Tag Archive | Proklamacija

Краљ Александар по други пут међу Србима (22/23)

(Претходни део)

Александар и нехотично чим изиђе у главну улицу окрете лево и сврати у једну ме’ану средњег реда. Било је већ доста доцкан. Столице дигнуте на столове, ме’ана поквашена па се осећа мирис земље, задах нечистоће. За једним столом, близу келнераја, седе двојица, пију вино и нешто поверљиво, шапатом разговарају. За једним округлим столом у средини ме’ане седе њих десетак начичкани један до другог, а њих су опколили још два реда гостију што стоје. Док се близу не приђе и не завири боље они што седе и не виде се од ових што стоје около. Играју „конгена“. Час дубоко ћутање, само се чује како пада карта, док тек неко прекине:

— Плати пуба.

— Ух, свеца ти картиног, и четврту даму туче.

— Чији је пуб?

— Мој.

— Извините! — умеша се још један.

— Шта извините?

— Ја сам метнуо на пуба, а ви сте на деветку.

— Није истина, ево људи.

И кибицери се поделе на разна мишљена и настаде свађа.

— Тако сте ви и мало пре наплатили моју паролу!

— Знају вас сви како ви непоштено играте карте, а знају и мене.

— Море, баталите се људи свађе.

— Хајде окрећи, а они нек се свађају до зоре.

— Не може то, ја сам изгубио.

— А шта сам ја радио, ето ово овде мало ситнине кошта ме шесет динара, и ја хоћу да играм.

После дуге свађе, дугог и бурног објашњења, једва се расправи то крупно питање и ствар срећно пође даље. Опет ћутање и чести прекиди:

— Носи паролу, чија је.

— Та шта си се најмио те даме, коме је још сукња помогла. Иди на другу карту, молим те, видиш да ћеш с том дамом проћи горе но Александар с Драгом. И он сецовао на сукњу, па и главу изгуби.

Ту многи, којима не иде карта рђаво, ударише у смех.

— Стани, брате, не дирај новац, ја плаћам.

— Плива седмица.

— Динар масти.

— Шта чекаш, окрећи!

За келнерајом момак дрема, управо спава стојећи и само се на већу грају тргне, отвори сањиве, полукрваве очи, погледа тупо, па опет му глава стане климати лево, десно, напред, натраг.

За једним столом, баш до самих врата на која се с поља улази, седе два амалина. Пију ракију, већ су добро повукли, те почињу да гунђају, псују и грде господу, вичу на богаташе, па тек одједном прекидбше и један поче певушити рапавим, промуклим гласом:

— Да сам газда к’о што немам пара!

— Деде, побратиме!

— Здрав си!

Александар је, седећи сам за једним столом, посматрао све ово прилично дуго иако беше уморан, а нарочито га она напомена о сукњи збуни и узнемири.

Александар изгуби вољу на све то што се у тој ме’ани дешавало, диже се и приђе келнеру, који је као што смо рекли, спавао стојећи. А спавао је тако слатко, као да је у царској постељи. Ништа се њега није тицало што се они због „конгена“ свађају, што он стоји, што су изврнуте столице метуте на столове, што је погашена сва друга светлост по меани, сем сијалице више стола за којим су играли карата. Александар је сада добио једну једину мисао која га је једино мучила, која га је управо раздремала, али у ствари убила, а то је она реченица коју је онај играч изговорио: „И краљ Александар је сецовао на сукњу, па је и главу изгубио.“ Та једна једина реченица учинила је читав преврат у његовом расположењу и осећању, и он је тек сада имао стоструку потребу да буде сам, да се удаљи из друштва, да се прибере.

— Добро вече! — назва он келнеру.

Келнер у тај мах клону главом на груди и хркну као да се опростио неког великог терета.

— Добро вече! — понови Александар.

Келнер проговори дубљим хркањем.

Александру дође да се раздере, да викне бесно и трупне ногом исто онако како је издавао наредбе да се пуца у месо, исто онако како је толико викао на радикале, на најоштрије опозиционаре њему драге реакције:

— На Карабурму ћу ја те псе!

Хтео је то, хтео је и да почне псовати исто онако као што је као краљ земље псовао таљигашким језиком и он би то и урадио, да није видео да се у Србији учиниле грдне измене, да се десила велика разлика од онога доба од када је он престао бити краљ у Србији, јер он је видео да је чак и маса улична постала под новим демократским режимом нека врста величанства, и да се тој маси не сме више по старински треснути ногом и викнути:

— Ја ћу тебе да пушкарам, фукаро једна, или кушуј и слушај што ја наређујем!

Александар је видео, на његову жалост, да се сада мора другојачије разговарати с масом, мора се разговарати онако како он никада није ни сањао да се с њом разговара. То јест, једини је ваљда он и схватио целу ствар на тај начин, јер је био препаднут и збуњен догађајима које је одма при повратку на земљу видео у Београду.

Чудовата психолошка промена у овом човеку. Александар, тај човек који је наређивао да се усијаним гвожђем прље очи његових поданика, које је као најбоље у својој земљи потрпао у влажне тамнице, бојећи се да не сметају његовој оргијској и суманутој политици, његовим страстима и манама, које је он пошто-пото морао задовољити, па земља и пропала; тај човек сада, кад се у ово доба враћа у Србију после тако кратког времена, осетио се збуњен не само пред масом, него и пред једним делићем те масе — пред келнером који безбрижно и ревносно дрема.

Кад се келнер не трже, не пробуди на два његова поздрава са „Добро вече“ овај бивши краљ осети се као неки поданик пред тим делићем масе, и он се стаде смишљати како да га ослови.

— Да му кажем величанство! — мишљаше, али то није величанство, он је тај појам добио о целој маси и онда у својој памети закључи како је најправилније и поче говорити келнеру:

— Ваше височанство!

Келнер ревносно дрема.

— Ваше височанство, — понови он гласније, али никаква одговора, јер је келнера сан дубок савладао.

У том један од оних што играју „конгена“ узвикну једном кибицеру:

— Шта се наслањаш на мене, животињо? … Видиш ли да све изгубих. Баксушчино једна.

— Височанство! — опет ће Александар.

— Парола пуб! — опет ће један играч.

— Атанде! — викну други.

— Ама шта се ова будала млати с некаквим височанством келнерским, која је то сумлата, те ми само малерише крату! — викну један коме не пође за руком да погоди шест пута на седмици, а затим се раздра нервозно, као што и мора човек који губи:

— Голубе, животињо, шта си ту задрљио те клањаш као Турчин, види, стоко једна шта хоће овај лудак, што те зове височанство.

Голуб прену и погледа Александра дремљиво, управо безсловесно.

Александар је тако исто, још много збуњеније, гледао у келнера, и тек сада није могао разумети ситуацију, која је и иначе за њега врло неразумљива. Гледали су један другог, а ни један ништа не говори. Александар први покуша да нешто каже, али га спречи онај нервозни играч који се раздра колико га грло доноси:

— Голубе, стоко брљива, шта блејиш?!

Голуб погледа на ту страну откуда дође глас и одговори тромо:

— Гледам посао!

— Какав посао, зар ти је посао да дремаш ту као каква џукела, пгго не питаш ту будалу шта хоће? … Како је ушао у ме’ану среће немам, пође ми карта наопако.

— Остави се, бога ти, што сад правиш ларму џабе, нека њих двојице, па нека се објасне! — умирују остали оног нервозног играча.

— Ама како да се објасне, побогу брате, како да се објасне кад видиш ли да је Голуб брљив, а овај други луцкан, па га још однекуд зове височанство.

— Е деде, височанство, скувај мени једну каву да и ја будем те среће да ме височанство служи! — заповеди келнеру један од играча.

— Дај и нама пола литра вина, кад си постао височанство! — наручи један од оних двојице што су седели за столом засебно.

Сви ударише у грохотан смех.

Александар се још горе збуни, а келнер се наљути, па поче да се обрецује:

— Шта ви, молим вас, терате комендију са мном? Ја нисам ничија спрдња, ја овде служим поштено.

— Па ко брате, тера комендију?

— Ви терате комендију. Ја ћу да затворим ме’ану, па квит, ја нисам овде за спрдњу.

— Па тај ту пред тобом тера комендију. Ти тамо дремаш, спаваш, шта ли радиш, а он окупио једнако: Височанство, височанство!

Келнер погледа љутито Александра поткрвављеним, непроспаваним, а дремљивим очима, па га оштро запита:

— С киме ви терате комендију?

— Ја, ја… Ми… Ми мислимо.

— Који ви?

— Ми, ми Алек…

Настаде урнебесан смех, који прекиде Александра да изговори до краја своје име.

Прекидоше људи да играју карата, па се лепо похваташе за трбух од смеја.

— Е ово вреди пара, овако изненадна смејурија! — рећи ће један.

— Пази, молим те, у каквом друштву седимо ми. Голубу оде нумера далеко, постаде височанство, а овај почео говор као покојни Александар прокламације: „Ми Александар“.

— Кога ви зовете височанство?! — цикну још раздраженији келнер и унесе се Александру у очи.

— Па ја, ми, знате…

— Шта ја, шта ми, коме ви височанство? — цичи келнер, а сав се тресе од љутине.

Остали у ме’ани све у већи смех.

— О, људи божији, куд на ово наиђосмо!

— Знате маса, па је то сада интересантно, то ми знате, изгледа као величанство, а ви, ви сте онда височ…

— Шта маса, каква маса, зар сам ја, бре, твоја комендија, ја иако сам келнер, ја сам човек, ја имам свести и осећања, ја не дозвољавам… — И келнер јурну на Александра и ухвати га за груди левом руком, а десну измакну.

Скочише гости из ме’ане, којима не би ишло у рачун да им се поквари овако лепо задовољство.

Задржаше Голуба да не удари Александра.

— Пустите ме да убијем пса, коме он прича некако височанство?! — виче Голуб и отима се.

Људи га стегли за руке и не даду му маћи.

Александар се потпуно изгубио. Осећао је да у томе моменту треба нешто да каже, а није имао израза, није имао гласа, није могао речи проговорити. Он је увидео да оно како је он на брзу руку за један дан с’ватио, није тачно, а суштину ствари праве прилике; није тек он могао разумети не за дан, него никада, кад ни ми који смо повазда у маси не умемо, нити можемо схватити наше политичке прилике.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (11/23)

(Претходни део)

Александра уведоше у румунско одељење.

— Ко је то — почеше запиткивати са свих страна. — Каква је то вера?

— Ко је тога послао овамо?

— То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих страна:

— Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

— Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

— Напоље с њим!

— Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та напаст на врат?

— Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно упућен у српско одељење.

— Није он Румун! — бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте, видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

— Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

— Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! —виче љутито један Румун.

— Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег — проговори искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.

— Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! — викнуше сви углас Румуни.

— Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају. Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно, неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша, зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не придpжавам се правила.

— Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу, нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! — то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло? Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА
ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

— Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво. Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш, нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби, драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје задовољни.

Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун, а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење, да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем, па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје, онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

— Живео писац!

— Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као да овога нашег објашњења није ни било…

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (7/23)

(Претходни део)

Краљ понови:

— Ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам наскоро са овога места у интересу отаџбине моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!

— Вичите живео! — прошишта један полицајац по старој навици.

По старој навици два-три жандарма почеше мувати душе сељака.

По старој навици те душе дрекнуше колико их грло доноси:

— Живео!

— Такви нам и требају за данашње време!

— Живео!

По старој навици шану краљу председник министар:

— А поверење владе?

По старој навици краљ додаде:

— А моја влада, којој сам дао своје пуно поверење… — почне краљ.

— А краљичино, Саша? — прекиде га Драга опет по старој навици.

— Поверење моје и краљичино — додаде краљ.

— Краљичино и моје! — прекоре га Драга.

— Поверење краљичино и моје, дупло поверење — та моја влада, убеђен сам, умеће да потпуно изведе ту моју спасоносну и корисну мисао да заборавим ко сам ја.

— Живео краљ, живела влада, живела краљица Српкиња!

— Живели!

По старој навици уздахну једна поштена душа:

— Тешко нама с тобом!

— Е, куд сам се патио и мучио цела века, па сад на овај белај удари’. Куд то да се несрећно потреви да умрем кад и краљ и краљица. Оставите, људи, те спрдње, ако бога знате, јер смо се мало доле шегачили и играли се тих комендија, но сад и овде да се с тим млатимо! — рећи ће опет једна поштена сељачка душа.

— Само, чико, да одиграмо још венчање.

— Одиграла си ти то вешто — чу се нечији глас; а у исто време рећи ће једна сељанка:

— Как’и те чика нашао, а човек млађи од тебе.

— Саша, само једно венчање! — моли краљица.

— Чудо не одиграш један порођај! — пецну је један грађанин.

— Дол’ на земљи ’теде, ал’ не могаде, дед’ сад одиграј!

— ’Натема и’ била шта чине — изговори и доброћудно се насмеја једна баба.

— Ела, бога ти, одиграј тај порођај што ти веле — окупиле краљицу сељанке.

— Дȅла, море — рече један сељак и намигну на првог до себе — дȅла, а ево ова баба је много вешта за порођаје.

— О, порађали тамо њу ђаволи у паклу, дабогда! Што је са мном мешаш, далеко јој лепа кућа! — одговори баба осорљиво.

И осу се гласан смех, нарочито сељака и сељанки, баш као оно на копању или жетви кад неког узму на поћек. Онај сељак што је разбиривао за оца краља Милана ћутао је снужден, сећајући се како су њега задиркивали тако при раду. Па се тек само погурне двоје, намигну један другом кришом и њега као озбиљно запитају:

— Ама, да л’ се, бога ти, разабра нешто ко беше краљев отац?

Е, тако је прошао овај краљевски пар овом приликом. А и шта би друго могле и радити праведне грешне душе, измешане све заједно у тој небеској чекаоници. Нестало је ту земаљске муке и невоље, па кад се и ту на земљи, крај све муке и невоље земаљске стигне да се мало прошали, а зашто тек не на небу, у небеској чекаоници, и то пре него што је изречена пресуда ко ће у рај, а ко на вечне, мање или веће муке.

— О, о, Господе боже, та шта се ово све чини. Па је л’ то био наш Пијемонт свеца вам сервијанског! — умеша се у разговор један Лала.

— Та не псуј свеца, крст ти твој, та то је, касти, гре’ота. На земљи смо се баш напсовали, да нам је доста и за овај свет. А гле ти њега, та тај пцује и на небу!

— Држи га рампаш! — додаде неко.

— Та иди врагу, шта нећу пцовати кад се ево ова овде на небесима, простиће ко слуша, порађа.

— Ћути, сунце ти небеско! — дрекну опет један из Срема — шта такве речи утпотребљавате овде на небесима. Та сад смо, ваљда, пред Богом, а умете да кушујете и повијете реп ко кере пред једним солгабировом! — додаде опет један земљак.

— А што ти псујеш сунце?

— Како ћеш не пцовати сва сунца, боже ми прости, кад ето шта радиду ови Сервијанци, небо им калајисано.

— Мене баш интересује шта ми то баш радимо? — упита радознало Александар.

— Мене баш интересује ваше гледиште на наше прилике.

— Јадне наше прилике! — добаци душа једног шумадијског сељака.

— Та ми мислимо они тамо преко радиду нешто и, касти, бриниду и за нас под несрећним Швабом, кад оно, гле шта они и овде изиграваду по небесима! — одгови Лала Шумадинцу и не обраћајући се краљу.

— Е мој, брајко, изигравали смо, вала, па смо и целу земљу изиграли.

— Та виш’, ти, шерета Сервијански’, како се ти забављаду. А ми само знали за тамбуру и биртију. А они ти тако.

— Е, ми се вала, јадна ни мајка, баш напроводисмо. Ко шта ради, ми тако ки што видиш! — опет ће Шумадинац.

— Па гледам ја шта се све то чини. То, касти, један театер, па ту се престављаду једнако све нова и нова парћад. Хо, хо, хо, хо, сунце вам сервијанско… а, хо, хо, хо! Свеца вам вашега, пуко’ лепо, касти, од смеја… Хо, хо, хо, хо, што ми то смешно, па све касти, сад гледам к’о један, рећи, театер. А тамо код вас преко све тако. Све тако прокламације, па после, касти, депутације, па се порађаду а не родиду… О, хо, хо, хо, хо, (засмеја се). Бога вам сервијанског, па се укидаду и гутаду устави, па честитаду, па се опет, касти, враћаду, па опет се честита… Хо, свеца вам сервијанског… Хо, хо, хо, баш се само чудим. Па зар код вас у Сервији све тако… Хо, хо, хо, хо, свеца вам сервијанског! — једва кроз смех изговори Лала питајући Шумадинца.

— Е, ми, вала, шта ко рађаше да рађаше, ми ти то. Остави њиву и посао па сваки час мораш у депутацију. Кулук је кулук, то су знали и наши стари, знали и за порез, знали и за десетак, за рат, за све дације, ал’ после измислише и неке ђавоље депутације и нека честитања. Ајде што травимо друмове под кулук, но, мој брате, измислише и да правимо колевке, па правимо колевке и носимо их под кулук краљици за њено дете, а детета нигде од корова.

— Хо, хо, хо, свеца вам с отим вашим пијемонтом, а ми нисмо ни знали шта ви све тамо изигравате комендије, па се још, касти, јадни на вас нешто надали. Па нешто и да чујемо да не ваља, ал’ ко’ велимо то све пакосан Швабо па измишља.

— Богами ти, ми, несрећниче, и са мном, навукосмо овој овде виш’ краљици под кулук колевки, било би доста свој деци ћесареве царевине. Дочекасмо ми, брате слатки, и таки зулум, што ни наши стари од Јерине проклете нису дочекали.

— Па све фурт тако? — опет ће Лала.

— Тако! — уздахну Шумадинац.

— Саша, овде је врло досадно! — обрати се краљица краљу.

— Мора бити да свети Петар не зна да си ти ту, иначе би оставио сва друга посла и дотрчао овамо у српско одељење да те узме под руку, па с тобом право у рај! — додаде заједљиво један грађанин.

— Чудновато како се толико чека! — рече Александар као одобравајући Драги.

— Море, чекам ја по два дана док ме прими срески писар, а камоли да не чекам светога Петра! — додаде један сељак.

— Е мој брате, шта велиш, чекаш по два дана да изађеш пред среског писара. Па зар ниси видео да је писар код нас доле у Србији већа сила и од светог Петра. Има их по неки па се начинио, боже ме прости, као сам Бог, па још жешће — допуњује други сељак.

— А што то двоје нешто као ’итају, као да ће баш право у рај. А то ће, богами, мучно бити — додаде опет један грађанин и показа руком краља и краљицу.

— Па јȁ што се она удесила ’вако у ’аљине царице Милице. Куд би се она, брате, што се, чули само, купала све у млеку, па још у таквим ’аљинама да се прља по паклу. Пакао, рачуњам, и није ’вако за велику господу, но за нас сиротињу. Наше аљине иако изгоре тамо, оне ништа и не вреде! — одговори заједљиво сељак и намигну на грађанина.

Утом се прогура до Александра душа једног Македонца.

— Гле, Саша, ето једног Бугарина — рече краљица.

— Интересантно, откуда он овде — рече расејано и немарно краљ, па зену гласно.

— На земљи ме записали у Бугаре (говори Македонац својим дијалектом), ви из Србије рекли сте да сам Бугарин, па сам и ја тако мислио. И тако сам ја дуго времена био у Бугарској комитској чети и борио се против Срба. Ја сам живео само с том мишљу да што више Срба побијем и најзад, пошто сам неколико њих послао с онога света на овај, погибох и ја. Кад сам стигао овамо и сваки народ почео се одвајати у своје одељење, то и ја, куда ћу већ у бугарско одељење. Али ме одмах врати један светац и прочита ми божију наредбу да дођем овамо у српско одељење.

— Је ли њихов владар тамо са њима? — упита краљица.

— Није — одговори Македонац.

— А шта ви кажете кад су вам прочитали наредбу — упита краљ.

— Кажем: ја сам, молим вас, Бугарин био целог века и као Бугарин сам се борио са Србима и трудио се да их истребим са земље до једнога.

— Ето видиш да си грешио — одговори светитељ — ти сатирао своју рођену браћу, ти си радио против свога народа.

— Па и сами Срби ми говорили да сам Бугарин.

— Та какви Срби. Зар су они знали шта раде. Ето, тамо је у српском одељењу њихов краљ, па ћеш, кад њега видиш, одмах знати све шта је било и како је било. И ја баш ево дођох да видим тебе.

— Јесте ли ви родом из Цариграда?

— Нисам, ја сам рођен у Македонији.

— Па Цариград је у Македонији.

Македонац се гласно насмеја.

— О, пардон, то сам ја случајно погрешио. Смирна је главно место у Македонији! — поправљао се брзо краљ, па одмах затим још брже додаде нову поправку:

— Управо, Македонија је у Малој Азији.

Македонац се опет насмеја, а један Херцеговац плану:

— Красан си ми ти био краљ пијемонта српског и врховни заповедник српске војске. Ево, главу дајем — заврши Херцеговац — ако тај човек зна тачно где је Мостар. Он сигурно, какав је, мисли да је Мостар неко село у Шпанији.

— Та ди ће он врага знати твој Мостар кад видиш да човек не зна ни ко му је деда. Он је тачно обећао своме народу да ће заборавити све, па најзад да ће заборавити и ко је он сам. Он, ете, и сад само пиљи у ову његову Драгу, а ти га ту напао с Македонијом и Мостаром. Мари ти он за твој Мостар! — додаде јетко један из Срема.

— Тако смо ми били једанпут код овог истог краља да молимо нешто због извоза свиња.

Ми му се жалимо како ће бити штете, а он, ево га ту нека прича сам, мало, мало, па тек прекине с нама разговор:

— Молим вас мало, само да видим шта ради краљица.

Кад смо изишли, а један ће чича рећи:

— Ама, људи, лепо сам вам ја говорио и да не долазимо. Кад он сваки час трчкара да види шта му ради Драга, тај ти на наше свиње не мисли.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (3/23)

(Претходни део)

— Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет св. Аранђела, па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! — продужи краљица.

— А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… — поче Александар.

— То је нешто друго — упаде му Драга у реч — томе је крива царица.

— Ех, царица! — рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум из облака.

— Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.

Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:

— Дивна идеја — мишљаше даље устрептала душа Драгина. — Ух како би то тек дивно изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда прокламацију целој васељени:

„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене. Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака, било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с Богињом да све те погрешке поправим.“

— После ове божије прокламације настаје — мисли краљица даље — преврат, као што рече Саша. Бог повеша анђеле, потрпа св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.

Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену бруји силна песма:

„Слава Богињи на небесима!“

— Јест, то ћемо моћи — прошапта душа Александрова — јер на небу нема Богиње да нам смета. А жене су за све криве.

Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи помисли:

— Ух, да се могу само овога блесана отарасити — а гласно додаде:

— На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.

— Ах то „благословено стање“ — изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од туге и бола.

— Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! — И Драгина душа удари у хистеричан плач.

— Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! — плану душа Александрова.

— Ох, Саша, — поче краљица — ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила. На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у Србију, па макар нас Бог и помиловао.

Ту Драга заћута и мишљаше за себе:

— Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.

И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:

— Ваше величанство!

Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:

— Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме. Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.

Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини царице Милице… ха, ха, ха, ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме… Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха, ха, ха, ха, Анђео Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци чак и анђела.

Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:

— Како се осећа Величанство у благословеном стању?

И опет ме гледа и поглед даље говори.

— Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје „благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом „драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти је све суђено да трпиш.

И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације. Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело тресе кад помислим на те проклете београдске жене.

Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:

— Ха, ха, ха, ха, благословено стање.

Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала св. Илију и издала му најстрожију наредбу да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:

— Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на београдске жене.

Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.

Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:

— Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?

— Све!

— А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?

— Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.

— Је ли, Саша, да је то дивна идеја?

— Зато сам те и заволео што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже. И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха, ха, ха, престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све остале висе о кестеновима теразијским.

— А да ли би на то пристала влада?

— Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би, мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.

— Нека, Саша, — поче Драга — ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже, направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?

Таман Срби помисле:

— Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да више не умемо ниједно измислити.

Ето, ко би веровао да се може изммслити идеја да се све београдске жене повешају.

Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за изненађењем.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (2/23)

(Претходни део)

I
ПРВИ ДАН ПО СМРТИ

Над мртвим телима Александра краља и краљице Драге стајао је свети Аранђео с изразом вечите правде на лицу и пламеним мачем у руци. Душе тог краљевског пара дрхтале су престрављене од страшне и вечне истине којима гледају очи које васељену обухватају, те очи које су још од постања света гледале како се сила човечија лретвара у прах и пепео.

Александар није био навикнут да гледа очи што изражавају правду и истину, и душа се његова стресала од тог погледа божијег војводе. Он је био навикнут да гледа пред собом ропска и понизна лица, да сви пред њим дрхте од гњева и ћуди његове. Пред њим није стајао какав његов министар, од којих је навикао да се повијају по погледу његовом. Њин је поглед изражавао сваку послушност, па и најлуђег ћефа његовог.

Он је навикао на своје министре, нарочито министре последњих кабинета; а већ и у раној младости испољавала се његова ћуд.

— Али ја желим да папа[1] дође опет у Србију, и ја то хоћу…

— Величанство, али то… — почне да увија министар — … па знате…

— Али ја вам кажем да ја то хоћу, а кад ја то хоћу, онда хоћу! — сећа се Александар како је подвикнуо и треснуо бесно ногом, а министар се поклони, крши руке, па одмах с учтивим осмехом додаје:

— Па, оно. Величанство има и право, али…

— Шта, али? — и трупне силно ногом.

— Само кажем…

— Нема ништа да кажете, ја тако хоћу, разумите да ја хоћу.

Тако је он био научио и кад укида устав, и кад гази заклетве, и кад се жени.

Навикнут једнако на то своје: „Ја хоћу“, „Ја то нећу“, и поред свега страха пред тим пламеним мачем и погледом велике, страшне и праведне истине небесног архистратига, у његовом се духу јави она самовоља која је у животу била с његовим карактером нераздвојна, и он рече:

— Ја то нећу, ја као носилац таковске идеје хоћу да живим. Бог мора поцепати тај указ којим ме је осудио на смрт.

Архистратиг, заповедник небесних легиона, одговарао је погледом очију својих овој устрепталој грешној души и поглед његов вели:

— Двадесет и четири часа имаш времена, док ти се тело сахрани, да се спремиш на пут и изиђеш пред вечног судију.

— Саша је здраво нервозан, он што хоће — хоће! — додаде краљица кокетно светом Аранђелу… и одмах се обрати краљу:

— Саша, хоћу ли ја у костиму царице Милице? …

Краљ Александар, видећи тврду одлучност у оном страшном погледу начелника неба, поче први пут, и то сада после смрти, да моли:

— Оживите ме да бар напишем прокламацију мом драгом и милом народу, у којој ћу објаснити да своју милу отаџбину поверавам својој оданој влади у свему сем права помиловања, и остављам је закриљу свемогућег Бога, све дотле докле ме Бог не врати у живот и не поништи указ о мојој смрти. После тога је неодложно потребно да ја још дуго година владам Србијом. Објасните Богу да је то прека потреба за нашу православну земљу. Ето, баш сам се спремио да данас укинем устав и да објавим ванредно стање у земљи. А ко ће да сврши то без мене?

Поглед св. Аранђела одговарао је да се божије наредбе безусловно врше и да он ниједну наредбу своју никад од почетка света није изменио.

— Ја знам како то Бог може — опет ће Александар — ви сте министар божији па већ знате како се ради са прокламацијама, уставима и указима. Бог је као владар светова написао Указ:

ЈА САВАОТ СВЕМОГУЋИ

по милости својој и вољи својој решио сам и решавам да се Александар, краљ Србије, на предлог Мога министра правде (и по саслушању намученог српског народа! — чу се у грмљавини глас небесни) разреши од живота.

Мој министар правде нека овај Указ изврши.

САВАОТ с. р.

— А ви сте, молим, министар правде божије? — опет ће Драга кокетно.

— Бог може тај указ поцепати, па још данас написати други, којим ме реактивира. Ух, та ја, владар мале Србије, могао сам до сада стотинама пута да за ноћ издајем по три разне наредбе, па да их сутра потрем противним наредбама. А Бог тим пре може. Ја нисам свемогућ, па сам све могао што сам хтео, а камоли да Бог не може. Ако му смета какав устав (сигурно и Бог управља, као и ја, по неколико разних устава, како му кад притреба), нека га укине; ја му стојим на расположењу да саставим прокламацију којом ће се објавити световима велика потреба тога поступка. А ако му после тај исти устав због неког другог затреба, онда може одмах после једног тренутка вратити тај исти устав у пуну силу и важност. То ће небесне трубе објавити световима, а министар полиције неба послаће одмах хорове крилатих анђела да запевају око престола Саваотова његову славу и величину.

Свети Аранђео гледао је исто онако погледом страшне и вечне истине, те се душа Александрова збуни, ућута и задрхта свом страхотом греха.

Утом ишчезе свети Аранђео, а ове две душе краља и краљице обави таман облак.

— Саша, — цикну душа краљице Драге — зашто тражиш ти то од господина светога Аранђела кад је он министар у данашњем божијем кабинету, а ко зна како тај кабинет и стоји код Бога. Можда је тај кабинет већ пао и ми ћемо под новим режимом добити помиловање. Ти знаш како то иде. И тај свети Аранђео много се прави важан, а не зна да његов кабинет може до мрака још данас пасти. А после? Ти знаш, Саша, како се са министрима поступа. Данас му даш ленту, почасти, поклониш наше дупло поверење, а сутрадан га у’апсиш и објавиш народу да је то био последњи човек и да није достојан твога поверења! — теши краља краљица и њена се душа припи уз његову.

— Па ваљда и не може другојачије бити — одговори краљ устрептало.

Утом се зачу неко тајанствено, језиво шуштање из оног тамног облака што их је обмотао, као да вечност казује сталне и непроменљиве законе вечне природе, вечног Бога. Душе краљева и краљичина стресоше се од тог страшног, немилог шума.

Краљица се прибра, па настави да би разгалила свога Сашу:

— Ти знаш како је било првог априла. Ристић је дотле био прва личност, па после си га у’апсио. Па онда си дао радикалима власт. Тако то иде у свету. Свет ти је викао: живео! Назвали су те Александром Великим, поредили са највећим светским владарима из историје човечанства. Кад си путовао кроз Србију, свуда су те дочекивали као спасиоца. Положио си венац на гроб Кара-Ђорђев и народ те је славио, а ти си с балкона говорио да ћеш до смрти остати веран традицијама дома Обреновића и да ћеш се у будућем владању своме ослањати једино на свој верни и драги народ. Па и то није тако остало. И радикали су прошли као и либерали првога априла. Сећаш се како је то било смешно. Увече дворски бал. Све сами радикали. Ту су министарски фракови и лаковане ципеле, ту груби, каљави народни опанци. Достојни твог поверења носе на грудима ленте и ордене, ти водиш коло, а покојни Ранко кец. По паркетираној краљевској дворани шуште опанци и краљевска музика свира демократску радикалку:

Плати порез за мене,
Па да гласам за тебе.

Вије се коло, звецкају колајне на прсима радикалским, одскаче Ранкова бритвица… а сутрадан? Зар остаде тако? То би тек глупо било. Сутрадан ти њих, драги Саша, потеже са све лентама, орденима и бритвицама, па у влажне казамате. И објави народу да су ниткови, да разривају земљу, да је упропашћују и да си ти, као носилац таковске идеје, дужан да земљу спасаваш… Ето, тако је у нас било, а тако је свуда. Не брини се.

Опет се понови оно језиво, надземаљско шуштање из облака и Александар као да разумеде тај страшни шапат вечности. Чисто је осећао како је то шуштање шапат изумрлих векова и светова са будућношћу и разумеде значај:

— Вечни су закони вечног Бога.

Душа његова опет се стресе.

— Тако, видиш, Саша, — продужи она — ни кабинет светог Аранђела не може остати вечито. Данас његов пламени мач сече, данас је у рају пред престољем Бога, а часком тек докле га Бог изгустира, па му одузме пламени мач, а њега у пакао. Зар не?

— Сасвим тако. Као што кажеш, и сам Бог воли промену. Ја да сам на његовом месту, ја бих колико данас извршио преврат на небесима — вели душа Александрова.

— А, како би лепо било! — одушеви се Драгина душа.

— Ја бих, као што велиш, одузео светом Аранђелу пламени мач и сву власт, а њега бих бацио у пакао. Тако бих исто учинио и са св. Петром, пошто му одузмем кључеве, и онда редом све свеце; све бих их потрпао у пакао као антидинастичаре. Прогласио бих ванредно стање у целој васиони пошто обалим устав и све законе. Анђеле бих повезао, по’апсио и разјурио, и онда бих позвао Мефистофела и друге важније из пакла да с њима преговарам о саставу новог кабинета, а [Х]ромог Дабу бих узео за председника преког суда да суди праведницима. Ала би то било дивно изненађење. Громови с престола мога потресају свет, а сунцу забраним да сија. То би било дивно изненађење! — одушеви се Александрова душа.

— Дивно изненађење! — додаде и душа краљичина.

(Даље)

[1] Отац, односно краљ Милан Обреновић.