Разорена срећа
У моме месту рођења живљаше неки Стеван Симић, човек веома честит и поштен, али сиромах. Становаше баш преко пута наше куће. Стан му је био један мали дућанчић, у коме је он радио свој обућарски занат. Нову обућу није правио, већ само вршио оправке. Звали су га крпом. У том је дућанчићу и радио и спавао и кувао јело и држао дрва. То му беше све и сва. Рођењем није из нашег места. Ту се однекуд доселио још кад му бејаше двадесет и неколико година. Мати ми причаше да је био слуга у нашој кући кад прво дође у ово место, али само за месец дана. Говорили су људи да је био на робији, те су га сви гледали са подозрењем и плашили се. Моја мати је, тако она прича, рекла једном приликом оцу: — Што ће ти робијаш у кући? … Ја се бојим!
Отац је такође почео сумњати, и једног му дана рече да тражи друго место.
Стеван је отишао некуд и тек после три-четири године врати се опет амо, где узме тај дућанчић и почне радити крпачки посао.
Ја сам често њему навраћао кад бих му однео обућу да крпи, и баш зато што ми мајка забрањиваше дуго остајање са њим, бејаше ми слађе него све с њиме подуже остати и запиткивати га о разним стварима.
Ни с ким се тај човек готово није дружио. Радио је свој посао, а увек бејаше озбиљан и чудно замишљен.
Кад сам већ одрастао, њему бејаше преко педесет година. Лице му благо, поглед изразан, али се могло по свему приметити да је увек незадовољан својом судбином. Чим зора, а он је већ на ногама. Изиђе пред дућанчић и нахрани свога петла, који му спаваше пред дућаном на једном сандуку, а кад је јака зима, онда и њега уносаше у дућан. Чим петла нахрани, враћа се у дућан, седа за сточић и ради.
Ја сам почео њему навраћати. Ја бих седео на једној старој, дрвеној клупици, а он за сточићем ради. Био сам с њиме необично љубазан, а њему је, како ми по свему изгледаше, то било мило. Ја сам започињао разговор о свему и готово сâм говорио, а он би ме, прекинувши рад, с часа на час само погледао и одобрио оно што ја говорим, пљунуо затим у длан и удубио се даље у свој посао. Мало-помало, из дана у дан, он постајаше све отворенији према мени, и бејаше му врло пријатно кад му навратим у дућанчић, јер чак ми је почео причати понешто из свога живота.
Ја га нисам никад хтео питати о прошлости и пореклу његову, јер се бојах да ће га то увредити, а нарочито зато што сам од свију слушао како је био на робији због некаквог убиства.
— Зар вас није стид да навраћате мени у дућан? — упита ме једном приликом и загледа ми се у очи.
— Зашто? — упитам и ја њега некако збуњено и, не могући издржати његов поглед, оборих очи.
— Мене овде сматрају за врло сумњива човека! — рече он, а глас му је некако чудно дрхтао и изражавао горчину према свету и бол чисте невине душе.
Ја заћутах. Ћуташе и он. Нисам смео погледати у њега, а он је мене гледао и очекивао одговор.
Дуго је трајала мртва тишина, коју он прекиде речима:
— Знате ли да сам ја служио у кући вашега оца? … Ти си онда био мали…
— Причали су ми…
— Знате ли што сам изашао из ваше куће? …
— Па знам нешто! …
— Ваша се мати бојала робијаша! …
Ја се чисто стресох и обузе ме неко чудно, непријатно осећање.
— Па знате… жена је, а свет је говорио! … — почех ја.
— Знам све, и зато се ни с ким и не дружим. Тешко ми је, али морам тако. Ви сте први који жели да се са мном боље упозна. Дружио сам се с многима, али код свију осећах хладноћу и неповерење, страх од мене, и ја сам морао прекинути свако дружење с људима.
— Па је ли све то истина што се прича о вама? Ја у то не верујем, јер вас од детињства знам као честита и поштена човека! … — рекох ја и погледах га крадом, презоко.
— Истина је и једно и друго! …
— Дакле ви сте… — почех ја.
— Јест, ја сам био на робији, убио сам, али никад не бејах рђав и покварен човек.
Погледи нам се сретоше. У његовим очима приметих како блистају сузе. Ја сам ћутао, а он дубоко уздахну.
— Свему овоме никада се нисам надао, али судбина човечја је чудна… — рече он дубоко замишљен. Гледао је кроз прозор, и по изразу се његову видело да је мислима далеко, далеко у прошлости својој, у родном крају своме.
Дуго смо тако ћутали, док Стева не прекиде ћутање и отпоче ми причати ово:
— Слушајте, испричаћу вам све. И ја сам некада учио школу. Свршио сам четири разреда гимназије, па ме отац извади из школе и доведе кући да му помажем у трговини и пословима на имању. Отац ми бејаше врло богат, а живео је у селу… Када се ово, што ћу вам причати, догодило, мени бејаше двадесет и две године. Заручио сам се с једном девојком из истог села и исте те јесени отац је био решен да ме ожени. Ја сам девојку волео и бејах сав срећан при помисли да ће већ кроз месец дана бити моја… Е, али место свега тога, место љубави и среће, ја сам морао отићи у казамат, живети између мемљивих зидова, а на ногама носити гвожђе. За један тренутак се могу покварити сви планови, разорити све наде и срећа, и судбина немилосна баци човека тамо где се нико никада не би надао…
— Мој отац је био ожењен ћерком неког великог богаташа из нашега места, који не имађаше мушке деце. Отуд је богатство оца мога, које управо и унесрећи целу кућу. Како мати моја не имађаше рођене браће, то, дакле, она наследи имање свога оца, али браћа њена од стричева почну полагати право на то имање, као мушкарци. Подигну парницу у којој упропастише сву своју имовину, и суд их одбије. Остадоше, дакле, по свршеној парници пука сиротиња, јер платише све трошкове око суђења, као и својим адвокатима. Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он, и нико други, узрок њиховој беди. Почели су овда-онда претити и убиством, али се мој отац, куражан по природи својој, тога није плашио, нити је то узимао као озбиљну ствар.
— Тако, у половини августа месеца исте године, седео сам сам у својој соби, те писао нека писма разним трговцима с којима је мој отац имао везе у својој трговини. Сестра и мати сеђаху у другој, старој кући и спремаху вечеру, а отац ми бејаше отишао у село да потоди неке раднике. Напишем писма и станем уз прозор да их поново прочитам, јер се бејаше јако наоблачило, па ми за столом не бејаше довољно видно. Таман сам до половине прочитао, а оно стаде хучати врло јак ветар. Цело се небо још јаче натушти, те већ поче промицати понека крупна капља. Отворим прозор и станем посматрати тај призор природе. Небо мрачно и мрко, тако да завлада свуда тама; муње параху небо, а громови су страховито рикали и помагали гласу силног ветра од кога планине јече. Погледам по дворишту, а све се живо, и кокош и ћурке и пси, све се склонило од зла времена. Дрвеће по дворишту повија ветар час на једну, час на другу страну, а понеко се извали из корена или му се грана одломи.
— Чим ветар поче слабије дувати, удари киша. Извадим кутију, те запалим цигару, па, пуштајући млазеве дима кроз тежак и узбуркани ваздух, осетих се пријатно у тој непогоди. Ветар започе нагонити кишне капље у собу, те затворих прозор и легох на диван. Пушим и гледам плавичасте колуте дима, слушам како гора јечи од ветра и киша запљускује у окна од прозора, а мислим на своју драгану. Таман бејах утонуо у слатке љубавне снове, док одједаред кроз хујање ветра зачујем неке јаке испрекидане гласове:
— „Потрчи брзооо, јаој мениии, брзооо! …“
— Глас бејаше моје мајке. Мени се срце следи. мисли се моје пресекоше и нека ми чудна слутња обави душу. Скочим с кревета и истрчим напоље. Одмах, пред кухињским вратима, сусретнем се с мајком и сестром. Киша пљушти као из кабла, а оне кад ме угледаше застадоше као два кипа. Погледам мајку, којој лице бејаше некако модро-бледо, са кога киша спираше сузе. Усне јој искривљене од плача, уздрхтале и модре, а цело лице остало укочено; руке јој се тресле као у грозници. Сестра стајаше мало подаље: лице покрила рукама и горко јецала. Ја сам пред њима стајао блед и укочен, гледајући као у сну и не верујући да сам то ја, и да су то моја мати и сестра. Осетим у грудима грдну празнину, а под грлом лопту, која ме дављаше. Нисам осећао крви у својим жилама. Сав сам био клонуо и изнурен, тако да сам се почео чисто поводити као пијан. Ноге су ми клецале, а усне ми се засушише, а у ушима осетих неко злослуто, чудно и непојмљиво зујање, као гласове који с другог света долазе. Пред очима ми се у тренутку изређаше хиљадама страшних, тужнијих иза тужнијих слика, у којима су час мој отац, час млађи брат, јер и он не беше код куће.
— Шта је? — упитах једва, тупим уздрхталим гласом, од кога се чисто уплаших, а још ми више после тога зазуја у ушима, и још ми се више срце стеже, а много више страшнијих слика ми се изређа пред очима. Учини ми се да сам тим питањем убрзао само све зло и несрећу која нас чека.
Мајка закука на то питање, и ја чух речи:
— „Отац ти погинуо! …”
— За неколико тренутака престаде у мојој души свака мисао. Затим ме обузе неко тупо, неразговетно осећање. Не осећам ни жалости, ни страха, ни бола. Изгледаше ми као да сам се пробудио из неког сна, па не знам ни сам где сам, и бејах некако глупо и чудно равнодушан према свему што се око мене догађа.
— Затим ми место свију слика изби пред очи само једна једина, али јасна и страшна: гледао сам свога оца бледа, мртва, како лежи у својој крви негде на киши.
— Све то, све, помисао ми сену кроз главу, и тај ветар и то дрвеће и ови облаци, гле како се ваљају и склањају, све се клони од његова зла, од њега мртва. А само ми: ја и моја мајка и сестра мислимо о њему. Само је нас смрт његова потресла. И он је можда, издишући мислио само на нас. А сад? … Сад је мртав, хладан, без мисли, без живота, и ми ћемо појурити њему, али његова уста неће више проговорити, његове нас очи неће погледати. Сећао сам се све милоште очеве и разговора баш тога јутра када пође од куће, па ми се чисто учини неверица да он више неће с нама ниједне речи проговорити. При тој помисли погледам у мајку и сестру, које плакаху и јецаху, па ме таква туга и жалост притискоше, да ми се учини, е ће ме удавити. Малаксао, клонем уза зид, и дуго остадох у том положају.
— „Брзо Ђорђевој кући! …“ — рече ми мати кроз плач, и ја осетих потребу како треба журити, зажелех чисто крила да добијем како бисмо што пре тамо стигли.
— Пођосмо. Мишљах да трчим, али сам једва корачао. Мајка је плакала, а ја за чудо бејах нем, без суза, хладан као камен. Нисам могао плакати, као да су се сузе следиле. Чињаше ми се да у грудима немам срца, да у жилама немам крви, да сам без живота. Дуго сам кроз хујање ветра и пљусак кише слушао тужну запевку сестрину, која сама остаде код куће.
— Њена ме кукњава мало-помало доведе у неко чудно расположење. Сетих се и веренице своје, па ми се учини као да сам је пре читавог века познавао. Сетих се и очевих речи, како ме је дирао, шалећи се баш пре два дана са мном… Сећам се како се и сестра моја с њом дружила и говорила. како ће се добро слагати кад дође у нашу кућу. — Ах, сестро мила — шапутао сам за се после тога — отац нам погибе! Ја и мајка јуримо њему мртвоме, а ти сад сама цвилиш у овом гадном свету. Немамо помоћи. Нико не чује наш јад, а ми смо слаби у овом гадном свету. — При помисли: „слаби наспрам гадних људи, који нам срећу разорише!“ — осетих како се у мени поврати снага живота, срце ми јако закуца, крв узавре, песнице се стискоше. Зажелех освету страшну и грозну. Осетих у себи толико гордости и снаге да се могу одупрети целоме свету. Зажелех да рушим, обарам да цео свет сурвам. Под таквим мислима престадох ићи лагано и потрчим напред што сам игда могао.
— Одједанпут ме трже мајчин глас: — „Јаој, до бога мени!”
Застанем. Она ме стиже. Погледах њено тужно уплакано лице, па ми се, још онако искисла, учини беднија и тужнија. Њу сам дубоко жалио, те се опет осетих слаб, немоћан. Заклатих се на ногама; опет ми нека лопта стаде у подгрлац, осетих ону исту празнину у грудима…
Ишли смо даље. Ветар је непрестано дувао, а киша пљуштала. И сам не могу објаснити како ми је све то чудно изгледало. Чињаше ми се као да нисам жив, као да онај пут, по коме хучи вода, није пут, као да шума није шума. Све ми изгледаше другојачије него обично. Из свега се некако помаљаше бледа, тужна слика мога убијенога оца.
— Дођосмо близу куће тога Ђорђа, где су оца склонили; изиђе пред нас мој школски друг из основне школе — неки Милоје. Махну руком, као да нам хтеде рећи: „Брже!“ На његовом снужденом лицу ја сам много видео. Гледао сам чисто целу моју пусту, тужну будућност.
— „Брже“ — викну он опет и махну руком као да би нам хтео помоћи да брже пођемо.
— Можда сад већ издише — сену ми кроз главу и хтедох убрзати кораке, али како мене, тако и мајку ми бејаше издала снага. Место да потрчимо, застадосмо на киши, и тако смо дуго остали.
— Док не стигосмо ту пред кућу, жељах да полетим, да само час пре стигнем, а кад дођох пред врата, зажелим да сам даље, да се вратим и тек наново пођем. Бејаше ме страх да уђем унутра…
— Крај ватре што гораше на огњишту, сред куће, лежао је мој отац блед, са модрим уснама, крвав, и тешко дисаше. Около њега стајаше неколико сељака, који су викали и доказивали један другом како се десио тај догађај. Мајка закука, сељаци оборише главе, а ја сам стајао уз врата, не смејући крочити ближе.
— Неки приђоше мени и узеше ме тешити, причајући како отац није ништа крив, како га је његов шурак ударио мотком мучки иза леђа. Мени се све то никако није слушало. Осетих само жудњу за осветом и једва одговорим: „Нађите једна кола“, јер ми се грло бејаше јако засушило. Два-три сељака изиђоше напоље да дотерају кола. Пошљем једног по лекара.
— Дођоше кола, те оца лагано натоваримо и кренемо кући по рђавом, каљавом путу. Мрак пао на земљу. Уз крцкање кола и меденица на воловима чујаше се брујање поточића, тешко хркање мога оца и јецање мајчино, која сеђаше чело његове главе у колима. Ја сам ишао пешке за колима. Један од сељака је ишао поред кола, а један је водио волове. Сада тек поче просијавати по која искрица наде у мојим мислима да ће отац остати жив и, што је чудновато, тек се тада жалост и туга јавише у мојој души јасно и одређено. Осетих топле сузе како ми се почеше млазевима сливати низ образе.
— Када дођосмо близу наше куће, чуо сам опет тужно јаукање сестрино. Мајка на то јаче зајеца, а мени кроз тело прође нека језа и учини ми се као да ми њено кукање тек неку нову и праву несрећу наговештава…
— „Место да сада весело и безгранично разговарамо при вечери као и обично, а ено шта се учини“ — мислио сам. Опет се сетих и своје злосрећне веренице, па помислим даље: место да кроз месец дана мој отац буде весео о свадби, да игра, као што је говорио, а он ће бити у гробу. Место да мати и сестра певају и веселе се, да будемо сви срећни, а нарочито ја крај невесте, а оно ето шта се учини. Место тога мати ће и сестра у црним марамама кукати на гробу, а отац ће мртав лежати под земљом. Ко то све учини? … Пера. Никада освета није, нити ће икада јаче букнути у души мојој, него тада… Био бих најсрећнији да се он однебуха створи преда мном, па да га на парчиће искидам. Не, и то ми не би било доста. Ја у мислима својим нисам могао наћи довољно мука на које бих га желео ставити.
— Скинусмо оца лагано с кола и положисмо га на постељу. Свећа на столу гораше, а ми смо стојали око његове постеље: ја, мајка, сестра и брат ми, који већ бејаше стигао кући. Кроз плач смо гледали његово бледо, модро, крваво лице. Како смо бојажљиво ослушкивали сваки ропац његовог тешког дисања, а очима као да га хтедосмо отимати од грозне смрти.
— Дођоше и суседи и предузеше га лечити хладним облозима. Седели су тако неко време тешећи нас да ће остати жив, мада је ударац по глави био врло тежак. Одоше сви да вечерају, а ми остадосмо неко време сами. Мајка је седела крај постеље чело главе очеве и плакала; брат и сестра, наслоњени главама на зид у два угла собе, такође плакаху јецајући, а ја сам стајао крај стола на среди собе. Бесни пламен освете због уништене среће моје, која ме је чекала кроз кратко време, биваше све силнији и силнији. Мисли су ми биле испрекидане и летеле муњевитом брзином…
— Поглед ми одједном паде на велику урамљену слику, која представљаше моје родитеље на дан венчања. Видео сам лепо из слике како им са лица бије нека особита срећа и сјај. Знао сам шта су они у томе часу помишљали, држећи једно друго за руку, исто то што и ја, кад бих се на дан венчања ухватио за руке са мојом драганом. Мислили су да ће их целога века пратити само срећа и радост. И да ће вечито газити чистом стазом, посутом мирисним цвећем. О, шта је будућност крила у себи? Ето, одмах испод те слике истих тих младенаца. Каква грдна разлика! А ја? Мени су се, такође, радовали на дан рођења, као сестри и брату. Како су се радовали моме венчању, а како сам ја само замишљао тај срећан дан! … И, одједном, све разорено, све уништено, све нам однесе тај гадни зликовац, то грозно створење, тај Пера. Мржња и освета још јаче букнуше у мени и крв ми узавре у жилама. Глава ми је бучала и цело се тело грчевито стегло, мишићи набрекли; на очи готово обневидех. Дође ми воља да убијем, да ништим све што постоји, да убијем и себе и све у кући и тога грозног Перу и вереницу: све, али све, и да се тако опростим грозе и жалости и неке страхоте, и угасим жудњу за осветом.
— У таквим мислима ме прекиде први очев слаб и туп, загушљив јаук, и сви приђосмо ближе постељи. Мати му промени хладну облогу.
— Опет почеше долазити суседи. Неки уђоше у собу, а неки су седели у кујни и разговарали. Изиђем и ја у кујну.
— „Ето га Пера код ме’ане, срам да га буде! … Имао је образа и да дође!“
— Сва ми се крв узбуни у жилама и јурну у главу. Вилице ми се стегоше грчевито, а песнице стискоше. Пред очима сам осетио неко треперење, неке чудне нејасне слике, у ушима ми поче неко страшно зујање. Јурнем у другу собу, дохватим очев револвер и, не говорећи ником ни речи, изиђох у двориште.
— Разведрило се, звезде трепере и месец сјаји на небу. Свеж ваздух ме окрепи.
— „Шта ли сад она ради — помислим, и мисли се моје стишаше. — Да ли и она сада зна за нашу несрећу? Да ли би и она плакала? … Па можда ће Бог дати да отац оздрави?“…
— Из тих ме мисли трже кукњава и запевка, чух како се устумараше по кући, а затим гласове:
— „Брзо свећу… Јаојј до Бога… свећу… Ах, туго моја… Зовите Стеву! …“
Нестаде наде. Опет ми крв појури у главу, жудња за страшном осветом букну више него дотле. Појурим као бесомучан ме’ани. Нисам видео ништа пред собом.
—
— Ушао сам у ме’ану и — убио Перу. Не знам, нити памтим шта је даље било. Знам само да сам пуцао и да сам га убио…
*
— Тек кад сам био затворен, почех се прибирати. Тешко ми је да вам кажем како је све то. Ето, као кад се човек пробуди из страшнога сна, али кад не зна да ли је сањао то све што је у ствари било, или да ли га јава вара, или сан можда не беше сан, већ јава и збиља. Не може да разликује да ли је јава сан или сан можда не беше сан већ збиља и јава. Нашто бих вам даље причао. Ја сам осуђен на петнаест година робије, а мој отац оздравио. Он се, сиромах, док ја бејах на робији, пропи од туге и јада. Вереница ми се удала за другога. Имање наше због очеве рђаве управе поче пропадати. Он је продавао један по један комад, пио и давао свима редом који му год рекоше да ме могу спасти. Упропастио је све, али ја га не кривим, иако је све то само за четири године док ја тамновах. Затим, од туге за мном, а и за пропалим имањем, умре, а ја одмах некако те године добијем помиловање.
— То вам је доста, па можете све знати — заврши Стева своје причање.
Ућутасмо.
— Е, тако је то било! — опет ће он и дубоко уздахну, а сузе му засветлеше у очима.
Нисам могао ни речи проговорити.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
На млађима свет остаје (6/6)
VI
После неколико времена Мита је опет почео ћаскати и шалити се са својом бабом, а и Јана се давно није тако срећна осећала као данас. Седели су тако обоје, срећни и весели, с Миланом у својој гостинској соби. Сви су се осећали као путници на броду после страшне буре, која је великим опасностима претила, па брод срећно приспео обали. Сунце синуло и зраци његови весело одблескују са тихе, мирне пучине.
— Зови ми тога што неће да буде чиновник — вели Мита Јани меким гласом, задовољан.
— ’Оће да се умири он док чује! — вели Милан, и сви се троје насмејаше.
Уђе Јана наново у собу, а за њом Стева.
— ’Ајде, љуби оца у руку — рећи ће Милан. — Израдили смо ти службу.
Стеву наљути „та глупа Миланова шала“, а и иначе га глава болела од чудних утисака, те не рече ништа, већ стајаше намрштен, блед, и ћуташе. Осећао је шта се спрема.
— Звали смо те за један допис против оног твог другара (Љубе!) — дирну га Мита, па намигну на Милана, те се овај гласно насмеја.
„Чудне глупости!“ — помисли Стева и зажеле да утекне из собе. Нарочито му беше досадан смех Миланов, те мишљаше: „И овај глупак мисли да се титра са мном као са каквим дететом од пет година!“ То је вређало понос његов, те му очи засветлише, а усне задрхташе од једа. Исправи главу и погледа Милана с чудним презрењем. Милан обори очи, а ко зна је ли тај поглед Стевин разумео.
— Како су они весели, а и не слуте да ће се све то покварити — помисли даље Стева, а срце му се стеже од бола.
— ’Ајде, море, шамуто мој, љуби оца у руку, ’оће да те жени — рече Јана Стеви меким, нежним гласом и поче га вући оцу. Она није могла издржати да га више држе у неизвесности, жао је беше „да јој се дете кида“, па похита да Стеву тиме пријатно изненади и придобије.
Стева је то по гласу и изразу њеном приметио, па осети како га нешто под грлом дави, како му срце чудно дрхти, а сузе му сијају у очима. Тешко му бејаше што старе родитеље мора и у овој прилици ожалостити, што ће им одагнати срећу која је царовала у души њиховој. Стајао је блед, нецомичан и гледао преда се.
— ’Ајде, љуби руку, ’оћу да ти просим девојку са пет стотина у злату — вели Мита и пружи руку задовољно.
Настаде ћутање.
— Шта смишљаш? — пита отац мало оштрије.
„Само им паре на уму! Све би за новац учинили! … Пет стотина у злату: чудна посла!“ — помисли Стева с презрењем, а не рече ништа.
— Шта је? — опет ће Мита оштрије.
— Па ’оће дете, стид га, шта си навалио? — вели Јана. — Мајци ће он рећи.
— Кажи слободно, шта те стид? — вели и Милан…
Опет настаде ћутање досадно и мучно.
Мита већ почео да се мења у лицу од љутине, Милан оборио главу, подиже обрве, слеже раменима и шири руке, као да би хтео рећи: „Ја сам се трудио и учинио све, сад нисам крив!“ Јана гледа у Стеву очајно и као да би помогла да изговори: „Хоћу!“ Стеву од силне досаде и неке чудне туге што мора родитеље жалостити боли глава и чисто му уши зује, а у души му пониче чудна жеља да Милану опали шамар, јер му се чињаше да је све то он учинио „својом глупавошћу“.
— Шта си се затегао као тамбура? — продра се јетко Мита.
Стева уздрхта, и после дужег ћутања изговори згушеним, уздрхталим, једва чујним гласом:
— Нећу да се женим.
У соби завлада мртва тишина. Сви су гледали само преда се.
— Нећеш да будеш чиновник, нећеш да се жениш, а ’оћеш с Љубом да шурујеш! — викну одједном Мита као ван себе и скочи са столице.
Стева изиђе из собе ћутећи.
— Чекај да те питам? — виче Мита даље. — Зар ја те подигао, па сад Љубу да слушаш?! — говорећи то, јурну вратима за Стевом.
Милан га задржа и рече збуњено:
— Полако ов-а-ај… чека-а-ај… дете је… предомислиће се он…
Јана изиђе за Стевом, те плачући поче га молити да послуша оца и да га не љути.
Изиђе и Милан да покуша склонити Стеву на пристанак.
— Елем, о-о… ва… ај… ја, шта сам хтео — ова-а-ај… Млад човек треба мало да се спусти с Парнаса (ту се Милан осмехну, задовољан својом духовитом фразом)… Елем… овај… треба сићи мало с Парнаса на земљу… Овај свет је врло заплетен, а стазе су живота… ова-ај… стазе су живота… клизаве!
Стеви бејаше као да га ко бије шамарима и с највећим би апетитом разбио нос господину говорнику. Ћутао је.
— Стазе су клизаве, мој младићу! — изговори опет Милан и метну прст на чело да би постигао јачи успех и дао речима силнији значај.
— Оставите ме на миру, господине, није ми до разговора — рече Стева, а усне му задрхташе.
— Пут врлине врло је трновит, али овај свет је… — продужи Милан.
„Ужасно глуп и досадан човек!“ — помисли Стева.
— Али… ова-ај… човек често треба, знате… како да кажем… ја… да забаци своје ћуди… — продужује Милан развучено.
— Досадни сте ми, господине! — рече Стева заједљиво и изиђе из собе.
Милан разрогачио очи, па гледа за њим.
Стева је чуо пролазећи кроз ходник плач мајчин и вику очеву:
— Нека иде у свет, или ћу га убити! …
— Стева је пропао! — вели Милан Мити кад се врати у собу. — Не може се ништа с њиме.
*
Стева је послао оцу писмо у коме му вели како му је тешко што не могаше учинити родитељима по вољи, али другојачије није могао, јер осећа да би га то направило несрећним целог века. Рекао му је да одлази у Београд, где ће тражити службу, и то у другом месту, јер не може у кући остати. Писмо је написао и оставио код Јеше, и отишао возом истог дана.
*
Мрак увелико пао на земљу. Мита се још није стишао: лупа све што му падне шака и прети да ће Стеву заклати ако би дошао кући, а у души осећа већ кајање што је тако пренаглио, и чим би му слутња креснула кроз главу: „Ко зна шта може од себе учинити?“ — онда би најјаче викнуо, као ван себе од јарости:
— Заклаћу га, нека ми не долази! …
Исто би тако викао и онда кад Јана истрчи пред врата чим би што шушнуло, па се врати, бризне у плач и прошапуће:
— Још га нема, ах, добога, шта се уради!
И Мити туга срце при том обавије, али место суза и уздаха он што му дође до руку кр’а и баца, а страшним гласом викне на Јану:
— Не слини ми за оном битангом! Одјурићу га, одјурићу га, и ако дође! … Убићу га, убићу, убићу — и он запенуши од јарости и тресну једну чашу о земљу.
— Нећеш, богами! — цикну Јана, а беше чисто готова да му полети у очи.
—
Прошло је пола ноћи. Стеве нема.
Мита седи на своме кревету, ћути намрштен и пуши цигару за цигаром. Страховао је да Стева не учини што од себе, да се не убије. Та га мисао толико мучила и пекла, да му понекад чисто дође да скочи и јурне кроз ноћ да тражи своје дете, свога јединца. С друге стране, осећаше тежину на души, јер сви његови лепи снови, све оне слатке наде одбегоше и пропадоше занавек, да се никад, никад више не поврате. Мржњу према Љуби осећаше јаче него икад у веку своме.
Јана лежи на својој постељи, покрила лице рукама и плаче јецајући. Црне слутње су испуниле и њену душу, које добише израза у врелим материним сузама.
Мала лампа слабом светлошћу једва осветљава ово двоје старих у два краја доста простране собе. Зричци, као и обично, певају своју монотону песму: „зри-и, зри-и!“, којом прекидаху тишину што влада у соби.
— Одјури дете, као луд! — изговори Јана, и зајеца још јаче.
Мита се заиста осећаше као кривац, зажали и он јаче него дотле; сузе само што му не ударише на очи.
— Напоље, напоље, напоље-е-е и ти кад браниш битанге! — продра се Мита рапавим гласом и скочи с кревета.
— Одјури и мене, а дете си већ одјурио — цикну Јана, па устаде с постеље и стаде пред њега.
С улице допреше усклици неке веселе момчадије, а затим се чу и песма праћена свирањем:
Нека куца, мари ко за сате…
—
Све тише и тише. Песма се изгуби у ноћи.
Мита не проговори ни речи. Седе опет на своју постељу, налакти се на сто и зари лице у руке.
Опет тишина, коју само зричци прекидају. Над Митином главом се дижу читави облаци дима дуванског. Уздаси његови прате Јанино очајно јецање. На очима и он осећаше сузе, а у грудима тежак бол.
*
Није прошло ни месец дана од овог догађаја, а Јана остави Миту и оде сину, који већ бејаше добио службу државну у П…
VII
Мита остаде сам. Ређе је излазио из куће; у кафану није никако ишао. С познаницима се није састајао, чисто се стидео. У самоћи тек осети како му је хладно око срца: јад му притискао душу. Нема слатког сна, никад слатко не руча и не вечера. Пио је много више него обично.
Није самовао ни месец дана, па се већ осети изнемогао. Паде у постељу некако баш на три-четири недеље пред Божић.
Лежи на постељи сам, без игде икога, па му се већ чини да ће и умрети, а неће му имати ко ни свећу запалити.
„Толику децу сам подизао и радовао се њиховом рођењу — мишљаше Мита — па оста само Стева.“ — Никад јаче није зажалио децу што помреше. Чињаше му се да га већ окружују сени њихове са свију страна и говоре: „Ми бисмо се, тата, нашли код тебе при болести, само да смо живи!“
„У Стеву сам положио све наде и мислио да у његовом наручју изда’нем, па ме и он остави“ — мишљаше даље. Сећао се дана венчања свога, и у сећању му се изређа цео живот, у браку проведен, а сада као да осећаше крај свега, крај живота. Ни Јане нема поред њега.
Паде му даље на ум како је дочекивао Божић у дому својих родитеља, крај мајке своје, па се чисто после толиких година у старости својој зажеле мајчине милоште. — Она ме не би напустила — помисли, и сузе му се скотрљаше низ образ. — Даље се осећаше како је дочекивао празник прве године по венчању, па редом са децом, и најзад му се мисао подуже задржа на спомену лањског Божића. У истој тој соби седео је Стева, и Јана. Било је и гостију. Како је то све било весело. Опомену се како је Стеви говорио: „До године ћемо још боље кад ти постанеш чиновник и ожениш се!“
„А сад ничега, могу још и умрети, па мој син и моја Јана ни да чују. Умрећу, код њих живих, без среће!“ — мисли он, а туга му притиште душу, иарочито при помисли: „Да ли би ме жалили!“ Помисли даље како се, можда, вара и како га они воле, па би Стева плакао, а Јана кукала и искрено га жалила, и сузе му се опет слише низ образе.
Осећаше се као у грозници. Осети болове у грудима и треперење целог тела. Отвори наједном уста и хтеде, по обичају, викнути Јану да јој се пожали, али се одмах сети да је нема ту. Погледа на место где она обично сеђаше и срце му се препуни бола, те умало што не закука. Потом осети да му нешто притисло груди и као некаква велика грудва стала под грло, па му смета дисању. Он би све на свету дао да се Јана и Стева створе пред њим, да га макар Јана и изгрди или прекори по обичају, кад у то доба седе по вечери, што прави дебеле цигаре, па брзо потроши пакло. Он се редовно љутио на тај прекор и викао на Јану, а сад се и њега зажелео.
Није могао дуже издржати, а да не зајеца. Чудна тишина у соби, па му се и сам плач и јецање његово учинише страшни, пуни кобне слутње да ће умрети, а Стеву неће никад више видети, као да се одјек јецања његовог претвара у речи и он их чује, и то врло лепо сасвим јасно:
— Место да умреш на рукама сина свога, а ти си га одјурио због твоје свађе с Љубом!
Страшно зазвонише те речи у ушима његовим. Поновише се неколико пута, и то све страшније и страшније док се одједном не претворише у грозне ледене речи, које баш сама смрт изговара својим подругљивим, потмулим, рапавим гласом. Цело му се тело поче трести као у најјачој грозници. Осећаше хладан дах смрти и као да је гледаше пред собом како пружа руку и прилази све ближе и ближе. Он чује страшан глас смрти:
— Видиш ли да су ти дани избројани?! … Одјурио си сина, а ниси хтео да умреш на рукама његовим!
Мита скочи с постеље и кроз плач викну очајно:
— Сине, морам те видети пре него што умрем! … Морам умрети на твојим рукама…
Хтеде да потрчи на врата, па да кроз ноћ јури далеко, далеко, далеко, али све ближе сину и Јани, да трчи брзо, да лети, да претекне страшну смрт, да се отме од ње; да нађе сина свога, да га притисне на груди, да га љуби дуго, дуго, и да изда’не у наручју његовом срећан, пресрећан.
Ветар звижди напољу, те као да помаже Мити, те носи мисли његове све брже и брже, некуд далеко, кроз мрак.
—
Одмах сутрадан је Мита написао писмо Стеви, које се овако завршује:
„Дођи сине, дођи одмах, отац те чека. Све што имам твоје је, а ја ћу умрети, моји су сати избројани! Ти буди срећан, чини што хоћеш, само седи код куће за живота мога. Дођи с мајком, твој отац плаче без тебе! … Дођи да ме жива затекнете, јер ћу умрети!“
И заиста је Мита држао да ће кроз који дан умрети, јер би се иначе стидео рећи како плаче.
VIII
Ред се у Митиној кући повратио. Он се осећаше срећан крај сина и Јане, мада се дуго стиђаше пред светом, јер сви знадијаху да је он попустио.
Мало-помало, па се помири с мишљу да је то тако морало бити.
— На млађима свет остаје, а ја сам своје свршио — рекао би често у разговору.
Једног дана бејаше сазван збор омладинске странке.
Мита је чуо да ће Стева говорити на збору, па се и сам ућушка у гомилу људи што се искупише на зборном месту.
Стева је говорио одушевљено:
— Ми морамо у борбу! … Морамо доказати да смо достојни потомци наших дедова, да кроз наше жиле тече српска крв наших очева!
Миту заголицаше ове речи и сузе му од радости заблисташе у очима, а у срцу као да му се урезаше речи: „крв наших очева“.
— Наши су очеви одужили свој дуг, они су своје улоге одиграли, а сад је ред да ми припремимо поље нашим синовима! Ми морамо спремити још боље нараштаје него што смо ми сада, те да с поносом гледамо млађе своје, који ће нас надмашити, као што и наши родитељи треба да гледају у нама себе саме, само препорођене и подмлађене, треба да гледају у нама наду и узданицу своју! … На млађима свет остаје! … — заврши Стева свој говор. Мита је плакао од радости, а са свију страна се осу бурно пљескање и усклици: „Живео! … Живео! …“
Неколико њих дигоше Стеву на рукама, и још се више осу клицање: „Живео!“
Мита чисто не верује својим очима. Гледа све ово и чини му се сан, обмана, нарочито кад виде да је и Љуба један од оних што Стеву дигоше на рукама.
Сузе радости сливаху се низ образе. Коракну напред и хтеде раширеним рукама полетети Љуби и загрлити га, па ипак застаде; то му се учини немогућно, а и сам не зна зашто.
Место свега тога он готово бесвесно викну: „Живели омладинци! … Живели!“
—
Тог вечера је дошао Мита кући „с накривљеном шубаром“, и баба је већ знала шта то значи.
Цело вече је говорио о збору, нарочито кад је био већ сам са Јаном у својој спаваћој соби.
— ’Ал, знаш, кад ми рече: „крв очева је у нама“, а мени све сузе — рекао је Мита и по педесети пут те вечери.
— Па чула сам де, доста сад, па мало сутра причај — вели Јана дремајући.
— Ал’ знаш… крв… — почне опет Мита после кратког ћутања.
— Е, жестока та крв!? …
— Тако је, лепо каже: „На млађима остаје свет.“ Ја смо и ти, знаш, стари…
— Добро кад на тебе остаде чаша! — одговори Јана љутито што јој квари сан, а затим зе’ну гласно, и промрмља за се: — Свакад ми тако поквари сан!
— Ал’ опет мој Стева треба оца да слуша, а он син, све друкше ради! — опет ће Мита.
Јана ћути. Мита опет причаше о збору, па опет неколико пута понови ову последњу реченицу своју.
— Треба да слуша, треба, рекао си, ’ајде сад спавај, па сутра да говоримо — вели Јана и зева гласно.
*
Јеша је опет долазио Митиној кући, а Павле је дао изјаву да „прелази у омладинце“.
Милан је отишао да живи у Н…, јер тако је хтела његова госпођа, наводећи разлоге како јој не прија клима у овом месту. У самој ствари тамо је премештен са службом неки господин кога је она радо гледала, и још радије бивала у друштву његовом. Милан јој чини на вољу, јер је она много млађа од њега, па се сигурно и он помирио с мишљу да „на млађима свет остаје”.
Лесковац, 1896. године.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
На млађима свет остаје (5/6)
V
И Јеша се отпочео дружити са Стевом. Стева му је покадшто причао о државном уређењу у разним земљама и о многим другим стварима. Јеша је запиткивао, а он му све причао много боље и лепше него Милан. Јеша је увиђао да је Стева „много ученији“, те га заволи и поче све више и више хладнити према Милану, а ређе и одлазити Митиној кући.
— Е, видиш ти!? А, чујеш, мени то Милан другојачије прича! — изговорио би Јеша с чуђењем.
— Па шта Милан зна? Зна да се наједе и напије, да игра жандара у кафу и да се задужује до гуше да би му жена имала свилене хаљине, помаду, мирисе и разне лудорије.
Јеша се замисли после тих речи. Ћути дуго, па више за се изговори:
— Не ваља бити добар!
Стева је прешао у говору на неке друге ствари, говорећи о оцу.
— А моја жена сад иде исцепана! — изговори Јеша замишљен и уздахну, а затим поче причати како му Милан дугује, а не враћа дуг.
— Па тако је, ти трпиш без најпотребнијег, а он купује жени парфиме! Тако ти и треба! … — рећи ће Стева.
— Ето, тако ја пропадох и изгубих готовину! — опет ће Јеша, и уздахну.
После тога разговора Јеша није целе ноћи заспао. Једио се што га други вуку за нос и праве будалом, те се на његов рачун размећу, и тврдо се реши да одмах сутрадан тражи од Милана наплату.
*
Међутим су те исте ноћи Милан и Мита смишљали нов допис против Љубе и договоре се да то сад Јеша, као њихов једномишљеник, потпише.
И Милан сутра изјутра пође с готовим дописом да тражи Јешу. Али, уместо да повољно сврши посао, чује како је Јеша био код Љубе у дућану и дуго се с њим разговарао. Врати се кући, и мало после донесе му момак Љубин писмо у коме му Јеша тражи дуг.
То је био за Милана пораз, јер новца није имао. Оде Мити и исприча му како их је ,,Јеша издао!“ То беше за њих крупан догађај.
Мита је викао како су људи покварени, грдио Јешу и запрети како ће га бити чим уђе у кућу, а Милану, који га једини још не издаваше, позајми новац да „врати тој рђи“.
— Ухватио је то њега Љуба… овај… те га научио да тражи паре… овај… да би ме, знаш, обрукао, па после да каже: ето какви су Митини пријатељи… То би и на јавност изнели! … — вели Милан.
— Неће док је Мите. Могу ја да купим све њих за трице!
Сад из свега овог пониче нов допис од Милана, у коме се напада Јеша као „кметовски пришипетља и чанколиза“, и како је „све своје имање упропастио пијанчећи и картајући се, па сад доспео да трпи без хлеба“.
Јеша је почео одлазити у читаоницу. Ново друштво поче му постајати све милије.
Јула месеца догодило се ово што ћу даље причати.
Мита по ручку легао да спава, раскомотио се како само може бити, а покрио лице бабином шамијом да га муве не би узнемиравале. Јака врућина га мучи, те чисто човек обезумио, окреће се час на једну, час на другу страну; а безобразне мушице досадно зује и час му нека падне на босу ногу, час на руку; час се опет нека поткраде ђаволски испод шамије те стане зврјати око ушију и голицати га по лицу крилима и ногама. То Миту наљути, те скочи и дохвати два пешкира, па, гунђајући љутито, поче јурити муве, а прави примедбе баби како није никаква домаћица кад муве не изјури.
Таман је опет легао, а неко куцну на врата.
Баба, која је дотле спавала упркое мувама и врућини на миндерлуку, скочи буновна иза сна.
Мита викну: „Слободно“, не водећи рачуна о томе што је само у кошуљи и гаћама, а баба, поводећи се иза сна, огрнута марамом, коју брижљиво држаше руком да заклони груди и го врат, пође вратима.
Јана је већ изишла из собе кад се Милан бејаше примакао Мити, те са некако важним и поверљивим тоном поче:
— О-ва-а-ај… ја бих, знаш, им’о нешто насамо да говоримо! — После тих речи Милан се обазре око себе да види да у соби нема још кога.
Мита напреже сву пажњу и, са чудним изразом лица и полуотвореним устима, очекиваше нешто врло важно и озбиљно.
— Није ми пријатно, али… — започе Милан и опет се обазре око себе, јер то је разговор озбиљан „за у четири ока“.
Мита још у истом положају очекује шта ће чути.
— Али овај… — продужи Милан, овај… — управо у интересу је твом, а и наше странке, јер ми управо… — прављаше он врло досадан увод, те га Мита мораде пресећи наглим питањем: „Па шта је?“
Милан се примаче још ближе и обгради уста рукама, па Мити на уво шапну:
— Твој Стева шурује с Љубом!
Настаде у соби мртва тишина, коју само муве прекидају с часа на час својим зујањем. Обојица се гледаше значајно и ниједан не говори.
Мита није могао ништа ни да говори и чисто му изгледаше да је те страшне речи чуо у неком сну давно, али врло давно, па му чисто загонетно: какве све то везе има са чудном овом тишином, са овим зујањем мува и са Миланом што са важним лицем седи пред њим.
— Данас имају збор, и Стева ће да говори на њиховом збору! — прошапута са још важнијим лицем Милан.
Мита некако не може тачно да схвати све то, а ипак осећа како му нешто стегло срце и притисло груди, те једва дише.
Читавих дееет минута гледао је сад у под, и не може да дође себи и да појми све шта се збило… Једна мува мили по патосу, а он се загледа у њу, па му се чини да и она нешто предсказује, и као да му оним трењем крила пркоси, али неће да му каже у чему је ствар.
Убрзо се Милан прибра и схвати свој положај као врло несрећног оца, те уздахну и тужно изговори:
— Тако је то!
Опет после тих речи уздахну, протрља чело руком, ћуташе доста дуго, па наједанпут тресну десном ногом о под и викну као бесомучан:
— Мој Стева с мојим непријатељима?! … Моје дете, па с мојим крвницима?! … Убићу га! … Ја сам га родио, ја ћу да убијем!
Опет заћута мало, а затим јурну бесвесно вратима, изговарајући загушеним гласом:
— Ја сам родио! … Убићу га, искидаћу га! …
Милан га задржаваше, а беше забринут шта ће из свега овога изићи. Већ се почео кајати што је то јављао. Али куд је он предвиђао да ће ствар узети овакве размере! Он је само хтео да упозори Миту да ће му син пропасти у рђавом друштву и да му напомене како би требало наћи начина да се Стева поправи. Затим је хтео предложити Мити да сина што пре ожени и онда ће тек постати ваљан човек, и како је све ово што Стева ради само зато што није ожењен.
Ту је у самој ствари тежиште Миланова рада. Његова жена добро стоји са женом неког богатог трговца из К…, па је обећала да ће наћи „згодну прилику“ за њену ћер.
— То је сигурна ствар, ја ћу вам наћи одличну партију, само спремајте дар! — рекла је Миланова жена.
— Свилена хаљина ти је сигурна! — рекла је жена тога богатог трговца.
Жена је, дакле, издала наредбу своме мужу да како тако гледа са Митом да се ствар сврши, те да Стева узме ту девојку, јер ,,кад Мита пристане, онда је ствар свршена“.
Миланова жена много је млађа од њега, али се он ње утолико више боји. Управо, по његовом схватању, „он је мази као какво дете и неће да јој учини нажао“. Како увек, тако и сада, он је својој женици морао учинити по жељи и ступити с Митом у преговоре…
Мита, дакле јурне вратима, а Милан се уплашио да се сва та комедија коју он жели да одигра и заврши пијанком — и свиленом хаљином, не заврши трагично.
Мало те он није био у исто тако мучном положају као и Мита.
— Полако о-ва-а-ај… чекај… — једва процеди кроза зубе, а крупан га зној облио по челу.
— Нема ту чекања, нема ту ништа више! — виче Мита, промукао, и отимао се, а није му ни падало на ум да је само у гаћама и кошуљи.
Упаде и Јана у собу и кад виде како се Мита отима да иде некуд, а Милан га вуче, узе га и она задржавати, а сва дрхти.
— Ку’ћеш као луд у гаћама да ти се смеје свет под седе косе! — викну Јана љутито.
Овај разлог као да је највише утицаја имао на Миту, те се узе облачити, а сав се тресе. Он жељаше да се обуче за секунд, али док нађе само чарапе, прође неколико минута. Рукав се на капуту изврнуо наопачке и он га поче љутито извртати, па му од узбуђења не испаде одмах тај посао, те тресну љутито капут за врата. Потпуно малаксао леже на диван.
Опет за читавих десет минута настаде ћутање.
Милан се прибра мало, па лагано и, што кажу, „из дубине“, започе доказивати како је Стева млад и како се може поправити.
— Не говори ми о лопужи! — прекиде га Мита некако потмулим и малаксалим гласом, а подиже се, те седе.
— Чим се роди, треба за врат, па о ледину, а не да га гајиш! — изговори Мита, слабим и дрхтећим гласом, па опет леже на диван и уздахну дубоко.
Милан примаче столицу и седе до Мите, па опет продужи причати како он зна многе који су тако скренули с правог пута, па чим су се оженили одмах други људи. Наводио је примере: син тога и тога, па син тога и тога, како су били исти као и Стева, али их очеви оженили, и сад су све то капетани, срески писари — красни људи.
— То тако мора да буде — говори Милан — сваки школовани младић тако, овај, док се не ожени, лута по облацима, ал’ чим ти њега упрегнеш мало у јарам, одмах му дође памет, па после не може другојачији и бољи бити од њега!
Мита лежи непомично и не говори ништа, а Милан продужи даље причати како је и он кад је свршио богословију све тако „фантазирао којешта“ док се год није оженио.
— Па данас, хвала богу, ето ме жива, и чик да ко каже и оволицко за мене! — заврши Милан своје објашњење и показа Мити један трунић од дувана.
Миту као да то разгали. Он је поштовао Милана, па кад му он ређаше такве примере, па још за себе прича какав је био, па ипак „доживео да буде срески начелник“, онда његово родитељско срце попусти мало.
Мити сад бејаше као човеку који над својим најмилијим стоји и слуша како га дави самртнички ропац, види да ће остати без њега; а, с друге стране, слуша искусна и честита лекара, који тврди да ће болест поћи на боље и да ће се болесник спасти и оздравити.
— Него ти ћути и прави се да ништа све то не знаш, а ја ћу да пишем једном свом пријатељу у К… Има красну девојку, а и фамилија добра, а то је јединица у оца; имање грдно велико! … Сада даје пет стотина у злату, све готових, а после његове смрти коме ће него свом детету!? … Ако ту упали, посред среће! — заврши Милан.
Милан оде задовољан што је ствар ипак лепо извео, а Мита ублажен остао с Јаном.
— Мора да се жени! — говори Мита.
— Да се ожени, па службу да добије овде, па ето ти! — додаде Јана.
Ућуташе и погледаше се значајно.
— Деца су то, а ти ’оћеш да ти он буде сад као маторац! Не може, брате, то је детиња памет! — отпоче Јана и обриса сузе.
— Мора да се жени, друго ништа! — изговори Мита после краће паузе и уздахну дубоко.
Опет нови планови стадоше се ковати.
Опет јата жеља и силних нада стадоше се ројити пред њиховим старим очима; опет лепи снови однеше их у далеку будућност.
Гледали су дуго једно у друго, и уздахнули.
Митин и Миланов договор не могаше остати тајна за паланку, где се дозна и разбере и шта је ко ручао у својој кући.
Одмах сутрадан се говорило како ће Стева просити Драгу из К… — Једни су хвалили девојку, а једни се постараше одмах наћи Стеву, те да му кажу како је та иста девојка од јехтичаве породице. Неки су причали како има падајућу болест, и само узгред тек замоле „да се то даље не чује“. Неки опет веле како јој се мајка напија, а додају како „ћерка не може бити боља!“ Једни чак пронашли како је ујак те девојке полудео, а тетка јој се раставила са мужем: управо муж је одјурио, јер је зла, и мајку његову ударила кукачом по глави, те јој разбила главу! (Срам је било!)
Стева не знађаше како да се нађе у тој збрци вести које му почеше достављати. Чуђаше се, управо, што баш њему то причају и шта се све њега може тицати та Драга из К…
Напослетку дозна да његов отац жели да га жени и да ће, по препоруци Милановој, запросити ту девојку, о којој му толико причају у граду: неки с хвалом, неки с куђењем.
Предосећао је да ће морати напустити оца и отићи од куће ако би се само све то обистинило. Све би то за њега имало много тешкоћа, јер би тиме и родитеље ожалостио, а и морао у неколико покварити своје планове, јер мишљаше, кад већ није отишао у Женеву, да седи код куће, да чита и ради, а да радом својим утиче на околину. Таман се са извесним личностима упознао и отпочео радити многе ствари, а сада би све то пропало. Он је још држао да ће се његов отац мало-помало помирити с том мишљу да се не прима државне службе, већ да седи код куће и бави се трговином; али, поред сукоба око тог питања, одједном се јавља још један нов сукоб о женидби. Он се није могао женити тако као што његов отац жели. Није могао узети за жену девојку коју никад није видео, девојку необразовану, која никад неће моћи разумети њега, ни он њу. Његови су се појмови о женидби сасвим разликовали од појмова оца његова. На такав брак не би Стева могао никад пристати.
Међутим, Милан и Мита раде неуморно. Чак се ових дана не видеше никад да по ручку поиграју домина у кафани.
Видиш их само где прођу улицом и нешто шапатом поверљиво говоре и доказују један другоме рукама. Иду по неколико корака, па застану, и таман учине опет два-три корака, а један другог ће тек повући за пеш од капута, те би наново застали: шапћу један другоме на уво, а затим би се одмакнули један од другог; погледају се и наставе рукама доказивати.
—
Свршили су ствар повољно. Тодор — тај богати трговац из К… — пристаје да даде ћер за Стеву, спрему за девојку и пет стотина дуката у злату.
Весео Мита, весела Јана, Милан задовољан што је тако мајсторски удесио целу ствар, а његова жена већ пркоси многима што нису покварили, те већ унапред замишља како ће изабрати „розе свилу за хаљину“ и како ће јој то лепо стајати према лицу.
(Даље)
На млађима свет остаје (4/6)
Тешко је верно описати радост старих родитеља који дочекају сина што долази кући после свршеног школовања на највишем просветном заводу у земљи. Ко још може расплести збрку и смесу различитих осећања из силне љубави родитељске, чудног поноса и читавог јата нада и жеља.
Јана не могаше издржати и мораде подлећи своме осећању. Љубила је сина дуго, дуго, а гушила се у сузама.
Мита, напротив, дочека Стеву чак некако љутито. Пружи му руку намрштен, и чим он пољуби, трже је нагло и процеди кроз зубе: „Жив био!“ готово грубим гласом.
Одмах затим оставио је сина с мајком, а он уђе у собу, јер осећаше како му срце чудно бије и како му неко слатко осећање чисто мами сузе на очи.
*
О вечери тога дана кад Стева беше дошао, Мита је био весео, те није о оној препоруци ни говорио. Чак је изгледало да се он тога није ни сећао.
Стева је по вечери отишао у своју собу, а Мита и Јана у своју. Њих двоје, после дугог разговора и ковања разних планова, угасише свећу и легоше да спавају.
Мита не спава, већ отишао мислима богзна куд далеко. Замишља сина у великом положају и сав се топи од радости кад помисли како ће и Љуба морати скидати капу кад прође поред њега.
— Не могу они са мном — мисли он даље, а Стевина слика лебди му пред очима. Ко би могао изређати безброј ситница које су поред осталога кружиле Мити по памети.
— Свима ћу се осветити док Стева постане срески начелник — мисли он. — Чекај, после да видим тога Љубу како ће да шени (ту му се учини: тешко ће чекати, и желео би да се то сутра испуни). — Један по један ће да долази код мене, па ће тек да замоли за ово, за оно, а ја опет кажем Стеви: синко, ово овако, ово овако… Моје је дете, учини што год хоћу! — Он мора; ја сам га родио. Мисли су га далеко одвеле, и ко зна шта је још после тога размишљао?
И Јана није заспала; и она се удубила у мисли, и њу је машта далеко одвела у будућност. Замишљала је кућу пуну унучића, па снаху која је двори и слуша, и већ као да чује танке дечје гласиће: „Бабо, бабо!“ Једна суза среће скотрља јој се низ образ и она се окрете на другу страну, покушавајући да заспи, али, уместо сна, све се лепше и лепше слике ређаху пред очима.
— Спаваш ли? — пресече је Мита у мислима изненадним питањем.
— Море, разбио ми се сан, неки ђаво, па не могу да тренем.
Мита упали свећу и сави дуван, а то је значило да се и њему не спава.
Безмало те их и зора није у разговору затекла.
*
И Стева није те ноћи могао дуго заспати. И он је размишљао о многом чему, а нарочито о томе како, ма под коју цену, мора отићи у Женеву, где ће продужити своје студије, па кад се добро спреми да се врати у живот, у борбу, да се бори и да радом користи своме народу и отаџбини.
*
— Дакле, писмо ниси предао? — упита Мита сина кад су ујутру изишли на теферич да пију кафу.
— Па није потребно, јер ако бих ишао у Женеву… — поче Стева.
— Биће теби Женева да ћеш се пушити! — пресече га Мита љутито.
Њему је било главно да Стева што пре постане чиновник.
— Ја мислим, оче, да… — започе Стева објашњавати.
— Ти мислиш! … Срамота, срамота! Ти да мислиш, па лепо да одеш код таког човека, па лепо: Помози бог, господине! (ту Мита скиде понизно капу, као кад стоји пред старијим) па њему писмо цап у руку, па те он пита чији си, па шта си; па се лепо упознаш с главешином (важна личност) једном! … Ништа ти не знаш — говори Мита љутито.
— Ал’, ја тако не мислим, ја се не бих ни примао службе — опет ће Стева.
— Ти си луд! — викну Мита, и сав задрхта.
— Ја бих сматрао за понижење да одем и да на тај начин…
Стева опет не доврши реченицу, јер га отац прекиде вичући:
— Ти знаш шта је понижење?! — ’Оћеш да будеш као они мангупи што праве демонстрације по Београду, а нећеш чиновник!
— То нису били мангупи! — рече Стева одлучно, а сав пребледе, јер је и он учествовао у неким демонстрацијама, пун идеала и младићског заноса.
— А и ти си од они’?! — викну Мита као бесан.
Стева задрхта од неког бола, а мишљаше: Бориш се, жртвујеш се за друге, не добијеш отуда ништа; желиш да помогнеш народу и дочекаш — да те за тако племенити рад назову мангупом.
— И ти ли си од тих мангупа?! — додаје Мита питање, запенушив од јарости.
Митини су појмови били: „Мој син, па ради оно што ја мрзим; долази у омразу с важним људима; а кад питају чији је тај младић, шта ће онда? Брука пада на њега. Није писмо однео. Сматра за понижење да оде код једне важне личности, а хоће да брани мангупе који праве нереде по Београду!“ Он није могао да замисли с каквих гледишта полази Стева и изгледаше му да је његов син пропао, а да се планови његови неће остварити.
— И ја сам био у демонстрацији! — изговори Стева доста јасним, али дрхтећим гласом.
Мити као да се окрете свет око главе. Ове речи Стевине толико га поразише да за читавих пет минута није речи проговорио.
— Тако је! — рече он тужно после тога, и уздахну.
Опет ућута. Ћути и Стева.
— Ја сам крив што школујем битанге! — рече Мита очајно, после краће паузе, и изиђе из куће.
Отишао је у кафану те нађе Милана, па му се пожали како нема среће у породу и како његов син не ваља.
— Нека, нека, и ја сам у младе године лудовао, па то прође! Ја ћу њему онако некад, кад га ухватим, да очитам вакелу, а ти с њим лепо! — Ја ћу то све њему да објасним — рекао је Милан кад се већ с Митом руковао и пошао кући.
И Мита оде кући прилично ублажен, али му око срца још бејаше хладно.
Стеви није ништа више о томе говорио, само је покадшто рекао, рецимо: — Зовите тог бунтовника да једе! — Или кад су заједно за столом, рекао би: — И ја с бунтовницима седим!
Прошло је више од месец дана од тог првога сукоба Стевиног с оцем.
Стева је за то време понајвише седео затворен у својој соби и читао, а кад изиђе, онда је бивао у друштву неког судског секретара, с којим се још с Велике школе познавао. С оцем је био у прилично затегнутим односима и о томе је чак и једном своме другу писао, јадајући се како су „настрани појмови данашњег друштва“.
Једанпут по ручку беше гостију код Мите, међу којима је и Милан. Сви седе на омиљеном теферичу, срчу кафе и „пијуцкају по мало вина“.
Гости су водили разговоре и шалили се, а нарочито на Љубин рачун.
— Ситничарење! — мисли Стева, који је све ово могао лепо чути кроз отворен прозор своје собе, и постаде зловољан, јер га прекидаху у читању.
Таман намисли оставити књигу и проћи се мало док гости не оду, а у собу његову уђе Милан, те после поздрава и обичних шаблонских запиткивања, стаде причати са пуно озбиљности како је та иста (баш у тај мах је прошла улицом) Љубина жена говорила код прија Босе да је он (Милан) у „недозвољеним односима са неком Јуциком шнајдерком, и то као ожењен човек!“ Ту, код тих речи, Милан застаде и чисто се претвори сав, што но веле, у знак чуђења, а да још више утиче на Стеву, метну и кажипрст десне руке на чело.
— Дакле-е-е?! — рече Милан држећи још прст на челу, а левом ухвати Стеву за рукав од капута.
— Ситнице! — процеди Стева зловољно кроза зубе и поче се мешкољити на столици од досаде.
— О! … Молим, младићу! — опет ће Милан развучено и скиде прст с чела.
Сад тек Милан настаде причати и објашњавати Стеви, износећи читаве историје разних сплетака, и таман Стева мишљаше у једно време да је све готово, јер Милан заћута, али он опет настави:
— Елем, знате, ја сам тад био богослов, наравно нежењен — дошло му је уз реч да исприча нешто из свог богословског живота.
Стева сад више није ни слушао, а од тешке досаде, место Милана, виђаше само пред собом тамну контуру.
Милан је управо дошао у намери да се договори са Стевом о једном новом допису против Љубе, те да би ствар испала „што зрелија“, отпоче мало поиздаље, како би Стеву што темељније посветио у целу ствар. Милан прича ватрено, доказује рукама, устај е, вуче Стеву за капут, и тек узвикне на појединим местима: „Замислите само!“ метне прст на чело и очекује од Стеве одговор. Стева се сав ознојио од страшне досаде и већ, што кажу, помутио очима те није ништа ни слушао, а кад га Милан продрма, он га погледа, из учтивости климне главом, као у знак одобравања, а у себи помисли: „Куд ме ова напаст снађе!“
Милан „постепено“ прилажаше у свом дугом говору све ближе и ближе главној ствари, док не дође где треба, па се обазре свуд око себе да ко не чује и поче шапатом надугачко и нашироко причати о узроцима и последицама првих дописа.
— Тек, овај, читали сте ви то, то је пуцало по целоме свету! — рече између осталог Милан с поносом.
— Нисам! — рече Стева хладно и готово љутито.
Милан се обезуми од чуда и с дивљењем изговори: — Нисте?!!
— Не интересују ме те ствари! — опет ће Стева јетко. Беше му се већ досадило.
— Чудновато! — изговори Милан некако забринуто и махну главом, слежући раменима.
— Е, онда ви сигурно радије пишете? — опет ће Милан после краће паузе.
— Дописе?!
— Дописе, дабоме!
— То ја никад не бих писао, нарочито у том смислу у ком ви желите! — рече Стева.
— Шта би? — упита их Мита кроз прозор, јер се већ и њему досади чекати.
— Код младих људи све нешто чудно! — одговори Милан, и насмеја се.
Мало после изиђе Милан да с Митом разговара, а Стева леже на диван, сморен од чудног разговора са Миланом. — И он био срески начелник! — мисли Стева лежећи, а чисто се стресе од гнушања.
Мита је дуго шапутао нешто са Миланом. Управо Милан је шапутао, а Мита је имао само лепе намере шапутом разговарати, али, загрејан од вина, не могаше то извести, већ викаше јаче него обично кад се говори.
То је ускоро нагнало остале госте да иду кући.
Оде и Милан, а Мита остаде сам с Јаном на теферичу.
— Немаш Мито среће! — виче он као бесан и лупа песницом по столу. — Много мене кошта тај крвник, ал’ мој син не мари за оца!
Јана плаче и некако механички изговори:
— Толики новци само на проклете марке!
Стева је све ово слушао, па осети силну тежину на души. Осети како га нешто гуши и нагони сузе на очи. Сав је дрхтао од чудног узбуђења. С једне стране вуче га љубав наспрам старих родитеља, и он се сети све њихове милоште; знао је да га они више воле него цео свет, те баш зато му беше тешко што је, по њиховом мишљењу, он узрок њихове несреће. С друге стране су га идеали његови вукли далеко од свега, по његовом мишљењу, ниског и прљавог; а при помисли да оца задовољи, па ма шта учинио, крв му јурне у главу и у ушима зазује страшни прекори. Сав се стресе од помисли да би „још прве године по свршеном школовању пао у брлог паланачких сплетака!“
— Не, не, то је гадно! Ма шта било, ја се у те ситне сплетке, пуне гадости, нећу мешати! — промрмља он полугласно, и устаде с дивана, те поче ходати по соби! …
— Место да развесели оца, а он га кида на парчиће! — виче Мита, а Јана још плаче.
Сутрадан није Мита пред Стевом ништа о томе говорио.
Прошло је неколико дана, а он ћути и ништа не помиње; али је често по сву ноћ мислио како ће сина извести на пут.
— Е, баш и нека и не пише! Чудо, к’о да ћете се угојити од његовог писања! — рекла му је Јана једном приликом.
— Не ваља! — уздахнуо би Мита забринут.
— Што ви њега мешате у ваш посао, ви радите за себе! — брани Јана сина.
Мита би се том приликом извикао, па отишао од куће.
— Па напиши, сине, да те не муче, убио их бог, кад морам да им тако кажем! — говори Јана сину.
— Та ћути, мајко, бога ти; кад би имало смисла, ја се не бих устезао!
— Љути се отац!
— Па шта ћу му ја кад он нема друга посла, већ прави од једне ситнице читаво чудо!
Јана уздахне очајно, јер јој то посредовање нигде не налази одзива.
Стева је о свему што се десило писао своме другу, и на завршетку рекао: „Ја сам, драги Саво, разочаран још на првом свом кораку!
Ето видиш, дакле, какви могу бити појмови о овоме свету кад на првом месту мој отац тражи од мене да само задовољим његове жеље, и ако то нећу, онда сам рђав син. Нигде нема оне љубави коју сам ја замишљао. И сама родитељска љубав није ништа друго до најгаднији егоизам!“
После овога Стева добије одговор од друга, у коме поред оеталог беше и ово:
„… потпуно разумем твоје осећање, али, дозволићеш да ти кажем: ти ниси ништа ново пронашао. Тако је откако је, и тешко нама ако уобразимо да за један дан можемо изменити данашње друштвене појмове. Ту треба времена. Ми морамо гледати ствари онакве какве су и да се старамо да их бољима направимо. Погрешно је и лудо замишљати да све мора бити савршено, па кад се разочарамо и видимо да није, а ми у том случају да ттадамо у очајање и оплакујемо судбину света, а нећемо ни прстом маћи у намери да поправимо оно што не ваља. — Ти си, канда, већ и заборавио на своје обећање да ћеш ме известити о тамошњој читаоници и о људима с којима би се могло радити. Рече ми ономад Милорад да је тамо неки Љуба Тасић, човек на кога би се умногоме могли ослонити. Разговори с њим о свему, па одмах пиши.“
Ове су речи повољно утицале на Стеву, те се чисто разгали и расположи.
Још тог истог дана оде у читаоницу у намери да се са Љубом састане, па ма како о њему отац мислио, у случају да за то дозна.
Тек што Стева бејаше измакао од куће, а дође Мита однекуд „из чаршије“, вичући још кроз двориште што га грло доноси.
— Научићу ја те лопове како се ради! … Може Мита и више платити, ал’ ћемо се после питати! …
Вичући тако попе се уз басамаке и седе на теферичу за сто.
Јана изиђе из кујне са засуканим рукавима, па стојећи пред Митом изговори више за се кроз плач:
— Опет она рђа!
— ’Оће да ме уапси! … Нећеш, синко кисели! Мита има паре, али се држи кад Мита тебе ошине.
Изговори ове речи, пун жестине и поуздања, али му одједном кресну мисао у главу:
„Баш мој Стева ни да чује за оца! … Како ћу се ја стар осветити? … Па, кажу, подижи децу и надај се одмени! … — После овакве мисли осети малаксалост, немоћ и непоуздање. Мржња према Љуби узе још јаче маха у души његовој, али у толико порасте и јарост према сину, те узе још јаче викати:
— Стева син?! … Ништа он није! Требало га је задавити чим се родио! …
Ућута. Сећаше се Стеве док је млад био, сећао се и Љубе. У толиком низу година је био надмоћнији, јер то беху деца, те понос и самопоуздање као да поврати сву снагу његову…
— Деца, каква деца? … У њих зар да се надам, још Стева треба од мене да изгледа, још сам ја онај који сам био! Све ћу ја то дотерати у ред, дотераћу ја то, па ће да се чуде! … Мене он да уапси?! … Ха, ха, ха, деца да ме уапсе?! … Увреда части у штампи! … Балавци ’оће част! … Зар он од мене да тражи част, а до јуче сам га шамарао! … (Ту опет мало застаде, мишљаше дуго, па продужи јачим гласом:) Бићу га, насред улице, шамарима, па ко ми шта може?! (То му изгледаше сасвим природно…)
— Убио их бог што се не откану!? — прошапута Јана, а сузе после тога облише њене бледе, смежуране образе. Страх и плач дају некако у овој прилици њеном лицу и смешан и тужан израз.
Мита се занео мислима у прошлост. Чињаше му се као да је јуче било кад је Љубу тукао баш овде пред својом кућом, кад је дирао псе кроз тарабу. (Хм! Част у штампи! — промрмља опет код те мисли.) Сећао се даље како се тај исти Љуба — под овом истом липом у његовом дворишту — играо толико пута клиса са његовим покојним Војом. („Да ми је он жив, ко зна како би било“? — кресну му при том мисао и он дубоко уздахну.) Деца се заваде, а он тек викне: „Мир, децо!“ и она се стишају. („Баш ми се чини да је Воја био јачи, а ја сам га још бранио кад би се потукли!“ — помисли опет и чисто се љућаше на самог себе.) Прође „алваџија“, а Воја га моли да му да пет пара за алву, а он би дао и њему и Љуби, (А сад ’оће част! прогунђа при тој помисли гласно и љутито) а они га пољубе у руку…
Хиљадама разних ситница оживеше у души Митиној, те поче поново викати:
— Зар је то држава?! … До јуче га вукао за уши, а сад ми суди! … Какав суд! … Трице су то! … Бићу га шамарима усред суднице! … Мој Стева?! … Нећеш, синко, куд ти ’оћеш! … Још ти ја судим… Ја сам родио, ја ћу и да убијем ако не ваљаш! … Да убијем, убијем… Није грешно! … — виче он сав црвен од јарости, па му и очи крваве, а десном ногом лупа о под тако силно да се стакла од прозора тресу у кући.
И Јана је имала некако сличне мисли, али јој ипак беше жао Стеве, а место јарости и помисли да се све то може повратити као што је било, као што Мита мисли, она очајно плакаше, уздисаше и шапуташе молитве.
Све ово направише проклети дописи.
Милан је послао још један нов допис против Љубе, у коме је, сигурно да би стил био китњастији, назвао Љубу: лопужом, лоповом, глобаџијом, чанколизом и распикућом. Овако „дивни епитети“ што служаху Милановом „сочиненију“ као „украси“ стила, морали су, што се само по себи разуме, коштати као и сваки украси врло много. Љуба тужи суду за неке клевете и увреде части, и онда Мита, који је и потписао допис, буде осуђен — по тој кривици — на нека плаћања и затвор од неколико дана.
—
У једном писму Стевином, што га је писао другу после овога догађаја, стајало је и ово:
„…Тек, што је главно, наше ствари иду доста добро. Љуба је врло бистар човек, одлучан и заузимљив. Он за наш град вреди много, и без њега, како ми се чини, не би се могло много учинити. Многи грађани већ долазе у читаоницу и узимају књиге на читање.“
„Читао си онај гадан допис против Љубе. Њега мрзе сви овдашњи старији људи, а нарочито Милан (писао сам ти о њему) и мој отац. Тај допис је писао глупави Милан, а потписао мој отац, те је сад осуђен због клевете и јавне увреде части. Сад је постао готово несносан: виче и на улици и у кафани на Љубу, а код куће, још кад попије коју, не може да се сноси. Све то мени и Љуби ништа не смета, па ипак, мени је тешко и чини ми се да дуго не могу издржати. Морам доћи у Београд да тражим државну службу ма где, само да се од куће уклоним. Не можеш ти да разумеш сву тежину положаја у коме сам ја. Давно бих био отишао, али ми је матере жао. Не знаш како ми је кад чујем оца да виче и видим њу како плаче, а сузе јој теку низ бледо, смежурано лице. Воли ме она много, а и отац ме воли, па ипак… Не, не, не можеш ти да све то разумеш. Веруј ми да по читаве ноћи не могу да заспим…“
(Даље)
На млађима свет остаје (3/6)
Увече су већ сви гости седели за столом. У зачељу бивши срески начелник Милан (стари богослов), па онда Јеша и Павле; до њих Мита, па онда редом жене по старештву.
Жене отпочеле говор о цени неких цицева и онда пређоше у говору на хаљину Љубине жене.
— Оне машне више нису по журналу! — рече Миланова жена, увијајући главом и успијајући усне од задовољства што се осећа „високо образована“!
— Стоји јој као на штапу! — додаје Јешина жена.
— Баш је згодна за маскенбал! — процеди опет Миланова госпа кроз зубе, и поче се смејати тако као да по неким нотама удешава висину гласа, мењајући га на разне начине.
Људи већ озбиљније разговоре воде.
— Ја сам Васу одбранио кад је било суђење због оне воденице — вели Мита.
Сви живо претресаше тај догађај и изведоше „наравоученије“ како је свет неблагодаран, и напоменуше како је баш „сам Љуба томе Васи кр’ао врат“, па данас ипак не раздвајају се као Божић и Бадњи дан.
— Вара он сад Васу због… — поче Павле.
— Знам — рече Милан и климну главом. — Које, које? — питају остали.
— Због… — опет ће Павле и показа кажипрстом десне руке по длану леве, као кад се пише.
— Интабулација! — пришапну Јеша тајанствено и обазре се да нису чуле жене.
Милан махаше главом. У разговору су се ревносно куцали чашама и ревносно испијали.
Разговор постаје све живљи и живљи.
Милан у разговору улучи згодну прилику да и педесети пут, можда, у истом друштву, исприча откриће Америке. У причању те „историјске ствари“ и он се особито извежбао, а ствар је у свету усавршио и накитио свима могућим занимљивостима, које је год запамтио из опште историје, а додао многе друге што се можда не налазе ни у једној историји, нити којој другој књизи. С каквом вољом он то прича, може се мислити кад је чак устао код једног места, те узео сунцобран своје жене да њиме престави сабљу.
Јешина и Павлова жена су за то време тихо разговарале о „извођењу пилежа“, а Миланова жена пратила је пажљиво причу као и Јеша. Она је чак понегде и подсећала мужа на нешто што би он случајно заборавио.
Мита и Павле слушају, слушају, па тек узгред проговоре по неку о Љуби, па опет мало слушају, па опет о Љуби.
Жене су даље повеле говор о разводу брака између Цајке и њеног мужа, испитујући до кога је кривица.
Јеша је, пошто саслуша причу о открићу Америке, почео запиткивати Милана о звездама. Њих два су претресли звезде и прешли однекуд на веровање у снове. Одатле пређе Милан на нека објашњења о бесмртности душе, а док је он то ватрено доказивао, Јеша је намислио испричати му како је у сну јео гљиве и брао неке печурке, и да га упита да ли то значи нешто.
Мита и Павле грдећи Љубу почеше толико викати и лупати песницама о сто, да сви остали морадоше за неко време прекинути разговор.
— Дочекаће, вала, и он и поп Коста да оду на робију због оног венчања — виче Мита.
— Дирнуо је он великог ђавола кад је мене дирнуо! — виче Павле и лупа се по грудима.
Павле продужи даље викати и на Љубу и на све његове присталице, а кунијаше се како ће их он терати до вечне куће.
За то време се Мита обрати Милану и доказиваше како је Павле ваљан и поштен.
Јеша већ почео да штуцка и дуго гледаше у пламен од свеће, а затим прекиде Мити и Милану разговор питањем: „Да ли је богатија Француска или Енглеска?!“
—
Разговор тече све живље и сада већ сваки говори, а готово нико не слуша.
Јеша је по природи својој више ћуталица него разговоран, док је трезан, а кад попије коју, онда је разговоран, немиран, па чак и ратоборан. Готов је чак и на свађу: ко му први наиђе. Он је врло мало пио, али има једну грдну махну, што веле његови познаници: „Две-три чаше, па одмах уфитиљи.“
Тако, дакле, и Јеша поче причати како је био добар коњаник. Измахује десном руком, шкрипне покадшто зубима, и командује: „Сеци пешаке на-де-е-е-е-сно!“
Милан пева „Где јест сребро и злато…“
Миланова жена прича Јешиној како јој је неко, док бејаше девојка, „записао у албум“: „Нада је живот, нада је све, у нади с’ живи, у нади с’ мре.“ Те је стихове изговарала неколико пута, делећи сваку реч на слогове, а после тога дода, успијајући устима и колачећи очима: „Је л’ те да је здраво дивно?!… Јух, тако ми се допада!“ То изговара и погледа на Павла лукаво, а некако чудно увија главом и раменима, подиже обрве и смешка се заносно. Мита прича Павлу нешто и вуче га за рукав од капута да би му јаче обратио пажњу, а Павле и не слуша, већ и он, готово у исти мах, прича њему, а час погледа Миланову госпу, час своју жену.
— Ура! … Ура-а-а! … — продера се Јеша за свој рачун и измахује десном руком, а леву држи као кад се држи узда при јахању.
Сви се окретоше њему.
— Бод улево! — командује Јеша и одма’ну руком улево, те умало не удари Милана по глави.
Ово одушеви Миту, те стаде и он причати о своме наредничком животу, а пошто га нико не слушаше, то се обрати Милановој жени.
— Разумем, господин пуковниче! — говори Мита оштро и салутира по војнички.
— Уви мње, слачајши Исусе! — запева Милан, затури главу назад, а зажмури мало очима.
Јеша и даље „сече пешаке“ и одмахује то надесно, то налево. Павлу се допало што Јеша може лако ударати Милана само кад би одмахивао руком налево, те му он поче командовати: „бод улево“ и ужива у себи како ће сутра причати, ако му та шала пође до краја за руком.
Миланова госпа остави Миту, па слушаше како Павле командује Јеши. Удари у смех и зацича:
— Јух, боже, ал’ је то здраво комично! … Ха, ха, ха, ха! … Здраво комично!
Јеша, напослетку, отпоче говорити „немачки“.
*
При завршетку пијанке решили су да отпевају на улици: „Што си тако суморан, мој голубе бели?“ Тиме су хтели да пркосе Љуби због дописа, који је већ послат у штампу. У ствари, он не знађоше ни речи немачки, али кад се опије, имаше обичај говорити неке збркане, неразумљиве слогове, што је требало да представља „стран језик“. Он је иначе, кад је трезан, желео да зна који страни језик, те би увек распитивао како би то могао научити. Та је жеља, дакле, избијала и у пићу, само у другојачем облику.
Миланова госпа се сад још више поче кикотати и уврискивати, а Павле помисли како то Јешино говорење мора бити врло допадљиво, па, да не би он „остао на талону“, уплете се и сам с Јешом говорити на тако чудноват начин.
Гура један другог, вуку се и спомажу се при споразумевању рукама и разним покретима. Утом Павле некако незгодно гурну Јешу, те овај умало не паде са столице.
— Не гура-а-ај се-е … — процеди љутито Јеша кроза зубе српски, па продужи опет даље говорити „немачки”.
Миланова госпа час погледа оштро Милана и махне љутито главом, дајући му знак да више не пије, а час удари у смех, изговарајући своју омиљену реченицу:
— Јух, ал’ су здраво комични! …
*
Неколико дана после пошто изиђе Миланов допис, изиђе одговор од Љубе у противничким новинама:
„Р… 11, маја 1892. год.
Мото:
Стан’ почекај, од Добоја Мујо,
И ми коња за трку имамо!„Поштовани господине уредниче,
„Иако не сматрам за потребно и вредно одговарати на ниске клевете које износи једна умна и физичка мизерија, под маском вајног посматрача, а то је и сувише познато жалосно створење, кога жена шиша, те му глава изгледа као басамаци. Ми сви знамо ту ругобу у облику човека, а потрудићемо се да му здеремо маску и покажемо га целом свету, колико да се види какви су шупљоглавци представљали власт у нашем крају, и то као срески начелник. На суд, срамна кукавицо, што ни имена свога ниси смео потписати под оне своје глупаве измишљотине и гнусне лажи. Даћемо ти згодне прилике да кажеш и пред судом све то, али, чини ми се да ће и овде бити она пословица: „потерао лисицу, а истерао вука“.
„Молим вас, господине уредниче, да изнесете ово у хатар истине, и примите уверење мога одличног поштовања.
Љуба Тасић“
Овакви су се дописи гутали у овом месту.
Мита је, на пример, број онога листа у коме изиђе допис против Љубе чувао као и признанице својих дужника, све заједно увијено у једном комаду платна и брижљиво увезано канапом.
Љубини пријатељи послаше број у коме бејаше Љубин одговор Милану, на кога се све оно и односи, а адресовали му: „Много уваженом, паметном господину Милану Настасијевићу, пензионеру“.
Павле је опет један примерак тог истог броја послао Милановој жени, а рукопис на адреси удешавао тако да личи на Љубин. Одмах после тога је отишао да посети Милана и да грди Љубу због таквог нитковлука.
Милан није смео неколико дана изаћи из куће. Све је могао лако прегорети, али га је убијало оно што вели да га жена шиша, а знао је добро како ће се то узети у целом граду на подсмех.
Мити је било криво што о њему није ни речи проговорено.
— Што мене не грди ако сме, него прича за шишање!? … Штеди човек, јакако, а не да расипа као он што ради! — викаше љутито.
После тога одговора поче Мита све више викати против Љубе, чисто је хтео да и њега изгрде у новинама. Своју мржњу је чак преносио и на Љубине пријатеље и познанике. Успео је да се одбије у штедионици меница коју поднесе неки Васа са Љубиним потписом.
— Не може да се да ништа на потпис којекаквих пропалица — рекао је гњевно.
Љуба опет свађу са Митом није ни узимао као што важно и тако страшно.
— Џандрљив, луд старац! — рекао би само кад би га ко запитао што о Мити, и на томе се сврши.
Снагу у овој „мучној борби” даваше Мити мисао да ће му Стева кроз који дан свршити школу, те ће се он „кр’ати с непријатељима“.
— Мора се гледати одмах да Стева добије овде за чиновника, баш за инат ономе пангалозу. Нека види онда ко је Мита — вели Мита с Јаном у разговору.
— Многи би цркавали од муке! — додаје Јана срећно.
*
Започе Мита већ озбиљно радити за Стевину службу. Договарао се и с Миланом. Овај напише писмо и преда га Мити да га он отправи Стеви у Београд. Писмо је Милан адресовао на некаквог свога личног пријатеља, који је опет школски друг министров.
— Стева… ова-а-ај… како да кажем… само нек преда писмо, и… нека се упозна с човеком, па не брини! — вели Милан достојанствено.
— А велиш сигурна посла? — пита Мита.
— Тај, што му ја пишем — рећи ће Милан — с министром је… знаш како (ту застаде колико да изазове већи ефект) — као ја с тобом! (ту опет прекиде реченицу, рашири руке и насмеши се)… Поваздан су заједно, а и школски су другови — заврши Милан, изговоривши шапатом последњу реченицу.
— Школски другови?! — изговори Мита, пуцну прстима и звизну, као да тиме хоће рећи: „Сад може Љуба да ради што хоће, ал’ му не вреди.“ Али за сваки случај, да би ствар била „што зрелија“, предложи Милан да и његова жена пише својој сестри од ујака, која је удата за неког ђумругџију у пензији, али је врло добра пријатељица са госпођом Тинком, женом начелниковом, која би могла да говори своме мужу, а њен муж (тај начелник) је опет кум министров, те би могао, наравно, код свога кума израдити што хоће.
Мита је Миланово писмо завио у цео табак чисте хартије, па пажљиво, чувајући га к’о какву светињу донео кући.
— Нека Љуба сад свира! … Ха, ха, ха! … министров је то друг, брате, — рече Мита Јани и показа прстом адресу на писму, иако она не зна читати.
Написа и он писмо Стеви, па оба посла „на повратни рецепис“, због кога је, узгред буди речено, било много ларме одмах сутрадан, јер се бејашг затурио, а Мити се чињаше да ће цела ствар пропасти ако се рецепис изгуби.
*
Стева доби очево писмо заједно с препоруком Милановом, али није предавао том господину другу министровом.
— Да ти покажем нешто шале ради — рекао је једном свом другу кад му показа писмо адресовано на ту „моћну личност“.
— Шта ћеш с њиме? — пита га онај.
— Бацићу га; шта могу друго? — рече Стева.
— Могло би да поднесе за какав шаљив лист — додаде друг Стевин, и обојица ударише у смех.
— Ето, са каквим елементом морамо у борбу! — рече Стева после краћег ћутања.
— Истрајности морамо имати! — додаде његов друг.
*
Стева није оцу о тој препоруци ништа писао, већ му само написа писмо кад је био готов с испитима и јави да ће кроз неколико дана доћи кући.
Мита једног дана, забринут и намрштен, дође кући. Јана га узе запиткивати час ово, час оно, а (ш не одговара, већ је само погледа и ћути.
— Онај несретник није писмо предао! — проговори он и уздахну, а изгледаше као човек коме су јавили да му је кућа изгорела и у њој све нмање.
— Ко каже!? — пита Јана уплашено.
— Милану баш тај човек писао.
— Па? — пита баба.
— Па — пропало све што смо радили!
— Можда је тек данас или јуче предао — теши га баба.
— Чекај док дође, рачунаћемо се — викну Мита па устаде са столице и оде од куће љут.
(Даље)
На млађима свет остаје (2/6)
III
Сутрадан тек што сунце бејаше одскочило, сеђаше Мита на своме теферичу, чекајући кафу.
Снови су га узнемирили и бацили у бригу за Стевом, али се ипак не могаше уздржати а да бабу не прекори што није скувала „кајмакли кафу“.
Јана се као обично сваког јутра извињаваше да је тако навикла са женама.
— Ал’ у Нишу што праве… Иш, иш, Пајкан, Пајкан, јури пилиће, благо чичи, ето уђоше у башчу! — рече Мита дечку свога кирајџије, прекинув прву реченицу.
— Јуче се опет једно удавило — додаде баба снуждено.
— Гле, Панта купио рибу! — рече нагло Мита кад угледа овога да прође улицом носећи једног шарана.
Пожури и сам на пијац толико да чак заборави понети дуванску кутију, а то се Мити врло ретко могло десити.
Рибу бејаше донео неки сељак, и кад Мита стиже, затече само још једног шарана, те одмах брже боље ступи у погодбу да му не би тако лепа прилика пропала.
Ценкао се дуго, те најзад погоди шарана за девет гроша, рече сељаку да однесе његовој кући, па да онда наврати у кафану код „Русије“, где ће му платити. Сељак однесе рибу, а Мита оде у кафану. Седео је тамо читав сахат, а сељака нема. Чудо Мити шта је са сељаком, па оде до куће да види је ли однео шарана. Одмах пред кафаном га срете Павле, па му исприча како је сељак препродао рибу Љуби кмету.
Мита задрхти од једа и стаде псовати тако јако да се већ свет поче окупљати око њих.
— Није сељак крив, вели Павле, већ Љуба салетео и готово оте човеку рибу из руку.
— Је ли сељак казао коме је продао? — запитаће Мита нижим тоном.
— Каже сељак, али Љуба ни да чује, и вели (баш сам лепо чуо), зар је за Миту риба?!
— Зар за мене није, а за којекакве пропалице, што гроша у џепу немају, јесте? Срам га било, а до јуче сам га вукао за уши, а сад ми је за њега риба! … Видеће он с киме има посла! … — виче Мита као ван себе.
— Вала, да је мени то учинио, вели Павле, познао би ко сам, па се више не би сетио ни како му је име…
’Ча-Мита јурну као бесомучан Љубином дућану. Готово је више трчао него ишао. За њим се крете читава поворка радознала света, а нарочито деце.
— Шта је ово, те овај свет трчи на ту страну? — упита Павле зет Љубе кмета, који баш утом изиђе из кафане.
— ’Ча-Митина посла! — поче Павле причати — луд човек, оде сад да се свађа с Љубом. Ја га одвраћам и кажем му да Љуба није крив колико ја и ти, ал’ ко ће њему доказати. Сељак препродао рибу, а Љуба ништа човек није ни знао о томе.
У ствари, тако је и било. Павле је само хтео да јаче распали свађу међу Митом и Љубом, те је Мити другојачије причао. Њему је то годило да ко Љубу изгрди, јер се и он с њиме свадио пре два-три дана и омрз’о га, али сада, кад се расхладио и поразмислио, увидео је да је требао кришом радити против Љубе, јер се бојаше да му као кмет још и више не нашкоди, па се зато и понашао тако код зета његова.
— Куд би Љуба правио такве лудорије?! — рече са чуђењем зет Љубин.
— Ето, ја сам се с њиме свадио — говори Павле. — Знаш како је, живи смо људи! … Али, ако хоћемо право, ми од Љубе нисмо имали бољег кмета, а ја га опет волим као брата! … Мита је стар човек, излапео, па, вели, све мора да буде како он хоће! …
Одмах после тога Павле је разговарао с Миланом и причао му исто онако као Мити, говорећи како се „зулуми Љубини не могу трпети!“
— Ето, шта мени зла начини ни криву ни дужну — додао је очајнички при завршетку.
*
Мита је онако љут одјурио правце у Љубин дућан.
— Камо га тај силеџија? — викну одмах с прага.
— Шта хоћете? — упита Љуба хладно, али одсечно.
— Ти ли се нашао, балавче један, да отимаш оно што ја купим! … Немам ја, мислиш, паре, шта ли? … Говори, говори! … Не можеш ти код мене да продреш. За трице ћу да те купим — виче Мита и све подскакује од љутине.
Свет се скупи код врата од дућана.
— Немој викати као луд да се купи свет као на чудо, већ кажи шта ’оћеш, или се вуци из моје радње! — рече Љуба озбиљно, строго и одмереним гласом.
— Зар мени да кажеш да се вучем напоље, балавче, рђо?! … Да мене није било, твом би се оцу ударила црвена реза на дућан, а сад си ти бољи!
— Кажем ти да будеш учтив и да лепо кажеш шта хоћеш од мене, иначе се вуци напоље! …
Мита бејаше бесан до јарости, а поче псовати, викати, лупати штапом по поду, претити, и шта још не.
Љуби се досади, те га избаци из дућана.
Мита не беше више свестан онога што говори. Викао је толико да је већ промукао…
— Тако ли се почитују стари људи?! — рече на завршетку тихим, промуклим, уздрхталим гласом, пуним бола, а мисао му паде на сина, и сузе му заблисташе у очима, а душом опет завлада понос и бес освете…
„Тераће те мој Стева за свог оца док ти душу чује!“ — помисли опет, и опет му сузе засијаше у очима и чисто зажеле да се одмах створи Стева пред њим да је свршио школу, па да је у каквом моћном положају…
— Имаћеш посла док те ја ожежем! — викну опет Мита силним гласом. — Нагнаћу те да клечиш преда мном. Није Мита као печурка сам! … Имаћеш посла, осветиће се Мита свима! …
После ових речи Мита оде кући, а руља света, коју он није готово ни приметио, поче се разилазити.
Љуба је одмах пошто је Мита отишао, сео мирно и ’ладнокрвно, те прегледао неке рачуне у својој радњи, а о том догађају није ни речи проговорио.
—
— Хоће он код мене силу да покаже! — викну Мита кад стиже кући. — Нема код мене југовине. На нос ће ти изићи шаран, синко кисели! Син би ми био, срам га било, па напада на старе људе! … Зар децу да пустим да ми се натресају? … Зар је то правда да балавци суде, жаре и пале.
Заћута. Сави цигару и испуши, па онда намрштен отвори фиоку од стола, те поче претурати тражећи хартије да пише тужбу. Место хартије ту бејаше ваздан излишних ствари. Ту су комади од неког поцепаног сановника, ту једна корица од Устава, па неке уништене признанице; једна половина романа „Љубомир у Јелисиуму“, а однекуд некаква стара четка за ципеле, од које је готово остало само дрво: затим један фишек штирка (што Мита љутито баци на под); напипа још и бабину косу, завијену у стари мастан фес и обмотану канапом.
— Шта ће ми та лудорија?! — прогунђа Мита Јетко и тресну косу за врата. Претура, претура, а већ, готово од силне мешавине предмета, заборави и сам шта тражи.
— Шта ми се сад ова брава наврзла кога врага? … Да је тражим, не би је ту било! … — викну Мита и баци браву кроз прозор у двориште.
Хартије не нађе, те зловољан и сав узнојен од једа и муке поче викати на Јану како је све то она крива. Баба нађе однекуд табак прилично изгужване и попрљане хартије; донесе и мастило у једном малом уском стаклету, које личаше на напрстак. Сад све готово, али нема пера. После дугог тражења једва се и та сметња отклони.
Мита чисто одахну и чињаше му се да је сад већ сву муку скинуо с врата. Зави цигару, обриса зној с чела, засука мало рукаве од капута, ускрену се задовољно на столици; пушаше чекајући да се мало прибере за тако важну ствар коју је намислио извршити.
Протрља потом руком чело, искашља се и пљуну, метну хартију преда се, па превуче неколико пута дланом по њој, као да би је хтео мало исправити; одмери пажљиво једну шаку с врха табака и три прста са стране, и после дугог размишљања написа на средини: Тужба. Застаде, па даље ни маћи, никако онако љутом и увређеном не могаше доћи на ум како да почне и шта све да наведе. Устаде зловољан, па стаде ходати тамо-амо. Једна кокош утом поче какотати у дворишту, а то Миту толико разјари да дохвати бабину нову папучу испред врата и баци је свом силином на кокош.
— Море, кажи шта ћемо за вечеру, — вели Јана — а не бацај те папуче као луд.
— Гад баба! … промрмља Мита љутито и седе опет за сто.
— ’Оћу л’ чорбу? — пита опет Јана.
— Вуци се бестрага, рђо матора, и са вечером! — викну Мита, а у себи помисли: „Баш ми све поквари.“ Посла момка да му уточи ракије, па оде у собу с теферича, те леже на диван да размишља о свему.
— Само док ми Стева стигне, па нека се тера с мојим крвницима.
Мити чисто лакну при овој мисли што ће га имати ко заменити у борби. Међутим је чврсто решен да се дотле и сам бори са „крвницима“, а рачунао је да ће му и Милан моћи помоћи око писања тужбе.
У мислима га прекиде Јеша сусед, који дође да чује шта је све било.
Јеша је омален, плавушав човек са бледим лицем и светлим малим очима. Тек му је тридесет и две године, а већ је сед. Био је пре неколико година врло богат и трговао са свињама, али је, као што многи кажу, од добра осиромашио и морао да отвори бакалницу. Па и јесте од добра пропао. Потписивао је туђе менице верујући сваком на реч да ће платити, давао је новац на зајам без интереса, потпомагао све добротворне установе и био увек честит човек. Учио је мало и гимназију и волео је читати разне књиге и распитивати о разним стварима научним. Због тога се радо дружио с чиновницима, који су му објашњавали питања о богу, о звездама, о Месецу: да ли је велики и има ли, истина, људи на њему? Јеша их је све распитивао, као на пример: „Е, чујеш (то му је била узречица), кажи ми ти како је то да магнет привуче гвожђе?“ Или: „Што и сад коњи не лете? А, кажу, у старо време су летели коњи!“ Или ће тек запитати: „Колико ли има људи на целом свету?“ Или: „Да ли је здраво кад се човек зноји? Ја се, чујеш, много знојим.“ — Тако му они одговараху на та питања, а он им потписиваше менице и даваше новаца на зајам. Увек се бринуо о здрављу и сваким даном је уображавао како је болестан од ове или оне болести. Још ако сни какав ружан сан, одмах би ишао коме суседу да се пожали како је слаб и како нема ништа од њега. Он се није мешао ни у какве сплетке, али је био веома осетљив и частољубив. Како је пострадао у имању, слабо где и иде, сем код Мите, јер ту долази Милан, бивши капетан. Милан га је увек занимао и објашњавао му разна филозофска и богословска питања. А кад се Јеша пожали на слабо здравље, тад га Милан уверава како је „као вук“, а то је довољно било за Јешу да се цео тај дан пријатно осећа. Милан је то морао чинити, јер се осећаше обавезним према Јеши, коме је још од пре шест година дуговао повећу суму новаца. Јеша му није никад тражио.
Мита је са највећом жестином причао Јеши цео догађај, а овај готово није ни слушао, јер се осетио да га боле леђа, па се дао у бригу.
— Море, чујеш, мене нешто боле леђа, па бринем да није сушење кичме — рече Јеша кад Мита доврши причање.
— Мисли он са мном да игра коња — опет ће Мита ватрено.
— Лако је, море, теби! — додаде Јеша, завидећи добром здрављу Митином.
*
Другог дана по ручку је седео већ и Милан с њиме у соби. Размишљаху заједно шта би се могло предузети против тог насилника.
— Кадију тужиш, кадија ти суди! — вели Милан.
— Он ће мене тужити! — вели Мита.
— Овај — поче Милан неку реченицу, и ту реч тако отегну да је Мита, мислећи да он није чуо, поновио још једном своју реченицу.
— Јес… ама… овај… — отеже опет Милан трљајући чело.
— Шта?
— У новине да пошаљемо, па нека се он пуши. Ја ћу да напишем, а ти само потпиши.
Мити прелете радост преко лица. Одмах даде Милану хартију и перо, па он изиђе лагано.
После читава два часа изиђе Милан на теферич, сав у зноју, и седе да прочита допис.
Утом навратише на Миту Јеша и Павле.
Сви се наместише, и са страхопоштовањем слушаху „речи — које ће се штампати“.
„Господине Уредниче!
„Имајте доброту да у вашем цењеном листу одпечатате ово неколико скромних редака и наша пак цела околина слажућа се с овим редовима биће вам особито благодарна.
„Ми као да нисмо у цивилизованој Европи, као да нисмо у деветнаестом веку, када пак просвета и култура да предњаче требају већ као да живимо у средњем веку!! Грозно, и по сто пута грозно!!! Нек чује Европа, нек чује образован свет, какве ми имамо кметове и разне кметовске пришипетље и чанколизе. Љуба Тасић, кмет овог места, данас на најгрознији начин нападе мирног и поштеног грађанина и врлог патриоту Миту Јанковића, који толике године беше кмет на понос свију нас, а не да као неки трпа школски прирез у свој џеп и подмићује своје чанколизе да сведоче криво за оне даске што је општина купила од Марка Томића. Знамо ми те ниске ујдурме куда се новац општински троши. Знамо ми и за ону банку што је кмет узео од Петра Микића да му сина ослободи од војске, као и за својега што је дао назиме команданту и пет ока препеченице. За сада је довољно и оволико, а у будуће више.
„Примите, г. уредниче, и овом Приликом израз мог одличног поштовања.
Један посматрач.“
— Тако! — узвикну Мита.
— Е, чујеш, лепо срочено — додаде Јеша.
— Мало си и Васу дирнуо за сведочење.
— Ако си га закачио! — виче Мита. — Много се он напео.
— Сетиће се сви ко је писао! — рече Милан, правећи се замишљен, а лице му сијаше од задовољства и поноса.
— Е, Јано, спремај за довече да сви заједно вечерамо. Не марим сто дуката да потрошим, само кад је овако лепо испало.
Сви пристадоше на овако згодан и оштроуман предлог Митин.
— Е, баш је то добро, за инат Љуби. — Знаш и код њега ће, чини ми се, Јова на вечеру — рећи ће Павле.
— Јес’. Јова ће код њега. Долазило дете код Лазе овде, те однело тањире што Лаза узимао од њега ономад за славу, па рекао: „’Оће да нам дођу гости.“ А то мени јутрос прича Савка Лазина.
Све ово Јана исприча са задовољством, а сви је пажљиво саслушаше.
(Даље)
Радоје Домановић 