На млађима свет остаје (3/6)

(Претходни део)

Увече су већ сви гости седели за столом. У зачељу бивши срески начелник Милан (стари богослов), па онда Јеша и Павле; до њих Мита, па онда редом жене по старештву.

Жене отпочеле говор о цени неких цицева и онда пређоше у говору на хаљину Љубине жене.

— Оне машне више нису по журналу! — рече Миланова жена, увијајући главом и успијајући усне од задовољства што се осећа „високо образована“!

— Стоји јој као на штапу! — додаје Јешина жена.

— Баш је згодна за маскенбал! — процеди опет Миланова госпа кроз зубе, и поче се смејати тако као да по неким нотама удешава висину гласа, мењајући га на разне начине.

Људи већ озбиљније разговоре воде.

— Ја сам Васу одбранио кад је било суђење због оне воденице — вели Мита.

Сви живо претресаше тај догађај и изведоше „наравоученије“ како је свет неблагодаран, и напоменуше како је баш „сам Љуба томе Васи кр’ао врат“, па данас ипак не раздвајају се као Божић и Бадњи дан.

— Вара он сад Васу због… — поче Павле.

— Знам — рече Милан и климну главом. — Које, које? — питају остали.

— Због… — опет ће Павле и показа кажипрстом десне руке по длану леве, као кад се пише.

— Интабулација! — пришапну Јеша тајанствено и обазре се да нису чуле жене.

Милан махаше главом. У разговору су се ревносно куцали чашама и ревносно испијали.

Разговор постаје све живљи и живљи.

Милан у разговору улучи згодну прилику да и педесети пут, можда, у истом друштву, исприча откриће Америке. У причању те „историјске ствари“ и он се особито извежбао, а ствар је у свету усавршио и накитио свима могућим занимљивостима, које је год запамтио из опште историје, а додао многе друге што се можда не налазе ни у једној историји, нити којој другој књизи. С каквом вољом он то прича, може се мислити кад је чак устао код једног места, те узео сунцобран своје жене да њиме престави сабљу.

Јешина и Павлова жена су за то време тихо разговарале о „извођењу пилежа“, а Миланова жена пратила је пажљиво причу као и Јеша. Она је чак понегде и подсећала мужа на нешто што би он случајно заборавио.

Мита и Павле слушају, слушају, па тек узгред проговоре по неку о Љуби, па опет мало слушају, па опет о Љуби.

Жене су даље повеле говор о разводу брака између Цајке и њеног мужа, испитујући до кога је кривица.

Јеша је, пошто саслуша причу о открићу Америке, почео запиткивати Милана о звездама. Њих два су претресли звезде и прешли однекуд на веровање у снове. Одатле пређе Милан на нека објашњења о бесмртности душе, а док је он то ватрено доказивао, Јеша је намислио испричати му како је у сну јео гљиве и брао неке печурке, и да га упита да ли то значи нешто.

Мита и Павле грдећи Љубу почеше толико викати и лупати песницама о сто, да сви остали морадоше за неко време прекинути разговор.

— Дочекаће, вала, и он и поп Коста да оду на робију због оног венчања — виче Мита.

— Дирнуо је он великог ђавола кад је мене дирнуо! — виче Павле и лупа се по грудима.

Павле продужи даље викати и на Љубу и на све његове присталице, а кунијаше се како ће их он терати до вечне куће.

За то време се Мита обрати Милану и доказиваше како је Павле ваљан и поштен.

Јеша већ почео да штуцка и дуго гледаше у пламен од свеће, а затим прекиде Мити и Милану разговор питањем: „Да ли је богатија Француска или Енглеска?!“

—

Разговор тече све живље и сада већ сваки говори, а готово нико не слуша.

Јеша је по природи својој више ћуталица него разговоран, док је трезан, а кад попије коју, онда је разговоран, немиран, па чак и ратоборан. Готов је чак и на свађу: ко му први наиђе. Он је врло мало пио, али има једну грдну махну, што веле његови познаници: „Две-три чаше, па одмах уфитиљи.“

Тако, дакле, и Јеша поче причати како је био добар коњаник. Измахује десном руком, шкрипне покадшто зубима, и командује: „Сеци пешаке на-де-е-е-е-сно!“

Милан пева „Где јест сребро и злато…“

Миланова жена прича Јешиној како јој је неко, док бејаше девојка, „записао у албум“: „Нада је живот, нада је све, у нади с’ живи, у нади с’ мре.“ Те је стихове изговарала неколико пута, делећи сваку реч на слогове, а после тога дода, успијајући устима и колачећи очима: „Је л’ те да је здраво дивно?!… Јух, тако ми се допада!“ То изговара и погледа на Павла лукаво, а некако чудно увија главом и раменима, подиже обрве и смешка се заносно. Мита прича Павлу нешто и вуче га за рукав од капута да би му јаче обратио пажњу, а Павле и не слуша, већ и он, готово у исти мах, прича њему, а час погледа Миланову госпу, час своју жену.

— Ура! … Ура-а-а! … — продера се Јеша за свој рачун и измахује десном руком, а леву држи као кад се држи узда при јахању.

Сви се окретоше њему.

— Бод улево! — командује Јеша и одма’ну руком улево, те умало не удари Милана по глави.

Ово одушеви Миту, те стаде и он причати о своме наредничком животу, а пошто га нико не слушаше, то се обрати Милановој жени.

— Разумем, господин пуковниче! — говори Мита оштро и салутира по војнички.

— Уви мње, слачајши Исусе! — запева Милан, затури главу назад, а зажмури мало очима.

Јеша и даље „сече пешаке“ и одмахује то надесно, то налево. Павлу се допало што Јеша може лако ударати Милана само кад би одмахивао руком налево, те му он поче командовати: „бод улево“ и ужива у себи како ће сутра причати, ако му та шала пође до краја за руком.

Миланова госпа остави Миту, па слушаше како Павле командује Јеши. Удари у смех и зацича:

— Јух, боже, ал’ је то здраво комично! … Ха, ха, ха, ха! … Здраво комично!

Јеша, напослетку, отпоче говорити „немачки“.

*

При завршетку пијанке решили су да отпевају на улици: „Што си тако суморан, мој голубе бели?“ Тиме су хтели да пркосе Љуби због дописа, који је већ послат у штампу. У ствари, он не знађоше ни речи немачки, али кад се опије, имаше обичај говорити неке збркане, неразумљиве слогове, што је требало да представља „стран језик“. Он је иначе, кад је трезан, желео да зна који страни језик, те би увек распитивао како би то могао научити. Та је жеља, дакле, избијала и у пићу, само у другојачем облику.

Миланова госпа се сад још више поче кикотати и уврискивати, а Павле помисли како то Јешино говорење мора бити врло допадљиво, па, да не би он „остао на талону“, уплете се и сам с Јешом говорити на тако чудноват начин.

Гура један другог, вуку се и спомажу се при споразумевању рукама и разним покретима. Утом Павле некако незгодно гурну Јешу, те овај умало не паде са столице.

— Не гура-а-ај се-е … — процеди љутито Јеша кроза зубе српски, па продужи опет даље говорити „немачки”.

Миланова госпа час погледа оштро Милана и махне љутито главом, дајући му знак да више не пије, а час удари у смех, изговарајући своју омиљену реченицу:

— Јух, ал’ су здраво комични! …

*

Неколико дана после пошто изиђе Миланов допис, изиђе одговор од Љубе у противничким новинама:

„Р… 11, маја 1892. год.

Мото:
Стан’ почекај, од Добоја Мујо,
И ми коња за трку имамо!

„Поштовани господине уредниче,

„Иако не сматрам за потребно и вредно одговарати на ниске клевете које износи једна умна и физичка мизерија, под маском вајног посматрача, а то је и сувише познато жалосно створење, кога жена шиша, те му глава изгледа као басамаци. Ми сви знамо ту ругобу у облику човека, а потрудићемо се да му здеремо маску и покажемо га целом свету, колико да се види какви су шупљоглавци представљали власт у нашем крају, и то као срески начелник. На суд, срамна кукавицо, што ни имена свога ниси смео потписати под оне своје глупаве измишљотине и гнусне лажи. Даћемо ти згодне прилике да кажеш и пред судом све то, али, чини ми се да ће и овде бити она пословица: „потерао лисицу, а истерао вука“.

„Молим вас, господине уредниче, да изнесете ово у хатар истине, и примите уверење мога одличног поштовања.

Љуба Тасић“

Овакви су се дописи гутали у овом месту.

Мита је, на пример, број онога листа у коме изиђе допис против Љубе чувао као и признанице својих дужника, све заједно увијено у једном комаду платна и брижљиво увезано канапом.

Љубини пријатељи послаше број у коме бејаше Љубин одговор Милану, на кога се све оно и односи, а адресовали му: „Много уваженом, паметном господину Милану Настасијевићу, пензионеру“.

Павле је опет један примерак тог истог броја послао Милановој жени, а рукопис на адреси удешавао тако да личи на Љубин. Одмах после тога је отишао да посети Милана и да грди Љубу због таквог нитковлука.

Милан није смео неколико дана изаћи из куће. Све је могао лако прегорети, али га је убијало оно што вели да га жена шиша, а знао је добро како ће се то узети у целом граду на подсмех.

Мити је било криво што о њему није ни речи проговорено.

— Што мене не грди ако сме, него прича за шишање!? … Штеди човек, јакако, а не да расипа као он што ради! — викаше љутито.

После тога одговора поче Мита све више викати против Љубе, чисто је хтео да и њега изгрде у новинама. Своју мржњу је чак преносио и на Љубине пријатеље и познанике. Успео је да се одбије у штедионици меница коју поднесе неки Васа са Љубиним потписом.

— Не може да се да ништа на потпис којекаквих пропалица — рекао је гњевно.

Љуба опет свађу са Митом није ни узимао као што важно и тако страшно.

— Џандрљив, луд старац! — рекао би само кад би га ко запитао што о Мити, и на томе се сврши.

Снагу у овој „мучној борби” даваше Мити мисао да ће му Стева кроз који дан свршити школу, те ће се он „кр’ати с непријатељима“.

— Мора се гледати одмах да Стева добије овде за чиновника, баш за инат ономе пангалозу. Нека види онда ко је Мита — вели Мита с Јаном у разговору.

— Многи би цркавали од муке! — додаје Јана срећно.

*

Започе Мита већ озбиљно радити за Стевину службу. Договарао се и с Миланом. Овај напише писмо и преда га Мити да га он отправи Стеви у Београд. Писмо је Милан адресовао на некаквог свога личног пријатеља, који је опет школски друг министров.

— Стева… ова-а-ај… како да кажем… само нек преда писмо, и… нека се упозна с човеком, па не брини! — вели Милан достојанствено.

— А велиш сигурна посла? — пита Мита.

— Тај, што му ја пишем — рећи ће Милан — с министром је… знаш како (ту застаде колико да изазове већи ефект) — као ја с тобом! (ту опет прекиде реченицу, рашири руке и насмеши се)… Поваздан су заједно, а и школски су другови — заврши Милан, изговоривши шапатом последњу реченицу.

— Школски другови?! — изговори Мита, пуцну прстима и звизну, као да тиме хоће рећи: „Сад може Љуба да ради што хоће, ал’ му не вреди.“ Али за сваки случај, да би ствар била „што зрелија“, предложи Милан да и његова жена пише својој сестри од ујака, која је удата за неког ђумругџију у пензији, али је врло добра пријатељица са госпођом Тинком, женом начелниковом, која би могла да говори своме мужу, а њен муж (тај начелник) је опет кум министров, те би могао, наравно, код свога кума израдити што хоће.

Мита је Миланово писмо завио у цео табак чисте хартије, па пажљиво, чувајући га к’о какву светињу донео кући.

— Нека Љуба сад свира! … Ха, ха, ха! … министров је то друг, брате, — рече Мита Јани и показа прстом адресу на писму, иако она не зна читати.

Написа и он писмо Стеви, па оба посла „на повратни рецепис“, због кога је, узгред буди речено, било много ларме одмах сутрадан, јер се бејашг затурио, а Мити се чињаше да ће цела ствар пропасти ако се рецепис изгуби.

*

Стева доби очево писмо заједно с препоруком Милановом, али није предавао том господину другу министровом.

— Да ти покажем нешто шале ради — рекао је једном свом другу кад му показа писмо адресовано на ту „моћну личност“.

— Шта ћеш с њиме? — пита га онај.

— Бацићу га; шта могу друго? — рече Стева.

— Могло би да поднесе за какав шаљив лист — додаде друг Стевин, и обојица ударише у смех.

— Ето, са каквим елементом морамо у борбу! — рече Стева после краћег ћутања.

— Истрајности морамо имати! — додаде његов друг.

*

Стева није оцу о тој препоруци ништа писао, већ му само написа писмо кад је био готов с испитима и јави да ће кроз неколико дана доћи кући.

Мита једног дана, забринут и намрштен, дође кући. Јана га узе запиткивати час ово, час оно, а (ш не одговара, већ је само погледа и ћути.

— Онај несретник није писмо предао! — проговори он и уздахну, а изгледаше као човек коме су јавили да му је кућа изгорела и у њој све нмање.

— Ко каже!? — пита Јана уплашено.

— Милану баш тај човек писао.

— Па? — пита баба.

— Па — пропало све што смо радили!

— Можда је тек данас или јуче предао — теши га баба.

— Чекај док дође, рачунаћемо се — викну Мита па устаде са столице и оде од куће љут.

(Даље)