Слава Шуматовчанима
Слава свима, народ српски жали
Све јунаке негда што су пали.
Своју крвцу они за род лише,
Они неће вратити се више.
Двапут слава великим и малим,
Јунацима живим и осталим,
Говор Савин што су редом чули
И ипак су живи останули.
Човек њима треба да се диви
Да су кући вратили се живи.
Ја се њима и чудим и дивим,
И очима не верујем живим.
Милорад Павловић „Крпа“ (1865–1957) записао је ову Домановићеву песмицу у својим забелешкама, уз следећи коментар:
У ракијџиници Добросава Атанацковића код Кнежева споменика, где су се посведневно састајали сарадници Јанкове „Звезде“, пронела се једног дана вест да је на Шуматовцу изведена велика прослава у част јунака који су за време Првог српско-турског рата изгинули и да је том приликом одржао свечан говор њихов друг, адвокат Сава Маринковић, кога су сматрали за великог гњаватора.
Кад је Домановић чуо да је на прослави говорио Сава Маринковић, он је запитао:
„А колико их је погинуло том приликом?“
„Срећом, жртава није било!“ одговорио је један од присутних.
Радоје Домановић, који стихове није писао, приметио је да би и то јунаштво Шуматовчана требало обележити. Како нико није хтео да прихвати његов предлог, сео је да тај догађај сам опева. Нашао је парче хартије, и док су остали разговарали, написао је песму са насловом „Слава Шуматовчанима“.
О томе шта је Домановић мислио о „гњаваторима“ можете видети најбоље у његовом говору на Таушановићевом вечеру, као и у иступању на III конференцији за школску хигијену и народно просвећивање или Досадном човеку. Прим. В.Ж.
Извор: Лазаревић, Голуб, Радоје Домановић у сећању савременика и потомака, Светлост, година LXXIII, број 3248, Крагујевац 2007.
Абер дође госпођи Ружици…
Абер дође госпођи Ружици
Кара абер, а у кара доба:
Жље га шјела, госпођо Ружице,
Жље га шјела и каву попила;
И попила каву и ракију,
Што госпама мамурлук разбија!
Милорад[1] ти шједи у ме’ани,
Из леђена мрко пије вино
А служе га крчмарице младе,
Лијепе су к’о Ранковић Павле
Кад се зором из ме’ане крене.
Умиљате ко Пашић Никола;
Танане су ко Пачу Лазаре,
Што министар у фузију бјаше,
А високе к’о дрогерист Миџа,
Она љута под каменом гуја,
Што продаје прашак и сапуне,
Калодонте и воде колоњске,
И што с бечким тргује ћесаром.
Пије вино три бијела данка.
По три данка и трн ноћи тавне,
Пије јунак и расипа благо,
Какво благо – све меке дукате,
За талире јунак и не мисли!
Њима јунак дјевојке дарива
А динаре келнерима дава,
А за гроше ни хабера нема,
Гроше јунак баца по сокацих,
Тер их купе дјеца креветари.
Кад је тако расточио благо,
Тад се јунак бјеше раздертио,
Мрке брке ниско објесио,
Уз образ је сјетно невесело,
у лицу је као земља доша’
Готово му сузе ударити,
Примиче се ме’ани на пенџер
Не би л’ кога знана припазио,
Не би ли се муке избавио!
Док припази шегрта Кибица,[2]
Некаквога Павла Штампарина,
Па привикну грлом бијелијем:
„Бре, Кибиче, мој брате рођени,
Нерођени кајно и рођени
Честита ћу тебе учинити
Код мог побре Штампарина Павла
Приђи њему мудро и опрезно,
Пољуби га у скут и у руку,
Капу д’јете мети под пазухо,
Измакни се, двори старијега.
Може бити, да је срдит Павле,
Може бити, да је пијан Павле,
Пак те море [Павле] ударити[3]
И три здрава померити зуба.
Кажи њему од мене поздравље
И подај му ову књигу б’јелу,
Коју ево рујним вином пишем:
„‘Ја сам јунак грдно пострадао
У ад ми се крчма претворила,
Сви келнери паклени духови.
Нека побра брже дође амо
И понесе неколико блага,
Да се мени у индата нађе.’“
Скочи Кибиц као хитра муња,
Па он трчи господару своме.
Пред њиме се смерно поклонио.
Љуби њега у скут и у руку,
На кољено књигу оставио,
Измиче се, двори старијега.
Проговара Штампарина Павле:
„Ој Кибиче, моја вјерна слуго,
Окле књига, од кога ли града?“
Кибиц је се смјерно поклонио,
Па говори господару своме:
„Господару, силни од силнијих.
Зазор ми је у те погледати,
А камоли еглен бесједити.
Ова књига из п’јане ме’ане,
А од твога […] побратима,[4]
Побратима Петровића Мила
(несвршено)
Написано 1905. године
Објављено у „Звону“, 7. августа 1908. године
Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева песма, Глишић и Домановић: 1908-2008; примљено на II скупу Одељења језика и књижевности од 24. II 2009. године, на основу реферата академика Светозара Кољевића и дописног члана Наде Милошевић-Ђорђевић, Београд 2009.
[1] Песма је посвећена Милораду Петровићу, учитељу из Младеновца, који је ујесен 1905. године дошао послом у Београд, а онда се задржао „мало дуже, проводећи време у весељу и пијанкама“, а када је потрошио сав новац, морао се зајмити код пријатеља, Павла Ранковића („Павла Штампарина“ у песми), уредника Звона. Песму је Домановић написао за кафанским столом, у друштву Милорада Митровића и других блиских пријатеља, писана је у жару тренутка и остала је незавршена. Штампана је у Звону као део некролога Радоју, а Жарко Рошуљ ју је објавио у зборнику радова „Глишић и Домановић 1908–2008“ 2009. године, у издању САНУ.
[2] Овде покојни Домановић мисли на једног шегрта, који је био у штампарији Дневног листа и који је целој старој редакцији Одјека и Дневног листа пре 29. [маја 1903.] носио и регулисао менице по заводима. Њиме се је много пута послужио и сам пок. Домановић. (Примедба редакције Звона.)
[3] У штампаном тексту недостају два слога да би био потпун десетерац, што је свакако грешка која се Домановићу не би могла догодити, па смо овде унели реч која би се могла адекватно уклопити у стих. Уредништво Пројекта.
[4] И овде у тексту недостају два слога, али будући да би овде било неопходно унети неки придев, или другу реч која би носила одређену емоционалну или другу обојеност, оставили смо стих онако како је штампан. Уредништво Пројекта.
Краљ Александар по други пут међу Србима (23/23)
Наједном грунуше врата треском. Сви погледаше на ту страну. У ме’ану уђоше њих неколико. Два грађанина, Београђана, један наредник и четири комите. Одмах при уласку запева један од оне двојице Београђана:
— Хеј, главу дајем, Крајину не дајем!
— Јаој! — одјекнуше сви те изгледа да су ту песму раније певали па је сада само продужили.
— Вина! — викну један од комита. Мрка лица, препаљен сунцем и непогодама времена, витак, крепак, завидног здравља, а очи му блистају као лучеви.
— Полако де — виче келнер.
— Шта полако, одма’…
— Сааааад! — отеже келнер своју стару песму.
И келнер и гости напустише Александра, па сви обратише пажњу на нове госте што са треском врата и снажном, силном песмом упадоше унутра.
Један од комита с белом капицом на глави, беле чакшире, опанци на ногама, дугачак револвер за пасом. Млад, око тридесет и неку годину, страшна погледа как’и се не виђа међу нама који по вазда чепамо београдску калдрму, мало је на’рамљивао на једну ногу, али то му ништа није сметало да буде активнији и бешњи него и један други.
Седоше за сто.
Београђани, који су за столом играли карте, одмах намрачише лица, није им се допало ново друштво. Они су били вољни да батале и игру карата, али да сеире у оном јединственом објашњењу између Александра и келнера. Али овај упад, управо бујица, која изненадно наиђе беше им непријатнија него ишта.
Нови гости заседоше за један округао сто и келнер, који се од ових снажних гласова раздрема, однесе им одмах вина.
— Деде викни ону! — наређује онај што мало на’рамљује на једну ногу једном младићу, коме нема више од двадесет и две три године.
У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам!
Драга драгом поручује,
Дођ’ ми довече,
Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину!
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их затворио
Хоће да роби!
Паша роби, куга мори,
Авај туго голема!
Јекну у загушљивом простору та свежа, здрава и силна песма из здравих младих груди млада идеална човека и онај што ’рамље мало, шчепа пун литар вина кад наиђоше стихови: „Не могу ти драга, доћи ни за годину“ — и тресну литар по лампи која је висила одмах до стола где сеђаху они Београђани што су играли карте.
— Какав је то безобразлук?! —дрекну један од играча и подиже столшцу,
— Седи — рече му онај што нарамљује на једну ногу (јер тек је изишао из болнице) — ја нисам дошао овамо да се крвим и кољем с браћом нашом; мени је тешко, није ми лако, ја сам кућу своју разорио, све сам жртвовао, све сам дао, до голе душе, до живота, па и њега носим за то да мојим животом угасим бар неколико живота крвника наших, а после… Хе, после… — Ту му речи застадоше и он запева гласом пуним туге и бола, али гласом у коме кроза сву ту болну туту јечи страовита освета, мушка снага и одважност. И опет одјекну загушљив простор силном песмом.
Моја је мајка Козјак планина
Усташи бре!
— То је изазивање, то је дивљаштво, ми хоћемо овде мира, ми нећемо да трпиму ту ларму… Келнер, зови жандарма! — почеше викати играчи.
Устадоше и једни и други, настаде свађа и објашњење, док војвода, који ’рамаше још на ону болесну, рањену ногу, стаде пред њих и уздрхталим гласом поче:
— Је ли ово Србија, је ли ово уздање наше? Ако је, пустите моје срце, нека пропева, нека се зарадује, под сунцем и небом српског краља. Моје је срце било кукавица тужна што кука на зидинама и рушевинама Душанова града у Призрену. Ја сам жељан да слободно идем, ја сам жељан да певам српски. Наша су поља тамо опустела, јер не смеш изићи да их радиш, тамо се не чује ништа што је слободно и српско и ја сам се борио, ја сам крв своју просуо у две-три битке. Имао сам и много говеда, и много оваца, имао сам и блага другог, имао највеће благо, породицу своју и сада, сада ко зна…
Војвода одмахну нервозно руком и продужи.
— Па зар сам заслужио да ме тако примате, да ми не дате у српској земљи да мало разбијем дерте, да мало живот заварам, да заборавим тугу и бригу за својима, да ми бар овде срцу лакне, доклe ми арнаутска пушка, или турска не олакша све?
Војвода ућута, ал’ брзо додаде:
— Хе, хе, како сте ви чудни, вама је сада једина, несрећа што не можете да играте карте. Срамота је то, срамота од вас ако имало српског образа имате. Ви хоћете да ми и овде не дате да слободно српски запевам, да и усред Србије доведете жандарме да ме по вашој наредби даве, као што тамо даве Турци.
(Крај)
После 90. броја Новог покрета од 19. маја 1906. године, наставци сатире „Краљ Александар међу Србима“ више нису објављивани у часопису. Уколико је у рукопису било још наставака приповетке, они нису сачувани.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964. Исправка у првом поглављу урађена на основу: Нови Покрет – независан политички лист, година 1, број 2, Београд 1906.
Писмо Јовану Кангрги (2)
Драги Јово,
Данас ми пре подне није нешто добро. Истина, само сам осећао да ме боли десна рука, и то није ме болела кад мирно стоји, но кад хоћу да је дигнем, али то сам приписивао синоћници. Синоћ је било код мене 5–6 другова, те смо се мало веселили. Покладе, знаш, па смо хтели да се мало провеселимо и поиграмо: прстена, фоте и осталих игара, ти већ знаш, како то иде. Седели смо до једног после поноћи. Пошто они оду, отворим ја прозоре од собе, да уђе мало чиста ваздуха, јер смо били запушили дуваном и запрашили — а ја седнем, да читам нешто, док се ваздух прочисти — и сигурно сам тако назебао. Пре подне и није ми било тешко све до ручка, али чим ручах, одмах ме поче нека језа подузимати, почех да се протежем — све ми изгледа као да ми је мало ваздуха — једном речи, није ми добро… Чекај, молим те, ја горе рекох ти да сам „синоћници“ приписивао то што ме боли рука — чини ми се да би сад требало да нађем прави узрок мом стању — а он је баш сав у томе што сам прозор отварао, ето, видиш, да ти нисам писао, и ја бих се чудио, откуд ће да ми буде зло, кад сам се чувао.
После подне требао сам да идем на час руског језика, али сад већ не могу. Мислим се, шта ћу да радим, аја, не ради ми се ништа. Лежах мало на кревету, претурах се, протезах се, ништа, ништа — све ми се чини, недостаје ми нешто. Дигнем се, те запалим цигару, повучем два-три дима, ништа, човече, није ми по вољи. Опет се завалим на кревет, мислим, али не могу ни то. Што год почнем да мислим, све ми Београд поквари. Ја почнем да замишљам моје село — ливаде, поља, шуме, цвеће, јагањце, пастире, девојке, песме — веселост. Не могу никако — све, све, па ето ти ми Београда. Идем као ја (почнем да замишљам) кроз једну ливаду. А тамо мало даље види се брег, обучен зеленом шумом, цвркућу тице по њој, а сунце просипа зраке, па ти се чини, тамо је рај, а није шума. Тамо опет као виде се радници по њивама, измешано мушких и женских, повили се, па жању жито, а песме из њихових уста само се разлежу, па кикот, па шала, па смеј; — тамо опет чује се жубор — о, проклето нека је све — ено сад одједаред: варошка врева, тандарање кола, вика, ларма, смешани сви могући гласови и многи језици — гомиле непознатих људи, прашина, београдски ветар итд. Што год почнем да мислим, Београд поквари све — одмах тек, као оно у сну, кад се човеку предмети чудновато размењују — људи, животиње, околина и остало — сањао си — сањаш неки пут, као да си у некој царској палати, па се чудиш ономе блеску и сјају, па тек, као, одједаред видиш ту неког свог познаника, и то ти ништа није чудно, све ти то изгледа природно. Па те он тек позове у другу неку одају, кад тамо, учини ти се да си код своје куће, познајеш онај распоред и сваки знак, и то ти опет није чудно — опет ти то изглада сасвим природно.
Тако мени од неке околине у мом селу одједјаред почну да се стварају улице: Кнез Михаилова, Дубровачка, Поштанска — и да журим кроз њих кући, и то ми се учини врло правилан развој мисли, па тек доцније, док ми све појединости изиђу пред очи, увидим да су ме мисли одвеле тамо (овде), одакле бих бежао. — Тако ме страшно Београд наљути, да одједаред добих неку ужасну вољу, да вичем и да грдим. — Да грдим дакле Београд! Како ћу и шта ћу? Погледам случајно кроз прозор — натуштило се небо, ветар дува, а ситне капљице „измаглице“ бију о прозоре. Још гаднији ми се учини, него што је — устанем, не знам ни сам зашто, почнем нешто да тражим, не знам шта тражим (а изгледа ми, као да нема онога предмета који тражим); вратим се натраг и седнем на кревет. Све ми Београд на путу — добио сам вољу само да вичем на Београд, да вичем, да грдим, па то ти је. Одједном некако падне ми на памет да пишем, али шта? како? — Да пишем, да исмевам Београд, да га грдим. Баш ћу да седнем, мислим тако, па ћу једну приповетку из београдског живота. Ала ћу да оспем мржњу против Београда! Или не, једну нотицу за какав лист, па да вичем на владу, што се не стара о чистоти и реду београдском. И то ми се не чини најпаметније — што су ми људи криви, шта ми је крива влада? Мени је крив Београд, њега треба да нападам. Сетим се Бранкове песме, тј. места из његовог „Пута“ „Београде, мој бели лабуде“, учини ми се да бих и ја најбоље то учинио, ако у каквој сатиричној песми исмејем „весели“ (није од весео, -ла, -ло, него весели — несрећни, или још боље, кад неко неког ни крива ни дужна напада, а он не може да се брани, у тако некаком смислу се та реч употребљава) Београд… Све ми се тако врзу мисли по памети, а све смишљам на који ћу начин да се осветим „безобразном“ Београду, што ми нарушава лепе слатке снове срећних дана и својом појавом подсећа на беде и невоље. — Паде ми најпосле на памет да пишем коме писмо, па да се и јадам и тужим на тако дрске поступке — и још да грдим, да вичем све на тај проклети Београд. Коме ћу да пишем, помислим, хајде баш Јови, да му дам посла, да чита којекакве моје будалаштине… Та реч „будалаштине“ као да ме трже из неког заноса. почнем да расуђујем о свом пређашњем мишљењу и мислима и видим да сам, да сам — не знам просто како да самог себе назовем. Како би ме ти назвао, молим те, кажи ми? И ето, драги Јово, тим поводом седох да ти напишем ово писмо. Баш сам смешан. Шта имам да ти пишем глупости? Ето већ тиме и свршавам писмо и шта сам ти писао — ништа. Пиши ми, молим те, јер нисам давно добио писмо од тебе. И ономад сам ти једно испратио, можда га сад у овом тренутку читаш, или си већ прочитао, али и не сањаш да одговараш — дакле ево ти и другог писма, доста дугачког и опет врло кратког. Не знам ни сам шта хоћу, хтео сам нешто нарочито, па ми не иде од руке… „Ништа“.
Београд,
17/II 1892. године.
Прими искрено прздравље
Твој друг
Р. М. Домановић
У идућем писму послаћу ти за успомену једну песмицу. Сад бих то учинио, али право да ти кажем, ако и није лепо — просто ме мрзи — ништа ми се не мисли, а учинићу и оно, што сам у прошлом писму обећао — муку ћеш имати, док и ово прочиташ, јер сам врло брзо писао, па ми се чини да је нечитко — морам да се „одважим“, како ти велиш, да штампам неке песме, ако их ко хтедне примити.
Р. М. Домановић
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша народна поезија
Ми смо ваљда једини народ на свету који енергично бежи од онога што је у нас добро, па из неке мајмунске моде примамо оно што је туђе, а горе.
Најкултурнији, најпросвећенији народи на свету поносили би се нашом народном поезијом, а ми је напуштамо, ми бежимо од ње па тражимо декаденте.
Место да нам је наша народна поезија подлога за образовање, ми је не знамо. Наш женски свет чита сулуде, фантастичне романе, удара у клавир и дречи којекакве изанђале песметине, а не зна какво благо лежи у народној нашој поезији.
Шта је чуда Вагнер порадио од оне шаке јада немачких мотива, а ми као слепи и суманути пролазимо поред пуних ризница злата и драгог камења, па са просјачким штапом врљамо по туђини да се тамо мудрости научимо.
Од те мудрости земља нам се усмрде. Е, али: ми имамо преча посла.
Омладина школска зна сваку зачкољицу из латинске синтаксе, а мало који зна две народне песме. Филолози, ах филолози, од наших филолога и бог чини ми се дигао руке. Они грешници: броје акценте код каквог руског писца, или се по сто година свађају да ли је боље рећи гњев или гнев. Кад то расправимо, благо си га нама. Та нам напаст, чини ми се, и умртви љубав за народном поезијом у омладине својим закерањем граматичким. Директор један, математичар, отишао још даље, он се чак подхватио да нам измисли нову народну поезију. Будите бог с нама шта ми радимо. Даме држе журеве на којима блене једна у другу или ма каквом било лудоријом прекраћују време. Читају сензационе романе и претресају политику. То без њих не иде.
Наши вајни школовани људи многи чак сматрају за неозбиљно прочитати коју народну песму.
— То је за децу! — веле с висине.
О, чудних кретена, боже мој. Музичари хватају мотиве по ваздуху, или их краду, или их (имамо на срећу изузетака) сишу из својих ноката, а не завире у народ, у народну поезију, у бол народне душе, па да ту назру мотива и створе мелодију. А пуно младих песника јури за сулудом модом сецесије. Па зар наши сликари немају у народној поезији мотива?
Сељаци се опет отимају о кметски штап, ми овамо о класе, жене о нове хаљине и почасно место у каквом бесмисленом одбору. Шта се нас тиче наша народна поезија и образовање подмлатка у том правцу.
Како смо јадно пали, како смо лудо занемарили нашу дивну поезију, лепо и болно илуструје Шантић у овој песми коју доносимо.[1]
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Песма Наша поезија Алексе Шантића први пут је објављена 1904. године. Овде је доносимо захваљујући Интернет-страници „Алекса Шантић“:
Краљице моја, шта је с тобом било?
Гдје су ти силе, гдје је огањ свети,
Твој глас божански, што из душе лети,
И твоје мисли овјенчани зрак?
Зар твоје срце, твоје моћно крило,
Твој жарки полет и истину сјајну
И топле наде и љубав бескрајну
Окова тешки и дубоки мрак?
Мој народ тебе не познаје више.
Ти си му сада к’о кокета права
Што сваком милост и пољупце дава
И лажним блеском заварава нас;
Блиједо доба с твога чела брише
И задњи спомен ореоле твоје –
Светлости неба погажене стоје
И твој пророчки следио се глас.
Како си јадна! Спутано ти крило
У маглу срља не знајући мету;
За лажни накит и за тоалету
Ти си све дала: истину и жар;
И сада си пуста, као што би било
Небо без сунца, зв’језда, зоре плаве;
У теби нема капи крви здраве –
Умри! Ил’ снȍва дај светлост и жар!
Радоје Домановић 