за потпомагање пострадалих од поплаве.

Није се ни три-четири дана говорило по новинама о тим „немилим појавама у отаџбини“, а већ срца српска ускипеше милосрђем.

Из почетка се само по ме’анама, уз чашу пива, водио разговор о томе, и договарали се овде-онде по њих неколико како би требало предузети мере и притећи у помоћ.

— Треба, брате, једном да се нарочито састанемо, па да се о томе озбиљно разговоримо и договоримо се шта да се ради — вели један.

— Е, па то је оно што ја кажем. Не иде то тек онако, него да се искупимо нас неколико, па да се договоримо — вели други.

— Лепо, а што се сад не договоримо? — вели трећи.

— Баш си ти луд човек! — опет ће први. — Како сад! … Деде, кажи шта да радимо!

— Нећу ја да кажем, него да се сви троје споразумемо.

— Није шија, него врат! Шта ми, опет, друго говоримо? … Напослетку, шта нас троје можемо (келнер, чашу пива!), молим те, шта ми сами троје можемо? Ту треба ангажовати и друге људе од ауторитета, па запети озбиљно. Не иде то овако, брајко, уз чашу пива, зачас, као прогутати овај гутљај… (Ту испи пола чаше.) Што не иде, не иде! …

— Добро, онда да позовемо Стеву, Милоја и још неколико наших, па да се искупимо једног дана и да се о свему договоримо.

— Е, то је већ друга ствар. Тако иде. Јер, овако, нас троје ништа! Ето, баш да дамо нас троје по банку, две, па и више, шта је то? … Ништа! … Знаш ти шта вреди пшеница на дану орања земље? …

Од тога се у разговору прешло на то како ће хлеб да поскупи, па на застој радња, па све даље и даље, и напослетку се води дуг разговор о томе како не треба пити младо пиво, јер пада на стомак као олово — и ту је, разуме се, сваки испричао по један случај из свога рођеног искуства.

Главна ствар остане на томе да се једног дана нађу и договоре о свему озбиљно.

Тако се размишљало и поиздаље припремало земљиште на много места, међу многим људима, док једног дана не груну позив преко новина:

„…Позивају се сви родољубиви грађани да у 3 часа по подне дођу (именује се локал) … итд.“ Ту се, наравно, апелује на срце, на родољубље. Напомиње се како ће се на томе збору заједнички споразумно изабрати одбор, који ће руковати прикупљањем прилога за пострадале од поплаве у целој земљи, а помагаће и пододбори, који ће се у тој цели засновати по осталим местима, ван престонице.

(Даље)