Божићна прича

Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.

— Колико, побогу брате?

— Нема ни за пола броја.

Ужасно.

Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.

Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.

Еле, да вам нешто испричам.

—

Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.

Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.

Сећам се да сам га још као дете питао:

— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?

— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.

Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:

— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.

Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.

— Не могу више, газда Тасо!

— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!

— Не могу.

— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.

— Не, привикаше, шта ћеш то!

— ’Оћу да га кољем, небо му његово!

Једва спасоше човека.

Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.

— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.

— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.

Каже му неко:

— Немам, Тасо, паре!

— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!

—

Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.

Видео сам га прошлог лета.

— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.

— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.

Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.

Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.

— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.

— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.

Све код њега „к’о пцето“.

Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.

— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!

— А, певам к’о пцето!

Дође још један сусед.

— Седи овамо!

Онај седе и Таса донесе трећу чашу.

— Пивкај, бога ти љубим!

— Нисам понео паре!

— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.

Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.

Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.

Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.

— Овам’ бре, бога ти милог!

Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:

— Имаш раћија 60 гроша, ајт!

— Имаш вино 70 гроша, ајт!

— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!

— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.

Сад као подвуче све и сабира:

— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!

Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.

Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.

Сад ће и он о Божићу да се проведе.

Пева к’о пцето.

„Страдија“
25. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.