Tag Archive | Novine

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (1/4)

Један путник, странац, и то баш главом Енглез, који је скорих дана пропутовао кроз Србију штампао је ове интересантне успомене из наше земље. Убеђени смо да ће за све наше читаоце бити ове белешке странчеве од великог интереса, те ћемо их у верном преводу нашем саопштити од речи до речи онако исто како је и у оригиналу, и то на уводном месту, место чланка.

Ево тих успомена, које су штампане на енглеском језику под горњим насловом:

„Из земље чуда и изненађења“

I

„До пре неке године знао сам за многе и многе земље, које су и у Европи и ван Европе, знао сам чак и о многим звездама и небеским просторима, али о земљи Србији ништа никада чуо нисам. Одједном се прочу код нас Енглеза да постоји и неко чудо од земље што се зове Србија. Ја сам човек и иначе беспослен, добро ситуиран, проживео сам и науживао се, па ми све досадило. Размишљао сам на какав шпорт да се ја одам, па никако да измислим нешто ново. Ми Енглези смо у тим шпортовима отишли већ до сулудности, па ко ће измислити нешто чиме може задовољити сујету као каквим новитетом. Понављати оно исто што су други већ радили нисам ни хтео ни имао воље. Рецимо да се решим да век проведем у томе да израчунам колико се цигарета попуши у Лондону за годину, то је већ један радио. Да се одам на шпорт па да израчунам колико хектолитара воде протече кроз Темзу за годину дана, опет бесмислено. Било је мојих земљака који су се и тиме бавили.

Заиста ми је мило било кад сам чуо за ту земљу Србију, о којој нико и никад од нас Енглеза није ни чуо ни снио; и што је најлепше, како сам у нашим новинама прочитао, у тој земљи се свакодневно дешава стотинама чуда и стотинама разних изненађења.

Откако сам то прочитао, ја просто оживех. Нестаде оне тешке досаде, сад и ја добих неки циљ у животу и рекох сам у себи:

— Е, ето то је ново. Ја ћу радити што није ниједан Енглез радио, ја ћу да проведем остатак свога живота у томе шпорту. Хоћу да бројим колико се изненађења и колико се ситних и крупних чуда дешава у тој земљи за годину дана.

Осећао сам срећу и понос што тај шпорт ја први почињем баш у Енглеској, где су шпортови чудни и луди, а многобројни баш као и изненађења у тој земљи.

Одмах, из тих стопа, што се вели код нас Енглеза, нађем једнога Србина (њих је, хвала богу, како сам од њега сазнао, било свуд по свету. Разбегли се од многих и честих чуда) у Лондону, који, разуме се, зна добро енглески, одредим му добру плату, дам путнога трошка и пошљем га у Србију да ме отуд извештава о сваком ситном и крупном чуду, о сваком малом и великом изненађењу, и то све депешама. То је било пре неколико година.

С нестрпљењем сам очекивао прве вести. Најзад дочеках и тај срећни дан.

Ево депеша првог дана откад сам их почео добијати.

Прва депеша у 7 часова изјутра:

„Краљ је прокламовао нов слободоуман устав и положио заклетву да ће га и он и његови потомци до гроба штитити, као што су то радили и његови преци!“

Доцније сам већ распитао депешом:

„Колико краљ има деце?“

Одговор:

„Нема!“

Ја питам за претке.

„Не знају се“ — добијем одговор.

О, Господе боже, та ово су заиста нечувена чуда.

Опет депеша:

„Народ се по наређењу весели.“

Даље депеше од истог дана:

„Краљ укинуо Устав и узео сву власт у своје руке. “

„Народ се весели по наређењу.“

„Ово су све последња чуда, за сада ниједног крупног.“

„Ситна чуда: престоница окићена цвећем. Долазе депутације. Краљ Александар је учинио посету јавној женској.“

Има још 183 чуда овако безначајне вредности.

„Настало је изненађење што већ два сата нису никог премлатили жандари усред престонице.“

„У округу крагујевачком није осуђен нити отпуштен из службе један полицајац који се држао закона. Народ тога краја јако је изненађен.“

„Пошљите ми још неколико помоћника, јер не могу сам да савлађујем посао.“

И заиста, одредим му још неколико помоћника, а и себи узмем тако исто неколико.

Сутрадан још више депеша још луђе садржине, тако да ја и сви моји помагачи не можемо да савладамо. И ја све то тачно бројим и наређујем главном извештачу из Србије да ниједно, па ни најмање чудо ни изненађење, не пропусте, јер ја сам хтео да имам тачну статистику. Као одговор на то добијем депешу:

„Одредите још двадесет помагача. Посао је велики, сваким даном све се више и више развија.“

Шта ћу ја, као сваки Енглез, кад сам се већ решио да у томе проведем век, морао сам и то учинити. Али из дана у дан посао све већи, те сам због материјалних средстава морао основати Акционарско удружење, коме ће бити једини задатак да прикупља сва чуда и изненађења из земље Србије. Прво је било нас неколико, а после, постепено из дана у дан морадосмо ради огромног рада проширивати и број акционара.

Никако да посао иде на мање, већ се нагло, чисто неприродно развија, а издаци, разуме се, све већи и већи.

— Па, иако смо Енглези — нападоше ме акционари једног дана, — ово је и сувише лудо предузеће. Лакше нам је ухватити тачан рачун колико је зрна песка у Темзи, него се бавити тим да израчунамо колико је у Србији за годину ситних, и крупних чуда и изненађења.

Ево за кратко време колико се нас оштетисмо, а како се тамо ствари развијају, то ће моћи банкротирати цела Енглеска, а да се та статистика ни о толиком трошку не среди.

Сутра ћемо донети продужење овог чудног енглеског написа, у коме даље прича узроке његовог доласка у Србију и утиске које је с тог пута понео.

II

И заиста, што вели онај акционар, умало што не дође у опасност да банкротира цела Енглеска подносећи трошкове око прикупљања вести о чудима из земље Србије. Сем чуда као што је Устав без уставности, порођај без детета, апсолутизам под парламентарним режимом, парламентарна влада без скупштине, скупштина без права, било је чак и преких судова и опсадних стања, пушкарања и окивања грађана по њиховој личној молби.

Добио сам и овакву депешу од главног мог извештача у Србији:

„Београд

„Данас је краљ издао овакву прокламацију:

„Драги мој народе, има већ неколико дана како ме молиш и кумиш да ти опет укинем Устав и законе, да те опростим досадне слободе и да бар за дан-два повратим у Србији старо срећно доба пушкарања грађана, окивања и кундачења. Ја се нисам ни за часак оглушио о те искрене жеље мојих верних поданика, али сам хтео да о томе добро размислим. Јуче сам добио безброј делеша у којима ме верни поданици питају шта је то да нема убијања и окивања већ неколико дана.

У интересу миле ми Отаџбине, а по жељи свију вас, ја вам данас испуњавам молбе и објављујем да приређујем:

Велику народну забаву са кукањем и плакањем. Програм ће бити овај:

Отварање забаве почињем ево данас овим својим говором.

  1. Гутање Устава са свима законима земаљским изводићу такође ја са балкона краљевске палате уз многобројно одобравање и клицање масе.
  2. Неколико, досада нечувених и невиђених, свечаних пушкарања мојих добрих грађана изводићу телефонским наредбама уз припомоћ жандармерије, а уз свирање веселих комада музике моје гарде и уз пратњу моје дичне краљице.
  3. Свечано отварање преког суда и опсадног стања. Стари комад на многобројни захтев публике. Ту се продуцирају вештаци у суђењу по закону без закона, по правди без правде, по пуним прибављеним доказима и онда кад ни једног јединог доказа нема. То ће они вршити под сталним мојим надзором а уз пријатељско суделовање полиције, која ће изводити на вештачки начин измишљање криваца, лажне сведоке, окивање и ’апшење мојих поданика, које сам унапред одредио да на тој великој народној забави представљају политичке жртве. Почетак представе и те народне велике забаве отварам данас и изводим пред вама.

Забава ће се одржати у просторијама целе Србије. Улазну цену било за самца или за породицу, узима народу из џепа сама полиција. Странци у пола цене. Мала деца на сиси, жандарми, шпијуни, полицајци и сви који су са мном заједно приређивачи ове велике народне забаве, бесплатно.“

Но то мора бити од великог интереса — помислио сам у себи читајући ову депешу. Ала тај краљ уме да измишља необичне шпортове. Тога се заиста не би умели сетити ни сви блазирани енглески лордови и богаташи. Тај је, завидим му просто, претекао све нас Енглезе.

Није ми намера овде да износим сва чуда ове земље о којој сада пишем, нити бих то, и поред добре воље, могао урадити.

Што би рекла у хиперболи наша енглеска песма: да је море мастило, ведро небо хартија, па би опет нестало и мастила и хартије да се све то попише. Ја сам овде углавном изнео мустре тих чуда, а већ много би даље отишао од ствари кад бих писао и ситнице, као на пример овај извештај:

„Читам у многим данашњим новинама ово: Како су у земљи учестале крађе у државним благајницама а на поштама се краду аманети и новчане пошиљке, то држава не мисли оставити тај посао приватним особама, већ се решила да тај посао узме у своје руке. Држава ће сама предузети крађу државног новца и поштанских аманета. Због тога је објављен конкурс за известан, потребан број питомаца које ће држава школовати и образовати о свом трошку за овај важан позив.“

(Даље)

Па за чију отаџбину?

Било је у овој земљи свакојаких чуда, па ипак је интересантно чудо да се пре кратког времена појавило и чудо од новина што се зове За Отаџбину.

Видели смо и то чудо, читали, али поред свих чуда најгоре је чудо што се не зна никако за чију отаџбину ради тај лист. Таман једног дана помислимо према садржини да је то лист за јапанску отаџбину, кад не лези враже, а оно му сутра личи као да заступа Кинезе.

— Тхе, сад шта је, ту је — велимо ми, и слегнемо раменима — па и Кинези су људи, док тек то чудо од листа сутрадан се разџапало: — Енглеска, Енглеска хоће. Ми и Енглеска… Србијо, тешко теби док ми и Енглеска гукнемо. Ми смо се с Енглеском договорили…

Будибокснама. Ми опет стојимо запањени пред тим чудом од новина и опет се јавно мњење пита:

— Ама за чију је ово отаџбину? Данас изгледа да је лист неких Енглеза.

— Сигурно су Енглези! — заврши се нагађање, ал’ тек идући број поред Енглеске гурне у неке аустријске воде.

— Ој, хој! Шта је сад?

— Па није бре само Енглеска, видиш ли сад? — пита неко.

— Па сигурно енглеско-аустријски! — одговара му пријатељ нервозно, као човек који жели да се отараси глупа нагађања.

И збиља два-три дана то чудо изгледа да је за енглеско-аустријску отаџбину, и јавно мњење се с тим помири, к’о вели погодисмо за чију отаџбину, док се тек у идућем првом броју то чудо прокриви да уши пробије:

— И куку мени, куку, Александре, добро моје, а јаој нама јаднима без тебе! И јаој!

— О, Господе боже, шта им би сад? — опет се упропасти јавно мњење од чуда? Па чија је ово сад отаџбина? Да није Турака? О, о, будибокснама, ове се новине предомећу од сваке руке.

И тако се и дан-дањи погађа за чију је отаџбину то чудо од новина За Отаџбину. Лакше је погодити на конгену него погодити за чију је то отаџбину.

„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
(Из рубрике „Потера“)

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо г. Сави Шибалићу

Драги Саво,

Прочитао сам у твом Народном Листу ону белешку у којој велиш да је Јаша Продановић, главни уредник Одјека, добио и другу рату од 10.000 динара од неког великог господина, као хонорар за цепање Радикалне странке, јер, велиш, томе великом господину то иде у рачун.

Ја тебе, Саво, добро знам, и кад си ти бацио такву тешку реч о Јаши (кога и ја и ти добро знамо), верујем да то није у ветар.

Цео наш народ полаже на то што ћеш ти рећи, ти наш Бизмарк. Али ти и пазиш шта говориш. Ниси ти од оних људи који лапарају о свему, па знали ствар, не знали, има ли смисла рећи, или не.

Ти о свакој ствари, о свему мислиш дубоко. Кад хоћеш о чему свој суд да даш, ти добро промислиш, гледаш ствар са сваке стране, размислиш о последицама, испитујеш, па пошто дођеш до тачног закључка, а ти опет пустиш ствар времену да би могао још посматрања чинити, управо проконтролисати свој суд, јер, на крају крајева, и сам си свестан тежине свога суда, знаш и сам шта то значи кад ти нешто тврдиш. Пошто све то свршиш, опет ти је тешко рећи, бојиш се да те која околност на коју си, случајно, у силном твом политичком послу заборавио, није одвела на погрешан закључак. И, разуме се, као одмерен, разуман и дубок човек, контролишеш наново свој суд; метеш на једну страну разлоге који веле да треба то и јавности саопштити, на другу страну који би противно тврдили. Кад тако све одмериш као на најосетљивијим теразијама, а ти онда рекнеш, проговориш, управо загрмиш кроз „Народни Лист“, и та твоја реч (гром, каква реч!) онда је заиста реч, твој суд је о нечем суд, а то се вековима не може оборити. Страна дипломација кад хоће о Србјиј и приликама на Балкану да има тачно мишљење, непристрасно, свестрано, дубоко, онда узима Народни Лист, а богме поприлично се обзиру и на твоје мишљење о светској политици. Кад је Тан[1] са Тајмсом[2] полемисао о приликама на Истоку, сећам се како је Тан у једном чланку рекао: ,,А да ствари овако, и никако друкше, стоје доказ је што и сам Сава Шибалић тако мисли као и ми. А ваљда ће Тајмсу то бити довољно да се увери да је на погрешном путу.“ Тајмс онда одговори на то: „Нека нам Тан докаже да Шибалић тако мисли, јер ми у то не верујемо. Тан хоће своје будалаштине да прошверцује под фирмом тако великог ауторитета. Ми смело тврдимо да Тан лаже.“ Али Тан на то развуче у преводу онај твој чланак из Народног Листа тааап, и Енглези умукоше.

Дакле, као што видиш, морам и ја полагати на твоје мишљење кад цео свет полаже. И кад си ти бацио тако тешку реч о Јаши, онда то није у ветар! Не, мој брате!

Из почетка ми изгледаше неверица, и да је то ко други рекао а не ти, прешао бих преко тога као будаласто бачене речи, али овако сам морао дуго размишљати док сам и сам дошао до извесних закључака, те хоћу да о тој ствари с тобом овако, искрено, разговорим.

Сад тек разумем неке ствари које су ми од неког времена биле загонетне.

Јашу сам знао као поштена човека, а знам и његове приходе колики су и откуд су. То су скромни приходи, да се тек једва може везивати крај с крајем. Једва да се набави оно што је најпотребније, а о ма и најмањем луксузу да и не говоримо. То си и ти знао, и знаш врло добро. Али пре неког времана… (Чекај, кад то беше? … А, ха, знам, баш онда кад оно Душан Спасић тврђаше да Одјек има помоћ из диспозиционог фонда) приметим ја код Јаше неку промену. Расипа новац, троши, прави скупоцене поклоне, купује златне и сребрне ствари за кућу, избацио цео свој стари, скромни намештај, па се удесио као оно Лека Капетан из песме. Гледам ја то, гледају и други, па се почесмо и бринути за његов карактер, те га једног дана насамо припитам:

— Море, Јашо, шта чиниш ти то?

— Како, шта чиним? — вели ми он равнодушно.

— Откуд теби толике паре, откуд то сребро и злато, тај ситан бисер и драго камење, тај чисти скерлет и чоха венедичка, откуд та свила, диба и кадива? Право да ти кажем, мени се то не допада, и свет свашта говори!

Ућута Јаша, промисли, па ми рече:

— Не брини ништа, добио сам главни згодитак на лозу, па к’о велим да ми се паре не измакну, ја уложио у ствари. Да ти, какав си, не поверова Спасићу да сам угазио у диспозициони фонд?!

Извиних му се што сам и смео посумњати и на том прође.

Прође неко време — кад Јаша купи четворокатну кућу на Теразијама.

— Море, Јашо, — велим ја њему — каква је то сад кућа?

— То ми је поклон од једног мог тече из Лондона.

— Па ти никад не рече да имаш тако богатог течу у Лондону?

— Тхе, што да се тим хвалим… Случајно нисмо на то дошли у говору.

Прође још мало времена, а Јаша купи опет две четворокатнице (за једну од тих необавештен свет мисли да је Јоце Јовановића).

— Откуд то, Јашо?

— То ми купио један ујка из Америке!

— А, па ти, дакле, имаш и ујку у Америци?!

— Разуме се!

Ајде све то ништа, али у последње време пређе дара меру.

Купио Јаша три-четири пољска добра у Србији, једну вилу у Дрезди, неке замке у Француској. Код њега све у злату трепти. Ту су ливрејисане слуге, ту фијакери, ту читава ергела коња арапског и енглеског соја. Па како се тек живи код њега! Ни Лукул није тако раскошне ручкове и гозбе давао, као Јаша.

Чудим се ја свему томе, па га опет припитам:

— Море, шта је то све, откуд толике паре?

— Наследио сам чику из Индије.

— А, имаш и чику у Индији?!

— Разуме се; што да опет немам чику.

Ућутао сам, али почех сумњати.

Размишљам, чудим се, ал’ никако да му ухватим трага. Све што сам дознао, то је да нити има течу у Лондону, нити ујку у Америци, нити чику у Индији (каже још да је тај његов чика неки раџа тамо). Откуд му онда новци?

Никад му ја не бих похватао трагове, али како ти изађе с оном белешком у Народном Листу, сад ми је све јасно, сад тек видим с ким имам посла.

*

Хвала ти, драги Саво, што ми очи отвори да не радим заједно с таквим проблематичним човеком.

Ти си му добро траг потерао, продужи само даље, те му све конце похватај, да не обмањује овај свет.

А вала, кад си га ти узео на душу, неће добро проћи. Твом бистром оку није ништа могло умаћи из вида.

Не клони.

Хвала ти много.

С одличним поштовањем и поздравом,

Један сарадник Одјека

„Одјек“
24. фебруар 1903. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] Le Temps, једне од најзначајнијих дневних новина у Француској XIX и XX века, излазиле су у Паризу од 1861. до 1942. године.
[2] The Times, утицајне британске дневне новине, излазе у Лондону од 1785. године без прекида.

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

„Савременику“

Господа око Савременика као да су у боб врачала: одговор на њихов чланак „Ко угушује штампу?“ одиста је писала „једна песничка душица“. Само, та се „душица“, бар уколико је њој самој познато, нигде није „убијала доказујући да она не ради на овом листу“; штавише, она, ево, пред целим поштеним светом, свечано изјављује: да сматра за част што ради баш на овом листу, и, сем тога, још свечаније, изјављује: да никад и низашто на свету не би пристала да уђе у једно тако часно коло људи као што су господа из Савременика.

Но, при свем том, ми ћемо и по други пут лепо умолити поштовану господу из већ поменутог листа да нам не упишу у грех што ћемо их опет цитирати: они, тиме, само могу ћарити, пошто им ми, Одјековци, проносимо по свету надалеко чувену писменост, и славу. По стилу и дикцији, и по оном, генијалном инвенцијом срећном натрукованом парадоксу „јавно шапутање“ излази да су господа из тога листа, у најмању руку, ужасно неписмени и, међу нама речено, тупави. Овоме је потврда и она њихова молба којом нас преклињу да пишемо отворено да нас цео свет разуме, јер то је, како веле, дужност штампе.

А зар Вам, господо, није онај одговор довољно јасан, отворен, разумљив? Није? — Можда је и тако, само у том случају, ми Вам, покрај све добре воље, не можемо помоћи; молите се Богу да би Вас умудрио кад је већ погрешио те Вам дао и новац за лист.

„Одјек“
31. октобар 1902. године

Овај чланак написан је унутар полемике са „Савремеником“, која је започета Радојевим одговором на један чланак у том листу — „Ко угушује штампу?“, прим. В. Ж.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Ко рђав лист издаје ништа му не помаже

Што прицвиље рано у неђељу,
У неђељу прије јарког сунца,
У стојноме граду Биограду,
А у својој дивној редакцији,
Оглашује да је соко сиви,
По истину, Адамовић Јово,
Ако цвили за невољу му је:
Пуста му је понестало блага,
А јунак се није научио
Подносити муке и невоље,
Јер је јунак соја господскога.
Он призива протектора свога
Господара Ђоку Николића,
Који’но се јунак разумије
У сађењу репе и кромпира:
„Гдје си болан, Николићу Ђоко,
Ја л’ не чујеш, ил’ не хајеш за нас;
Грдни су нас јади забушили:
Редакција у невољу пала,
Строшили смо четири хиљаде
Све динара у банкама новим,
Што си нама јунак даровао
Да новине наше покренемо,
Да са њима земљу застрашимо
И забуну многу начинимо,
Да владина недела бранимо
И поштене нападамо људе.
И ми, брате, тебе послушасмо
И бранисмо владина недела
И поштене нападасмо људе;
Не могасмо земљу застрашити
Нитко, брате, од нас страха нема,
Већ кад нашег сагледаше листа,
Насмија се мало и велико,
Насмија се сва господа редом,
А шапатом збори сиротиња
Ђе се залуд грдно обрукасмо
И пред свјетом образ оцрнисмо,
А ничега створит’ не моремо.
Нитко, брате, нашег листа неће.
Тројицу смо свега умолили
Да нам буду дивни претплатници,
Да имамо кога од заклетве,
А остали људи не шћедоше,
Ја л’ не хтјеше, ја ли не смједоше
Од твојега страха големога
И чланака полицајца Ђоке.
Ми почесмо џабе раздавати
Ал’ га опет нитко примит’ не шће.
Кад виђесмо бруку и покоре,
Доведосмо лагахне таљиге.
На таљиге новине метусмо,
Поћерасмо доље у чаршију,
У чаршију тамо међ пиљаре.
Пиљари нам листа цијенише
Један за све шесет пара даје,
Други за све и два гроша даје,
Трећи смисли на бога, на душу,
Па нам даде до три гроша равно.
Како таде, тако и данаске.
И ми редом штампасмо бројеве
И све силно расточисмо благо.“ —
Кад је Ђока разабрао рјечи,
Мука му је, и за јад му било:
Брке своје ниско објесио,
Чело му се у боре сабрало,
Уз образе пламен ударио,
Готове му сузе ударити.
Мисли јунак што ће и како ће;
Није њему жао пуста блага,
Нек се троши, пусто остат’ неће.
Он имаде доста пуста блага,
Каква блага све мека дуката,
Ал’ како ће стећи читаоце
Да његове читају новине,
Да му славу по свијету шире,
Да се прича и приповиједа
О његову сјају и господству:
„Нетко бјеше Николићу Ђока.
Бјеше Ђока министар Србије
Да такога ниђе не имаде
Што је земље на четири стране
Бутум земље Турске и Каурске,
Кара-Влашке и Кара-Богданске,
Руменлије и Анадолије.“
Ал’ сад виде Николићу Ђока
Да ће њему име погинути,
Па је њему срамно и зазорно.
Све мислио, на једно смислио,
Па говори Адамовић Јови:
„Мој војводо, Адамовић Јово,
Ако л’ ти је мало пуста чина,
Даћу теби чина још бољега,
Честита ћу тебе учинити;
Ако ли си благо похарчио,
Похарчио четири хиљаде,
Што ти за лист дадох у потаји,
Ти нијеси мене изгубио.
Док је мене и на мени главе
И мојега министарског чина,
Ти се немој страшити за благо
Шта т’ је мало у мојему листу?
Имаш доста књиге без јазије,
Мурићепа чим се чланци пишу,
Па ти пиши као досле што си.
Ако нитко неће нашег листа,
И том сам се јаду досјетио:
Ја имадем много пуста блага,
Каква блага, све мека дуката;
Отворићу све ризнице своје,
Отворићу и просућу благо,
На дукате покупићу људе,
Који ’но ће читат’ Савременик!“
Што је Ђока љутит говорио,
То истина учинити шћаше:
Он узима од ризница кључе,
Златне кључе од седам ризница,
Па отвори све ризнице редом,
Он отвори, и он просу благо
Да на благо скупи читаоце;
И телале пусти по Србији,
И телали по Србији вичу:
„Је ли мајка родила јунака
Да редовно Савременик прима;
Ко га прима — жут дукат добија,
Ко га чита — два дуката равно.“
Викали су за неђељу дана,
Ал’ се нитко јавити не смеде.
Састали се сви телали млади,
И одоше Николићу Ђоки
Да му кажу што је и како је.
Сви га љубе у скут и у руку,
Измичу се, дворе старијега,
Али шуте, ништа не бесједе!
Не смију га у очи гледати,
А камоли еглен отворити.
А пита их Николићу Ђока:
„Ђецо моја, моје вјерне слуге,
Јесте л’ прошли по земљи Србији,
Јесте л’ моју славу пронијели,
Је л’ Србија жељна листа мога,
Јесу л’ здраво Србљи витезови,
Јесу л’ здраво и јесу ли мирно?
Кажите ми што је и како је!“
Телали се смјерно поклонише:
„Господине, Николићу Ђоко,
зазор нам је у те погледати,
А камоли с тобом бесједити!
Ради смо ти добре јавит гласе,
Ал’ морамо истину зборити:
Ми смо прошли по земљи Србији
И твоју смо славу пронијели.
Јесу здраво Србљи витезови,
Јесу здраво, али нису мирно,
Фузија је грдно пропанула.
У Србији земљи племенитој
Није мајка родила јунака,
Ни сестрица брата однијала
Који ’но се смједе поуздати,
Поуздати у своје јунаштво
Да редовно чита Савременик,
А и ми га не бисмо читали
Да нам царе поклони Крушевац!“
Кад то зачу Николићу Ђока,
Плану Ђока као огањ живи
Удари се руком по кољену
Нови камгарн пуче на кољену
Златно дугме на десној манжетни,
Па подвикну из грла бијела:
„Авај мени до бога милога,
Данас видим да сам пропануо.“
А кад сјутра бели дан освану
Дан освану и огрија сунце,
Уранио Николићу Ђока,
Умио се и Богу молио
И попио каву и ракију,
Па он зове своје вјерне слуге,
Зове слуге и к себи призивље,
„Слуге моје, хитро похитајте,
Упрегните коње у каруце,
Је л’ ја, ђецо, мислим путовати;
Биоград ћу стојни оставити,
Па се кренут’ главом по свијету
Не би ли се млађан намерио
На некога срца јуначкога
Да редовно чита Савременик!
Ако л’ једног у свијету нађем,
Довешћу га у земљу Србију,
Ја л’ за благо, ја ли на јунаштво.
Ако ли га наћи не узмогнем,
Кунем ви се Богом истинијем,
Вишњим Богом и светим Јованом
И тако ми перо не рђало
Којим ситна акта потписујем,
Ја се јунак хоћу објесити,
Да се прича и приповиједа
Док је сунца и док је мјесеца;
Нек слијепци ходе по свијету,
Нек пјевају и помињу Ђоку
И његову спрему за привреду!“
Сједе Ђока у меке каруце,
Као да је Вуча Џенерале,
Па отиде главом по свијету
Да расипа своје пусто благо
И да тражи јунак читаоце
За лијепи листак Савременик.

Прибиљежио Вук

„Одјек“
25. октобар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Заслужиће и он споменик

Г. Веља Тодоровић свесрдно гаји писменост и журналистику, те је почео забрањивати све писмене листове у земљи, ваљда зато да би се још боље усавршили.

Одјек не може никако да погоди префињени укус Вељине полиције. Ма шта му писали, она у свему нађе кривице и некакве алузије.

Има једна прича о некаквом паметном министру полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео у свему, па чак и у молитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, грешни народ, по наредби, дигао споменик са натписом:

Народ великом родољубу који је спасао земљу од бунтовничких чланака“

Г. Веља се ревносно труди да достигне овог поменутог министра из некакве луде земље.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

На млађима свет остаје (3/6)

(Претходни део)

Увече су већ сви гости седели за столом. У зачељу бивши срески начелник Милан (стари богослов), па онда Јеша и Павле; до њих Мита, па онда редом жене по старештву.

Жене отпочеле говор о цени неких цицева и онда пређоше у говору на хаљину Љубине жене.

— Оне машне више нису по журналу! — рече Миланова жена, увијајући главом и успијајући усне од задовољства што се осећа „високо образована“!

— Стоји јој као на штапу! — додаје Јешина жена.

— Баш је згодна за маскенбал! — процеди опет Миланова госпа кроз зубе, и поче се смејати тако као да по неким нотама удешава висину гласа, мењајући га на разне начине.

Људи већ озбиљније разговоре воде.

— Ја сам Васу одбранио кад је било суђење због оне воденице — вели Мита.

Сви живо претресаше тај догађај и изведоше „наравоученије“ како је свет неблагодаран, и напоменуше како је баш „сам Љуба томе Васи кр’ао врат“, па данас ипак не раздвајају се као Божић и Бадњи дан.

— Вара он сад Васу због… — поче Павле.

— Знам — рече Милан и климну главом. — Које, које? — питају остали.

— Због… — опет ће Павле и показа кажипрстом десне руке по длану леве, као кад се пише.

— Интабулација! — пришапну Јеша тајанствено и обазре се да нису чуле жене.

Милан махаше главом. У разговору су се ревносно куцали чашама и ревносно испијали.

Разговор постаје све живљи и живљи.

Милан у разговору улучи згодну прилику да и педесети пут, можда, у истом друштву, исприча откриће Америке. У причању те „историјске ствари“ и он се особито извежбао, а ствар је у свету усавршио и накитио свима могућим занимљивостима, које је год запамтио из опште историје, а додао многе друге што се можда не налазе ни у једној историји, нити којој другој књизи. С каквом вољом он то прича, може се мислити кад је чак устао код једног места, те узео сунцобран своје жене да њиме престави сабљу.

Јешина и Павлова жена су за то време тихо разговарале о „извођењу пилежа“, а Миланова жена пратила је пажљиво причу као и Јеша. Она је чак понегде и подсећала мужа на нешто што би он случајно заборавио.

Мита и Павле слушају, слушају, па тек узгред проговоре по неку о Љуби, па опет мало слушају, па опет о Љуби.

Жене су даље повеле говор о разводу брака између Цајке и њеног мужа, испитујући до кога је кривица.

Јеша је, пошто саслуша причу о открићу Америке, почео запиткивати Милана о звездама. Њих два су претресли звезде и прешли однекуд на веровање у снове. Одатле пређе Милан на нека објашњења о бесмртности душе, а док је он то ватрено доказивао, Јеша је намислио испричати му како је у сну јео гљиве и брао неке печурке, и да га упита да ли то значи нешто.

Мита и Павле грдећи Љубу почеше толико викати и лупати песницама о сто, да сви остали морадоше за неко време прекинути разговор.

— Дочекаће, вала, и он и поп Коста да оду на робију због оног венчања — виче Мита.

— Дирнуо је он великог ђавола кад је мене дирнуо! — виче Павле и лупа се по грудима.

Павле продужи даље викати и на Љубу и на све његове присталице, а кунијаше се како ће их он терати до вечне куће.

За то време се Мита обрати Милану и доказиваше како је Павле ваљан и поштен.

Јеша већ почео да штуцка и дуго гледаше у пламен од свеће, а затим прекиде Мити и Милану разговор питањем: „Да ли је богатија Француска или Енглеска?!“

Разговор тече све живље и сада већ сваки говори, а готово нико не слуша.

Јеша је по природи својој више ћуталица него разговоран, док је трезан, а кад попије коју, онда је разговоран, немиран, па чак и ратоборан. Готов је чак и на свађу: ко му први наиђе. Он је врло мало пио, али има једну грдну махну, што веле његови познаници: „Две-три чаше, па одмах уфитиљи.“

Тако, дакле, и Јеша поче причати како је био добар коњаник. Измахује десном руком, шкрипне покадшто зубима, и командује: „Сеци пешаке на-де-е-е-е-сно!“

Милан пева „Где јест сребро и злато…“

Миланова жена прича Јешиној како јој је неко, док бејаше девојка, „записао у албум“: „Нада је живот, нада је све, у нади с’ живи, у нади с’ мре.“ Те је стихове изговарала неколико пута, делећи сваку реч на слогове, а после тога дода, успијајући устима и колачећи очима: „Је л’ те да је здраво дивно?!… Јух, тако ми се допада!“ То изговара и погледа на Павла лукаво, а некако чудно увија главом и раменима, подиже обрве и смешка се заносно. Мита прича Павлу нешто и вуче га за рукав од капута да би му јаче обратио пажњу, а Павле и не слуша, већ и он, готово у исти мах, прича њему, а час погледа Миланову госпу, час своју жену.

— Ура! … Ура-а-а! … — продера се Јеша за свој рачун и измахује десном руком, а леву држи као кад се држи узда при јахању.

Сви се окретоше њему.

— Бод улево! — командује Јеша и одма’ну руком улево, те умало не удари Милана по глави.

Ово одушеви Миту, те стаде и он причати о своме наредничком животу, а пошто га нико не слушаше, то се обрати Милановој жени.

— Разумем, господин пуковниче! — говори Мита оштро и салутира по војнички.

— Уви мње, слачајши Исусе! — запева Милан, затури главу назад, а зажмури мало очима.

Јеша и даље „сече пешаке“ и одмахује то надесно, то налево. Павлу се допало што Јеша може лако ударати Милана само кад би одмахивао руком налево, те му он поче командовати: „бод улево“ и ужива у себи како ће сутра причати, ако му та шала пође до краја за руком.

Миланова госпа остави Миту, па слушаше како Павле командује Јеши. Удари у смех и зацича:

— Јух, боже, ал’ је то здраво комично! … Ха, ха, ха, ха! … Здраво комично!

Јеша, напослетку, отпоче говорити „немачки“.

*

При завршетку пијанке решили су да отпевају на улици: „Што си тако суморан, мој голубе бели?“ Тиме су хтели да пркосе Љуби због дописа, који је већ послат у штампу. У ствари, он не знађоше ни речи немачки, али кад се опије, имаше обичај говорити неке збркане, неразумљиве слогове, што је требало да представља „стран језик“. Он је иначе, кад је трезан, желео да зна који страни језик, те би увек распитивао како би то могао научити. Та је жеља, дакле, избијала и у пићу, само у другојачем облику.

Миланова госпа се сад још више поче кикотати и уврискивати, а Павле помисли како то Јешино говорење мора бити врло допадљиво, па, да не би он „остао на талону“, уплете се и сам с Јешом говорити на тако чудноват начин.

Гура један другог, вуку се и спомажу се при споразумевању рукама и разним покретима. Утом Павле некако незгодно гурну Јешу, те овај умало не паде са столице.

— Не гура-а-ај се-е … — процеди љутито Јеша кроза зубе српски, па продужи опет даље говорити „немачки”.

Миланова госпа час погледа оштро Милана и махне љутито главом, дајући му знак да више не пије, а час удари у смех, изговарајући своју омиљену реченицу:

— Јух, ал’ су здраво комични! …

*

Неколико дана после пошто изиђе Миланов допис, изиђе одговор од Љубе у противничким новинама:

„Р… 11, маја 1892. год.

Мото:
Стан’ почекај, од Добоја Мујо,
И ми коња за трку имамо!

„Поштовани господине уредниче,

„Иако не сматрам за потребно и вредно одговарати на ниске клевете које износи једна умна и физичка мизерија, под маском вајног посматрача, а то је и сувише познато жалосно створење, кога жена шиша, те му глава изгледа као басамаци. Ми сви знамо ту ругобу у облику човека, а потрудићемо се да му здеремо маску и покажемо га целом свету, колико да се види какви су шупљоглавци представљали власт у нашем крају, и то као срески начелник. На суд, срамна кукавицо, што ни имена свога ниси смео потписати под оне своје глупаве измишљотине и гнусне лажи. Даћемо ти згодне прилике да кажеш и пред судом све то, али, чини ми се да ће и овде бити она пословица: „потерао лисицу, а истерао вука“.

„Молим вас, господине уредниче, да изнесете ово у хатар истине, и примите уверење мога одличног поштовања.

Љуба Тасић“

Овакви су се дописи гутали у овом месту.

Мита је, на пример, број онога листа у коме изиђе допис против Љубе чувао као и признанице својих дужника, све заједно увијено у једном комаду платна и брижљиво увезано канапом.

Љубини пријатељи послаше број у коме бејаше Љубин одговор Милану, на кога се све оно и односи, а адресовали му: „Много уваженом, паметном господину Милану Настасијевићу, пензионеру“.

Павле је опет један примерак тог истог броја послао Милановој жени, а рукопис на адреси удешавао тако да личи на Љубин. Одмах после тога је отишао да посети Милана и да грди Љубу због таквог нитковлука.

Милан није смео неколико дана изаћи из куће. Све је могао лако прегорети, али га је убијало оно што вели да га жена шиша, а знао је добро како ће се то узети у целом граду на подсмех.

Мити је било криво што о њему није ни речи проговорено.

— Што мене не грди ако сме, него прича за шишање!? … Штеди човек, јакако, а не да расипа као он што ради! — викаше љутито.

После тога одговора поче Мита све више викати против Љубе, чисто је хтео да и њега изгрде у новинама. Своју мржњу је чак преносио и на Љубине пријатеље и познанике. Успео је да се одбије у штедионици меница коју поднесе неки Васа са Љубиним потписом.

— Не може да се да ништа на потпис којекаквих пропалица — рекао је гњевно.

Љуба опет свађу са Митом није ни узимао као што важно и тако страшно.

— Џандрљив, луд старац! — рекао би само кад би га ко запитао што о Мити, и на томе се сврши.

Снагу у овој „мучној борби” даваше Мити мисао да ће му Стева кроз који дан свршити школу, те ће се он „кр’ати с непријатељима“.

— Мора се гледати одмах да Стева добије овде за чиновника, баш за инат ономе пангалозу. Нека види онда ко је Мита — вели Мита с Јаном у разговору.

— Многи би цркавали од муке! — додаје Јана срећно.

*

Започе Мита већ озбиљно радити за Стевину службу. Договарао се и с Миланом. Овај напише писмо и преда га Мити да га он отправи Стеви у Београд. Писмо је Милан адресовао на некаквог свога личног пријатеља, који је опет школски друг министров.

— Стева… ова-а-ај… како да кажем… само нек преда писмо, и… нека се упозна с човеком, па не брини! — вели Милан достојанствено.

— А велиш сигурна посла? — пита Мита.

— Тај, што му ја пишем — рећи ће Милан — с министром је… знаш како (ту застаде колико да изазове већи ефект) — као ја с тобом! (ту опет прекиде реченицу, рашири руке и насмеши се)… Поваздан су заједно, а и школски су другови — заврши Милан, изговоривши шапатом последњу реченицу.

— Школски другови?! — изговори Мита, пуцну прстима и звизну, као да тиме хоће рећи: „Сад може Љуба да ради што хоће, ал’ му не вреди.“ Али за сваки случај, да би ствар била „што зрелија“, предложи Милан да и његова жена пише својој сестри од ујака, која је удата за неког ђумругџију у пензији, али је врло добра пријатељица са госпођом Тинком, женом начелниковом, која би могла да говори своме мужу, а њен муж (тај начелник) је опет кум министров, те би могао, наравно, код свога кума израдити што хоће.

Мита је Миланово писмо завио у цео табак чисте хартије, па пажљиво, чувајући га к’о какву светињу донео кући.

— Нека Љуба сад свира! … Ха, ха, ха! … министров је то друг, брате, — рече Мита Јани и показа прстом адресу на писму, иако она не зна читати.

Написа и он писмо Стеви, па оба посла „на повратни рецепис“, због кога је, узгред буди речено, било много ларме одмах сутрадан, јер се бејашг затурио, а Мити се чињаше да ће цела ствар пропасти ако се рецепис изгуби.

*

Стева доби очево писмо заједно с препоруком Милановом, али није предавао том господину другу министровом.

— Да ти покажем нешто шале ради — рекао је једном свом другу кад му показа писмо адресовано на ту „моћну личност“.

— Шта ћеш с њиме? — пита га онај.

— Бацићу га; шта могу друго? — рече Стева.

— Могло би да поднесе за какав шаљив лист — додаде друг Стевин, и обојица ударише у смех.

— Ето, са каквим елементом морамо у борбу! — рече Стева после краћег ћутања.

— Истрајности морамо имати! — додаде његов друг.

*

Стева није оцу о тој препоруци ништа писао, већ му само написа писмо кад је био готов с испитима и јави да ће кроз неколико дана доћи кући.

Мита једног дана, забринут и намрштен, дође кући. Јана га узе запиткивати час ово, час оно, а (ш не одговара, већ је само погледа и ћути.

— Онај несретник није писмо предао! — проговори он и уздахну, а изгледаше као човек коме су јавили да му је кућа изгорела и у њој све нмање.

— Ко каже!? — пита Јана уплашено.

— Милану баш тај човек писао.

— Па? — пита баба.

— Па — пропало све што смо радили!

— Можда је тек данас или јуче предао — теши га баба.

— Чекај док дође, рачунаћемо се — викну Мита па устаде са столице и оде од куће љут.

(Даље)

На млађима свет остаје (2/6)

(Претходни део)

III

Сутрадан тек што сунце бејаше одскочило, сеђаше Мита на своме теферичу, чекајући кафу.

Снови су га узнемирили и бацили у бригу за Стевом, али се ипак не могаше уздржати а да бабу не прекори што није скувала „кајмакли кафу“.

Јана се као обично сваког јутра извињаваше да је тако навикла са женама.

— Ал’ у Нишу што праве… Иш, иш, Пајкан, Пајкан, јури пилиће, благо чичи, ето уђоше у башчу! — рече Мита дечку свога кирајџије, прекинув прву реченицу.

— Јуче се опет једно удавило — додаде баба снуждено.

— Гле, Панта купио рибу! — рече нагло Мита кад угледа овога да прође улицом носећи једног шарана.

Пожури и сам на пијац толико да чак заборави понети дуванску кутију, а то се Мити врло ретко могло десити.

Рибу бејаше донео неки сељак, и кад Мита стиже, затече само још једног шарана, те одмах брже боље ступи у погодбу да му не би тако лепа прилика пропала.

Ценкао се дуго, те најзад погоди шарана за девет гроша, рече сељаку да однесе његовој кући, па да онда наврати у кафану код „Русије“, где ће му платити. Сељак однесе рибу, а Мита оде у кафану. Седео је тамо читав сахат, а сељака нема. Чудо Мити шта је са сељаком, па оде до куће да види је ли однео шарана. Одмах пред кафаном га срете Павле, па му исприча како је сељак препродао рибу Љуби кмету.

Мита задрхти од једа и стаде псовати тако јако да се већ свет поче окупљати око њих.

— Није сељак крив, вели Павле, већ Љуба салетео и готово оте човеку рибу из руку.

— Је ли сељак казао коме је продао? — запитаће Мита нижим тоном.

— Каже сељак, али Љуба ни да чује, и вели (баш сам лепо чуо), зар је за Миту риба?!

— Зар за мене није, а за којекакве пропалице, што гроша у џепу немају, јесте? Срам га било, а до јуче сам га вукао за уши, а сад ми је за њега риба! … Видеће он с киме има посла! … — виче Мита као ван себе.

— Вала, да је мени то учинио, вели Павле, познао би ко сам, па се више не би сетио ни како му је име…

’Ча-Мита јурну као бесомучан Љубином дућану. Готово је више трчао него ишао. За њим се крете читава поворка радознала света, а нарочито деце.

— Шта је ово, те овај свет трчи на ту страну? — упита Павле зет Љубе кмета, који баш утом изиђе из кафане.

— ’Ча-Митина посла! — поче Павле причати — луд човек, оде сад да се свађа с Љубом. Ја га одвраћам и кажем му да Љуба није крив колико ја и ти, ал’ ко ће њему доказати. Сељак препродао рибу, а Љуба ништа човек није ни знао о томе.

У ствари, тако је и било. Павле је само хтео да јаче распали свађу међу Митом и Љубом, те је Мити другојачије причао. Њему је то годило да ко Љубу изгрди, јер се и он с њиме свадио пре два-три дана и омрз’о га, али сада, кад се расхладио и поразмислио, увидео је да је требао кришом радити против Љубе, јер се бојаше да му као кмет још и више не нашкоди, па се зато и понашао тако код зета његова.

— Куд би Љуба правио такве лудорије?! — рече са чуђењем зет Љубин.

— Ето, ја сам се с њиме свадио — говори Павле. — Знаш како је, живи смо људи! … Али, ако хоћемо право, ми од Љубе нисмо имали бољег кмета, а ја га опет волим као брата! … Мита је стар човек, излапео, па, вели, све мора да буде како он хоће! …

Одмах после тога Павле је разговарао с Миланом и причао му исто онако као Мити, говорећи како се „зулуми Љубини не могу трпети!“

— Ето, шта мени зла начини ни криву ни дужну — додао је очајнички при завршетку.

*

Мита је онако љут одјурио правце у Љубин дућан.

— Камо га тај силеџија? — викну одмах с прага.

— Шта хоћете? — упита Љуба хладно, али одсечно.

— Ти ли се нашао, балавче један, да отимаш оно што ја купим! … Немам ја, мислиш, паре, шта ли? … Говори, говори! … Не можеш ти код мене да продреш. За трице ћу да те купим — виче Мита и све подскакује од љутине.

Свет се скупи код врата од дућана.

— Немој викати као луд да се купи свет као на чудо, већ кажи шта ’оћеш, или се вуци из моје радње! — рече Љуба озбиљно, строго и одмереним гласом.

— Зар мени да кажеш да се вучем напоље, балавче, рђо?! … Да мене није било, твом би се оцу ударила црвена реза на дућан, а сад си ти бољи!

— Кажем ти да будеш учтив и да лепо кажеш шта хоћеш од мене, иначе се вуци напоље! …

Мита бејаше бесан до јарости, а поче псовати, викати, лупати штапом по поду, претити, и шта још не.

Љуби се досади, те га избаци из дућана.

Мита не беше више свестан онога што говори. Викао је толико да је већ промукао…

— Тако ли се почитују стари људи?! — рече на завршетку тихим, промуклим, уздрхталим гласом, пуним бола, а мисао му паде на сина, и сузе му заблисташе у очима, а душом опет завлада понос и бес освете…

„Тераће те мој Стева за свог оца док ти душу чује!“ — помисли опет, и опет му сузе засијаше у очима и чисто зажеле да се одмах створи Стева пред њим да је свршио школу, па да је у каквом моћном положају…

— Имаћеш посла док те ја ожежем! — викну опет Мита силним гласом. — Нагнаћу те да клечиш преда мном. Није Мита као печурка сам! … Имаћеш посла, осветиће се Мита свима! …

После ових речи Мита оде кући, а руља света, коју он није готово ни приметио, поче се разилазити.

Љуба је одмах пошто је Мита отишао, сео мирно и ’ладнокрвно, те прегледао неке рачуне у својој радњи, а о том догађају није ни речи проговорио.

— Хоће он код мене силу да покаже! — викну Мита кад стиже кући. — Нема код мене југовине. На нос ће ти изићи шаран, синко кисели! Син би ми био, срам га било, па напада на старе људе! … Зар децу да пустим да ми се натресају? … Зар је то правда да балавци суде, жаре и пале.

Заћута. Сави цигару и испуши, па онда намрштен отвори фиоку од стола, те поче претурати тражећи хартије да пише тужбу. Место хартије ту бејаше ваздан излишних ствари. Ту су комади од неког поцепаног сановника, ту једна корица од Устава, па неке уништене признанице; једна половина романа „Љубомир у Јелисиуму“, а однекуд некаква стара четка за ципеле, од које је готово остало само дрво: затим један фишек штирка (што Мита љутито баци на под); напипа још и бабину косу, завијену у стари мастан фес и обмотану канапом.

— Шта ће ми та лудорија?! — прогунђа Мита Јетко и тресну косу за врата. Претура, претура, а већ, готово од силне мешавине предмета, заборави и сам шта тражи.

— Шта ми се сад ова брава наврзла кога врага? … Да је тражим, не би је ту било! … — викну Мита и баци браву кроз прозор у двориште.

Хартије не нађе, те зловољан и сав узнојен од једа и муке поче викати на Јану како је све то она крива. Баба нађе однекуд табак прилично изгужване и попрљане хартије; донесе и мастило у једном малом уском стаклету, које личаше на напрстак. Сад све готово, али нема пера. После дугог тражења једва се и та сметња отклони.

Мита чисто одахну и чињаше му се да је сад већ сву муку скинуо с врата. Зави цигару, обриса зној с чела, засука мало рукаве од капута, ускрену се задовољно на столици; пушаше чекајући да се мало прибере за тако важну ствар коју је намислио извршити.

Протрља потом руком чело, искашља се и пљуну, метну хартију преда се, па превуче неколико пута дланом по њој, као да би је хтео мало исправити; одмери пажљиво једну шаку с врха табака и три прста са стране, и после дугог размишљања написа на средини: Тужба. Застаде, па даље ни маћи, никако онако љутом и увређеном не могаше доћи на ум како да почне и шта све да наведе. Устаде зловољан, па стаде ходати тамо-амо. Једна кокош утом поче какотати у дворишту, а то Миту толико разјари да дохвати бабину нову папучу испред врата и баци је свом силином на кокош.

— Море, кажи шта ћемо за вечеру, — вели Јана — а не бацај те папуче као луд.

— Гад баба! … промрмља Мита љутито и седе опет за сто.

— ’Оћу л’ чорбу? — пита опет Јана.

— Вуци се бестрага, рђо матора, и са вечером! — викну Мита, а у себи помисли: „Баш ми све поквари.“ Посла момка да му уточи ракије, па оде у собу с теферича, те леже на диван да размишља о свему.

— Само док ми Стева стигне, па нека се тера с мојим крвницима.

Мити чисто лакну при овој мисли што ће га имати ко заменити у борби. Међутим је чврсто решен да се дотле и сам бори са „крвницима“, а рачунао је да ће му и Милан моћи помоћи око писања тужбе.

У мислима га прекиде Јеша сусед, који дође да чује шта је све било.

Јеша је омален, плавушав човек са бледим лицем и светлим малим очима. Тек му је тридесет и две године, а већ је сед. Био је пре неколико година врло богат и трговао са свињама, али је, као што многи кажу, од добра осиромашио и морао да отвори бакалницу. Па и јесте од добра пропао. Потписивао је туђе менице верујући сваком на реч да ће платити, давао је новац на зајам без интереса, потпомагао све добротворне установе и био увек честит човек. Учио је мало и гимназију и волео је читати разне књиге и распитивати о разним стварима научним. Због тога се радо дружио с чиновницима, који су му објашњавали питања о богу, о звездама, о Месецу: да ли је велики и има ли, истина, људи на њему? Јеша их је све распитивао, као на пример: „Е, чујеш (то му је била узречица), кажи ми ти како је то да магнет привуче гвожђе?“ Или: „Што и сад коњи не лете? А, кажу, у старо време су летели коњи!“ Или ће тек запитати: „Колико ли има људи на целом свету?“ Или: „Да ли је здраво кад се човек зноји? Ја се, чујеш, много знојим.“ — Тако му они одговараху на та питања, а он им потписиваше менице и даваше новаца на зајам. Увек се бринуо о здрављу и сваким даном је уображавао како је болестан од ове или оне болести. Још ако сни какав ружан сан, одмах би ишао коме суседу да се пожали како је слаб и како нема ништа од њега. Он се није мешао ни у какве сплетке, али је био веома осетљив и частољубив. Како је пострадао у имању, слабо где и иде, сем код Мите, јер ту долази Милан, бивши капетан. Милан га је увек занимао и објашњавао му разна филозофска и богословска питања. А кад се Јеша пожали на слабо здравље, тад га Милан уверава како је „као вук“, а то је довољно било за Јешу да се цео тај дан пријатно осећа. Милан је то морао чинити, јер се осећаше обавезним према Јеши, коме је још од пре шест година дуговао повећу суму новаца. Јеша му није никад тражио.

Мита је са највећом жестином причао Јеши цео догађај, а овај готово није ни слушао, јер се осетио да га боле леђа, па се дао у бригу.

— Море, чујеш, мене нешто боле леђа, па бринем да није сушење кичме — рече Јеша кад Мита доврши причање.

— Мисли он са мном да игра коња — опет ће Мита ватрено.

— Лако је, море, теби! — додаде Јеша, завидећи добром здрављу Митином.

*

Другог дана по ручку је седео већ и Милан с њиме у соби. Размишљаху заједно шта би се могло предузети против тог насилника.

— Кадију тужиш, кадија ти суди! — вели Милан.

— Он ће мене тужити! — вели Мита.

— Овај — поче Милан неку реченицу, и ту реч тако отегну да је Мита, мислећи да он није чуо, поновио још једном своју реченицу.

— Јес… ама… овај… — отеже опет Милан трљајући чело.

— Шта?

— У новине да пошаљемо, па нека се он пуши. Ја ћу да напишем, а ти само потпиши.

Мити прелете радост преко лица. Одмах даде Милану хартију и перо, па он изиђе лагано.

После читава два часа изиђе Милан на теферич, сав у зноју, и седе да прочита допис.

Утом навратише на Миту Јеша и Павле.

Сви се наместише, и са страхопоштовањем слушаху „речи — које ће се штампати“.

„Господине Уредниче!

„Имајте доброту да у вашем цењеном листу одпечатате ово неколико скромних редака и наша пак цела околина слажућа се с овим редовима биће вам особито благодарна.

„Ми као да нисмо у цивилизованој Европи, као да нисмо у деветнаестом веку, када пак просвета и култура да предњаче требају већ као да живимо у средњем веку!! Грозно, и по сто пута грозно!!! Нек чује Европа, нек чује образован свет, какве ми имамо кметове и разне кметовске пришипетље и чанколизе. Љуба Тасић, кмет овог места, данас на најгрознији начин нападе мирног и поштеног грађанина и врлог патриоту Миту Јанковића, који толике године беше кмет на понос свију нас, а не да као неки трпа школски прирез у свој џеп и подмићује своје чанколизе да сведоче криво за оне даске што је општина купила од Марка Томића. Знамо ми те ниске ујдурме куда се новац општински троши. Знамо ми и за ону банку што је кмет узео од Петра Микића да му сина ослободи од војске, као и за својега што је дао назиме команданту и пет ока препеченице. За сада је довољно и оволико, а у будуће више.

„Примите, г. уредниче, и овом Приликом израз мог одличног поштовања.

Један посматрач.“

— Тако! — узвикну Мита.

— Е, чујеш, лепо срочено — додаде Јеша.

— Мало си и Васу дирнуо за сведочење.

— Ако си га закачио! — виче Мита. — Много се он напео.

— Сетиће се сви ко је писао! — рече Милан, правећи се замишљен, а лице му сијаше од задовољства и поноса.

— Е, Јано, спремај за довече да сви заједно вечерамо. Не марим сто дуката да потрошим, само кад је овако лепо испало.

Сви пристадоше на овако згодан и оштроуман предлог Митин.

— Е, баш је то добро, за инат Љуби. — Знаш и код њега ће, чини ми се, Јова на вечеру — рећи ће Павле.

— Јес’. Јова ће код њега. Долазило дете код Лазе овде, те однело тањире што Лаза узимао од њега ономад за славу, па рекао: „’Оће да нам дођу гости.“ А то мени јутрос прича Савка Лазина.

Све ово Јана исприча са задовољством, а сви је пажљиво саслушаше.

(Даље)