Tag Archive | Zima

Дај, Боже, згодан случај!

Опозиција „неразмишљено“ тражи изборе за народно представништво, а влада мудро и разумно вели:

— Скупо је то. Народ и иначе пропада од немаштине.

— А што не сазовете исту, прошлогодишњу скупштину? — љути се опозиција.

— Којешта! — вели влада.

— Како којешта?! — пита опозиција.

— А ова зима? — вели добра влада.

— То нема везе са скупштином.

— А што треба грејати скупштинску дворану, о томе не мислите! — вели гњевно родољубива влада.

— Хоће ли онда бити на пролеће скупштине? — пита опозиција.

— Ни онда, јер у календару се вели да ће и пролеће бити ’ладно.

— Добро. А у лето?

— У лето? Којешта! Ко ће оце отаџбине мучити по припеци и запари! — одговара влада.

— Па кад онда? — пита опозиција.

— Има кад. У згодном случају!

Дај, Боже, згодан случај.

„Одјек“
13. јануар 1903. године

У сеоској ме’ани (2/2)

(Претходни део)

Милосав мери и штап и полић, ћути замишљен дуго, налакћен на сто, а главом се наслонио на шаке. Ћути, мисли, а председник слегао раменима и добује прстима по кожним сарама својих чизама, па као да очекује важну пресуду.

— Незгодна ствар, оца му! — узвикну Милосав и удари длан о длан, и озбиљно се замисли.

— Незгодна! — додаде он опет развученим гласом, рашири руке и загледа се у полић, а изразом као да би хтео рећи: Ко му сад може то расплести?

— Кажем ти ја! — вели председник, задовољно се насмеја што је питање и за другог тешко, сркну из полића, па додаде: — Ето ти једно, ево друго. — (Ту дохвати руком прво штап, па полић, затури се на столици и стаде лупкати ногом о ципеле на поду).

Милосав опет зарони главу међу руке, па се уозбиљи и стаде размишљати. Председник га задовољно гледа и чисто се радује што ни Милосав не може да расплете ствар, а само што му очима не вели: „Мозгао сам ја то, мој брате, а ти мислиш тек од шале да решиш тако важно питање.“

Наједаред ее Милосав пљесну дланом по челу и, некако љутит на себе, узвикну:

— Главооо шашава! … Тхх, куд сам се ја део, а ствар проста и јасна као дан.

Председник се понамести на столици, налактио се рукама о сто и нестрпљиво очекиваше решење.

— Проста ствар, молим те! — продужи Милосав. — Пази сад. Капетан, велиш, наређује ово! (Подиже своју дрвену дуванску кутију на страну). Али министар, велиш, ’оће ово! (Подиже председникову шубару, па је опет метну на исто место)… Доброоо!… Е, сад, шта ћеш ти? …

— То и ја питам! — вели председник.

— Чекај, молим те, то ћу и да ти кажем. (Сад опет понови малопрешње, и опет на крају додаде): Е сад лепо, то је така ствар… Сад шта ћеш ти, то је главно… Ти ћеш, господине мој (отклони од себе и шубару и кутију и штап, па као да је пребрисао таблу да на њој почне испочетка, продужи, после малог ћутања, с раширеним рукама и задовољним лицем)… Ништа лакше, ево овако: то је као и у војсци.

— Није то војска, драги мој. Општина, полиција, еј, главо, разумеј! Кака војска?! — рече злобно председник, сркну опет ракију, искашља се, пљуну далеко од себе и окрете се косо према Милосаву, као оно кад се човек с ким споречка.

— Општина и јесте, слушај ти само… Или, чекај, молим те, ево овако: ти си, рецимо, војник… Лепо! —започе Милосав.

— Нисам ја војник! — обрецну се председник.

— Лепо, молим те, свеједно, то је пример. Добро, ти си, рецимо, наредник; овај овде поручник (показа на једну празну столицу), а ја капетан.

— Ја сам резервни потпоручник. Што да сам наредник? Не можеш ти тек то: „рецимо”.

— Тхи, брате, свеједно је, молим те, то је пример.

— Али, молим ја тебе, не могу ја тако…

— Лепо, молим те: Шта си ти, велиш?

— Потпоручник.

— Добро, ти си, рецимо, потпоручник, онај овде (она столица опет) капетан, а ја мајор… Или овако: Ти си, Димитрије, капетан! Лепо, овај потпуковник, а ја пуковник, или, рецимо, он пуковник, а ја генерал, то је свеједно… Е, сад, лепо! (Ту заглади задовољно бркове, превуче рукама по столу и задовољно предахну као човек који је из честе срећно изашао на чистину)… Шта си ти?

— Ја сам капетан! — вели председник задовољно.

— Добро — рече Милосав и дохвати га руком по рамену — а шта је овај? — додаде и показа ону столицу.

— Пуковник — одговори председник, а Милосав, исто као њега по рамену, дохвати руком столицу.

— А ја? — пита даље Милосав и куцну се прстима о груди.

— Ти си генерал! …

— Е доброоо! … Ти си капетан, овај је пуковник, ја сам генерал! — понови Милосав задовољно као и наставник кога је ученик разумео и лепо поновио његово предавање.

— Е, сад пази: Ово је ракија! (Подиже он председников полић и метну га насред стола).

— Ракија! — понови председник.

— Добро! … Ти, као капетан, узмеш овако ракију да пијеш (принесе полић устима), али овај, као пуковник, дође, па каже: „Димитрије, не смеш да пијеш!“ … Шта ћеш ти?

— Ако наредба старијег није умесна, имам право да се жалим редовним путем! — расрди се председник, и лупи руком по столу.

— У, брате слатки, остави то. Ко те то пита? … Питам ја тебе шта ћеш ти кад теби пуковник каже: „Не смеш да пијеш!“ Нема ту тамо, овамо. То ти мени кажи.

— Ја ћу да кажем: „Разумем, госпо’н пуковниче!“ — продра се председник, пошто стаде мирно и салутира по војнички.

— То је оно: „разумем!“ и ништа више! — узвикну Милосав задовољан.

— Па шта је с тим? — пита председник.

— То је оно што не смеш да пијеш, а стоји ракија овако…

— Знам, брате, ал’ ако наредба.није умесна…

— Остави то, молим те; опет плећеш друге ствари! — узвикну љутито Милосав и отресе рукама. — Главно је, не смеш да пијеш. Лепо. Сад, стојиш ти, стоји овај пуковник (ту помаче столицу која представља пуковника), стоји пред тобом ова ракија, овако (тресну љутито и озбиљно онај полић преда се) али дођем ја као генерал (лупи се у груди шаком), па кажем: „Димитрије!“ — шта ћеш ти.

— Ја ћу да кажем: „Заповедајте, госпо’н’ генерале!“ — вели оштро Димитрије и салутира по војнички, а Милосав стоји и заузео генералско држање.

— Добро! — вели Милосав — а ја ти као генерал кажем: „Димитрије, попиј ову ракију“, и ти, разуме се, узмеш, и (пошто попи ракију из полића, Милосав заглади бркове, пљесну устима, па тек продужи) … попијеш!

— Тако је! — одобрава председник.

— Тако ти је и та твоја ствар: капетан вели ово (подиже опет кутију), а министар гуди ово (показа шубару) … Шта ћеш ти?

— Сад знам — вели председник посрамљено, — старији је старији.

Милосав сад узе понављати испочетка. Напослетку председник би задовољан што је то крупно питање лепо расплетено, поручи веће стакло ракије и две чашице, те исту ствар помоћу испијања чашице стадоше претресати на разне начине.

Радојка им донесе још једном ракије, скува мени „грејаницу“ и однесе расплакано дете, ваљда да га успава.

У сам сумрак уђе поп у ме’ану. Црномањаст, висок човек око тридесет и неколико година. Отресе ноге и капут од снега, растресе косу и браду, по којима је такође снег нападао. Поздрави се с председником и Милосавом. „Шта оно беше јуче?“ — рече председник, и сви се засмејаше. Кад мене угледа, изненади се мојим присуством. Приђе те се поздрави и каза своје име. Учиним то исто. После обичних разговора: „Како сам дошао?“ „Ружно је време данас било, а сад престао ветар, па само пада крупан снег“, итд. — дођоше питања где живим, јесам ли одатле родом, кога имам, познајем ли тога и тога, и вазда других ствари.

— Председниче! — викну га поп.

Председник се окрете.

— Ама, нешто сам заборавио: који беше дан јуче; сећаш ли се? Чини ми се четвртак! — опет ће поп, па се засмеја.

— Памтим ја шта је било јуче! Него, можеш ти, попе, да запамтиш данашњи дан — вели председник.

— Изгубио јуче шест гроша на „таблунету”, па га дирам — објасни ми поп шапатом. — Нек спреми Радојка тамо у соби да те слишам час, па да идем кући — продужи поп, а брзо потом додаде:

— Ако мислиш да изгубим, пусти из апса оног несрећника, па му нареди нек оде мојој кући да уди месо, ил’ да помогне штогод. Боље му је него У апсу.

Председник замоли Милосава да оде и каже пандуру да га пусти и да му нареди да иде поповој кући — да што послуша.

Док су они у соби играли карте. Радојка ми спреми вечеру, постави, те седнем вечерати.

Утом уђе Милосав с још тројицом, кицошки одевеним у оделу сеоскога кроја, али од шајака, украшену скупим гајтанима; о појасима висе им ланци од часовника. Поздравише ме подигнувши капе и климнувши главама, па уђоше у собу где председник и поп играју карата.

Док ја вечерам, Радојка узела игле, стала исто онако крај огњишта како сам је затекао кад дођох.

Чим се у соби разлегне граја, смех, трупкање, пљескање рукама, Радојка већ разуме да је једна игра свршена и одмах иде собњим вратима, одшкрине их, промоли главу унутра и пита:

— На чији рачун сад пијете? Ког су слишали? — и засмеје се као кад кокошка какоће. — Да нису попи очитали горопадну? — закакоће.

Затим улази у собу, изнесе празне полиће и унесе пуне ракијом. Тек тада настане врева и смеј, да уши заглухну. Радојка се врати и продужи плести.

— Долазе ли даљи са села у ме’ану?

— Долазе празником и недељом кад долазе цркви ил’ кад дођу општини, па сврате. Недељом ту не може да се окрене човек. И жене и деца и људи — све то из цркве наврати, па жене пију каву, људи ракију ил’ вино, па око подне нема никог. Па и то који су бољег стања, а сиротнији не пију у — ме’ани, они на казанима. Зими наврате, те се огреју кад иду из чаршије, заноћи понеки даљи, купи марјаш ’леба, попије ракију, па легне ту на клупу, те спава — прича Радојка.

— Слабо радите? — упитам.

— Па прилично. Они овде из комшилука ту су поваздан. Некад се заузму, па по целу ноћ играју карте. С њима седи мој човек. Не може да изиђе из атара. Комшије, па тако воде љубав. Долазе сви. Не знам што га вечерас нема уча. Мора да је отишао негде у село. Много добар човек. Шалџија, да пукне човек од смеја с њим. Има доста комшија: имамо и дућанџију и терзију и, сем тога, опет четири куће.

— Јесу ли сељаци ова тројица што уђоше с Милосавом? — упитам.

— Сељаци, ал’ се тако заузели са овим комшилуком што не ради у пољу, па и они се прогосподили. Долазе и они сваки дан, а приличног су стања. Ноћас су били до неко доба.

Распитам се о постељи, и Радојка ми објасни да је молила госте да иду раније, јер ћу, вели, ја спавати у тој соби где они играју карте, и напомену како ту и господин капетан спава. Кочијаш ће, рече ми, спавати ту на клупи. Ту, вели, спавају и пандури, па им ништа није.

И, заиста, још нисам ни довршио вечеру, а гости са смејом изиђоше.

— ’Оћете да пијете што, господине? — пита поп, па се заведе од смеја.

— Подноси ми кеса, могу и да плаћам! — рече љутито председник и седе за сто где кочијаш вечераше, где је и малопре с Милосавом седео.

— Радојка, донеси свима, нека пије ко шта ’оће!

— Одма’, председниче, сад! — ужурба се Радојка.

Председник баци динар на сто, устаде и без поздрава изиђе на врата, за њим и Милосав.

Поп се засмеја и узе лупати ногама по поду, па се потом поздрави са мном и изиђе. За њим изиђоше и она три кицоша. Подигоше капе и поздравише се при поласку са мном.

Радојка изиђе за њима. Остадосмо ја и кочијаш.

На среди кафане мала лампа виси о таваници, кроз прљаво стакло једва продире светлост. Тиња ватра на огњишту. У плеханој пећи бубње и пуцкају разгорела дрва. Ветар треска прозоре, јер се врло слабо приклапају.

Наједаред се врата с треском нагло отворише. На вратима се указа омален, дежмекаст човек, подбула модрикавоцрвена лица, коса му пала у нереду испод накривљене шубаре. На њему одело раздрљено, у нереду, по коленима и изгужваном раскопчаном зимском капуту виде се трагови од снега, како је негде падао. Ветар духну на отворена врата, стаде се повијати и трнути пламен од лампе, која и иначе слабо светли. Лампа се угаси и светлост још бацају разгорела дрва од пећи кроз отвор на вратима. Трепери пламен из пећи и игра се његова сенка по поду, таваници и зиду, дајући час слабији, час јачи одсјај.

Онај човек, посрћући, коракну неколико пута. Упаде Радојка и заплака.

— Напоље, кујо, напооољеее! — продра се онај и замлатара рукама. — Ја служим госте… Напоље! …

Радојка изиђе.

Он, посрћући, приђе огњишту. Кочијаш уђе у собу, упали свећу и метну је пред мене.

Онај се човек окрете, па, нијајући се, подиже руку капи, рука му клону, и он процеди:

— … б… вешеее! (То је ваљда требало да буде: „Добро вече!“).

Затим поче нешто баратати око огњишта, док се, тек, претури џезва, чвркну вода по врелу пепелу и диже се пурњак.

— Брррр — пу! — учини он и махну рукама по лицу, тресну затим џезву о под, опсова нешто гадно, и с неразговетним, срдитим гунђањем пође посрћући вратима, која при изласку тако залупи да се свећа умало не угаси, а из пећи куљну густ млаз дима.

Мало постоја, па се, тек, из побочне собе зачу тутањ, вика, кршење. Чу се детиња вриска, па онда лупише врата и пред вратима од ме’ане зајаука жена и стаде запомагати, а за њом се скрши неко стакло што удари у врата од ме’ане.

— Знам ја ту будалу! — рече кочијаш и отрча на врата.

Жена, с грдном модрицом више ока, упаде у ме’ану и зацика:

— Помагајте, уби, уби ме! … Јаој! …

Излетим и ја тамо. У соби газда-Тасиној (тако се зове ме’анџија) мрачно, само што се из пећи мало осветљава, али и отуд, због отворених врата, куља више дима него светлости. У једном углу вришти дете, а у другом углу једва се назиру две контуре: кочијаш стегао Тасу преко паса и вуче га у кревет, а овај се отима, млатара и рукама и ногама, псује, грди, прети пушком, док, најзад, промуче — и настаде само кркљање с неразговетним, испрекиданим гласовима. Кочијаш га савлада и баци у постељу. Онај застења, пљесну неколико пута уснама — и захрка.

— Савладаше га куси! — рече кочијаш, узе дете које се већ заценило од плача и унесе га у ме’ану.

— Мааамааа! — завапи дете кад угледа Радојку, и пружи јој руке.

— Јадно моје, кукавче сиње! — зацвили кроз сузе Радојка и узе дете, седе у један крај на клупу, те му даде сисе.

И мајка и дете јецају. Радојка га кроз сузе пољуби, а оно пусти дојку, па јеца и загледа се плавим, уплаканим очицама у матер.

— Зашто то тако ради твој муж? Шта му је?

— Није то њему првина! — рече Радојка и уздахну, а затим додаде: — Сад ћу ја вама спремити постељу, само док дете намирим.

— Да те опет не нападне? — упитам.

— Сад он спава, топове не би чуо! — рече, и однесе дете.

— Не знате ви њега? — рече кочијаш кад она оде.

— Не.

— Знам га ја још из Крагујевца. Тај је упропастио и своје и туђе. Био је и бакалин, па пропао, па после држао пекарницу, па пропао, па дође овамо и узе ту из села ову красну женицу. И сад има свега. Она је као кртица: цепа дрва, носи воду чак оздо с бунара, служи госте, двори њега, пере, плете, шије, никад не стоји. Она је све зарадила. Он иде од куће до куће, пије, дође својој кући, избије жену, па тако из дана у дан.

*

Немирно сам спавао те ноћи, иако сам доцно заспао. Нека туга ме обузела од ових утисака и једва сам чекао да отпутујем сутрадан.

У сеоској ме’ани (1/2)

Зима јака, коњи мога кочијаша слаби, а кола покривена расклиматаним арњевима. Сеоски неутрвен пут; снег нападао преко замрзла чагља, те кола одскачу тако јако да сам држао да ће ми се џигерица откинути. Ветар диже и развејава читаве облаке смрзнута, пршава снега и бије њиме у арњеве, који иначе због неравна пута и ветра посрћу на све стране, тако да сам сваки час очекивао да ми падну на главу. Кроз отворе на арњевима убацује ветар снег и у кола, те ме готово више завејао него да сам на отвореним колима путовао. С једне стране пута дубока и широка јарута, чије је корито обрасло шипрагом, а погдегде стрчи по који високи цер, или граница, а с друге стране се беле њиве под снегом, који је погдегде пресечен саоником што води каквој слами или сену, ограђеном високим врљикама, или преко целца укрштају пртинице и воде кућицама, усред белих шљивара, на чије широке димњаке бију густи млазеви дима. Ретко где се види да по таквој пртиници промакне сељак, повијен под снопом шаше, где корача кошари да положи стоци, а снег завејао и њега и шашу што му је на леђима.

— О, Господе Боже, чудне несреће! — рече кочијаш, окренув се мени, мислећи на време.

— Терај до прве ме’ане, па за данас даље нећемо. Сад је већ подне — рекох му, јер сам и сам осећао да се даље не може путовати.

Кочијаш се сваког минута готово окретао мени и чудио се несрећну времену, или је сам за се псовао и снег и ветар и кола и „пут и онога који је пут први измислио“! А највише је грдио и псовао „првог кочијаша на свету, и ко се први сетио да упрегне коње у кола“.

— Боље је да ме мајка родила без руку него да њима држим дизгине (ту опсује, разуме се, и онога што је први измислио дизгине); онако бих, бар, био просјак! — гунђа кочијаш за свој рачун.

Напослетку поче да псује сељаке.

— Стока, као стока: направили меану где нико паметан не би направио! — продужује кочијаш монологе са својим филозофисањем о свету. — Шта им је стало, да ми је само знати, да овде на овој равници направе меану? … Дивно место! … Али они јок, него је скрали доле у думачу! …

После тих лепих размишљања, разљућен кочијаш стаде псовати „првог божјег сељака”.

Како тако, после два часа путовања, управо мучења, стигосмо до ме’ане.

— Ево је, дабогда изгорела! — рече кочијаш срдитијим гласом него дотле, а, већ, прву ме’ану и првог ме’анџију није заборавио да нарочито наружи.

До механе је општинска судница, ограђена прошћем, а на једном јој крају дворишта апсана од брвана, без прозора, с једном само малом баџом уза саму стреју. Из ње се чује страшан људски глас, урла неко као вук, псује кмета и прети како ће му „отворити пенџер на трбуху“! Мало даље је од општине попова кућа, школа, дућанчић; још даље на брегу две-три кућице, а у дољи црквица.

Ме’ана доста пространа. Свуд око зида су широке клупе, углачане дугом употребом, али су свега два дрвена стола: један на једном, други на другом крају ме’ане. У среди је велика плехана пећ. На зиду с леве руке, гледајући при улазу на врата, вазда је излепљено неких слика, повађених из разних календара и слика с колача вашарских. Све то пожутело, заједно с ме’анским правом, које се једва распознаје кроз стакло што су га муве упљувале. Према том зиду, у удубљењу другога, уздигнуто је огњишгге, на њему ватра, уз коју је велика џезва с водом и један земљани лонац у коме се крчка купус. Више огњишта, на прљаву зиду, виси неколико мањих џезава разне величине, и једно дрво величине писаљке, виси о канапу закаченом на ексер. Тим дрвцетом се меша кава, те је све црно.

Уз огњиште стоји ситна, бледа женица, погурених леђа и живих, црних очију. На њој рекла од калмука, поврх ње грудњаче од ћитајке; сукња од калмука, на ногама папуче за шаку дуже него што јој је нога, а подбрадила се жућкастом шамијом. Плете морасте чарапе на неке жуте игле, а крај њених ногу седи чупаво, прљаво дете од две године, плавих очију, и игра се материним клубетом, што је пало на под. Котрља клубе, цичи и млатара ручицама, а, мало-мало па тек стане клубе ћушкати у уста.

Око пећи стоје тројица: раширили руке, те се греју. На њима неке дроњаве памуклије, с којих виси памук, а ћитајка се ретко где и види. Чакшире им искрпљене разноврсним закрпама, па, чак, на једном и неким црним, избледелим ластиком, по чему се види да се често, или ревносно, налазе око сеоске господе. На једноме од њих и неки летњи прслук, препукнут на леђима, без дугмића, али га и поред тога, због гломазне памуклије, не би могао закопчати. Тај исти носи и неки мастан, окљоцан шешир, који му пада на уши, а испод шешира вири неочешљана, прљава коса, што пада у бичевима по челу. Дремљив, суморан израз, с мутним, крмељивим очима, којима и кад гледа, рекли бисте да није будан.

Други од њих мало окретнији, а трећи завио главу неким крпама, а с једне стране од тих крпа, па преко слепог ока и образа, стоји бразда сасушене крви, која се сливала и по врату и по масној, раздрљеној кошуљи.

Кад ја уђох, она женица остави игле и плетиво, па приђе и поздрави се са: „Како сте, шта радите?“ таквим начином као да смо стари познаници, а она тројица стукоше мало натраг, завукоше руке у поцепане ркмаче од чакшира и посматраху ме радознало.

Она женица хитро нађе неки чаршав, метну га по горњем крају једног стола, ману дланом преко седишта једне гломазне дрвене столице и понуди ме, те седнем.

— Зима, убио га бог! … Одакле идете, господине? … Бежите ви одатле, да чарнем вуруну… Зима… Намучили сте се, мислим? … Трчи, донеси, Весо, дрва (заповеди оном дремљивом с прслуком)… А како сте дошли, господине? … Лакше је ако сте на коњу…

Све ово, и још вазда, изговори она џарајући машицама по пећи, уз коју беше чучила, али не чекаше мој одговор на своја питања.

Веса донесе неколико трупчића сирових дрва, по којима се замрзао снег, баци их крај пећи на цигле, које су по поду место патоса, отресе снег с рукава, а рукама поче трљати о ивице пећи. Она жена метну три-четири дрвета у пећ, зачврча снег топећи се, запишташе потом дрва, а ветар врати дим кроз сулундар, те јурну на врата пећи и у густим млазевима стаде се ширити по ме’ани.

— Убио ти Господ и та сирова дрва — викну жена и стаде брисати очи крајем своје кецеље. Затим узе бакраче и крчаге и утрапи их оној здравој двојици да донесу воде а оног с разбијеном главом посла да нацепка сувих дрва.

Уђе и кочијаш и унесе амове. Прими она амове, баци их у крај, па и кочијаша намести да седне крај огњишта.

— Која су ово тројица? — упитам.

— Несрећници. Неће да иду горе у село код домаћина да служе зимус и да зараде бар обућу и одело и да се ис’ране, а траже их људи, но тако се смуцају овуда џаба. Слушају тако час код попа, час код учитеља, час овде по меани; дамо им те једу и попију по коју ракију, па толико.

— А онај један разбио главу?

— Разбио му опет један таки, као и они што су — Драгутин. Слушао попа, па му поп дао ракије, а он се напио, па допаде јуче овамо, довати једну облицу, па оног несрећника Леку по глави што игда може.

— Што га удари?

— Ђаво и’ њин знао. Каже, забашурио му Лека марјаш кад су летос, ту негде у кукурузу, играли карте! … Паде сирома’ Лека као свећа, а онај утече доле низ брдо. Одјутрос га у’ватили код ’ча-Павловог казана — опет мртав пијан.

— Па то је, ваљда, тај што у апсани виче?

— Јес’, он је, ако сте га чули?

— Па шта ће с њим?

— Ништа. Док се истрезни, пустиће га председник, па поеле код њега да одради неколико дана, док се опет напије, па тако. Лани је опет тако ударио ножем, баш овако у груди, овог Весу што оде на воду.

— Што?

— О Светом Николи слушали код попа, преносили му колаче славске из цркве — ко слави, пола поп узме код сече… Они преносили, па им поп дао неколико да поделе, и дао им бардак ракије, што су ваздан слушали, па се тако опили и завадили. Веса њега ударио бардаком посред главе, а он извади нож, па Васу у груди, али га, срећом, потреви у ову кост, те га не прободе.

Она тројица свршише одређени посао, пише ракије, и изиђоше некуд. Кочијаш оде коњима.

Мало после уђоше двојица у ме’ану. Обојица људи око четрдесете. Први плав, одевен у чохану памуклију, а поврх ње чохан јелек, сукнене потуре чакшире и дугачке чизме на ногама. Други у поабаном официрском шињелу, с кога су скинуте еполете, на глави му шешир, а на ногама поцрвенеле чизме. Обојица протрупкаше, те отресоше чизме од снега, климнуше на мене главама у знак поздрава и затим отресоше капе од снега о крај клупе, а за то време им „крчмарица“ принесе столице за онај други сто, те седоше. Прошапута она нешто с њима, они се окретоше те ме погледаше још једном. Онај први, како сам после сазнао, то је председник општине, Димитрије; а онај у шињелу и шеширу, неки, како је он причао, због неправде разрешени поручник, а једни веле да је праведно рашчињен као наредник. То се тачно, што вели механџика, сад не зна, али и она тврди да је мало учио школе, јер га зна израније, пошто је родом из истог села. У ово време живео је ту у селу код своје браће, који су доста слаба стања, и најозбиљније је преговарао с газда-Димитријем председником, да га узме за општинског писара. У селу, где се ради, не воли да седи, већ се махом налази у овом крају где је ме’ана, а где има за се доста залудна друштва.

Председник седи, озбиљно, хладно, с пребаченом ногом преко ноге, а обема се рукама ослонио о свој дебео кукљасти штап. Онај у шињелу, Милосав, налактио се и сав се прегао, управо легао по столу, и унео се у очи председнику. Јагодице му јако испале, поглед жив, нестрпљив, цело лице некако троугласто, а бркови мало проседи и уфитиљени; коса лепо зачешљана, а брада обријана.

Продужују разговор што су га, ваљда, још у судници почели.

— Знам, брате, али ти не знаш ове ствари… Дај, Радојка, полић ракије… Ти знаш војничке ствари.

— Администрација је, господине мој, администрација… Акт је акт… Фасцикула фасцикула. Нема ту друго ништа . . . Пише капетан општини. Лепо! Ја превијем табак, па кажем: „Суду општине те и те част је уз повратак овога акта одговорити …” — и даље већ што иде — говори одсечно Милосав, и показује руком по столу као кад се пише.

Радојка опет стала на своје место да плете, пошто умири дете, које се беше расплакало, а ја се правим као да и не обраћам пажњу на њихов разговор.

Председник узе лупкати руком по столу, и као да се нешто смишља. Подуже тако ћуташе док ће тек председник важно:

— Ђаволске ствари! Није то, брате мој, лак посао! Ето, ја сам толике године које кмет, које председник општине, па ми дође понешто, па му не знам крсна имена… Сад имам једну ствар, па се и сам чудим шта да радим.

— Ево како ти је то! — поче Милосав.

— Откуд знаш ти, кад ти нисам ни казао.

— Знам, брате, молим те, за онај пут!

— Уха, какви те пут нашао?! То зна и моја стрина! Него друга ствар! — рече председник и задовољно се насмеја, сркну мало из полића, па продужи:

— Чудим се, кажем ти, и сам шта да радим. Мислио сам, мислио — аја, не иде никако! (Остави штап на сто и намести прсте као човек који хоће нешто да набраја). Пази само несрећне ствари: капетан ми данас наређује једно, а распис господина министра полиције од октобра вели друго. (Та два гледишта представи полићем и штапом). Лепо! Послушаш министра, а капетан те мучи, послушаш капетана, а онај озго загуди, па де сад. Ево ти једно (подиже штап и лупи њиме о сто), ево, ти, опет, друго што вели! (Подиже полић, па и њиме лупи о сто и с раширеним рукама, у знак чуђења, проматра ћутећи и штап и полић)… Деде, сад шта да радиш? ’Оћеш ово (показа штап као капетанову наредбу), загуди овај (показа на полић као на министров распис)… Кажеш лако… Тешка је ова наша служба, мој брате; није то војска: лево, десно, напред марш! … Стој… Строј с’ улево полулеево! … То је друго, ал’ ово је чвор. Ту ми кажи: шта да радим?

(Даље)