Баба-Стана

Живела је толико да је готово и себе преживела. Давно су јој изумрла осећања, мисли и жеље што би се само ње лично тицало. Сада живи међу својим синовима, снахама, ожењеним унуцима и праунучићима… Своје дане давно је, што но веле, почела већ на прсте бројати, па ипак живи, и задовољна је. – Гледа око себе толико душа којима је она живот дала, па јој годи жагор кућевни, плач и писка мале деце; годи јој тај бујан, млад живот, што је окружава и трепти у пуној сили својој пред њеним клонулим, старим очима… Њој је увек у памети мисао: „Све је ово моје, све сам то ја подигла и одгајила!“… Живи за њихову срећу и напредак, а њој је доста што ће имати ко „да јој дође на гроб и запали свећу“, што често говораше; што „неће умрети у туђини, или под плотом, но међу својима…“ Што ће имати ко да јој „склопи очи и прекрсти руке“; што ће јој имати ко „уделити за душу и поменути је на богомољи у цркви“.

Колико она тек ужива у томе што може помоћи понешто у кући. Кад, на пример, довлаче жито, те стоварују у хамбаре, и она ће се ту наћи, те оно мало зрневља што се расуло, пажљиво покупи у суху, смежурану шаку, па оде до хамбара, изручи тамо и изговори: „Штета је да се расипа.“ Тако љушчице и ивериће по дворишту што је разбацано, скупиће, и онла би лаганим корацима, онако повијена од старости ушла и оставила их крај огњишта. Ако би ко пошао гдегод подаље од куће, она ужива у томе што ће му дати савета и, узгред, рецимо, очистити му какву мрљицу на оделу, говорећи како је срамота изићи тек како му драго у туђ свет, и како би свако рекао: „Сигурно нема ко да би га могао поучити!“, а мисли да би се сваки прекор морао најпре на њу односити…

Кад деца измрве при јелу, она пажљиво покупи мрвице, па ће их дати пилићима да поједу. „Боље је, вели, нека поједе пиле, него да се гази: грехота је!“

Особито јој годи, кад би је синови припитали понешто и тражили савета; или, кад је снахе запитају штошта о подизању деце, те би са највећим задовољством и поносом започела реченицом: „Е, све сам ја ово подигла“, а затим прича појединце о свој својој деци кад бејаху још у колевци: како их је неговала и подизала, а заврши речима: „Тако је то, децо, на млађима свет остаје, па ви после гледајте сами кад ја склопим очи!“

Када примети и најмању трунку непоштовања према себи, нарочито од унучића, јако се растужи, те јој сузе заблистају у очима.

Једном, држећи своје праунуче на крилу, разговараше са снахом. Дете је гребе ручицама по смежураним образима, изговарајући танким, нежним гласићем: „Баба, баба.“ Бејаше весела и гођаху јој те речи: „Да ли ће ме се и овај мали лола сећати?“ – а затим се обрати детету речима: „Хоћеш ли, благо баки?“

Децу необично воли. Кад је лето, носа их по дворишту, тепајући им на разне начине, а кад јој поштогод у дворишту скрене пажњу, тад би узгред, више за се, изговорила: „Гле, изнели корито напоље: може да прсне од сунца!“ – Или: „Морам да им кажем да затворе на огради ону рупу што су је пси направили; може ући нечије прасе па учинити штету.“

Угледала би тако неку кладу што неупотребљена стоји у дворишту, па помисли како је „штета да трули!“ Чује где рикне говече у обору и изговори: „Да ли су се сетили да их напоје? Полипсаће стока жедна.“

А кад уђе у кућу, обично уздахне и изговори: „Еј, децо, децо!“ жалећи у том тренутку што их неће имати ко да поучи кад она умре.

Синовима врло често прича како су и они били исто тако мали као што су сада деца њихова.

– Све кад гледам малога Васу, а ја се сетим тебе кад си био овако мали… Ето, ако не знаш, исти си такав и ти био: пун, пун као јабучица, па сам те све крила, кад дођу, да те не би урекли!

Сваког јутра храни и поји кокоши дозивајући их тихим, изнемоглим гласом: „Пило, пило, пило!“ – Сипа им воду у мало корито што је пред кућом. Кокоши пију; издиже једна по једна главу; кљуца једна другу и грабе се која ће доћи пре на ред. Бака им тепа, или их благо прекорева.

– Де, ти, матори, – говори петлу – причекај мало; зар мораш све ти баш први?! – и махне руком на њега, а све кокоши прну, и за тренутак се наново искупе.

– Баш овај шарени враг – говорила би једном пилету – ретко долази на храну! Знам га, мршаво као грана.

Често седи у кући и гледа како јој снахе раде, бринући о свакој ситници. Кад хоће да посоле јело, а она би приметила:

– Упитај, дете, да није ко посолио? Бојим се да се не пресоли, па би била срамота изнети пред раднике преслано јело!

– Гле, како је прскао тај лонац – примети катшто. – Чувајте га, штета да пропадне тако добар лонац. Мислим да су више од цванцика дали за њега…

Кад купају децу, а она ће прићи и својом руком огледати воду да није много врела, или сувише хладна.

– Бог и душа, још мало хладне воде треба; опариће се дете! – Том приликом исприча како је тако једном опарила Марка (најстаријег сина) кад га бејаше купала.

Једног дана сеђаше у кући баба-Стана, њен син и снаха, са још два-три унучета. Остала чељад бејаше на раду у пољу.

Разговараху о разним стварима. Таман је баба-Стана почела говорити како треба изнети со из подрума, јер ће, вели, одвугнути и пропасти, а у том утрча уплашен и задијан њихов момак, па једва изговори:

– Упалио се хамбар!…

Сви троје као да онемеше. Дуго су гледали момка, бледа у лицу, са полуотвореним устима.

– Ах, боже, онолико жито!… – једва изговори, пошто се мало прибра, Марко, и одмах са женом изјури напоље, а мајци рече да седи са децом.

Настаде велика граја око хамбара. Једни трче те сазивају суседе, од којих понеки и сам трчи у помоћ, а још с пута даје савете вичући на сав глас. Чељад се устумарала на све стране, а баба-Стана чује тапкање ногу кад ко протрчи поред куће, а затим гласове: „Брзо, дај воду!… Трчи зови Јову и Илију!…“ „Бежи!…“ „Чувај се да те не убије греда!…“ „Где је бакрач?…“ „Брзо, брзо, похитај, сипај воду на ову греду!…“ „Вадите жито с оног другог краја!…“ „Пропаде све!…“, итд.

Еј, децо, децо! Толика мука!… – шапуће баба, и не могаде се уздржати. Затвори децу, па и сама похита да помогне.

– Морам и ја видети, јер су све то још деца – пропашће и она – све ће им изгорети!

Које од старости, које од страха и узбуђења једва се креташе, упињући се из све снаге.

Бежи ти, мајко – чуле би се речи кроза збрку осталих речи и гласова.

„Јест; бежи, мајко, а то нека пропада!…“ – мислила је.

Слаба, а погрбљених леђа од старости, једва се мицаше напред, а у старим очима, што су дубоко повучене у главу испод набранога чела, већ се блистаху сузе.

Снахе, унуци и остали протрчавају поред ње, а уплашени и узбуђени, тек узгред изговоре:

– Где ћеш, ти, мајко?… Иди у кућу!…

Она их поче псовати у својој љутњи, јер у том часу гледаше будућност своје деце разорену, упропашћену и уништену. Све су оне лепе мисли њене о срећи њиховој прсле као пена. Њом је овладала мисао да и она мора помоћи и да без њеног искуства не могу деца сама ништа учинити.

Увуче се у гомилу, где је због забуне била непримећена.

– Еј, децо моја, све ће вам пропасти!

Како јој тужно бејаше слушати оне очајничке уздахе своје деце, у којима налажаше потврде својим мислима. Упињала се из петних жила, сва дршћући, да се кроз гомилу остале чељади провуче и сама баш до хамбара, тврдо верујући да ће моћи много, врло много учинити и помоћи.

– Боже, молим ти се, ти их сачувај! – шапуташе тихо.

У општој галами неко је очепи; неко је гурне на једну, неко на другу страну. Она издржа све те напоре и продре до хамбара.

Може се већ разумети какав је утисак учинио упаљен и полуизгорео хамбар на баба-Стану. Дуго је гледала немоћна, тужна, а кад која греда прегори и падне, само би изговорила: „Изгоре и она!“ После тога сузе јој облију бледе, смежуране образе, уздах се отме из груди, а модре усне прошапућу молитву.

Напослетку се реши да обиђе с оне друге стране, те види има ли чега да се склони, „да бар не гори оно што се може сачувати“.

Нико је није приметио, и она лагано обиђе около и приђе с противне стране, где примети укопано корито баш уза саму зграду. (Из тога су корита хранили свиње). Приђе, те се стаде упињати из све снаге да корито извуче и склони, јер „штета би било да пропадне тако добро и здраво још!“…

Не бејаше помоћи.

Већ греде са треском падаху, а пламен биваше све силнији. Сви се уклонише даље, па сузним очима гледаху како им пропада дугогодишњи труд.

Почеше запиткивати да није које од деце изишло, па отрчаше у кућу.

Видели су децу, али баба-Стане нема…

Стадоше уплашено запиткивати:

– Где је?… Куда оде из дворишта?… Виде ли је ко?…

Неки казаше да је била код хамбара, само не знају где је отишла.

Почеше свуда тражити, и мало прође, па је нађоше крај онога корита – мртву.

Прегорела греда, пала на њу и убила је.

Брзо је извукоше да не би сасвим изгорела.

Београд, 9. марта 1894.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.