Због љубави

Велика је разлика између рада у њиви сиромаха и богата човека. Гледате малу њивицу и у њој се, на сунчаној припеци, повило двоје — муж и жена. Лица мршава, мрачна, препланула, изразом напомињу многу патњу живота. Бију мотикама тврду ледину. Ћуте, ништа не говоре. Прође по сат-два да се и не погледају. Одело прљаво, поцепано, кошуље улепљене знојем и прашином, боси, ноге црне, испуцале, прљаве. О каквој крушци, украј њивице, виси љуљка. У њој плаче дете. Мушкарчић, прљава тела, гологлав, само у дроњавој кошуљици, држи комад црна леба једном руком, а другом љуља љуљку. Седну за ужину. Умачу лук у со, што је у дрвеном сланику, једу онај црн леб и ћуте, чак се и не гледају. Богзна да ли ће проговорити коју или не. Тако је о копању, тако пролазе сиромаху и остали пољски радови.

У њиви богатога радови иду другојачије. Ту се мучан рад претвара у забаву. Ако је жетва, ту су мобе. Трешти песма из здравих груди запурених девојака, подскочице, задиркивање, смех, шала. Рад се не осећа, а по свршеном раду тело не клоне, не тражи одмора, већ двоје и двоје загрљено — девојке напред са забаченим крајевима од мараме на глави и срповима на рамену, момци за њима са пребаченим гуњићима преко рамена и срповима закаченим о појасу — певају наизменце и оду домаћиновој кући на вечеру, а тамо већ чекају и Цигани са бубњем и ћеманима. Па и сиромах, кад ради тако, заборави свој рад, па и он запева и удари у шалу.

То је надметање измеђ момака и девојака ко ће пре дожњети до краја. Момак често жање и девојци да би заједно измакли напред. Тако су се на једној моби заволели Зорка Петрова и Влајко Милин. Зорка јединица у оца, а лепше је не беше у околини.

Али није само Влајку запело око за Зорку. Њу је волео и Стеван Николин, здрав и снажан младић, а јединац у оца. Без њега није нигде могла проћи кавга и битка по саборима. Познавала га је цела околина као убојицу и кавгаџију. Многе су девојке баш због тога лудовале за Стеваном, али он је, уколико Зорка није више марила за њега, све више и више за њом жудео, а Влајка све више и више мрзео. Мржња према Влајку и љубав према Зорки расла је упоредо у души његовој, и једно друго је подстицало да се јаче и јаче развије. Зорки је пратио сваки покрет, а није било прилике где би се с Влајком сусрео да не изазове кавгу, и чак битку.

Зорки је отац умро пре близу годину дана и само се чекало да се изда, по реду и обичају година, скине црна марама, па да се испроси за Влајка. Зорка је живела с мајком код стрица, који је био одељен имањем, а она је била једина наследница целе очевине.

Овај пут је и Зорка дошла на комишање с братом од стрица Миком (дечак од четрнаест година), а при седању гледала је да заузме место до заручника Влајка.

Марко Богдановић је најбогатији у нашој околини, те се мобе и комишања његова очекују као какви велики годети и сабори, ако не радије.

Овај пут је комишање код Марка. Још и раније су сви знали да ће клати јуне и свињу и не знам шта још, да је звао гајдаша, да ће Миљко, Маринко и још неки од момака свирати у свирале. Иако је свако од оних што долазе на комишање вас дан радио, ипак радо иде да и ноћ проведе у раду. Радије се иде готово него на свадбу.

Јесења, дивна, месечна ноћ. Крцкају путем натоварена кола, бију меденице, плачу двојнице, а прати их песма:

Тамна ноћи, пуна ти си мрака,
Срце моје још пуније јада,
Јад јадујем, ником не казујем.

све тише и тише, и изгуби се у даљини.

Под великим ’растом, пред тргом Марковим велика гомила кукуруза у виду дуге, протегнуте елипсе. С једне стране поседали радници, преко глава бацају шаш, а с оне друге стране, преко гомиле бацају окомишано корење. У врху седе по старештву старији људи, па до њих момчадија, па онда девојке и покоја млађа жена. Старији у врху воде разговоре домаћинске, одмерено, тихо, а момци се задиркују с девојкама, гађају комушкама и ћеретају. Велики бардак кружи од руке до руке. Девојке ћућоре, уврискују се, гађају кришом и оне момке.

Језик се све више дреши. Укрсте се досетке и задиркивања. Испрва се почне гађање зрневљем, мањим одломцима, па све више и више, док не пређе на највеће комушке.

Девојке запеваше:

Сјај месече, сјај ладе,
Сјајни…

— А јаој! — прекиде се песма. Стева гађао Влајка Милиног, па прелете корен те удари Милицу Лукину.

— Ако ја потегнем штапом, неће га мајци јести више леба кога ударим.

Настаде тајац. Умуче и песма и шала и смех.

— Само ако кога опазим да се потегне, одмах ћу га одјурити. Овде код мене то нећу да трпим! — запрети домаћин.

— Знам ја ко је, ал’ ће му пресести. Мени је намењен тај ударац — викну Влајко — ал’ сад нећу због ’ча-Марка да замећем свађу.

Поче опет рад. С почетка се жагори тихо, па све јаче, јаче, док се опет не поврати весеље.

Таман у највећем јеку песма, док тек Влајка тресну корен по глави. Не јаукну, већ извади нож и ђипи на ноге.

— Ко гађа? — викну страховито.

Наста тајац.

— Ко гађа? — понови силније.

Нико не одговара.

— Деде нек се јави, ако је мушко? — понови

Опет сви ћуте.

Влајко метну нож у корице, ма’ну главом и седе.

Таман се разговор поче повраћати док тресну корен Зорку у груди.

— Ко ме удари? — јаукну она.

Стева скочи бесно, па јекну колико га снага доноси:

— Нек се јави ко гађа, ил’ ће га наћи проштац по глави!

Настаде страшна тишина. Сви су знали Стеву као убојицу, а знали су да воли Зорку.

Влајка је до срца заболело што Стева да устане и брани Зорку. Његову заручницу да брани његов крвни непријатељ! Не могаше се уздржати. Устаде. Сви га погледаше.

— Ја гађам! — рече и удари се руком по гру- дима.

Нико да се макне с места.

— Кога си гађао?

— Зорку! Шта ’оћеш?

— Нећеш никог више! — И Стева јурну штапом на Влајка.

Дрекнуше поплашене девојке, закука и заплака Зорка, скочише људи да га задрже, али утом већ и штап тресну Влајка по глави, и у истом тренутку му Влајко вратио ударац ножем.

Стева се преви од бола и клону на гомилу кукуруза.

*

Нису се тужили. Преболели су ударце и један и други.

— ’Оћеш га тужити? — питају Влајка.

— Нек тужи он мене — одговара.

А на тако питање Стева вели:

— Тужиће мајка за њим!

*

Те исте јесени нађу се обојица на казану код неког Алексе. Ту се заваде, и опет ножевима јурну један на другог, али их разваде. Стева оде кући, а Влајка задрже.

Прође више од два сата, па и Влајко пође. На раскршћу, кад хтеде савити поред забрана, путем својој кући, искочи преко врљика Стева.

— Стој!

Влајко стаде.

— Куда ћеш сад?

— Натраг од мене!

Стева кидиса ножем. Влајко одскочи натраг и извади револвер:

— Натраг!

Стева јурну да ухвати за цев. Пуче револвер, и Стева се без јаука стропошта.

Влајко се обазре око себе, учини му се као да иије на јави. Приђе Стеви. Очи отворене, страшно гледају, глава крвава. Пуши се врела крв на ’ладној ноћи. Хуји ветар по голом грању. Чавке и гаврани шуште крилима кроз влажан ваздух и гракћу страшно, злокобно.

Влајко се стресе од страха. Стоји нем, непомичан, као камен. Осећа дим и мирис барута, па га то гуши, дави. Зује му уши, у глави хаос. Осећа како га ноге издају. Лице му дошло блеђе него мртвацу пред њим.

Дуго је тако стајао, док се одједном окрете, обазре око себе, обузе га неисказани страх, осети да му треба бежати далеко, далеко некуд, куд било, само што даље, на крај света, где нема људи, никог, никог.

*

О Ускрсу, у порти код наше цркве, видео сам Зорку. Старији људи седели су за соврама. Једу, пију, певају. Младеж весела игра у колу. Свире свирале, трескају ноге, подврискују момци. Девојке ћућоре у буљуцима. Румени образи, бујне, набрекле груди, чисто одело, широки рукави од танка платна, кроз које се виде једре руке. Смеју се, кикоћу, договарају се где ће се ухватити у коло.

Велики празник, па све весело, све сија радошћу, па и природа томе помаже. И сунце весело, и гора млада пуна живота. Не примећује се јад људски. Све то чисто, ошишано, подбријано, беле се кошуље, одсјајује срма на јелецима.

Зорка је с мајком била у једном углу порте црквене. Не може је човек познати. Груди упале, образи бледи, уплакане, црвене очи; убрађена црном марамом, а у црној рекли.

— Шта радиш, Зорка?

— Ето, ништа.

— Влајка осудише?

Место одговора она прогута пљувачку, а очи јој засузише.

— Судбина њена и моја! — прихвати мајка њена. — Као да смо се на бога камењем бацале… Е, ех!

Зорку загушише сузе.

Мене обузе силна туга, те не могох даље питати. Одем од њих без збогом.

Свак се туге клони. Осташе усамљене, тужне сред општег весеља.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.