Tag Archive | Književnost

„Из публике“ (4/4)

(Претходни део)

БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Велиш јавно и отворено да си ти излишан Србији, а то зато што ти није у овој земљи добро, што си запостављен, што ниси награђен итд. Отприлике то излази из твога писма упућеног мени. Кад ти тако јавно напишеш и потпишеш, то је и сувише дрско, да не кажем да је размаженост.

Књижевник живи од књижевности. Признајем да су прилике у нас за књижевност још такве да је хлеб књижевников горак. Ко ти је томе крив? Тај си позив тако мучан за наше прилике изабрао сам, изабрало га твоје осећање. На то те није нико приморао, нити те је могао приморати. Признајем да се боље рентира трговати с јарећим и јагњећим кожама него писати приче, и ако хоћеш оно што се рентира ти бирај то, то је твоја воља. Нико ти неће стати на пут. Али, рећи ћеш, или ће ко други рећи: Знам, знам, пријатељу, у том случају држава је дужна да подиже и помаже таленте. Јесте. Тебе је помагало и ово доба пре 29. маја и зато му хвала. То једно добро не оправдава многа зла оног режима, али ја му то, можда једино добро, признајем. Долази 29. мај и револуционарни кабинет шиље те у Француску с платом као писара министарства финансија, са штипендијом министарства просвете и додатком из Финансијског Прегледа. То ти је држава могла учинити и учинила, а за наше прилике то није мало. Велиш одузет ти додашак из Фин. Прегледа. Јесте, ал’ зато што је Народна скупштина избрисала ту партију из буџета. То признајеш сам. И сад после одсуства од године дана, као чиновник по закону не можеш узастопце одсуствовати још годину. Ваљда нећеш тражити да се сви земаљски закони удешавају према теби. Сем твојих прича има ова земља и других важних, па и важнијих потреба. Давао си оставке, које како по твом писму изгледа, имају ружну мотивацију. Према теби се има обзира, не уважава се и ти примаш плату, коју још нису добили твоји школски другови, који су стручнији, спремнији од тебе као правници. Сем тога нико ти не забрањује да наплаћујеш хонораре. Књиж. задруга те прихвата и издаје твоје приче. Води се о теби рачуна. Што држава и друштво може то чини, а остало је твоје. Ти дакле ниси залишан, па кад то тврдиш, опет ти понављам изгледаш сувише нескроман, ћудљив, размажен.

Зар је залишан Јанко, који данас прима са државне касе око 5.000. Змај је примао 4.000, Љ. Ненадовић 4.000, а данас Милован Глишић, а ваљда тек он има и година и заслуга, прима 4.800. Ти у тим годинама не можеш бити председник касације, нити можеш тражити да се донесе закон по коме свака пореска глава у Србији мора купити по једну твоју књигу.

Па баш да те и власти и данашњи режим истински гоне, ти мораш имати љубави према земљи, ти се мораш томе мушки одупрети, веровати у том случају још пре, не само да ниси залишан, већ потребан. Пушкин и Достојевски нису кукали, већ се борили. Толико засад.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
25. новембар 1904. године

(Следећи дан, Бора Станковић је написао одговор којим се ова полемика завршила)

РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ

Јучерашњим твојим писањем ти: или не знаш шта хоћеш, или заиста имаш какву улогу и онда је човеку немогуће да с тобом има посла.

Борисав Станковић
„Самоуправа“
26. новемба
р 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

„Из публике“ (1/4)

КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ

У Правди од 14. новембра у рубрици „Важне вести“ под натписом „Сувишни људи у Србији“ штампано је ово:

„Синоћ је једна група људи, који су у Србији постали сувишни, одржала конференцију на којој су решавали шта да раде кад су овде постали сувишни. После подуже дебате, решено је да се обрате Браниславу Нушићу — који је први постао у Србији сувишан те отишао у Нови Сад, да хлеб зарађује — да им он — ако може — изради од Патријарха, да добију један од српских манастира у који би се могли сместити“ … итд.

Напоменуто је да сте и вас двојица били на тој конференцији, где се оваква одлука донела.

Ако ово нисте прочитали, ја вас молим да прочитате, јер је за мене јасно да вас двојица нисте ни у ком случају могли бити сагласни са горњом одлуком, ако је она уоште и донета. Држим да је Правда намерно измислила и конференцију и одлуку, а та шала ни у ком случају није наивна. Њом се, очигледно је, иде на то да се данашњи режим представи свету као назадан и свиреп према људима од књиге, а у том су случају имена вас двојице врло нетачно употребљена.

Бојећи се да вам се ова белешка не промакне из вида, ја сам учинио своју дужност, а на вама је да учините своју.

Радоје Домановић
„Самоуправа“
15. новембар 1904. године

(Даље)

Озбиљне научне ствари (3/4)

(Претходни део)

III НАША КЊИЖЕВНА КРИТИКА

Ко је год у Србији учио у гимназији литерарне облике и добио тројку, а уз то прочитао две-три књижице, тај се одмах, ни мање ни више, осећа способним да даје пуноважно мишљење о сваком производу из лепе књижевности. Како би се онда смела још сумњичити способност оних који су као професори предавали тај предмет и свршили историјско-филолошки одсек Велике школе, или, другим речима — критичарски курс. Сем тога, морам поменути, критике се лаћају у нас и сви могући умни инвалиди, који су пропали на свима осталим пољима књижевног рада, јер, к’о веле људи: ако не умемо стварати, умемо бар рећи: ово ваља, ово не ваља, а код нас се врло често и толико способности узима као довољна спрема за књижевну критику. И заиста, шта је лакше него прочитати једну књигу, препричати њену садржину, напоменути места која су „по нашем скромном мишљењу“ могла изостати, јер кваре хармонију, и набројати места „која су, по нашем скромном мишљењу, тако лепа да их морамо цитирати“. У свету нема човека који нема свога укуса и, према томе, сваки ће моћи ,,по свом скромном мишљењу“ дати суд о овој или оној књизи, о овом или оном, било лепом, било ружном месту из ње. И код нас се, на жалост, такав рад зове често књижевном критиком, без обзира на то да ли господин критичар, ако ништа друго, има моћи и ока да збиља уочи најлепша места, као и саме недостатке каквога дела.

Понеки се наши критичари чак ни толико не труде, већ само просто напросто препричају дело, рецимо приповетку, и у таквом, често неписменом, вајном препричавању, ставе неколико заграда са некаквим примедбама, или такозваним вицевима као што су: „Аха!“ — „Зар тако?“ — „Хм?!“ — „Гле, гле!“ —„О, што ми човек рече!“, итд. На завршетку је већ облигатно да се зачини цео духовити састав шаблонским саветима како треба дубље студирати, више мозгати, читати стране генијалне писце, не писати на јуриш. Понеко још дода како је језик леп, интерпункција доста слаба, или је, рећи ће, и једно и друго врло мизерно.

Што је најзанимљивије, нико и не разбира каквом спремом и талентом располажу таква надувена господа, што сваки свој умни производ— приказ или критику каквог било дела — пишу по једном те једном вековном шаблону, исто онако као што сеоски ћата пише тапије, облигације, па чак и писма. И зато су све наше критике те сорте сличне једна другој, исто тако као што је, што рекао Хајне, један мућак налик другом. Таква критика може бити пригодна уз које хоћете дело, а што је најлепше, можете је написати онако из главе, па да стоји готова, те чим се које ново дело појави, а ви пљес! па с њом у штампу. Мет’ете је просто као замку и оставите случају које ће дело прво натрапити на њу.

Не би све ово било ни од какве штете кад би наша читалачка публика била од бољег књижевног укуса. Али се некако, усуђујем се рећи са страхом божјим, нашло једно с другим, не може бити боље, или, ако хоћете, боље је рећи, не може бити горе. Огроман већи део нашег читалачког света подржава својим незнањем и глупу лектиру и глупе критике, а глупа критика, опет, од своје стране соколи просте читаоце у њихову незнању, а рђаве писце да не клону.

Па до кога је кривица? Нећу грешити душе, јер маса често, можда баш и случајно, пође правим путем, а нађе се понеко те поквари, или бар жели да поквари правилно мишљење, из просте жеље за оригиналношћу, из сујете, да би пред светом показао свој префињени укус и високоученост тиме што се њему чини бљутаво све оно што се свима нама толико свиди. Тако се нешто, или слично томе, десило и са г. Недићем, те, да ли из тих разлога, да ли, ако смемо рећи, из незнања, тек он, напротив свему јавном мњењу, одрече Змају песнички дар, а најлепше његове лирске песме, којима се заиста може дуго векова Српство дичити, прогласи за просто бенетање у оној својој студији о лирици, која је ваљда психолошка само зато што је потписује професор психологије на В. школи. Кад нам тако указа шта не ваља, онда нам господин Недић, човек тако утанчана укуса, ишчепрка однекуд Векфилдског свештеника — да нам покаже шта ваља.

По мом скромном мишљењу, он је то драгоцено дело у свом рођеном преводу требао наменити Назаренима, а не нама правоверним Србима, који, ако ништа друго, а оно бар, по моралу тог дела, не смемо рећи онако глупо, назаренски: „Види бог“ кад би нам, рецимо, Бугари отели Стару Србију и Македонију, иако бисмо, напослетку, према њему, самом преводиоцу, могли бити такви те да, кад прочитамо књигу докраја, стрпљиво слегнемо раменима и изговоримо: „Види бог!“ Сем свега тога, он се још потрудио да нам у том делу пронађе најлепше место и да доказује како је то јединствена сцена у светској литератури, јер је, вели, тако природна и узвишена. Господину психологу је природно кад онај његов назаренски поп декламује онако бомбастим фразама, у онако очајном положају, па се сетио чак и да цитира, чини ми се, и нека места из Светог писма. То је некаква новост у психологији, а досад се знало да у таквим тренуцима човек не уме ни речи да одвеже, а камоли још да парадира фразама и цитатима, као да држи предавање о моралу на каквом назаренском скупу.

Него, да се не удаљујемо од ствари, јер би нас овако што могло много повући за језик, већ да се вратимо засад на ове ситне критичаре, јер крупних, дао бог, имамо, али само по именима (која се, и сам не знам што, славе и писмено и усмено), али не и по делима. Кажу да спремају и крупна дела, а ја волим и веровати него вечно очајавати, иако знам да су то људи који мисле да у њиховом писменом саставу треба да буде више мудрости но у свој светској литератури, те зато пишу по годину дана једну реченицу, коју идуће године опет избришу, јер им није довољно мудра. Хтели би некако да удесе да не само свака реч већ свако словце изражава дубину мисли. Ко зна, можда ће људи пронаћи и такво чудо од стила! Нека их, нека пишу и бришу, ми их остављамо на миру, јер шта можемо још рећи о тим арум-критичарима? Можемо само жалити што су арум баш они који би могли и много и паметно урадити, јер би њихово и било да воде књижевност бољим путем и да утичу да се развија бољи укус у наше читалачке публике, а тиме услове повољнији напредак бољим делима.

Али, на жалост, баш људи са спремом и даром нађоше већином за најпаметније да се обломовски повуку од сваког рада, да не би узнемиравали своје голубије срце, па да уживају мирно, тихо и спокојно своје добре плате, које, како изгледа, беху многима циљ њиховом ранијем раду. Нико не беше у стању да створи озбиљну књижевну критику, јаку и моћну, која би разјурила са тог поља све могуће шарлатане и незналице, већ су, преко очекивања, чудним случајем, шарлатани и незналице одјурили спремне и даровите.

Ето, и то је један од важних разлога што се у нас цео свет пустио у критиковање, јер сваки који почиње писати нема пред собом готово ничега што би му могло импоновати (или бар мало чега, што је време давно претрпало), па да га то бар нагони на опремање за посао, указујући му на сву озбиљност и величину рада, кога се лаћа са мало спреме, а често са још мање дара.

Има још једна околност. Многи опет, који су спремни, са даром, а често и искрено одани том послу, видећи, зâр, како на наше песничке творевине пише критике ко стигне, нису појмили свој положај и правилно схватили да је њихова дужност да баш ту покажу незналицама како се пишу књижевне критике, већ се сигурно постидеше да пишу о ономе о чему свака шуша пише, па, или се сасвим повукоше, или, као велики, спремни критичари, оставише само нашу „свињарску“ књижевност, нека у њој пишу и критикују сићушни створови, а они, жељни ваљда светског гласа, узеше приказивати дела достојна приказа и студије виспрена ума њихова. Ту нам почеше писати опширне студије о генијалним производима светских великих песника. Кад бисмо мало више песимистички хтели гледати на те ствари, могли бисмо доћи до закључка да им је то поље било милије само зато што је на њему лакше стећи гласа учена човека и одржати свој ауторитет, јер писати студије о великим светским песницима значи имати прилике, те моћи компиловати туђа духовита мишљења толиких генијалних светских критичара, која су изражена у читавим брдима књига на свима језицима. По свој прилици, ту се много лакше кретати и много се брже може доћи до гласа духовита човека него ударити пером онде где још није нико ударио, створити мишљење и дати дубок и духовит суд о ономе о чему још нико није дао никакав суд, или, ако га је ко и дао, то је мање-више било наопако и погрешно. Много је лакше шетати већ уређеним вртом и поравњеним стазама него се наћи у пустоши и забаченом крају, пуном трња и корова, где треба тек просећи и прокрчити прву стазу, којом ће прво наша нога проћи. Да не идемо даље. Боље је веровати у прво, него угазити у ово друго, иако вероватније гледиште.

Уосталом, како било да било, тек то је дало повода свима могућим шарлатанима да у томе гледају неку врло правилну и природну поделу рада: елем, спремнији и научнији „оцењују“ крупна дела и светске великане, као што су: Шекспир, Гете, Шилер, Петрарка, Тасо, Бајрон, Леопарди, Бомарше, Данте, Иго, Шопенхауер, Камоенс, Кардући, Кастелар, Вогије и др. и други, а шарлатана је онда, како сами веле, природно право да буду критичари ниже класе и приказују наше домаће песнике и прате развој савремене наше литературе.

Прво је чудна, жалосна судбина што критика наша паде у руке таквих људи, а већ последица тога не може бити никоме чудна. Чим се књижевна критика намерила на такве мајсторе, онда је природно што је од ње учињено сто брука и грдила, и што се на то поље вајног рада искупило као на даћу, с коца с конопца.

У целокупном том каламбуру врло се тешко разабрати и пронаћи праве и најјаче узроке тој нашој несрећи. Осем поменутих ствари, још ово морам навести: Србија је мала земља и у њој се сви редом познајемо, па се, готово свакодневно, сви један с другим по неколико пута рукујемо, а и то има доста утицаја да књижевна критика постане врло често средство за пречишћавање личних рачуна и зађевица. Лично пријатељство или мржња најобичније су покретачи овом или оном приказу. А и кад то неће, критичар и нехотично пада у исте погрешке, јер често не може да апстрахује писца од његових дела.

Ретко ко у нас гледа и хоће да гледа дела само као дела, већ увек, или готово увек, гледамо у делима писце, своје познанике, пријатеље или непријатеље лично, па се према томе и потрудимо да их помогнемо опет лично (као „свом човеку“), или да им сметамо, јер нама не би ишла у рачун њихова популарност. Сасвим је већ друкчије у народу много већем, или ако и малом, а оно кад су у њему бар људи што на књизи раде уздигнути над обичном масом у својим погледима. Ту се увек гледају дела, а не лично писци.

Али, кад се има на уму да код нас ради свако, да се у нас баве „књижевним радом“ (по некој моди) чак и они који су по својој природи и подобности требали да продају за тезгом бибер и алеву паприку, онда није никакво чудо што се понекад наши критичари разликују од паланачких жена — које уз шољу каве плету чарапе и оговарају чаршију — само у толико што су они своје оговарање и сплеткарење написали и штампали, живећи понекад и у заблуди да се тај њихов посао убраја у некакву књижевност.

Наше рђаве материјалне прилике имају такође врло много утицаја на нашу књижевност. Нико се још у Србији није бавио само књижевним радом, већ је то увек бивао људима споредан посао, поред друге какве дужности, обично чиновничке. Чиновници су код нас махом сиромашни сталеж што живи од својих, кад мањих, кад већих плата, које обично нису толике да би могле задовољити обичне животне потребе које изазива чак и осредња интелигенција. Принуђени су, дакле, да поред своје плате траже још какве приходе, те како им је књижевни занат једино приступачан и дозвољен, то га се, хтели не хтели, врло често, лаћају не из какве љубави, већ проето-напросто из оскудице материјалне. Можда би могли наћи и других извора, али никоме и није до тога да проналази што ново. Овај пут и начин постао је већ обичај, па чак и мода, и ми се сви крећемо том већ утрвеном стазом. Дакле, чиновници су принуђени да се баве списивањем, и онда, наравно, сваки по своме бајаги укусу и према „таленту” избере своју струку и поље књижевног рада које ће обделавати, изузимајући лепу књижевност, јер ко се год у Србији заљубио у ту чудну лепотицу и везао се с њом, ретко да је добро прошао, а сав ћар му је био ако није имао штете.

Из чистог рачуна (не увек) бирају се све остале гране књижевне, а ко ће боље проћи не зависи од вредности рада, већ од срећног избора и стицаја разних прилика, па, ако хоћете, и од среће. Отуд се сва она грозничава борба живота и грамжљивости за бољом платом и положајем врло често тако лепо огледа у разним књижевним производима у нашој књижевности. Књижевност не само што служи као занат за зараду толиким сиромашним чиновницима већ се узима често и као једно од важних средстава у тој борби и вечитој утакмици око положаја у државној служби.

Није нам овде место да даље улазимо у ову ствар, јер бисмо се удаљили од књижевне критике, а нама је главно да изнесемо који се сталеж чиновнички одаје на то поље из горњих разлога.

То није тешко уочити, и без сумње ће сваки још унапред погодити да су књижевну критику патентирали српски професори (најпре само професори књижевности, а у последње време стекао је права на ту својину, ваљда по некој аналогији или по закону каквог једначења, сваки који носи назив професора), који су у интересу науке увукли у тај посао и по кога свог рођака или доброг пријатеља, па ма био и од друге које струке. Није ништа необично чути овакав разговор међу професорима:

— Куда журиш? Седи.

— Остави, бога ти, морам да идем да пишем.

— Шта ти то пало на ум?

— Ево, први је близу, а треба ми новац, па морам зарадити где било коју пару.

— Па шта мислиш писати?

— Шта било, тек само морам нешто. Наћи ћу какву књижицу да напишем на њу оцену.

— Коју ћеш књигу приказивати?

— Свеједно, море, коју нађем! … итд.

Или ћете чути разговор ове врсте:

— Лепо, богами, ви сте ово ново дело дали на приказ томе и томе, а то није његова струка. Држим да је био ред да то дате мени као стручњаку.

— Знамо, брате, ко би ти још то спорио! — одговара се онај. — Ти знаш да смо увек теби шиљали те књиге, а знаш како ми мишљење имамо о теби, али морало је тако да буде.

— Што морало?

— Тако, морало, јер је човеку потребан новац, а имао је и неко менично плаћање!

— Е, то је онда друга ствар — задовољи се први тако лепим распоредом по стручности.

Не пита се ту нико: да ли могу и имам ли за то спреме и дара, већ је једини разлог: морам, јер треба да зарадим. А новац, дао бог, треба свакоме изреда, и онда свако изреда пише. Зато су нам и критике те врсте ладне, труле, без живота, без духа, пуне натегнутости, досаде, а имају задах школске прашине, и опомињу на писмене ђачке задатке, на којима су црвеним мастилом подвучене погрешке и стављена оцена са моралном придиком, намењеном ђаку што ради брзо и немарљиво, или што је заборавио то и то правило из граматике. При читању таквих критика не изазивају се мисли, већ увек пред собом угледамо утегнутог филистра са белом машном и рукавицама, а осетимо се као да нас је ко овако одрасле људе увукао у тесне школске клупе, у којима смо седели још као дечаци основне школе, па нам још после толиког школовања утрапио у руке букваре, и таблице и писаљке, и учи нас како се пишу слова и изговарају речи на слогове.

(Даље)

Озбиљне научне ствари (1/4)

Χαίρετε ἐν Κυρίῳ πάντοτε· ἀγαπητοὶ ἀδελφοί, πάλιν ἐρῶ, χαίρετε.
Ὀ Κύριος ἐγγύς, μηδὲν μεριμνᾶτε.
Mig., Patrol. græca t. 46. 50 p. 821[1]

I УВОД

Шта сад мислиш, драги читаоче, ако ти се уопште рентира да мислиш?

Стала ти памет само кад си погледао у овакав наслов, и одмах решпект пред човеком од науке. Е, то ме је, видиш, искуство научило. Досад сам причао приче, а ти се тек осмехнеш са омаловажавањем и, к’о велиш: ’ајде да се мало одморим по ручку од канцеларијског рада (или ма ког другог), узмеш моју причу, дремаш, зеваш, читаш, док тек мој кукавни спис не потегне пљес о патос, а ти зарчеш као заклан. Пробудиш се и, као озбиљан човек, идеш на своју озбиљну дужност, а на мене мислиш као на каквог пајаца који те забавља. Е, видиш, драги мој, нећемо више на ту страну! Видео сам ја да ти цениш и поштујеш само оно што не разумеш и не читаш, или ако читаш, знојиш се од досаде, и са страхопоштовањем мислиш на човека, управо научника, који је могао писати такву научну ствар. И онда, зашто као не бих и ја сео па писао тако ствари у којима ће бити три речи моје, а по хиљаду разних цитата грчких, латинских, енглеских, талијанских, санскритских, арапских, турских, и каквих још не? И то онда неће читати нико, а то се и тражи. Али ће сваки да види количину рада, и да му се памет заврти као над каквим понором, кад погледа грозу од скраћених речи (као у каквом тефтеру) свију могућих старих и нових језика светских, а затим бројеве (стране листа и део књиге), па онда тек имена свију могућих научника. И онда ко може а да не поштује човека који студира те ствари, и чак их пише, а ми само погледамо па нам се кожа најежи! Дакле, писаћу тако три године, а неће ме нико читати. И онда иде шапат од уста до уста како сам веома даровит и износим веома оригиналне погледе у науци. То тако мора да буде, јер кад се поведе реч у друштву о науци, па дође ред и на мене, онда ће се сваки један другог стидети да рече како није читао ту и ту велику студију, већ сваки би рекао:

— А… а… а… а! То је ванредна ствар! Вреди прочитати. Тај много обећава! … Јесте ли ви читали?

— Читао сам. Има врло дубоких мисли и погледа на науку.

— Кажу да га и у Француској цене. — И разговор се тако продужи. Тако се стекне у јавном мњењу високо мишљење о мени. Кад то већ буде, онда нека се и нађе ко што ће видети да све то није ништа, јер ће бити доцне. Нико после неће имати куражи да удари на човека од аукторитета.

Вреди, брате, имати такта свуда, па и у литератури. Ја сам се од пре чудио једном говорнику који се на извесном скупу диже и, са пуно важности и достојанства, намрштен затражи реч. Председник му дозволи, а он започе декламујући:

Севај муњо, пуцајте громови,
Чрезмерије потреса вас људско,
Уплачте се брда и долови,
Процвилите мравеж и пауци.

Изговори ове речи јасним и громким гласом и онда одједном прекиде говор дугом паузом, гледајући намрштено и достојанствено око себе по слушаоцима. Нико ни да ди’не, очекујући завршетак бурног говора, док громовник проломи опет ваздух узвиком:

„Господо!“ — Поћута опет гледајући око себе, и онда сасвим умекшаним тоном додаде: „О овој ствари би се могло још дуго говорити, али како је време ручку, ја предлажем да се руча, јер и велики пророк и учитељ велики народа свога (опет пење глас), песник времена свога што своју буктињу високо носи и путе нам озарава на стазама мрачним, вели: „Утеха је помињати претке, пробитачно врлости се грејат’!“ — Овај цитат је изговорио најјачим гласом, са позитуром каквог трагичног јунака на позорници, а затим меланхолично додаде:

„Да, да, господо, не заборавите ни тела свога јер по речима Данила пророка“ … (долази велики цитат) итд.

Чудио сам се некад овоме, али сад видим да је то био његов говорнички такт. Хтео је одмах првом реченицом да фрапира људе.

Негде сам опет читао опис неког филолога, који почиње цитатом:

„И разбукта се крв у жилама мојим, и разгорјеше се мисли као огањ!“ (После тога одмах:)

„к пред е, велим, претвара се у ч! …“ итд.

Један је опет „млад даровит“ човек био толико тактичан, да га је наше јавно мнење прогласило за великог философа иако још ништа није написао. Е, али тај је причао свима и свакоме, где би год кога срео или ухватио, како је написао пун подрум философских списа на латинском и енглеском.

— Ау, бре! … пун подрум научних дела! … — зачуди се човек и искриви цело лице од чуда, и прича то чудовиште сваком живом.

Ето, тако сад „млади даровити“ философ је припремио земљиште и туширао публику, и само док се јави чиме, а читалац пада од страха и помисли:

— А, то је онај што је написао пун подрум! — и одмах решпект пред тако плодним научником.

Два наша пчелара, опет, разврзли некакве спорове о кошницама. Па и то није могло остати док господа пчелари нису узгред у пчеларским расправама уплели велике цитате из Горског вијенца, па се мало-помало њихов спор о кошницама претворио у неку, к’о бојаги литерарну студију. А то је све из ситнице изишло.

Један је најпре рекао да је у рукама добра пчелара свака кошница добра, јер, вели, „по речима бесмртног генија и великог песника кога цео свет цени“:

А у руке Мандушића Вука
Биће свака пушка убојита!

Шта је сад знао радити овај други, већ да покаже, кад је уграбио згодну прилику, да он не само што зна о кошницама, већ се добро разуме и у поезију, и човек се пусти у коментарисање. Не да се, опет, ни онај први, већ се пусти и он у коментаре, и тако се безмало претресе цео Горски вијенац. И читалац, кад се то срећно сврши, мора скинути капу пред људима од знања, и одушевљено узвикнути:

„Хвала вам, господо, јер кад почнем пчеларити, знаћу какве су кошнице најбоље!”

Један ми, опет, прича како је читајући чланке „о шећерној репи“ научио да ѫ у аористу слаби у ъ.

Све је то, дакле, такт да се човек покаже великоучен.

Ја сам имао, опет, прилике да од једног лекара из грађе за некакву медицинску терминологију изучим упоредну филологију. Ту вам је и објашњавање корена речи и основа, и порекло и претварање гласовно, и Миклошић и Јагић и Шафарик и Ђ. Даничић су срећно преписани и цитирани на по читавој страни. Да бог поможе! Ја из медицинске терминологије научих упоредну филологију и тумачење корена речи, а како су се лекари користили, то бог зна! Уосталом, лекари су за се лепих ствари за проучавање заразних болести могли наћи у каквој историји књижевности или механици.

Да се нисам решио да напишем много, комотно бих могао престати, а да не продужујем чак ни овај увод.

Ма шта писао, сигуран сам да неће бити најгоре у нашој литератури, јер у њој, хвала Гооподу, има сваког чуда. Имамо ми прослављеног књижевника и бесмртног академика што све нас смртне куражи и подстиче на рад својим духовитим изналасцима тема, у којима се може осећати стручан и онај који је само азбуку научио. Бесмртни академик, на пример, прича својим читаоцима на неколико листова, у неком предговору, како је јевтино куповао и скупо препродавао плацеве, меркао добру јапију, правио и продавао куће итд. На завршетку вели: Нека је алал и мени и онима што су са мном пазарили. Дивно, богами! А нама читаоцима? … Е, али то је човек из Академије наука. Кад бих и ја то био, могао бих мирне савести писати историју својих старих панталона, са пуно цитата из Тацита и Тукидита.

Моја одлука да напишем много није тек онако, већ она потиче из дубоких разлога. Неки критичари су пронашли да и у књижевности владају закони Дарвинове борбе за опстанак, и онда би мој мали, кукавни спис морао угинути, или би га у првом сукобу прогутала каква механика Мијалка Ћирића, или ма која друга тако крупна зверка из литерарног царства.

И збиља, добро је уочио тај критичар. Целокупан живот на земљи, то је очајна борба фела, па и у литератури мора тога бити. И у том литерарном царству као и у животињском, дакле, владају исти закони борбе за опстанак и самоодржање специје. Код Араба је и пословица: Wahan garachar ilili tototho lei tohnuro, што се потпуно подудара са оним Дарвиновим: The descent of man and selection in relation to sex., Ch. Darwin, Vol I, II, L., 1871. или што веле Немци: In dieser organischen Grundform, aus welcher sich alle Gewebe und Organe des Thieres und der Pflanze aufbauen, liegen bereits char. des Organismus ausgesprochen.[2] Међутим Грци слично кажу και τοῦ τέκνον… итд. Латини често уз реч имају обичај рећи: nulla salus sine virtute, nulla virtus sine labore[3], а и наши филолози би у оваквој прилици врло пригодно рекли:

Храни мајка два нејака сина.

Према свему овоме јасно је, дакле, да и у књижевности, као год и у животињскоме царству, владају исти закони очајне борбе (struggle for life), те и ту можемо уочити извесне феле, које би се подударале са неким фелама из зоологије. И, наравно, превагу одржавају оне које су надмоћније у борби. Код нас врло добро успевају књижевни глодари који живе по разним фондовима, и хране се већим и мањим хонорарима. Лениваца има доста велики број, али им понајбоље годи клима Академије наука и Велике школе, плоде се врло брзо, а храна им је готово као и првима. Дебелокожари су доста обична фела, којој су најбољи представници у Матици српској. Преживари литерарни су занимљива фела; овде се могу убројати многи критичари, који пасу крадом у страним књижевним ливадама, па ту храну после преживају у каквој хладовини државне службе, и нађубравају разне наше листове ђубретом што се зове критика, књижевни приказ итд.[4] И ова се фела врло брзо плоди и развија у нашим крајевима. Од тица се најређе налазе певачице, и оне брзо угину у нашем климату, а крешталице, совуљаге, вране и друге штегочине књижевне имају повољније услове за развитак. Има многих фела којима је врло добра и једина одбрана у борби боја која се подудара са бојом места у коме се крећу, те их грабљивице не могу да примете. Класичари већ излазе из сваке комбинације у овој борби, јер они би одговарали биљкама, или чак камењу.

Као што видите, драги читаоци, треба врло много повољних услова, па да један спис напредује. Ето још једног разлога што сам престао писати приче, јер тако питома јагњад мучно могу да се одрже међу многим књижевним зверовима.

Једно то, а друго, и што је најглавније, хоћу и ја да имам својих принципа у животу. Силни идеали младости сведу се доцније у животу на неке чудне принципе, којима се човек задовољи. Отуд је то да сваки безмало (од оних који су високо узлетали у својим идеалима) има некакав „принцип кога се у животу чврсто држи“. Тако, на пример, некоме је принцип да не пуши изјутра до 10 часова и док што не једе, па да га исечете, неће попустити. Један ће вам рећи како из принципа пуши на муштиклу; други, опет, не пије пиво у подне и нека га ма ко нуди и моли, ништа неће помоћи, јер овај само одговара: „Та не нуди ме, забога; нећу пити, то ми је принцип у животу!“ Трећи се, опет, чврсто држи свога принципа да не пије каву по подне. Четврти, опет, има принцип у животу да никоме не потписује менице. Молите га колико хоћете, аја, он само вели: „Не могу, забога, то ми је принцип.“ Узгред буди речено, то је већ врло гадан принцип, као год и принцип наше читалачке публике да џабе чита књиге и листове. Е, па онда што и ја не бих имао свој принцип, кад је већ то некако у моди? И моји су идеали били да будем велики, славан писац, и сад се све то свело на мој принцип да пишем много. И онда, штовани читаоци, извините и ако вам досадим. Залуд ће бити можда ваше очајне молбе да не пишем, јер ја ћу само упорно, слежући раменима, одговорити:

— Досадно је, досадно, верујем, али… то ми је принцип у животу, не могу друкче!

Кад смо се овако лепо упознали у овом предговору, онда можемо прећи на главну ствар, управо главни рад на науци. Или, ако је вама у вољи, могао бих написати још два, три предговора, па тек онда прећи на општи, па на посебни део, и онда после свега ће, наравно доћи који поговор и епилог.

(Даље)

[1] „Радујте се свагда у Господу, браћо моја, и опет велим: радујте се. Господ је близу, не брините се ни за што.“ Посланица апостола Павла Филипљанима, 4:4–6, цитирано скраћено. (Прим. ур.)

[2] Цитат из књиге „Принципи зоологије“ (Grundzüge der Zoologie) Карла Клауса, 1868. (Прим. ур.)

[3] Нема спасења без врлине, нема врлине без труда. (Прим. ур.)

[4] Види Моје симпатије (т. ј. тамо његове према страним књижевним производима) и критике Марка Цара, и сличне. (Прим. аут.)