У сеоској ме’ани (1/2)

Зима јака, коњи мога кочијаша слаби, а кола покривена расклиматаним арњевима. Сеоски неутрвен пут; снег нападао преко замрзла чагља, те кола одскачу тако јако да сам држао да ће ми се џигерица откинути. Ветар диже и развејава читаве облаке смрзнута, пршава снега и бије њиме у арњеве, који иначе због неравна пута и ветра посрћу на све стране, тако да сам сваки час очекивао да ми падну на главу. Кроз отворе на арњевима убацује ветар снег и у кола, те ме готово више завејао него да сам на отвореним колима путовао. С једне стране пута дубока и широка јарута, чије је корито обрасло шипрагом, а погдегде стрчи по који високи цер, или граница, а с друге стране се беле њиве под снегом, који је погдегде пресечен саоником што води каквој слами или сену, ограђеном високим врљикама, или преко целца укрштају пртинице и воде кућицама, усред белих шљивара, на чије широке димњаке бију густи млазеви дима. Ретко где се види да по таквој пртиници промакне сељак, повијен под снопом шаше, где корача кошари да положи стоци, а снег завејао и њега и шашу што му је на леђима.

— О, Господе Боже, чудне несреће! — рече кочијаш, окренув се мени, мислећи на време.

— Терај до прве ме’ане, па за данас даље нећемо. Сад је већ подне — рекох му, јер сам и сам осећао да се даље не може путовати.

Кочијаш се сваког минута готово окретао мени и чудио се несрећну времену, или је сам за се псовао и снег и ветар и кола и „пут и онога који је пут први измислио“! А највише је грдио и псовао „првог кочијаша на свету, и ко се први сетио да упрегне коње у кола“.

— Боље је да ме мајка родила без руку него да њима држим дизгине (ту опсује, разуме се, и онога што је први измислио дизгине); онако бих, бар, био просјак! — гунђа кочијаш за свој рачун.

Напослетку поче да псује сељаке.

— Стока, као стока: направили меану где нико паметан не би направио! — продужује кочијаш монологе са својим филозофисањем о свету. — Шта им је стало, да ми је само знати, да овде на овој равници направе меану? … Дивно место! … Али они јок, него је скрали доле у думачу! …

После тих лепих размишљања, разљућен кочијаш стаде псовати „првог божјег сељака”.

Како тако, после два часа путовања, управо мучења, стигосмо до ме’ане.

— Ево је, дабогда изгорела! — рече кочијаш срдитијим гласом него дотле, а, већ, прву ме’ану и првог ме’анџију није заборавио да нарочито наружи.

До механе је општинска судница, ограђена прошћем, а на једном јој крају дворишта апсана од брвана, без прозора, с једном само малом баџом уза саму стреју. Из ње се чује страшан људски глас, урла неко као вук, псује кмета и прети како ће му „отворити пенџер на трбуху“! Мало даље је од општине попова кућа, школа, дућанчић; још даље на брегу две-три кућице, а у дољи црквица.

Ме’ана доста пространа. Свуд око зида су широке клупе, углачане дугом употребом, али су свега два дрвена стола: један на једном, други на другом крају ме’ане. У среди је велика плехана пећ. На зиду с леве руке, гледајући при улазу на врата, вазда је излепљено неких слика, повађених из разних календара и слика с колача вашарских. Све то пожутело, заједно с ме’анским правом, које се једва распознаје кроз стакло што су га муве упљувале. Према том зиду, у удубљењу другога, уздигнуто је огњишгге, на њему ватра, уз коју је велика џезва с водом и један земљани лонац у коме се крчка купус. Више огњишта, на прљаву зиду, виси неколико мањих џезава разне величине, и једно дрво величине писаљке, виси о канапу закаченом на ексер. Тим дрвцетом се меша кава, те је све црно.

Уз огњиште стоји ситна, бледа женица, погурених леђа и живих, црних очију. На њој рекла од калмука, поврх ње грудњаче од ћитајке; сукња од калмука, на ногама папуче за шаку дуже него што јој је нога, а подбрадила се жућкастом шамијом. Плете морасте чарапе на неке жуте игле, а крај њених ногу седи чупаво, прљаво дете од две године, плавих очију, и игра се материним клубетом, што је пало на под. Котрља клубе, цичи и млатара ручицама, а, мало-мало па тек стане клубе ћушкати у уста.

Око пећи стоје тројица: раширили руке, те се греју. На њима неке дроњаве памуклије, с којих виси памук, а ћитајка се ретко где и види. Чакшире им искрпљене разноврсним закрпама, па, чак, на једном и неким црним, избледелим ластиком, по чему се види да се често, или ревносно, налазе око сеоске господе. На једноме од њих и неки летњи прслук, препукнут на леђима, без дугмића, али га и поред тога, због гломазне памуклије, не би могао закопчати. Тај исти носи и неки мастан, окљоцан шешир, који му пада на уши, а испод шешира вири неочешљана, прљава коса, што пада у бичевима по челу. Дремљив, суморан израз, с мутним, крмељивим очима, којима и кад гледа, рекли бисте да није будан.

Други од њих мало окретнији, а трећи завио главу неким крпама, а с једне стране од тих крпа, па преко слепог ока и образа, стоји бразда сасушене крви, која се сливала и по врату и по масној, раздрљеној кошуљи.

Кад ја уђох, она женица остави игле и плетиво, па приђе и поздрави се са: „Како сте, шта радите?“ таквим начином као да смо стари познаници, а она тројица стукоше мало натраг, завукоше руке у поцепане ркмаче од чакшира и посматраху ме радознало.

Она женица хитро нађе неки чаршав, метну га по горњем крају једног стола, ману дланом преко седишта једне гломазне дрвене столице и понуди ме, те седнем.

— Зима, убио га бог! … Одакле идете, господине? … Бежите ви одатле, да чарнем вуруну… Зима… Намучили сте се, мислим? … Трчи, донеси, Весо, дрва (заповеди оном дремљивом с прслуком)… А како сте дошли, господине? … Лакше је ако сте на коњу…

Све ово, и још вазда, изговори она џарајући машицама по пећи, уз коју беше чучила, али не чекаше мој одговор на своја питања.

Веса донесе неколико трупчића сирових дрва, по којима се замрзао снег, баци их крај пећи на цигле, које су по поду место патоса, отресе снег с рукава, а рукама поче трљати о ивице пећи. Она жена метну три-четири дрвета у пећ, зачврча снег топећи се, запишташе потом дрва, а ветар врати дим кроз сулундар, те јурну на врата пећи и у густим млазевима стаде се ширити по ме’ани.

— Убио ти Господ и та сирова дрва — викну жена и стаде брисати очи крајем своје кецеље. Затим узе бакраче и крчаге и утрапи их оној здравој двојици да донесу воде а оног с разбијеном главом посла да нацепка сувих дрва.

Уђе и кочијаш и унесе амове. Прими она амове, баци их у крај, па и кочијаша намести да седне крај огњишта.

— Која су ово тројица? — упитам.

— Несрећници. Неће да иду горе у село код домаћина да служе зимус и да зараде бар обућу и одело и да се ис’ране, а траже их људи, но тако се смуцају овуда џаба. Слушају тако час код попа, час код учитеља, час овде по меани; дамо им те једу и попију по коју ракију, па толико.

— А онај један разбио главу?

— Разбио му опет један таки, као и они што су — Драгутин. Слушао попа, па му поп дао ракије, а он се напио, па допаде јуче овамо, довати једну облицу, па оног несрећника Леку по глави што игда може.

— Што га удари?

— Ђаво и’ њин знао. Каже, забашурио му Лека марјаш кад су летос, ту негде у кукурузу, играли карте! … Паде сирома’ Лека као свећа, а онај утече доле низ брдо. Одјутрос га у’ватили код ’ча-Павловог казана — опет мртав пијан.

— Па то је, ваљда, тај што у апсани виче?

— Јес’, он је, ако сте га чули?

— Па шта ће с њим?

— Ништа. Док се истрезни, пустиће га председник, па поеле код њега да одради неколико дана, док се опет напије, па тако. Лани је опет тако ударио ножем, баш овако у груди, овог Весу што оде на воду.

— Што?

— О Светом Николи слушали код попа, преносили му колаче славске из цркве — ко слави, пола поп узме код сече… Они преносили, па им поп дао неколико да поделе, и дао им бардак ракије, што су ваздан слушали, па се тако опили и завадили. Веса њега ударио бардаком посред главе, а он извади нож, па Васу у груди, али га, срећом, потреви у ову кост, те га не прободе.

Она тројица свршише одређени посао, пише ракије, и изиђоше некуд. Кочијаш оде коњима.

Мало после уђоше двојица у ме’ану. Обојица људи око четрдесете. Први плав, одевен у чохану памуклију, а поврх ње чохан јелек, сукнене потуре чакшире и дугачке чизме на ногама. Други у поабаном официрском шињелу, с кога су скинуте еполете, на глави му шешир, а на ногама поцрвенеле чизме. Обојица протрупкаше, те отресоше чизме од снега, климнуше на мене главама у знак поздрава и затим отресоше капе од снега о крај клупе, а за то време им „крчмарица“ принесе столице за онај други сто, те седоше. Прошапута она нешто с њима, они се окретоше те ме погледаше још једном. Онај први, како сам после сазнао, то је председник општине, Димитрије; а онај у шињелу и шеширу, неки, како је он причао, због неправде разрешени поручник, а једни веле да је праведно рашчињен као наредник. То се тачно, што вели механџика, сад не зна, али и она тврди да је мало учио школе, јер га зна израније, пошто је родом из истог села. У ово време живео је ту у селу код своје браће, који су доста слаба стања, и најозбиљније је преговарао с газда-Димитријем председником, да га узме за општинског писара. У селу, где се ради, не воли да седи, већ се махом налази у овом крају где је ме’ана, а где има за се доста залудна друштва.

Председник седи, озбиљно, хладно, с пребаченом ногом преко ноге, а обема се рукама ослонио о свој дебео кукљасти штап. Онај у шињелу, Милосав, налактио се и сав се прегао, управо легао по столу, и унео се у очи председнику. Јагодице му јако испале, поглед жив, нестрпљив, цело лице некако троугласто, а бркови мало проседи и уфитиљени; коса лепо зачешљана, а брада обријана.

Продужују разговор што су га, ваљда, још у судници почели.

— Знам, брате, али ти не знаш ове ствари… Дај, Радојка, полић ракије… Ти знаш војничке ствари.

— Администрација је, господине мој, администрација… Акт је акт… Фасцикула фасцикула. Нема ту друго ништа . . . Пише капетан општини. Лепо! Ја превијем табак, па кажем: „Суду општине те и те част је уз повратак овога акта одговорити …” — и даље већ што иде — говори одсечно Милосав, и показује руком по столу као кад се пише.

Радојка опет стала на своје место да плете, пошто умири дете, које се беше расплакало, а ја се правим као да и не обраћам пажњу на њихов разговор.

Председник узе лупкати руком по столу, и као да се нешто смишља. Подуже тако ћуташе док ће тек председник важно:

— Ђаволске ствари! Није то, брате мој, лак посао! Ето, ја сам толике године које кмет, које председник општине, па ми дође понешто, па му не знам крсна имена… Сад имам једну ствар, па се и сам чудим шта да радим.

— Ево како ти је то! — поче Милосав.

— Откуд знаш ти, кад ти нисам ни казао.

— Знам, брате, молим те, за онај пут!

— Уха, какви те пут нашао?! То зна и моја стрина! Него друга ствар! — рече председник и задовољно се насмеја, сркну мало из полића, па продужи:

— Чудим се, кажем ти, и сам шта да радим. Мислио сам, мислио — аја, не иде никако! (Остави штап на сто и намести прсте као човек који хоће нешто да набраја). Пази само несрећне ствари: капетан ми данас наређује једно, а распис господина министра полиције од октобра вели друго. (Та два гледишта представи полићем и штапом). Лепо! Послушаш министра, а капетан те мучи, послушаш капетана, а онај озго загуди, па де сад. Ево ти једно (подиже штап и лупи њиме о сто), ево, ти, опет, друго што вели! (Подиже полић, па и њиме лупи о сто и с раширеним рукама, у знак чуђења, проматра ћутећи и штап и полић)… Деде, сад шта да радиш? ’Оћеш ово (показа штап као капетанову наредбу), загуди овај (показа на полић као на министров распис)… Кажеш лако… Тешка је ова наша служба, мој брате; није то војска: лево, десно, напред марш! … Стој… Строј с’ улево полулеево! … То је друго, ал’ ово је чвор. Ту ми кажи: шта да радим?

(Даље)