„Из публике“ (4/4)
БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Велиш јавно и отворено да си ти излишан Србији, а то зато што ти није у овој земљи добро, што си запостављен, што ниси награђен итд. Отприлике то излази из твога писма упућеног мени. Кад ти тако јавно напишеш и потпишеш, то је и сувише дрско, да не кажем да је размаженост.
Књижевник живи од књижевности. Признајем да су прилике у нас за књижевност још такве да је хлеб књижевников горак. Ко ти је томе крив? Тај си позив тако мучан за наше прилике изабрао сам, изабрало га твоје осећање. На то те није нико приморао, нити те је могао приморати. Признајем да се боље рентира трговати с јарећим и јагњећим кожама него писати приче, и ако хоћеш оно што се рентира ти бирај то, то је твоја воља. Нико ти неће стати на пут. Али, рећи ћеш, или ће ко други рећи: Знам, знам, пријатељу, у том случају држава је дужна да подиже и помаже таленте. Јесте. Тебе је помагало и ово доба пре 29. маја и зато му хвала. То једно добро не оправдава многа зла оног режима, али ја му то, можда једино добро, признајем. Долази 29. мај и револуционарни кабинет шиље те у Француску с платом као писара министарства финансија, са штипендијом министарства просвете и додатком из Финансијског Прегледа. То ти је држава могла учинити и учинила, а за наше прилике то није мало. Велиш одузет ти додашак из Фин. Прегледа. Јесте, ал’ зато што је Народна скупштина избрисала ту партију из буџета. То признајеш сам. И сад после одсуства од године дана, као чиновник по закону не можеш узастопце одсуствовати још годину. Ваљда нећеш тражити да се сви земаљски закони удешавају према теби. Сем твојих прича има ова земља и других важних, па и важнијих потреба. Давао си оставке, које како по твом писму изгледа, имају ружну мотивацију. Према теби се има обзира, не уважава се и ти примаш плату, коју још нису добили твоји школски другови, који су стручнији, спремнији од тебе као правници. Сем тога нико ти не забрањује да наплаћујеш хонораре. Књиж. задруга те прихвата и издаје твоје приче. Води се о теби рачуна. Што држава и друштво може то чини, а остало је твоје. Ти дакле ниси залишан, па кад то тврдиш, опет ти понављам изгледаш сувише нескроман, ћудљив, размажен.
Зар је залишан Јанко, који данас прима са државне касе око 5.000. Змај је примао 4.000, Љ. Ненадовић 4.000, а данас Милован Глишић, а ваљда тек он има и година и заслуга, прима 4.800. Ти у тим годинама не можеш бити председник касације, нити можеш тражити да се донесе закон по коме свака пореска глава у Србији мора купити по једну твоју књигу.
Па баш да те и власти и данашњи режим истински гоне, ти мораш имати љубави према земљи, ти се мораш томе мушки одупрети, веровати у том случају још пре, не само да ниси залишан, већ потребан. Пушкин и Достојевски нису кукали, већ се борили. Толико засад.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
25. новембар 1904. године
(Следећи дан, Бора Станковић је написао одговор којим се ова полемика завршила)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Јучерашњим твојим писањем ти: или не знаш шта хоћеш, или заиста имаш какву улогу и онда је човеку немогуће да с тобом има посла.
Борисав Станковић
„Самоуправа“
26. новембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 