Смрт

Иван Тодоровић је ваљан сеоски домаћин. Већ му је близу шесет година, а кад му погледате прав стас, румене образе и светле очи, не бисте рекли ни педесет да има. Многи су завидели здрављу његову. Број година му ништа не сметаше да неуморним радом претходи синовима својим као пример вредноће. Мудром и строгом управом уз то учини да се задруга, којој је он старешина, не поцепа. У кући је владао највећи ред. Он је пре зоре увек на ногама те млађима изда наредбе шта ће ко тога дана радити, после чега сваки одлази на свој одређени посао. Ако би се морало где ићи с колима даље од куће, наредио би да се волови што ће се сутра укошкати добро одморе и нахране, а он би их два-три пута преко ноћ обишао, те видео имају ли хране и погледао у звезде, према којима одређује да ли је време поласку. Утежну стоку пазио је као и чељад своју и придавао епитет „’ранитеља“.

Тако је и ове године, на неколико дана пред светог Саву, наредио најстаријем сину да натовари двоја кола жита, што ће отерати у Крагујевац да прода. Увече је било све спремно. Око три по поноћи изиђе Иван из прегрејане собе само у кошуљи и стаде пред кућу, те погледа на звезде да ли је време путовању.

Ведра зимска ноћ. Мраз стегао, па чујеш како церићи пуцкају у шуми, а чини ти се да и звезде дрхте од хладноће.

Иван се стресе, затим се почеша по глави и погледа опет небу . . .

– Време је! – изговори за се и хтеде ући у кућу. Утом се чуше меденице из кошаре где су волови.

– Шта ли чине „моји ’ранитељи?“ – помисли Иван и отрча преко снега до кошаре.

Сутрадан је Иванова старица Стевана разговарала са својом пријом између осталога и ово:

– Ма нешто ми Иван од јутрос куња, и све га тера на жеђ!

– Но, исто, ви’ш, тако од ономад и мој Добро ништа не ваља: све трчи ватри… Боли ли Ивана глава и жали ли се како му се гади? – вели прија Станија.

– Ма јок, нешто се не жали да му се гади, но га неки ђаво ушинуо под леву плећку, па вели: кад ди’нем, а оно ка ножем да га удариш!

– Редњичина, убио га бог, тако се жали и Саво Перов – додаје Станија.

– Не знам шта му би одједном? – вели забринуто Стевана.

– Оно, и године су, пријо, па да ништа друго није. Ја баш ономад говорим са Добром за Ивана како паметно управља, па кажем: не дај, боже, кад би потегао да умре, одмах би се ови млађи изделили.

Стевана се замисли дубоко. Затим уздахну, одмахну главом и слеже раменима, па једва чујно изговори:

– Шта бог да! С богом се не можемо бити!

Иван је већ увелико болестан од запаљења плућа. Није више лежао у соби, већ као болесник, крај огњишта. Крај узглавља му седи Стевана, а остали су укућани сваки на своме послу.

– Где је Марко? – упита Иван за најстаријег сина и закашља се увијајући се од болова.

– Ја му реко’ да оде у воденицу да смеље мало стрмна брашна.

– Добро си урадила – вели Иван шапатом – и ја сам мислио да ти то кажем.

– Има још доста пројина брашна, али нек се нађе и онога за сваки случај… – вели Стевана.

Обоје ућуташе. Само се чује како Ивану крчи у грудима. Он је размишљао шта ли би било од задруге да он умре и да ли би млађи умели све припремити што треба око сахране и даће. Срамота би било да оду људи недочекани кад умре такав домаћин. У памети је прелазио све могуће смртне случајеве, и сећао се како је где било спремљено.

Утом Стевана прекиде ћутање, те продужи онде где малочас застаде.

– И Марко уморан, тек се вратио из Крагујевца, али мора се ићи. Не дај, боже, да ти шта буде, па куд’ би дочекала људе са пројиним брашном.

– Затворите оно гараво назиме да се у’рани – једва изговори Иван од бола, мислећи у себи: „Нек се нађе за сваки случај. Године су, а слаб сам, па срамота немати ничега у кући!“

– А ја рекла деци да затворе и хране оног белог вепрића…

– Немој њега, оставите га за приплод. Ја сам га за то оставио! – вели Иван, једва изговарајући од болова.

Опет ућуташе. Дрва на ватри пуцкарају; Ивану кркља у прсима, покашто се закашље и јаукне од болова.

Стевана се опет нешто дубоко замисли и сузним очима гледаше на пламен од ватре.

Идућег дана је Марко ишао опет у Крагујевац. У путу се с једним својим сељаком овако разговарао:

– Шта ћеш ти, Марко, до Крагујевца?

– Неке ствари да узимам.

– Па ти, чини ми се, ономад бејаше у Крагујевцу.

– Био сам, но ми отац нешто слаб, па морам опет.

– Је л’ много слаб?

– Много, бога ми, а знаш стар човек, па не дај, боже, зла случаја, а понестало у кући каве, шећера, свеће, те реко’ да узмем све што ми треба…

– Шта ћеш да му чиниш!… Боље спремити све нек има него да се брукаш!

– Имамо, хвала богу, и вина и ракије, самлео сам и брашна, па реко’ да набавим и ове ситнице…

– Па ја, треба, брате, за таки случај, ка’ за славу, а и боље још. То што му издаш за душу, и његово нема ништа више, а човек текао целог века.

– Дај, боже, да се ово у здрављу поједе и попије – вели Марко, и као да му се суза засветли у очима.

– Ама, оно већ не дај, боже, зла случаја, но тек разговарамо!

– Вала, с богом се не можемо бити – додаде Марко.

Обојица ободоше коње и покасаше ћутке.

– Нешто ти се суља коњ! – вели онај Марку.

– Старокован! – одговори Марко после читавих неколико минута.

–––

Иванова болест иде све нагоре. Од јуче су почели већ неки и од суседа долазити.

Долазио је Никодије, друг Иванов још од детињства и готово први сусед.

Уђе у кућу, поздрави се са свима редом. Млађи га изљубише у руку, а затим седе крај огњишта.

– Шта је томе матором? – пита шалећи се.

– Бога ми, не ваља ништа! – вели Стевана.

– Ништа му неће бити без ушника – шали се опет Никодије, а затим поћута и озбиљније додаде:

– Вала смо се и наживели.

– Метите, децо, те угрејте ракију за Никодија – вели Стевана.

– Ма ја нисам ни знао да је слаб, но ми јуче деца причају, па реко’ ’ајде да видим шта му је!

Никодије приђе Ивану, дрмну га мало и рече:

– ’Ајде, бре, пи’ ову ракију, не истежи се ту, док нисам узео штап, па ћеш да скочиш као јелен.

Никодије се засмеја код тих речи, па се опет уозбиљи, поћута мало, па додаде тихим гласом:

– Море, па он, истина, слаб!

– Ноћас смо му свећу палили, тако му беше дошло.

Никодије одмахну главом, и не рече ништа.

– Не знам да л’ би било добро да оде Марко да упита доктора за неки лек? – пита Стевана.

– Но баш слаб много… Мучно, богме, да он преболи… Ал’ опет нек иде Марко, нек упита… Нема вајде много, но тек човек да не жали после што није и то пробао! – вели Никодије и прими чашу грејанице што му послужише.

– Имате ли још колико товара ове ракије? – прекиде наново ћутање Никодије.

– Па имаће још око двадесет товара – вели један од синова Иванових.

– Много добра ракија … Требали сте купити ракију за трошак и ’нако за случај, а ово да чувате. Подесила се у печењу много лепо – опет ће Никодије.

Пала ноћ. Ивану све теже. Пренели га поново у собу, која је пуна родбине, пријатеља, суседа, познаника. Очекују час када ће умрети и дошли да чувају болесника. На дрвеном столу гори лојана свећа и слабо осветљава готово најближе предмете. На дувару о једном ексеру виси воштаница. Ту је наместила Стевана „да буде на мети“. Она седи крај његове постеље и плаче. Синови стоје около ње гологлави, ћуте, стрепе и ослушкују сваки гропац болесна оца. Понека од суседских жена, или који од људи, приђе постељи, погледа, па тек одмахне главом и одмакне се, те оде на своје место.

– Како му је? – питају остали.

– До зоре мучно да састави – чује се одговор, и разговор се продужује где је и прекинут.

Никодије и још један од суседа разговарају о порезу и великим трошковима. Неки Симо Вељковић, Иванов брат од тетке, заспао у једном углу собе и хрче.

Неке од жена говоре о бојењу плетива.

Никодије прича даље како су ономад били на казану те пили, па кад су пошли кући, а Панто пао у неки јендек. Остали познаници болесникови почеше се смејати.

Симо се трже иза сна, зевну гласно, почеша се и зевну опет, па се диже те приђе болеснику и упита Марка, онако сањив:

– Како је бату Иву?

Марко слеже раменима.

Настаде тишина, чује се лепо како болеснику кркља у грудима.

– Нема ништа од њега – поче Сима. – Исто тако мој покојни бабо… крча, крча, бог да га прости па пред зору умре… Исто баш тако, као да гледам покојног баба…

– Тако је и покојни Закарије исто ка’ Иван био слаб, па умре и он сирома’! – узе реч Никодијева жена.

– Но, кажем ти – обрати се њој Сима – тако мој бабо покојни крча, крча сирома, па пред зору умре, бог да прости! – понови Сима своје мишљење, па се опет почеша па затиљку, зену гласно и оде у свој угао, те кроз неколико тренутака опет захрка у сну.

–––

Већ само што није зазорило. Петлови кукуречу и лупају крилима. Многи од гостију поспали или задремали, а тако и укућани. Само се Стевана држи будна и не одмиче се од постеље.

Поче се једно по једно будити. Поустајаше и укућани и искупише се у болесниковој соби.

Први зраци бледе зимске зоре забелеше кроз малени прозор. Свећа догорела и угасила се. Осећа се задах лоја, и густ млаз дима диже се у ваздух што се једва назире у првом освитку зорином.

Из суседне собе чује се детињи плач. То је најмлађе Иваново унуче.

Све се више и више развидељава. Поустајала и деца, те цела кућа ври од дечјих гласића. Старији већ трче и по пољу.

Најмлађа снаха оде с бакрачима на извор. Прође поред прозора Иванове собе. Чује се како бакрачи лупарају на обрамници.

Иван отвори очи и нејасан, укочен поглед упре у прозоре. Подиже суху, мртвачку руку и махну ка прозору.

– ’Оћеш да једеш нешто? – пита га Стевана тихо, меко.

Иван одмахну главом, а у грудима му све више кркља. Опет показа руком на прозор и нешто прошапута испрекидано.

– Мора да ’оће да отвориш прозор! – вели Никодије.

– Многи тако пред смрт ’оће да отворе прозоре. Зар их нешто гуши?! – вели неко од гостију.

Отворише прозор. Хладан ваздух јурну у собу, те као да освежи све ове што га чуваху.

Иван окрете главу на другу страну. Мало постоја, па се опет окрете прозору, и упре напоље поглед, диже једва руку и махну сину да дође ближе. Испрекидано прошапута неколико неразумљивих слогова.

Хтео је рећи да женско теле од шарене краве оставе за домазлук. Иначе је све друго наредио још док му је лакше било.

У том се закашља и крв му јурну на уста. Иван понесе руку устима и рука му клону …

Стевана закука, закукаше снахе, устумара се чељад, заврискаше унуци. Запалише воштаницу…

Иван је издахнуо.

Врањска Бања, октобра 1896.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.