Краљ Александар по други пут међу Србима (22/23)
Александар и нехотично чим изиђе у главну улицу окрете лево и сврати у једну ме’ану средњег реда. Било је већ доста доцкан. Столице дигнуте на столове, ме’ана поквашена па се осећа мирис земље, задах нечистоће. За једним столом, близу келнераја, седе двојица, пију вино и нешто поверљиво, шапатом разговарају. За једним округлим столом у средини ме’ане седе њих десетак начичкани један до другог, а њих су опколили још два реда гостију што стоје. Док се близу не приђе и не завири боље они што седе и не виде се од ових што стоје около. Играју „конгена“. Час дубоко ћутање, само се чује како пада карта, док тек неко прекине:
— Плати пуба.
— Ух, свеца ти картиног, и четврту даму туче.
— Чији је пуб?
— Мој.
— Извините! — умеша се још један.
— Шта извините?
— Ја сам метнуо на пуба, а ви сте на деветку.
— Није истина, ево људи.
И кибицери се поделе на разна мишљена и настаде свађа.
— Тако сте ви и мало пре наплатили моју паролу!
— Знају вас сви како ви непоштено играте карте, а знају и мене.
— Море, баталите се људи свађе.
— Хајде окрећи, а они нек се свађају до зоре.
— Не може то, ја сам изгубио.
— А шта сам ја радио, ето ово овде мало ситнине кошта ме шесет динара, и ја хоћу да играм.
После дуге свађе, дугог и бурног објашњења, једва се расправи то крупно питање и ствар срећно пође даље. Опет ћутање и чести прекиди:
— Носи паролу, чија је.
— Та шта си се најмио те даме, коме је још сукња помогла. Иди на другу карту, молим те, видиш да ћеш с том дамом проћи горе но Александар с Драгом. И он сецовао на сукњу, па и главу изгуби.
Ту многи, којима не иде карта рђаво, ударише у смех.
— Стани, брате, не дирај новац, ја плаћам.
— Плива седмица.
— Динар масти.
— Шта чекаш, окрећи!
За келнерајом момак дрема, управо спава стојећи и само се на већу грају тргне, отвори сањиве, полукрваве очи, погледа тупо, па опет му глава стане климати лево, десно, напред, натраг.
За једним столом, баш до самих врата на која се с поља улази, седе два амалина. Пију ракију, већ су добро повукли, те почињу да гунђају, псују и грде господу, вичу на богаташе, па тек одједном прекидбше и један поче певушити рапавим, промуклим гласом:
— Да сам газда к’о што немам пара!
— Деде, побратиме!
— Здрав си!
Александар је, седећи сам за једним столом, посматрао све ово прилично дуго иако беше уморан, а нарочито га она напомена о сукњи збуни и узнемири.
Александар изгуби вољу на све то што се у тој ме’ани дешавало, диже се и приђе келнеру, који је као што смо рекли, спавао стојећи. А спавао је тако слатко, као да је у царској постељи. Ништа се њега није тицало што се они због „конгена“ свађају, што он стоји, што су изврнуте столице метуте на столове, што је погашена сва друга светлост по меани, сем сијалице више стола за којим су играли карата. Александар је сада добио једну једину мисао која га је једино мучила, која га је управо раздремала, али у ствари убила, а то је она реченица коју је онај играч изговорио: „И краљ Александар је сецовао на сукњу, па је и главу изгубио.“ Та једна једина реченица учинила је читав преврат у његовом расположењу и осећању, и он је тек сада имао стоструку потребу да буде сам, да се удаљи из друштва, да се прибере.
— Добро вече! — назва он келнеру.
Келнер у тај мах клону главом на груди и хркну као да се опростио неког великог терета.
— Добро вече! — понови Александар.
Келнер проговори дубљим хркањем.
Александру дође да се раздере, да викне бесно и трупне ногом исто онако како је издавао наредбе да се пуца у месо, исто онако како је толико викао на радикале, на најоштрије опозиционаре њему драге реакције:
— На Карабурму ћу ја те псе!
Хтео је то, хтео је и да почне псовати исто онако као што је као краљ земље псовао таљигашким језиком и он би то и урадио, да није видео да се у Србији учиниле грдне измене, да се десила велика разлика од онога доба од када је он престао бити краљ у Србији, јер он је видео да је чак и маса улична постала под новим демократским режимом нека врста величанства, и да се тој маси не сме више по старински треснути ногом и викнути:
— Ја ћу тебе да пушкарам, фукаро једна, или кушуј и слушај што ја наређујем!
Александар је видео, на његову жалост, да се сада мора другојачије разговарати с масом, мора се разговарати онако како он никада није ни сањао да се с њом разговара. То јест, једини је ваљда он и схватио целу ствар на тај начин, јер је био препаднут и збуњен догађајима које је одма при повратку на земљу видео у Београду.
Чудовата психолошка промена у овом човеку. Александар, тај човек који је наређивао да се усијаним гвожђем прље очи његових поданика, које је као најбоље у својој земљи потрпао у влажне тамнице, бојећи се да не сметају његовој оргијској и суманутој политици, његовим страстима и манама, које је он пошто-пото морао задовољити, па земља и пропала; тај човек сада, кад се у ово доба враћа у Србију после тако кратког времена, осетио се збуњен не само пред масом, него и пред једним делићем те масе — пред келнером који безбрижно и ревносно дрема.
Кад се келнер не трже, не пробуди на два његова поздрава са „Добро вече“ овај бивши краљ осети се као неки поданик пред тим делићем масе, и он се стаде смишљати како да га ослови.
— Да му кажем величанство! — мишљаше, али то није величанство, он је тај појам добио о целој маси и онда у својој памети закључи како је најправилније и поче говорити келнеру:
— Ваше височанство!
Келнер ревносно дрема.
— Ваше височанство, — понови он гласније, али никаква одговора, јер је келнера сан дубок савладао.
У том један од оних што играју „конгена“ узвикну једном кибицеру:
— Шта се наслањаш на мене, животињо? … Видиш ли да све изгубих. Баксушчино једна.
— Височанство! — опет ће Александар.
— Парола пуб! — опет ће један играч.
— Атанде! — викну други.
— Ама шта се ова будала млати с некаквим височанством келнерским, која је то сумлата, те ми само малерише крату! — викну један коме не пође за руком да погоди шест пута на седмици, а затим се раздра нервозно, као што и мора човек који губи:
— Голубе, животињо, шта си ту задрљио те клањаш као Турчин, види, стоко једна шта хоће овај лудак, што те зове височанство.
Голуб прену и погледа Александра дремљиво, управо безсловесно.
Александар је тако исто, још много збуњеније, гледао у келнера, и тек сада није могао разумети ситуацију, која је и иначе за њега врло неразумљива. Гледали су један другог, а ни један ништа не говори. Александар први покуша да нешто каже, али га спречи онај нервозни играч који се раздра колико га грло доноси:
— Голубе, стоко брљива, шта блејиш?!
Голуб погледа на ту страну откуда дође глас и одговори тромо:
— Гледам посао!
— Какав посао, зар ти је посао да дремаш ту као каква џукела, пгго не питаш ту будалу шта хоће? … Како је ушао у ме’ану среће немам, пође ми карта наопако.
— Остави се, бога ти, што сад правиш ларму џабе, нека њих двојице, па нека се објасне! — умирују остали оног нервозног играча.
— Ама како да се објасне, побогу брате, како да се објасне кад видиш ли да је Голуб брљив, а овај други луцкан, па га још однекуд зове височанство.
— Е деде, височанство, скувај мени једну каву да и ја будем те среће да ме височанство служи! — заповеди келнеру један од играча.
— Дај и нама пола литра вина, кад си постао височанство! — наручи један од оних двојице што су седели за столом засебно.
Сви ударише у грохотан смех.
Александар се још горе збуни, а келнер се наљути, па поче да се обрецује:
— Шта ви, молим вас, терате комендију са мном? Ја нисам ничија спрдња, ја овде служим поштено.
— Па ко брате, тера комендију?
— Ви терате комендију. Ја ћу да затворим ме’ану, па квит, ја нисам овде за спрдњу.
— Па тај ту пред тобом тера комендију. Ти тамо дремаш, спаваш, шта ли радиш, а он окупио једнако: Височанство, височанство!
Келнер погледа љутито Александра поткрвављеним, непроспаваним, а дремљивим очима, па га оштро запита:
— С киме ви терате комендију?
— Ја, ја… Ми… Ми мислимо.
— Који ви?
— Ми, ми Алек…
Настаде урнебесан смех, који прекиде Александра да изговори до краја своје име.
Прекидоше људи да играју карата, па се лепо похваташе за трбух од смеја.
— Е ово вреди пара, овако изненадна смејурија! — рећи ће један.
— Пази, молим те, у каквом друштву седимо ми. Голубу оде нумера далеко, постаде височанство, а овај почео говор као покојни Александар прокламације: „Ми Александар“.
— Кога ви зовете височанство?! — цикну још раздраженији келнер и унесе се Александру у очи.
— Па ја, ми, знате…
— Шта ја, шта ми, коме ви височанство? — цичи келнер, а сав се тресе од љутине.
Остали у ме’ани све у већи смех.
— О, људи божији, куд на ово наиђосмо!
— Знате маса, па је то сада интересантно, то ми знате, изгледа као величанство, а ви, ви сте онда височ…
— Шта маса, каква маса, зар сам ја, бре, твоја комендија, ја иако сам келнер, ја сам човек, ја имам свести и осећања, ја не дозвољавам… — И келнер јурну на Александра и ухвати га за груди левом руком, а десну измакну.
Скочише гости из ме’ане, којима не би ишло у рачун да им се поквари овако лепо задовољство.
Задржаше Голуба да не удари Александра.
— Пустите ме да убијем пса, коме он прича некако височанство?! — виче Голуб и отима се.
Људи га стегли за руке и не даду му маћи.
Александар се потпуно изгубио. Осећао је да у томе моменту треба нешто да каже, а није имао израза, није имао гласа, није могао речи проговорити. Он је увидео да оно како је он на брзу руку за један дан с’ватио, није тачно, а суштину ствари праве прилике; није тек он могао разумети не за дан, него никада, кад ни ми који смо повазда у маси не умемо, нити можемо схватити наше политичке прилике.
(Даље)
Радоје Домановић 