Tag Archive | Glasanje

Опште право гласа

Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.

Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.

Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!

— Којешта! — рећи ће неко.

— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.

Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.

Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.

Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.

— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.

Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:

Господину Министру просвете.

Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:

  1. У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
  2. Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
  3. Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
  4. Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.

Народни посланици

„Страдија“
6. фебруар 1905. године

Невоља и кеса

— Кога сте изабрали за председника? — питам једног сељака.

— Па… Знаш… изгласасмо Панту! — развуче он тужно, па слеже раменима и рашири руке, као да би рад рећи:

— Шта да му радиш? Тако је!

— Што њега?

— Тхе, што, ’вала богу?!

— Зар немадосте ви бољег човека, ако бога знате?

— Има, има, није да нема, ал’ шта да му радиш, тако мора да буде!

— Ко вас приморава, власт?

— Ко? … Как’а влас’?! … Мука, па то!

— Није то морало бити — велим.

— Е, није, боже, шта говори разуман човек. Па ти бар знаш како је у селу, овде код нас.

— Знам, зато и кажем није то морало бити.

— Није морало?! А видиш како је неродица. Погоре све од суше. Дођи овамо о Божићу, па прођи кроза село, знај добро да неће ланут’ на тебе ниједно куче.

— Што?

— Што? Што ће све да полипше! Ко ће још моћи ’ранити куче, кад за децу нема. Кучићима је свршено њино! Они ће први.

— Па?

— Па? Па кад завеје ћорава Анђелија, а трбу’ крчи, а деца плачу, ’оће ’леба? Куда ћеш онда? Затурим врећу на леђа, па пред Пантину капију:

— Еј, домаћине, еј, домаћине!

Домаћин се тек помоли, а ја запнем:

— Молим те, газда-Панто, дај ми на позајмицу врећу кукуруза, па ја л’ да ти одрадим, ја л’ да вратим. Наредићемо се ка’ људи.

— Па, најзад, и да дам кад је тако!

— Ето, то ти је — продужи сељак — а ако га не гласам, он ће тек, кад му зацвилим пред капијом, да рекне:

— Ама, ти гласа летос Марка, па к’о велим отиди до њега, а ја немам жита.

— Е, па онда куд смем да се вратим кући? А да поиштем у Марка, Марко нема ка’ и ја. Поштен је, разборит, добар, све све, али, брате, нема.

Шта могу на то да му кажем.

„Страдија“
16. јануар 1905. године

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.

Наша посла (2/2)

(Претходни део)

Искупили се грађани, и богати и сироти, и виђени и незнани.

Један од најуваженијих од сазивача овога збора отвори збор речима:

— Господо, свима је вама позната невоља у коју западоше толики крајеви нашега народа. Не треба ни да вам говорим колико је огромни губитак претрпела наша земља, јер сви то добро знамо, сви осећамо; губитак који се не да надокнадити, то је рана која ће се тешко залечити. Али, господо, ако се не може надокнадити тај велики губитак, може се штета поделити, јер ћемо је лакше поднети сви скупа него појединци; може се, господо, убрисати многа суза, може се ублажити тешки јад и невоља толиких породица. Ми смо вас позвали овде да се братски, искрено договоримо и размислимо како ћемо најбоље, најбрже и највише моћи указати помоћи тим бедним породицама. Ја држим да нас све овде, без разлике нашег занимања и политичких убеђења, руководи заједничко осећање, које нам српско срце диктира, осећање узвишена Христова морала: „Помози ближњега свога као себе сама“…

На завршетку говора напоменуо је како је свуда ред да се избере председник, који ће руководити збором, и моли да му се дозволи да он кандидује, или да грађани кандидују сами из своје средине.

Настаде жагор.

— Нека сам кандидује! — вичу једни.

— Ми ћемо кандидовати! — вичу други, и већ се поче одвајати свет у групице.

— Будите ви председник, што ту да трошимо време! — вичу трећи.

Мишљења се укрстише, гласови све јачи и јачи, и најзад се из опште вреве није могло ништа разабрати. Онај говорник што је отворио збор лупа у звоно, моли да се утишају, дижу се руке из публике, циче гласови: „Молим реч!“ Вуку се за капуте, доказују један другом рукама, неки се наљутили и отишли.

— Седите, да се гласааа! — продра се неко који се беше пропео и метнуо руке с обе стране уста, а викнуо је толико да му све вратне жиле набрекоше.

И заиста, седоше сви. Председник (овај привремени) већ помутио очима и клонуо од умора, па једва говори, већ промукао:

— Молим вас, господо, овде имамо три предлога; гласаћемо за сваки редом.

— Немојте тако — пропе се опет онај и викну. — Него ко је да остане овај председник, нека седи, а ко је против, нека устане.

Већина седи, и тако оста председник овај исти који отвори збор.

— Господо, ви сте ме одликовали ретком почашћу, а ја ћу се трудити… — Тако је почео подужи говор, у коме се захвалио скупу на избору, а на завршетку је додао да је потребно „да се избере и потпредседник и два секретара, који ће водити записник“.

— Кандидујте ви! — вичу једни.

— За потпредседника Тому Томића — вичу други.

— Нећемо Тому! — вичу трећи.

Четврти кандидују секретаре.

Неки опет виче против те кандидације.

Мало-помало, опет лом, метеж, неспоразум.

— Устајањем и седањем! — продра се опет онај са столице.

Реши се да кандидује председник, и он, разуме се, као најпогоднијег кандидова оного што се пропиње и пење на столице.

Тако се до предвече изабра потпредседник и два секретара.

Они се, као што је већ у реду, захвалише скупу на избору и заузеше своја места.

— Како су исцрпене све тачке програма овога збора, то објављујем да је збор завршен…

Председник је још нешто хтео рећи, али му граја, која се подиже као по команди, прекиде реч. Чу се са свију страна:

— Шта је с „предлозима појединих чланова?“

— Није овај збор зато да се избере председник!

— Нећемо га!

— Дај ми реч! …

— Рееееч! — цичи један што се попео на сто, пропео на прсте, стегао песнице, разбарушио косу, зној му липти низ лице, опружио шију, па му све жиле вратне набрекле.

Потпредседник одгурну председника, па се и он попе на столицу и дрекну:

— На реду су још „предлози појединих чланова“.

Маса се умири. Скочи онај са стола, скиде се потпредседник са столице.

— Нека се јави ко ’оће да говори!

Сви се окретоше ономе што је са стола онако силно викао за реч. Он намести оковратник, промешкољи се, испружи врат, прогута с тешком муком пљувачку, зажмуривши и процеди:

— Хтео сам да кажем за предлоге.

— Па предлажи, брате! — цикну нервозно потпред седник.

— Ја немам засад ништа да предложим! …

Устаде један из буџака, ступи достојанствено мало напред, наслони се левом руком на столицу, а десну пружи за реч важно, некако кисела лица.

— Има реч Сима Симић.

Сима се накашља, прогута и он пљувачку, погледа око себе и поче тихо:

— Ја видим, господо, да овде не може бити споразума ни братског договора…

Настаде тајац.

— Изјасните се што сте тиме хтели! — викну потпредседник.

— Молим вас да ме не прекидате у говору…

— Да га саслушамо!

— Нећемооо!

Говорник скрстио руке, стоји као кип сред окршаја и вреве што се у тренутку подиже.

Стиша се граја.

— Ја, господо, поново напомињем да овде не може бити заједничког рада. (Глас је бивао све јачи…). Изгледа да су сазивачи хтели само да парадирају, а није им…

— Забрањујем му реч! — грмну потпредседник.

— Да га чујемо!

— Тако је!

— Доле с њим!

— Да се избаци напоље!

Укрстише се гласови, измешаше се руке, настаде свађа, грдња, поче један другом претити штапом. Потпредседник промукао и изломио звонце; онај, опет, са стола цичи: „Реч!“

Говорник хладан као стена, скрстио руке, па ћутећи чека резултат те страховите уке.

Како је већ било дубоко у ноћ, и свађа све већа и већа, јер се пређе на пречишћавање старих пикова и личних ствари, то се објави да је збор прекинут. Уосталом, то нико није ни чуо од чланова, већ су само председник, потпредседник и и секретари напустили своја места.

Једни већ иду кући, свађају се улицом, други пошли, па се враћају да кажу још што онима с којима су се препирали. Једна групица остала преко пола ноћи. Објаснили се на неки начин, и ударили у пиће. Пили и завадили се још два-три пут до зоре, и два-три пут измирили, па се разишли и они.

Сутрадан тек настаде шушкање, трчкарање, агитовање. Смешала се ту и политика и лична питања и инат и све на свету, а то се тек не може лако раскрстити. Новине неке нападоше Тому Томића и сазиваче: како су хтели „по свом старом обичају да ударе подвалу и овом приликом„, и додале: „На ову срамну појаву вратићемо се још једном да о њој кажемо коју више, а засад само бележимо по новинарској дужности.“

Друге, опет, новине донеше како је „признати родољуб и уважени грађанин Тома Томић са још неколико одличних грађана ове земље сазвао збор родољуба да се договоре како ће се помоћи пострадалим од поплаве. Г. Тома је тако изнео патњу становника опустошених крајева у свом кратком и разговетном говору, да ћемо га ми у идућем броју донети нашим читаоцима у целини… Али племенити овај рад сметоше познати букачи, на челу којих је озлоглашени Сима Симић… итд.“

И у новинама, и усмено у дугим ноћним договорима, ствар се све више и више заплетала, те почеше по новинама разна „припослана“, пуна грдње.

У току од петнаест дана држано је неколико зборова, који су бивали све бурнији и бурнији. Кажу да је једном дошло и до неких шамара.

Напослетку победи група коју је водио Сима Симић, а Тома и његови „дигоше руке“ и узеше грдити по новинама.

Сима Симић сазива збор. Искупило се више но икад.

Наравно да опет није без дебате. Опет бирање часништва, ужи избор, „устајање и седање“, „удаљавање од предмета“, „избор тројице да се овере записници“, лична објашњења, пола сата одмора. (На одмору се највише свађа.) „Да се реши!“ „Још да се говори!“. „Не може то питање тако, преко колена!“. „Јесте се договорили?“ „Јесте ли обавештени?“ и „Да се збор одложи за сутра!“ Гласа се и за то и разиђе се збор опет с грајом.

Сутра опет збор. Читање записника. „Има ли ко шта да примети?“ „Молим за реч!“ — „На дневни ре-еед!“

Пао је предлог да се оснује „Друштво за потпомагање пострадалих од поплаве“.

— Ја држим — узе реч један — да се не треба ограничавати само на поплаву, већ уопште пострадалих.

Брани први свој предлог, обара га овај други говорник. Носише се читав сат.

— Обавештени смо, да се реши! …

— Молим за реч!

— Не може више да се говори! …

— Имам нов предлог!

— Да решимо прво ово!

— Јавило се још десет говорника да говоре о овој ствари. Жели ли збор да их саслуша?

— Ауу! … Нећемо! … ’Оћемо! … Да се одложи!… Ставите на гласање!

Тако се то радило живо из дана у дан. О сваком питању се темељно размишљало и договарало. Ту су бирана лица која имају да оду личностима од положаја и да их умоле за ово и оно, па онда избори шесторице који ће направити „друштвене штатуте“. И ту већ на претрес сваког члана правила оде по неколико зборова. Па, онда, дође позив на упис у чланство; привремена управа, то јест најпре избор привремене управе, која има да сазове збор чланова у року од десет дана, и ту да буде избор сталне управе.

Изабрана стална управа после неколико бурних скупова, па онда дође на ред избор надзорног и контролног одбора, па избор двојице за преглед рачуна. А, већ, унето је у правила „надзорни одбор има права да сазове увек збор свију чланова друштва“.

И сад настаје конституисање управног одбора, а то тек не иде од ока, на брзу руку.

Свршено све, постало друштво, објављен позив на упис у чланство. Пада новац, чека се само да се намири округла сума, па да се пошље.

Тек, једног дана, ’рупи контролни одбор, прегледа рачуне и нађе да је на канцеларијски материјал много утрошено. Разуме се да се сазове збор. И ту настане обаљивање управе, нова свађа, нова граја.

Опет дуги ноћни договори, опет читав низ зборова.

За годину дана, и нешто више, било је збора и договора, али се сума није заокруглила.

Најзад, искрсну предлог, онако крај чаше пива, више приватно:

— Да, ми, брате, пошљемо тај новац ком треба, па мирна крајина. Ког ће нам ђавола друштво и те лудорије… Тандара, мандара, лудирамо се тамо, лармамо, а бар да знаш зашта!

— Право кажеш — додаде други. — Видиш, то треба да се договоримо једног дана кад се састанемо.

— Добро, онда да се састанемо једног дана, па да се договоримо лепо о свему, па да раскрстимо с тим трицама! — вели трећи.

— Ја сутра нећу моћи! — вели четврти.

— Не мора то сутра! … Наћи ћемо се једнога дана, па ћемо се договорити кад да се састанемо. Да се утврди тачно дан, па сви да се састанемо! — вели пети.

— Па, готово. могли бисмо сад. Сви смо ту! — вели шести.

— Е, сад, не иде то тако! Треба, брате, нарочито за то да се састанемо, а не да радимо нешто као од беде.

*

Прошло је дуго времена. Сума се заокругљавала, збацивале се управе, бирале се нове, агитовало се да се друштво растури, договарало се, свађало се, мирило се, па се чланови већ уморили, стишали и готово дигли руке од свега; нити плаћају, нити бирају, нити прегледају рачуне. Друштво за потпомагање пострадалих није додуше званично растурено ни укинуто, али у ствари не постоји, нема га. Нити се управа осећа управа, ни чланови члановима. Неки пут, онако у свађи, чује се тек где неко узвикне:

— Нека он не ларма, јер може да се потражи мало рачуна од оних друштвених пара! …

На том се сврши.

Већ се готово и заборавило на поплаву. Сељаци из оних села где је била поплава опоравили се и штета се готово више и не осећа. Чак су неки из тих села слали прилоге друштву за помагање пострадалим од поплаве и веле: „Знајући шта је невоља кад вода оплави крај и однесе усеве, шаљемо“ … итд.

Док одједном, из унутрашњости почеше слати разни одбори прикупљени новац друштву. Прочу се то и по новинама.

— Откуд сад ово? — забезекну се председник управног одбора.

— Мора да је нова поплава!

— Бог би га знао!

— Ваљда нису луди да шаљу због оне поплаве од пре четири године, кад већ и тамошњи свет заборавио, а многи из оних крајева шаљу и сами прилоге.

Многи су сматрали ту појаву за загонетку, а ствар је проста:

Срби су то, требало је и њима времена да се темељно договоре, јер није тек онако у ветар речено: „Договор кућу гради!“

На раскршћу (слика из живота)

I

Веселин Савковић је некакав мали чиновник у једном великом надлештву београдском. Природно је, дакле, да је он утолико више морао радити, уколико му плата бејаше мања. Ну радио је он више него што је требало! Долазио би на дужност готово на читав час пре одређенога времена, а излазио последњи.

Сем вредноће, коју му је увек и сам шеф хвалио, бејаше он савестан чиновник, а спреман и вичан своме послу.

А и морао је такав бити да би радом и марљивошћу што боље осигурао кору хлеба себи и својој породици.

— Што си луд, те се сатиреш толиким радом?! … — рече му једном један од другова његових.

— Мора се — одговори Веселин и не дижући главе од посла.

— Знам да се мора, али то је преко мере! Ти радиш и код куће ноћу — рећи ће опет друг његов и извади кутију, те поче завијати дуван.

Веселин прекиде за часак посао и погледа га тужним погледом, па лако уздахну и рече:

— Имам ја породицу!

— Па шта је с тим? — пита онај.

— А да ме отпусте, куда бих са женом и четворо ситне деце?! — одговори Веселин, и пригну на посао.

Ућуташе. Друг Веселинов запали цигару, па пушаше ћутке и изгледаше нешто дубоко замишљен.

*

И заиста, труд Веселинов уроди добрим плодом. Једнога дана га позва шеф себи у канцеларију и рече му како је необично задовољан његовим марљивим радом и вредноћом, те га је првог од свију осталих предложио за повишицу плате, а сем тога је учинио да о новој години добије за непрекоран двогодишњи рад, као одлику од осталих, тантијему од сто динара у злату.

Веселин је једва чекао после те вести да стигне кући и обрадује своју жену изненадном срећом.

После вечере, кад су деца поспала, седео је до неко дoба ноћи и разшварао са женом, саветујући се како ће најбоље употребити тих сто динара. Направили су распоред шта ће се од тога коме детету купити.

— Баш бисмо могли Мики (најстарији синчић) купити нове ципелице — вели жена и поглади дете по образу.

— Па да му купимо — одобрава Веселин задовољан, па и сам приђе детету и пољуби га.

Утом мала Видица прокењка у сну и затражи воде.

— Шта смо тој малој одредили? — упита Веселин.

— Њој ће мама да купи нов капутић — вели жена.

— Ала ће да се загледа кад се обуче!

— Ћурчица мамина — изговори жена и пољуби дете.

Један део од тога новца решили су да оставе нека се нађе за случај нужде и слабости.

После тога су у разговору прешли на повишицу плате.

— Па то ћеш сада сваког месеца имати више по двадесет динара? — пита жена.

— По двадесет.

Жена је одмах почела у памети распоређивати тај вишак како се најбоље може употребити, а Веселин се мислима пренео још даље у будућност и сањао о још већој плати и лепом удобном животу.

— Боље, богами, да се почне штедети понека пара док су деца мала — саопшти жена закључак евога размишљања.

— Па онда ће бити и плата још већа — вели Веселин.

Обоје ућуташе. Чује се како деца дишу, те им је то годило као најзаноснија музика. Осећаху се срећни и потонуше у мислима у још срећнију будућност.

II

Није прошло ни месец дана од овог доба, па шеф опет позва Веселина у своју канцеларију.

— Звао сам вас због једне важне ствари… — поче шеф и застаде, мислећи шта ће даље рећи. По лицу му се могло видети да му не бејаше најпријатније оно што жели да каже. Протрља чело и очи руком, па продужи даље:

— То је управо ствар ваша лична, али… ја вас молим и хоћу само да вас упозорим… Уосталом, ви како хоћете… — Шеф се диже при том са столице, заћута и пушећи ходаше тамо-амо.

Веселину чисто стало дисање од неке слутње. Лице му час поцрвени, час пребледи. Обузе га чудно нестрпљење да што пре чује како ће шеф завршити почетак своје беседе. По челу му изби зној и он га обриса руком.

Шеф наједном застаде и погледа Веселина, па запита:

— Знате ли да је сутра избор општинске управе?

— Знам.

— За кога мислите гласати?

Веселин пребледе и чисто осети како га ноге издају. Ћутао је дуго, а и не сећаше се да шеф чека на његов одговор.

— Ви сте још млад човек, а вредни сте и тачни у својој дужности, те ћете имати лепу каријеру у државној служби, али само ако будете слушали све оно што се од вас тражи…

Шеф опет застаде. Веселин не одговараше ништа, нека чудна слутња му обави срце. Лепи снови његови о будућности прскаше као пена, а место тога му се указа пред очима слика у којој он гледаше своју породицу у беди и јаду. Он је већ унапред могао проценити на што ће се свести овај разговор његов са својим шефом.

Шеф извади из џепа један табак хартије где беху исписана имена кандидата и пружи Веселину с речима:

— За ту листу морате гласати! … Уосталом, немојте мислити да вас ја желим присилити! То је ваша воља. Ја бих вам само као старији саветовао да гласате за ове честите људе, као и ја што ћу. Незгодно би било да ви, као млађи, будете мимо толике више чиновнике… Сад се ви размислите о свему. Учините како хоћете… Можете гласати и за противнике данашњег режима, али онда бисте морали себи приписати све зле последице које би могле наступити услед таквог вашег поступка… Сада идите… Ја сам вам само хтео пријатељски посаветовати… — Ту шеф прекиде реченицу.

Веселин је држао онај табак хартије у руци и бесвесно гледао имена која су тамо исписана. Речи шефове направише читав хаос у души његовој…

Настаде ћутање. С времена на време зазвони звонце у ходнику, а потом се чују кораци Симе послужитеља, шкрину врата на овој или оној канцеларији, чују се и гласови; врата се опет затворе, а Симине чизме залупарају, па се тек за часак све утиша.

Веселин некако позавиде Сими, а и сам не знађаше што, чисто бејаше вољан да му уступи свој положај, а он да се прими његовог.

— Јесте ли жењени? — прекиде шеф ћутање.

— Имам већ и четворо деце — одговори Веселин и погледа кроз прозор на двориште.

У дворишту тестераш струже дрва. Веселин се загледа у тестеру, која се живо креташе кроз дрво, из кога ветар разноси струготину од које је засут и поцепан капут тестерашев, што лежи крај ногара.

„Струже — помисли Веселин — па ипак храни своју породицу… Сигурно и он има породице?! …“

Престругани комад дрвета паде на земљу. Тестераш се исправи мало, затим остави тестеру и подиже са земље свој капут, те извади из њега дуван, и баци га опет на земљу, мало подаље од ногара.

„Нико још није од глади умро“ — мишљаше даље Веселин, па опет у мислима пређе на своју породицу, и чисто се осети прибранији, јачи.

Док се Веселин бавио таквим мислима, шеф му је говорио како треба добро да размисли шта ће радити, јер му, вели, од тога зависи будућност.

— Тим пре — заврши шеф — треба да отворите добро очи, јер имате, као што видите, већ и четворо деце. То сам имао да вам кажем. Сада можете ићи на посао.

„Од јуче ми се почела рачунати плата са повишицом… Како се моја жена радује… Она је сирота већ решила да од прве повишице купи себи лице за хаљину… Па и нема лепе хаљине! … Како је то радује! … Она и не слути шта би могло наступити кроз који дан!“ — мислио је Веселин улазећи у своју канцеларију.

Он по начелима својим припадаше политичкој странци која бејаше у опозицији. Тог истог јутра бејаше у новинама прочитао позив свима члановима странке да у што већем броју дођу на биралиште и гласају за кандидате који су истакнути у листи опозиције. Поред осталога вели се тамо:

„На биралиште морају доћи сви чланови наше странке и гласати. Који не буде дошао, биће као недостојан искључен из странке.“

Веселин је претурао акта што беху пред њим на столу у намери да почне радити.

Али од рада не могаше ништа бити. Изгубио је свако стрпљење, те не могаше ни врсте написати.

Час је мислио на беду која би га снашла губитком службе, а час на оне речи: „Биће као недостојан искључен из странке.“

III

Веселин, удубљен тако у мисли, наслонио се главом на руку, па гледа кроз прозор у двориште. Крупно снежно прамење промиче поред прозора, а он се загледао у то, па му некако годи тихо падање без гласа, без шума. Онај тестераш још струже, а снег затрпава и њега и ногаре и дрва. Већ се поче сутон хватати, а Веселин и не примети како му време брзо прође. Поче се нагло смркавати. Према прозорима Веселинове канцеларије је некакав приватан стан, од кога се прозори осветлише и светлост се разасу по дворишту одблескујући са снежне површине, а снежно прамење заблиста на оним местима где светлост најјаче продираше. Осветли се и једна страна некаква дрвета испред прозора, те снег на осветљеној страни засија као бисер. Изгледаше да Веселина све ово необично занимаше, те је, као никада дотле, посматрао сваку ситницу, па ипак кроз све те утиске бејаше испреплетана мисао о породици његовој и части грађанској. Он бејаше збуњен, па је чисто и нехотично у свему тражио обавештења, и као да га добијаше. Гледајући тако час у ово, час у оно, осећаше се ублажен, освежен.

„Па гласаћу, ма ме отпустили…“ — мишљаше у себи гледајући на оне осветљене прозоре кроз које притом угледа неку женску прилику што промаче и изгуби се као и сенка што се протеже по осветљеном делу снежне површине у дворишту…

Њему се одједном учини као да је то нарочито удешено да се он сети жене и деце, па га наједном обузе нека клонулост. Он уздахну дубоко. Утом уђе момак и унесе лампу, па је као и увек метну на сто пред Веселина, који се чисто трже и изненади, па као да би хтео погледом запитати:

„Зар ти ништа не знаш о мојој муци, већ равнодушно уносиш лампу као и свако вече? …“

Читав час је још седео, а није кључио пером да што напише. Хтео је два-три пута устати да пође, али осећаше неку тежину на себи, а сем тога се страшио да оде кући. Чињаше му се да ће тек кад кући оде, породица његова осетити сву тежину јада, па чисто жељаше да је што даље од породице своје, само да би она била што срећнија, што задовољнија…

Ко зна докле би он остао тако у своме размишљању, да не уђе момак, те по обичају рече:

— Сви су већ отишли.

— Зар већ? — изговори Веселин више за се, и устаде са столице.

— Увек се у ово доба излази — вели момак.

„Сутра у ово доба ће већ бити све решено!“ — помисли Веселин излазећи, и зажеле да што пре прође ноћ и цео сутрашњи дан.

,Да ли ћу и кроз неколико дана овуда силазити?!“ — мишљаше он силазећи низ басамаке, па му се и басамаци и ходник и она лампа у ходнику, што увек стоји мало накренута, и оне силне објаве, повешане по зиду, и Сима служитељ у великим чизмама и онај његов свакодневни глас „лаку ноћ“ — све, али све што му до јуче бејаше тако познато, блиско, с чиме се већ бејаше сродио, учини сада некако непознато, страно, туђе, а нарочито оно Симино „лаку ноћ“, у чему као да разумеде неки заједљив смех.

На улици се срете са једним својим познаником и мимоишао би га да га онај не заустави.

— Што си тако покисао? — пита га онај и удари га пријатељски по рамену руком.

— Добро нисам и горе! — одговори Веселин, смешећи се назор.

Онај га позва у механу на чашу пива. Веселину се то допаде, само да што доцније стигне кући.

— Знаш ли да је сутра гласање?

— Знам — одговори Веселин.

— Они ће пропасти на избору.

— Ко зна? — прихвати Веселин после краће паузе, некако расејан и замишљен.

— Па хоћеш ли и ти гласати?

Веселин чисто задрхта од овог питања, те хтеде утећи, само да ништа не одговори, али у исто време осећаше срам и понижење, те се упе из све снаге и једва процеди кроза зубе.

— Па хоћу!

— Сутра ћемо видети многе што су се толико разметали; све ћу бележити ко је утекао с гласања, па да му после натакнем на нос кад се опет почне хвалити како страда за идеју! — говораше ватрено познаник Веселинов.

„И ја сам већ казао да хоћу! … А моја породица?“ — мишљаше Веселин, па се сав стресе од такве помисли. Осећаше се непријатно, па и нехотице се диже да пође.

„Куда ћу?“ — мишљаше кад изиђе опет на улицу. — „Сигурно ћу жени однети лепе гласове, као оно пре, па треба још да похитам! …“ При тим мислима зажеле да се опет врати натраг, и успори кораке. Што год бејаше ближе кући, све је лакше ишао, а када дође до врата, застаде.

Из оближње кафанице чује се песма и свирање.

„Веселе се људи!“ — помисли он завидљиво.

Отвори врата кућна и, трудећи се да изгледа расположен, уђе унутра.

— Па што не долазиш, забога? … Вечера се већ охладила! — рече му жена, а деца потрчаше у сусрет оцу и обискоше о њега.

Веселин се у том тренутку осети побеђен, а у памети му се створи одлука:

„Нека гласа ко нема породице!“ — па поче миловати и љубити децу.

— Па шта радиш досада? — понови жена своје питање.

— Случајно се нађох с једним другом — вели он, а у ушима као да му забубњаше речи онога познаника: „Видећемо сутра како ће многе кукавице утећи“, а, сем тога, она његова рођена реченица:

— Па и ја ћу гласати!

„И ја сам рекао да ћу гласати!“ — мишљаше даље, а преко лица му се навуче сета, и чело се набра…

Деца узеше тражити од њега слике, а најстарији мушкарчић му завуче руке у џепове и стаде преметати.

— Мир, децо! … Шта се не смирите? — викну он одједном срдито и одгурну дете од себе.

Мала Видица напући усташца, а у очима јој засветлише сузе. Веселин погледа дете, па му се ражали, мислећи у себи: „Нису деца крива. Што на њих да вичем?!“ Приђе детету и пољуби га, а друга мисао кресну му кроз памет:

— Како могу гласати?! Зар се тиче дечице моја част; њима треба хлеба и ја сам као отац дужан набавити. Ја сам онда требао остати нежењен ако хоћу да се тако држим!

„Па и ја ћу гласати!“ — чује опет своју страшну одлуку коју саопшти другу у кафани, и осети се сломљен, изнурен.

„Шта се кога тиче твоја породица! Ти мораш бити на првом месту човек частан, а ако не можеш своју децу хранити, то је твоја ствар. Нико те није био по ушима да се жениш, па сада да свој кукавичлук заклањаш за породицу. На тај начин, драги мој, сваки би могао наћи изговора, и онда би лепо било. Кад се решавају више ствари, ствари од општег значаја за све, онда се не узимају у обзир те ситније бриге о породици…“ Такве га мисли обузму, па их опет детињи гласић, плач, или поглед, поколебају.

*

Заспала је и жена, а и деца спавају безбрижно. Веселин је био будан. Лежи у својој постељи, пуши цигару за цигаром, а, с времена на време, тешко уздахне. Све што који час више промицаше, обузимаше Веселина све јаче немир и страх. Несређене и узрујане мисли гоне једна другу и потискују. Час једна надвлада, час опет друга.

Исток се обли руменилом, а Веселин је још будан, занет у своје тешке мисли: „Куда ће и на коју страну!“

Тешко је наћи се на раскршћу, а не знати пута!

1. јануара 1899.